Zakon o raju i batini

Priča br. 1 – Prodavnica. Dvogodišnje/trogodišnje dete u kolicima, pospano, meškoljivo, malo nervozno. Mama razgleda police lagano hodajući, uz povremeno bacanje pogleda na svoj minijaturni “prtljag”. Dete počinje da kenjka, zaplakuje. Majka nastavlja normalnim hodom, sada nudeći flašicu vode i keks kao zamenu za mir. Dete ispija par gutljaja, pojede keks, uzima novi zalet praćen nešto jačim decibelima. Majčina brzina kretanja kroz prostor ravnomerna je protoku vremena koje ipak ubrzano usporava sa porastom jačeg  detetovog tonaliteta za koje je prosto neverovatno da može da toliko bude bučno. Dete počinje da se otima, baca po kolicima, preteći da će iskliznuti i biti pregaženo svojim prevoznim sredstvom. Majka naglo zaustavlja kolica, odlučnim, naviknutim dvopotezom postavlja dete na pravilnu poziciju. Detetu suze počinju da zamagljuju vid pa više ne vidi šta šutira i pride rukama obara po okolnim korpama. Majka besno skuplja pobacano, dok joj izraz lica poprima grimasu kao kod vadjenja zuba bez anestezije. Dete sada vrišti, tražeći nešto a da niko ne može da razazna šta, ali znajući da to jeste ono što mu odmah treba. Majka očigledno zna šta ono traži ali je njen korak sada apsolutno usaglašen sa ritmom smene godišnjih doba dok joj lice ledene kraljice pažljivo ne odaje uzvitlani, zauzdani uragan. Detetov glas dostiže vrhunac iza koga sledi štucanje, kašalj, krčanje, promuklost pomešana sa kablovskim suzama koje liju potapajući njegov svet mira i spokoja. Majka je sva predanija štipaljkama za veš, alatu za popravku bicikla, spreju za komarce, grickalicama za nokte. Dete je umrljano suzama, slinom, verovatno i vodom iz flašice koja mu je izašla na suprotnom delu tela ali će mu to biti stavljeno kao dodatna recka tek kad stigne kući. Majka je umazana lošim raspoloženjem što je njeno histerično dete uspelo da istraje makar i sa trećinom glasa, ali joj je delimično lakše što je neuroza zvana histerija lako izlečiva bolest, i to tako što ćeš lukom udariti na tuk, a kad još malo poraste, može dobiti sertifikat o ADHD poremećaju (prevedeno na maternji, to je hiperaktivnost sa znatno umanjenom pažnjom i koncentracijom…ili još razumljivije – dete koje ne drži mesto i kome ništa ne može da pomogne osim…). Dete će postati konzument pilule za lilule. Majka će biti konačno mirna. I tada ne moraju više da idu zajedno u prodavnicu, premda se ovakav eksces ne bi ponovio. Terapija je uspela, niko u ludari osim ako baš krene po zlu, psihijatri imaju stalnu klijentelu i dovoljno posla.

Priča br. 2 – Ambijent isti. Četvorogodišnje/petogodišnje dete hoda pokraj mame. Trčkara od jednog do drugog reda ali  ima jasan cilj, a to je ili plastični dinosaurus ili kruna za princeze sa sve čarobnim štapom i andjeoskim krilima. Mama je rekla jedno amin, opominjući da izbor bude brz i efikasan i da požuri da je stigne jer ga neko može smotati ispod kaputa, izneti i odneti nekud, tako da nju mamu više nikad ne vidi. Dete uzbudjeno okupira zid sa naredjanim poslasticama, već pomalo nesigurno da treba ispuniti doneti plan o kupovini, pa se premišlja žudno birajući očima, koje nalet predivnog šarenila ne mogu da smire. Majku je progutao red sa kozmetikom ali će sigurno preživeti jer se otuda čuje njen opominjući glas da se požuri jer je vreme novac, a novca nema previše osim za njenih 10 neophodnih stvari i detetove jedne igračke, što će reći da vreme treba ceniti i ne gubiti ga na gomilu drugih opcija koje mogu da poremete već unapred donete odluke. Dete grabi dinosaurusa/krunu ali ga pljuvačka nagomilana u ustima od zadovoljstva otkrovenja mača/plišanog zeca nepromišljeno gura ka igrački broj dva, koju grabi i sav radostan/na hita ka mami koja je za svaki slučaj kupila dva mleka za telo jer je popust nezamisliv. Mama baca brzi pogled na dete, diže obrvu pri pogledu na po igračku u svakoj ruci, odrešitim glasom poput mača pravde preseca detetovu nadu da će princeza leći u krevet zajedno sa zecom, a dinosaurus od zlih prinčeva noći biti odbranjen mačem. Detetu počinje da igra donja usna. Mamina se pretvara u ravnu liniju. Dete suznog oka ostavlja zeca nadajući se da će čarobnim štapićem ipak uspeti nekako da ga vrati, a dinosaurus ide novoj kući da ne bi definitivno izumro ali sa nekom nadom da će mu se mač kad tad pridružiti, koliko još sledećeg puta kad se sretnu. Majka pobedničkim korakom stupa ka kasi. Dete uzgred strpa kesicu bombona i mini čokoladicu u korpu. Majka se okreće i kroz zube prošišti – Rečeno je, samo jedna stvar! Dete šapuće – Mamice, jede mi se nesto slatko. Majka – Nešto smo se dogovorili i to mora da se poštuje. Dete – Ali to je samo slatko! Majka – Ostavićeš to ili nikada više nećemo da udjemo u prodavnicu a možda bi trebalo da vratiš i dinosaurusa/krunu kad tako ne slušaš! Dete – Ali Ja to hooooćuuuuu! -dok suza suzu stiže. Majka uz osmeh kroz stisnute zube – Sigurno nećeš dobiti ništa, idemo ljubavi. Dete – rida. Majka naglim pokretom žene mačke zariva svoje nokte u detinji dlan, smešeći se široko okolnim trepćućim znatiželjnim pogledima. Dete rida na kvadrat. Majka mu zabada bodež od tri zašiljena prsta u ledja sa telepatskom porukom da je bolje da ne pokušava beg ili manevar uz – Srce mamino, nećemo to danas, neki drugi put. Dete se sapliće gutajući suze i moleći da ne ostane i bez krune/dinosaurusa kad je već prekoračilo dozvoljenu brzinu i nadležnost svoje uloge. Majka je uspela da zadrži oreol. Kod kuće je ribanje izvesno, a možda i brisanje poda. Vaspitna mera je sprovedena, jaganjce u stadu, majka ovca očuvanog renomea koju mali vukovi u jagnjećim kožuricama ne mogu da prevare. Ili ipak majka heroj koju nikakvi tajni agenti manji od jednog metra mogu da upropaste.

Postoji i priča 3, 4, x, y…Prisustvovala sam ovim navedenim. Nisu izmišljene. Nisu ovdašnje ali su univerzalne, osim što je balkanski štof možda plišaniji. Dobro je biti uporni posmatrač. I znatiželjni svedok. Tada vidiš ono što se ne vidi. Tada ne vidiš ono što se želi da ti se prikaže. Tada prosudjuješ, donosiš zaključke, procene, presude iako to niko nije tražio a možda nisi ni sposoban.

Kod prve sam najpre dobila postepeno dizanje pritiska u potiljku. Nisam razumela, kao da sam zaboravila kako izgleda biti nervozan kada si umoran i kada želiš tišinu, svoj krevet, nikog oko sebe. Osobito kako to izgleda kada si mali. U tom trenutku sam bila odrasla osoba, upijač slike i zvuka. Imala sam poriv da detetu pridjem, udarim mu par čvrga kako mu je galopirajući glas raspuštenom snagom lomio sluh prisutnih. A onda…kada sam preusmerila pažnju na robota koji ga je rodio, kome je taj, najpre besni, grleni glasić koji se topio u cviljenje, ustaljivao ravnodušnost, ali onu potmulu ispod koje je pažljivim posmatranjem mogao da se uoči preteći vulkan, shvatila sam…Dete je bilo samo dete, koje nije imalo drugi način da kaže ono što ga muči. Moglo je da zaspe, možda…ali nije moglo. I da jeste, to bi se sigurno već negde na nekom drugom mestu desilo. Ona je bila ta koja je naučena (od svojih roditelja ili od Zakona) da na besne izlive treba reagovati ćutnjom, ignorisanjem i da umor od napora donese tišinu. Šta bi se desilo da ga je nešto najednom zabolelo i da ne ume to da kaže? Da li su zagrljaj i utešne reči dovoljne da “situacija” stane? Ili je roditelj dovoljno mudar da zna svake prelive dečijeg ne-raspoloženja i da se sve može rešiti okretanjem glave? I da li iza toga stoji jos nešto…ili se tako očvršćuju dečije duše? Shvatila sam da je prekoračila svoja ovlašćenja iako se dovoljno potrudila da dokaže da voziti decija kolica znači i dozvolu za nedozvoljenu “vožnju”.

Kod druge sam dobila poriv da majci ispraznim korpu i izbacim je napolje. Da, znam, jako dobro znam da je igračaka uvek nedovoljno. Kao i cipela, tašni, karmina, posteljine, peškira, gotovine na računu, želja u glavi. I da je neophodno staviti katanac na prekomernosti, ali da tajnoviti gestovi fizičke pretnje koja može da preraste u nasilje na nekom drugom mestu, definitivno uključuje alarm. I da iza svakog – ljubavi, sunce, srce, zlato – ne stoji uvek ono što sija. Ne samo izmedju odraslog i deteta već i u svetu ozbiljne džungle punoletnih. Shvatila sam da se nešto debelo loše odigralo, i da si kao posmatrač mogao samo da sliku premetneš još koji put u glavi, sa odredjenim naravoučenijem…Ali…

Da li i koliko i kako može iko biti u pravu kada procenjuje neke situacije? Da li bi ove navedene priče pre mogli da shvate i objasne roditelji? Možda iskusni roditelji? Možda stariji? Možda stručnjaci? Možda čak i oni koji se sa decom susreću samo u ulozi suseda, tetaka, stričeva, tamo nekih levih prolaznika? O kakvom je ovde vaspitanju, ili možda nije prejako reći zlostavljanju reč? Da li je ovo kombinacija fizičkog i psihičkog zlostavljanja? Kako se to može prepoznati? Koje se mere moraju preduzeti? Koliko je zakon rastegljiv u njihovom definisanju i sankcionisanju? I koliko su ove priče, kao i neke druge jednostrane a po očiglednosti jesu, jer su žrtve oni koji ne umeju da se brane? Da li su brojnije od onih gde je roditelj zaista nemoćan u odnosu na neka činjenja dece, uglavnom starijeg uzrasta? I zašto uopšte o ovome pišem?

O poreklu batine i njenim posledicama, kao i nužnosti hitnog regulisanja pitanja Raja i Pakla roditeljstva, vaspitanja i dečijih prava, počelo je intenzivnije na našim prostorima da se raspravlja početkom ovog meseca.  Naime, radi se o donošenju prednacrta Gradjanskog zakonika koji predvidja potpuno ukidanje fizičke kazne nad decom. Vest je procurila kroz sve kanale javnog informisanja i socijalne mreže. Aktivirani su forumi, pokrenute debate. Eminentni stručnjaci su dali svoje izjave, pobornici počeli da šire parole, protivnici da brane svoj stav. Svet se podelio na siledžije i branioce nedužnih. A zvanična evropska, a potom i nešto šira statistika kaže: jača polovina (što će reći nešto više od toga) zemalja EU zakonom je zabranila bilo kakvo fizičko kažnjavanje u školi i kod kuće, dok druga polovina kaže da će školi izaći na nos ako samo proba da u red dovede mangupe. Što se US-ovaca tiče, u njihovom slučaju u pola država možete izlupati dete i kod kuće i u školi i neće vam niko ništa, dok polovina ima manje razumevanja za kažnjavanje u školi ali sa dresurom možete naastaviti kod kuće. UNESCO konstatuje da je fizičko kažnjavanje neefektivan vid vaspitanja i da ugrožava dečija prava. O ostalim je malo teže naći podatke, valjda zato što često i pojedu sopstvenu decu kada dodje do gladi, ali to je moj proizvoljni i izmišljeni zaključak i naravno neistinit.

Šta zapravo ovaj zakon želi da poruči i koji je njegov cilj? Prvo, da je fizičko kažnjavanje vid neprimerenog, nevaspitnog načina ophodjenja s decom – slažem se. Drugo, da je batina životinjski način rešavanja problema i da se time stvaraju neprilagodjena, depresivna, u nekim slučajevima agresivna bića koja na agresiju moraju da odreaguju na isti način i postanu nova tura zlostavljača (od pijanaca – pijanci, od lopova – lopovi, od …ok) ili pak potpuno povučena isfrustrirana bića – slažem se, ali…Koliko je neophodno tačno odrediti šta u stvari fizička kazna predstavlja i kako odrediti da li ona ima podjednaku težinu za sve slučajeve? Naravno – Veoma je važno.

Da li je umorno dete u kolicima valjalo istući da zaćuti? Naravno da ne! Da li je detetu trebalo zabraniti kupovinu druge igračke i slatkiša, zabosti mu nokte u dlan ili možda u vrat gde se ne vidi, a onda ko zna šta kući uraditi da bi se obuzdalo? Hajde da čujem, ali ne bi valjalo da jeste! Da li nekom malom treba očitati po turu ako istrči na ulicu za loptom gde se vozi formula 100? Hajde da pogadjamo. Ili ga dobro potprašiti po prstima kada ih gurne u šteker? Ta nije valjda! A kad baci od besa hranu na pod? Ili kad malo poraste pljune nastavnika, profesora? Ili malo raspori druga nožićem za jabuke?  Ili prisili drugaricu na malo igrarije u wc-u? Ili gadja životinju kamenom? Ili komšiji polomi namerno prozor? Ili se malo poigra nemoćnim penzionerima da ušteka džeparac? Ili …Koliko je takvih “ili”, i kakva je kazna u stvari adekvatna a da ne bude fizička koja nanosi žig u duši i stvara novo agresivno biće? Da li je razgovor dovoljan? I zašto dodje do toga da se nabrajaju ovakva Ili? Nedostatak kažnjavanja, moći ubedjivanja, pravih reči, dobrog pristupa, strpljenja, molbi, ljubavi, topline, razumevanja, materijalne ili emotivne sigurnosti, nežnosti, roditeljskog ili bilo kakvog zaštitničkog instinkta, nedostatak zakona? Samo pitam…ne znam. Pitam jer ne znam ko i šta je krivo što mali ljudi postaju neljudi. I da li takvi mini neljudi obavezno moraju da rode nove izrode ljudskog roda, ili je pak ljudski odrod samo logičan nastavak neke greške u DNK? Mislim da bi neki sve poslali na adresu roditelja, a to i ne bude daleko od istine. Roditelj je zapravo zbog nečeg uvek kriv što je nedelo ispalo tako veliko. Ili su zeznuli u genetici (ako ne oni a ono neki navrdeda ili ozmikur, ali to je to) ili u vaspitanju. Ili su bili premeki a da im zakon nije ni trebao nego oni to odokativno i demokratski, ili su bili čvrsti kao kamenje i napravili novo kamenje bez srca i duše za bilo kog osim sebe.

Takodje, da li je poznato da fizičko kažnjavanje i fizičko zlostavljanje nije isto? Masnice, opekotine, rezovi, silovanja, kaiševanja na jednoj, ..čvrge, udarci po prstima, guzi na drugoj…i sve moguće zbog istovrsnog prestupa…i sve predloženo za isti zatvor ili odmazdu…a sve zbog zakona koji ne razlikuje mogućnost potpune fizičke i psihičke degradacije, životne opasnosti i upozorenja da se izbegne nezgoda. Da li je poruka različitog pristupa iste težine i efikasnosti? Da li dete uopšte može da razluči opasnost od iživljavanja? A može. Da li je autoritet odraslog kada su ispravne stvari u pitanju na proveri (a svi jako dobro znamo šta jeste ispravno a šta ne, i šta je to ono što nikada ne bismo voleli da neko uradi nama ali neki daju za pravo sebi da urade drugima)? Ukoliko se Zakon sprovede, da li će u zatvor ići roditelji koji dete vikom i jednom pljuskom nateraju da popije lek ili ga cimnu da ne pogine, i pošteno odležati svojih par godina koliko i ubica njih dvoje-troje na auto putu? Hoće li dete biti ushićeno i srećno kada ga socijalna služba iz tog razloga dodeli hraniteljskoj porodici za koju nikada, ali baš nikada ne možemo biti sigurni da li to radi zbog novca (možda je pogrdno i hulno to reći ali…budimo realni), ili iz čiste ljubavi (naravno da je takvih mnogo)? Da li ćete kao roditelji strepeti od toga da povisite glas na dete dok komšija izmedju ostalog prisluškuje šta gledate na tv-u, koliko često puta vodite ljubav, i jos njuši šta imate za ručak? Hoćete li dopustiti detetu da radi baš sve što hoće iako znate da je to srljanje u anarhiju, samo da vam ga ne bi oduzeli a vi postali počasni stanovnik sobe sa rešetkama? Znajući pri tom da radite u korist sopstvene štete, a i detetove.

Da li je sve uopšte postavljeno na dobre noge? I zašto  je na primer u razvijenoj Švedskoj broj prijavljenih fizičkih kazni od same dece znatno povećan ali broj osudjenih roditelja mnogo manji od prijava, prosledjenih slučajeva socijalnim radnicima takodje, a numera dece o kojoj je preuzeta briga ne tako visok. Da li je to znak da sve prijave nisu istinite, da je broj ljudi koji time može da se pozabavi mali, a ceo skup zakona na klimavim nogama?

I ono što me oduvek fasciniralo u svojoj nevidljivosti i nereagovanje na isto, ali u negativnom kontekstu jeste – kada će i na koji način biti donet i definisan zakon o psihičkom zlostavljanju. O tome se uporno ćuti. Rana i podliva nema. One u duši se dakle uopšte ne računaju. One ne govore. Nevidljive stvari ne postoje. Ako se i čuje o tome, to je već “prihvatljivo”. I to je ona prva priča. Da li je to veća i brižnija ljubav od svake kasnije navedene…pitam se…a odgovor jako dobro znam. I ne moram da se razbacujem njime okolo. Ko prepoznaje, shvatiće.

Ono što takodje znam jeste da decu treba tući, i to – ljubavlju. Neprekidnom, stalnom, izražajnom. Ne mora čak da bude praćena velikim rečima, iako je mali najpre shvataju i najbolje razumeju tako. Ali oni razumeju i mnogo više, čak i ono što se ne govori. To najbolje znaju bebe koje je dovoljno prisloniti na grudi i milovati. Ako se i ne govori a pokazuje, i ta je prava. Verujem da sam i ja negde u životu pogrešila…sigurno da jesam. Da li će to ostaviti ožiljke u dušama mog blaga, ne znam…možda ću saznati nekad ili mi biti uzvraćeno u nekom drugom obliku. Uzgred, da sam zapamtila jedini šamar u svom životu od svog mirnog oca – jesam, ali samo zato što sam ga zaslužila. I onaj od svoje nastavnice hemije pred svima, dakle u školi – i on nikako nije smeo da se desi čak i da sam ga zaslužila što odgovor nisam znala, a da se  ja pitam njoj je trebao zapasti zatvor (valjda žrtve tako umeju lepo, olako da presude). Zapamtila sam zauvek i neke druge stvari iz doba detinjstva, a i kasnije, a da znam da nisam zaslužila. I neke priče nekih ljudi koje znam, opet usadjene duboko, najdublje, da ne mogu odatle nikud.

Neke posekotine su nelečive iako zarasle. Samo čekaju asocijaciju na budjenje. Zakon zaborava je dobar. I da, tačno je da je Zakon jačeg najmoćniji zakon i da Zakon o zabranama može da spasi mnoga nesrećna bića, i da je Zakon ljubavi moćniji od svih navedenih i nepostojećih…Zato preostaje da svako uzme svoj Zakon u svoje ruke i uradi ono što misli da treba. Kazna će ga svakako stići, šta god loše uradio. Nekako sam ubedjena u to. Ili sam trapavi plivajući optimista u moru pesimizma. I postavljač toliko pitanja na koja bi želela da čuje neke dobre odgovore…nezakonske.