I čudo se rodi

Narediše odozgo...

"Ljubav i beba - prvo što nam treba!"

Kome prvo? Mami i tati, ili višem biću zvanom - država? Nego konobar, može li par komada bez ljubavi da ubrzamo stvar? Ipak je ljubav malo duži i složeniji proces, sa uvertirama i komplikacijama. Ili su bebani rođeni sa prilogom od emocija bolje patriote, kao i roditelji im koji su rešili da prvo državi a onda i sebi stvore bradu?

"Rađaj, ne odgađaj!"

Odmah po upadanju u zamku njegovih/njenih feromona, ne ispuštati priliku za razmnožavanje ni za živu glavu, jer svo to uzbuđenje začas ispari. Odbaciti kao ometajuće faktore sve ostale sile odbijanja kako se ne bi nepažnjom zagazilo u osmu deceniju života (e, tu još nijednoj nije uspelo), i tako definitivno izgubila prilika za produženje vrste.

"Mama - neću sama, tata - hoću brata"

Neću ni ja, ali mi nisu ispunili želju i sada mogu da ih tužim za nanošenje duševnog bola, sa posledicom utemeljenja sebičnosti, a sve u paketu sa emotivnom osakaćenošću i glađu za bliskošću, i uz osećaj postojane samoće. Kome sad to naplatiti, mami i tati, ili državi koja je sa ovim sloganom zakasnila i  mogla da im pripreti, pa bih ja sa armijom ostalih prisilnih jedinaca drugačijim ishodom postala kvalitetniji član zajednice?  Mogla je i sestra, ne bih se bunila.

"Dosta reči, nek zakmeči"

Tamo gde se u životu, vezi, braku, seksu vazdan nešto filozofira, planira, upoređuje, opravdava, podešavaju satovi, broji se i recituje, sve nešto naširoko i nadugačko - nema vekne u pelenama. Kao što kod domaćice koja mnogo zbori jelo može da zagori, tako može i licna kod brblj davaoca da pregori. Uostalom žene su da zbore, a muški da tvore. One u zborove, a oni u tvorove. I davnopočinuvši Ezop je nešto slično rekao - Gde su potrebne ruke, reči su suvišne. Ućutkajte je i na posao!

"Čuda se ne dešavaju. Čuda se rađaju"

Itekako. Neviđena. U oba slučaja. Za Politikin Zabavnik i rubriku "Verovali ili ne". Mada postoje i takva koja se nikad neće desiti. Na primer, da država osim imperativnog obraćanja ženama (ovi slogani su ipak namenjeni posednicama materica, a mužjaci su tu da po-guraju stvar), omogući i da sva novorođena čuda imaju podjednako dobre mogućnosti da odrastu, obrazuju se, zaposle, stvaraju nova čuda, žive od svog rada i dostojanstveno stare. No iako živimo u fantaziji, obećati takvu jednu bajku koštalo bi podanike previše u ovom dragocenom momentu biranja princa i njegove svite za središte moćnog carstva, a i posle toga. Kada se to završi sigurno će početi da se nikad ostvaruju svi lepi snovi, pa i ovi životno banalni prostog pučanstva. Tada se sva dosad nerođena a naručena čuda i čeda neće desiti, osim ponekad. U suprotnom bi to bio pravi demanti ove delimične rečenične grešnosti. A mi bi opravdati naziv Zemlje (pozitivnih) Čuda.

"Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju"

Da li bi iko mogao biti protiv i reći suprotno? Istina je da su ona ne uslov, ali sigurno razlog velike sreće i lepog u životu.  Ne i jedini ali baš jedan od. I ne uvek, posebno kada su uskraćeni sloboda, mogućnosti, izbori, i najveće pravo, ono - na dostojanstven život. Činjenica je da je jedna moja baba rodila i odgajila četvoro, druga pak petoro dece, u najteže vreme XX - og veka, u periodu pre, tokom, i nakon strašnog velikog rata. Bilo je to vreme ogromnog siromaštva u kome su se dosta namučile i mnogo toga preko svojih pleća pregurale, i gde je njihov jedini svet zapravo i bila porodica, i da takve priče mogu biti dobar uzor (izdržati, istrpeti, uspeti) ali ne i osnov za ovo vreme koje nosi neko svoje breme. Nismo u ratu, niti nagoveštaja za to ima (da li i do kada?), svi imamo krov nad glavom (da li i kakav?), nismo gladni (da li i dokle?), svi imamo prava i mogućnosti za obrazovanje (da li i koliko?), lakše je upoznati i uspostavljati odnose sa drugim ljudima (da li i da li?), možemo se slobodno kretati i odlučivati o svemu bez ikakve prisile i nametanja (da li uopšte?). Da, sve je lakše i bolje. I lepe stvari se zaista događaju, čak i na ovim prostorima, ali odakle pravo da neko, bilo ko, posebno država, nameće ženama i muškarcima obavezu produžetka vrste? Država koja se sloganima ne obraća odabranima u vidu molbe ili dobronamernog saveta (kao da se time može probuditi savest, ljubav i bliskost pa iz toga i potomstvo), nego zbog nekog izvitoperenog, lako prepoznatljivog cilja, maltene u vidu naredbe, ne dajući ni cvonjka (duhovnog i materijalnog) sa svoje strane. Niti imajući razumevanja za sve one koji taj važan čin odlažu ili ga se čak odriču jer im je život dovoljno težak i bezperspektivan. Niti ima namere, osim praznih obećanja, da nešto sa svoje strane pruži kao garanciju solidne i sigurnije budućnosti.

Da, istina je da ćemo svake godine izgubiti na hiljade rođenih koji će pravo Čudo normalnog života iskusiti negde izvan granica domovine. Hiljade putnika će krenuti onim drugim putem, preko granice sa koje nema povratka. Hiljade se nikada neće roditi jer njihovi nesuđeni roditelji neće nikada moći ili hteti da ispoštuju ove besmislene slogane, u jednom dosta besmislenom vremenu, smišljene od strane jedne potpuno besmislene politike, na jednom nimalo besmislenom ali tužnom prostoru. Za to je potrebno nešto mnogo više. Napraviti "kuću" ispod koje ne prokišnjava, gde ne duvaju promaje, ne pucaju zidovi i drmaju se temelji, uslov je za planiranje života u njoj. Nemoguće je napuniti je stanarima koji će mirno posmatrati njeno urušavanje usled nebrige. Nerealno i poprilično bezobzirno, osim za optimiste i arhitekte koji kroz ovu nametnutu ideju provlače patriotizam, ponašajući se u sopstvenoj građevini  kao nemarni turisti. O tome da se ovim sloganima mogu pozabaviti a to i čine mnogo razvijenija i bogatija društva, ne ovog puta. Nekako su svoja posla bitnija za pretresanje praherom.

I naravno, kako bih pružila lični mudri doprinos svetloj budućnosti naše nevelike i sve jalovije domovine, poslužiću se sa nekoliko starih dobrih poslovica. Džabe onoliko tupljenje mozga kada je već sve odavno smišljeno:

Ko radi, ne boji se za gladi (Muškarci i žene "radite", i nećete gladovati - za decom).

Kako poseješ, tako ćeš i žnjeti (Dobro seme, dobra njiva, prepun ambar - dece).

Na mlinu koji radi nema paučine (Nema, samo sitnog brašna od koga se može umesiti mnogo - dece).

Ako zapustiš rad, iščeznuće ti veštine (Ne budite lenjavi, otromboljiće vam se svi mišići i onda nema - dece).

Samo mudra glava stotinu ruku ima (Državna je uvek najmudrija, i samo takva može imati buduću stotinu ruku - dece).

Gvožđe se kuje dok je vruće (Msm, zna se ko kuje vrućinu i odakle dolaze - deca).

Lenjivci nisu samo oni koji ne rade, vec i oni koji mogu da rade bolje (Nikako nijedno, niti samo jedno, nego više - dece) - ovo reče mudri Sokrat.

Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji (Ako nećeš da rodiš dete, obećavamo da ćeš kad tad i zbog nečeg roditi mečku).

I konačno moj, najmojiji za javnost:

"Neka on gađa, neka ona rađa, da nam svima lakne, sudbinu smrti nacije s horizonta makne".

Za intimu: Ako samo zbog toga rađaš, i da svima osim sebi i voljenom ugađaš, nek ti paučina uhvati mlin, a on kopačke okači ranije o klin...ali čekaj, pregrubo je...

Čudesnost ljubavi je u njenoj moći da se uvećava i produbljuje. Dopustite da vam se u život useli ta posebna sreća kada ste za to spremni. Kada želja za bićem koje vezuje dvoje hoće da prsne od nestrpljenja. Kada možete da joj date ne samo ono što je do vas, već ima dovoljno svega i izvan vas. To nije sebično, niti prezahtevno, samo promišljeno i odgovorno. Ali ne probijajte previše termin, jer i čuda imaju svoje nezvanično optimalno vreme. Nemojte pritiskati da se desi ako osećate da je njen homonim u nečemu drugom. Ne želimo svi isto, niti smo u stanju da uobičajena očekivanja pronađemo uvek u sebi. Nije greh, i ko zna zašto je to dobro. Volite unapred i unazad svoje čudo, i ono će se desiti kad treba. Ili više njih. Ne kada Neki tamo kažu. Sve to Vi već znate, čemu onda... I srećno! Ozbiljno je to rudarenje (kao za bitkoin... a zadovoljstvo kad iskopaš, veliko je tvoje). A našem Ministarstvu brige za nacionalni identitet i natalitet poručujem - Ljubav i brigu prema i o čoveku rodi,  i svako čudo može da se zgodi. Toeto. 

Pobediš

Kada Čovek ode - strašno je, tužno, potresno, nepojmljivo, besmisleno.

Kada Čovek ode brzo i neočekivano - teško je poverovati.

Kada Čovek ode tiho - mučno je.

Kada ode Čovek koga iz ovog ili onog razloga voliš, ili poštuješ, i čak ne znaš ali prepoznaješ da je itekako Čovek - bolno je.

Prethodni tekst u blogu sam napisala verujući. Ovaj tekst pišem jer je vera tragično nepouzdana. I zbog toga što mi je zbog jedne, prekjučerašnje, smrti već treći dan mnogo teško. Teskoba ovakvog intenziteta (u vezi poznatih, uspešnih u nečemu ličnosti) desila se još samo tri puta, iako je tih "javnih" smrti bilo napretek. U njima je zablistalo nešto drugačije, i nešto previše blisko. Prepoznala sam Ljude koji su ne samo iz života iščupani pre nekog prosečnog "roka trajanja"... onog kome se svi nadamo uz poželjnu grešku plusiranja, nego i iz naših, običnih života kojima su oduzeli dar lepote svog davanja. Otišli i ostavili nas bez daha udarcem u pleksus koji presamiti. I vere da dobro uvek ima više šansi. Ovim kao da sam uprljala sudbine nekih drugih koji su poživeli, bili privilegovani da traju, ili ispali dobitnici premije zvane starost. Ne, poenta nije u tome. Poenta je da nešto sprečava da Dobro bude dugo prisutno, da se razvija, da se iz njega uči, u njemu uživa. Kao da ti strašno nekog otme kako bi ga tako vrednog  prisvojio, a tebe ostavio da sumnjaš kako samo ružno, nedostojno, banalno uspeva da opstane, dok i njemu ne dođe kraj, ali prekasno jer je već pustilo otrov i uprljalo suštinu. Neistina... mnogim Dobrim je uspelo da se u trajanju izjednače sa nedostojnima, da se razviju, da se od njih nauči, da se u njima uživa, i opet s odlaskom žali što život ne traje još toliko da bi se sve to udvostručilo i produbilo. Samo sam sada ubijena u pojam. I još uvek neotrežnjena udarcem istine koja govori da nešto više ne postoji. 

A šta ako bih stvari gledala drugačije? Kao privilegiju. Kao poklon života nama da  poznajemo nekog takvog, da smo delili isto vreme i prostor, da nas je dušom pomilovao, uvukao se u naše misli i srce i tu ostao zauvek, da nas je ipak naučio nečemu i za to kratko vreme, da ga treba slaviti kao donosioca lepote i dobrog a ne smatrati žrtvom nemilosti, iako je moglo malo drugačije. Da i sa tim malim treba da budemo zadovoljni i da iz toga izvučemo neki nauk... da budemo bolji, da se organizujemo drugačije, stremimo savršenstvu koje je nedostižno ali kroz njih opipljivo, da kontrolišemo svoje zdravlje, budemo uz bliske, ne traćimo svoje vreme, i da dajemo bez zadrške. Zapravo... plačem za Ljudima, i Čovekom koji je davao bez zadrške. Za Čovekom koga je vodila i oblikovala strast. Koji je tu strast izlio u ostvarenja na koje nisi ravnodušan. Koji se hranio potrebom da razmenjuje energiju i istu neštedimice trošio, obnavljajući je novim strastima. Ko je postojao zbog drugih a drugi postojali zbog njega. Plačem za nestalom suštinskom Dobrotom. Za retkom čestitošću i moralnom čistotom o kojoj pričaju oni koji su ga lično poznavali. Za promišljenošću, nežnošću i čvrstinom. Plačem zbog smrti  neukaljane i veličanstvene ostvarenosti. Takvih je premalo. Ili ipak dovoljno, samo malo zaklonjenih od planine bezizražajnosti, bezdušja, banalnosti, bezobrazluka, gluposti.

I svi oni odu u duboku tamu, toliko visoko da ih samo vidimo kao zvezde koje trepere na nebu, ćuteće i  daleke, ali dostižne od strane istovetnih. Ne trebaju se bojati onih "planinskih" koje će zauvek progutati kosmičke crne rupe. Baš zato mislim da na ove zemaljske, realno bolne gubitke treba probati da se gleda drugačije. Utešno nije, niti lako prolazno u svojoj težini. Ali čovek ima izbor. Da se raduje onom za šta je imao sreće da mu se pružilo, i ne zaboravi da su stvari i ljudi prolazni. Ili da nariče i oplakuje ne samo drugog, nego i sebe što je ta prolaznost neizbežna. Za sreću je dovoljno mnogo manje no što izgleda. Samo što sreća baš ume da boli.

Ne želim da budem patetična. Povod je dovoljno neprijatan. Osećanja previše uznemirena. Samo sam morala sebi da objasnim tu nepredvidivost, naglost, nužnost preranog nestanaka Ljudi. I gde leži lek za ispunjenje praznine. Sigurno nije u vremenu, niti u zaboravu.  Valjda stvari saznamo kad dođe vreme.

Putniče mili, imena nebojažljivog, duha jakog, uma dubokog, srca širokog, svoju si  zvezdu davno osvojio. Zaista sam srećna što sam te neslučajem srela, tvoju glumačku virtuoznost upila, i da ako nešto neću zaboraviti, to je upravo sve ono što se desilo pre onog juče. Pre dana kada si otišao bez uvek zasluženo izazvanih ovacija, i naprotiv suprotno - izazvao muk. Mogu da odlučim da se nije ni desio. Zašto da ne? I ti u stvari pobediš i pored izgubljene bitke.

Vera u Nadu

Troje ih je. U stvari, na hiljade ih je. Desetine hiljada. Na milione. Možda i milijarde. Sa svesnošću, ili tek nabreklim zrnom zla koje će se razviti u pakao. Ko zna odakle začetim, ali sa istom namerom – da donesu kraj.

Moja prijateljica danas po drugi put, ušavši u drugu godinu borbe, pokušava da ukloni mrlje zlurade pošasti, izazivače crnih slutnji. Ljudi u belom znaju šta rade, osim što nisu sigurni da će njihova veština, napor, znanje, uspeti da se usaglase sa našim molitvama za njeno zdravlje i omogućiti najbolji ishod te bitke. Kada bi rešenja ležala u najupornijim pokušajima i najjačim željama, pakao bi bio poražen. Ali žilavo kopile ima svoj prljavi cilj iako je napadnut hemoterapijom, posebnim čajevima, pilulama, hranom, ljubavlju najbližih, snom, šetnjama, jogom, suzama, smehom, naredbom. Ošamućen tom silom vreba svaki pomak svoje žrtve i lelujav uspeva da ponovo stane na noge, i opet udari ne obazirući se na pravila igre… a valjda pametniji treba da popusti. Ali ne, pakao ne može da bude pametan, jer u zlu nikakva mudrost niti obzir postoji, zato i ne posustaje. Demonstrira pravo jačeg iako glupog u svojim nasrtajima. U tome prečesto uspeva ali neretko biva uništen, sveden na mrsku gadost koju je bilo teško ali ipak moguće savladati. I zato ja najpre verujem Njoj, a ne paklu. Zato što znam da voli život više od svega. I da je isto tako od tog života podjednako voljena, jer je uspeo da joj podari toliko toga lepog i toliko onih koji je neće dati tako lako.

Moj bliski rođak danas, ušavši u peti mesec borbe, pokušava da jede, popije zdrav napitak, stane na noge, svesno i razumno razgovara sa svojim najbližima, trudeći se da konačnu i otvorenu presudu lekara odloži za izvesno vreme. Preteško ide. Zlo je toliko ojačalo da iole poznati tretman ne može da pomogne. Nije dovoljna ni ljubav sestara, braće, starog oca koji bi mu odmah poklonio sopstveni život kada bi se moglo trgovati time. Niti njegov dobar plan da omogući i dočeka da mu deca odrastu. Ostaje samo tračak ničim, ili ipak nečim, podgrejanih nada u makar privremenu nadmoć života. Taj plam je leden ali jedini izvor svetlosti. Čekanje od koga se grči svest o smislu.

Moje, i ne samo moje, pozorišno veličanstvo Glogovac, danas i nedeljama iza, pokušava da nauči najozbiljniju i najveću ulogu svog života – Ubicu zla koje je u mnoštvu izabralo baš njega i uvuklo ga u ring. Samo pre tri meseca, odgledala sam najlepšu pozorišnu predstavu u svom životu, “Hadersfild”. I njega, koji je kao i uvek u svemu što glumački čini – briljirao. Kada ne možeš a da ne zaplačeš, kada se naježiš od emocija, kada osetiš da neko, tu nadomak, na par metara isijava neki realan život i biće, kada te uvlači i komada sa svakim gestom i izgovorenim, kada razmišljaš o svemu ne satima, nego danima nakon predstave, shvatiš koliko neko može da bude savršen u onome što radi, i ne samo da te to savršenstvo ponese, nego i raznese. I sada taj Neko, zajedno sa prethodnih dvoje, sa hiljadama, milionima, milijardama nosilaca klice, stoji na poprištu borbe za dah, produžetak, ritam srca i duha, dug prema sebi i drugima. Vodi zapravo pravi, veliki rat stavljajući kao ulog najvredniju stvar koju ima – svoj život.

O mučnom je teško pričati. I pisati. I razmišljati. I definisati ga. I razumeti ga. I opravdati ga. Držimo se poput utopljenika slamke koja bi značila spas. Verujemo u stvari koje su unapred osuđene na propast. Odbacujemo opciju predaje. Natičemo masku smeha kada bi urlali od nemoći. Prebiremo po tačkama koje možda znače greške koje su možda mogle da se izbegnu. Bežimo posrćući. Hrlimo nadajući se. Čeznemo za samo još nešto vremena u kome bi moglo da se završi isplanirano. Nadamo se da će se To predomisliti i ostaviti nas iznurene ali spašene. Pokazujemo razbijene zube i ranjene pesnice, nokautirani bezočnošću bolesti koja prinosi žrtve Smrti. I verujemo da kraj u stvari uošte ne postoji, i da ćemo se sigurno opet probuditi i sresti sa onim do koga i čega nam je stalo. Neka boli. Neka kinji. Neka lomi. Proći će.

Njih troje, hiljadu, milion, milijarda neće izbrisati nijedna životna drama. Oni će i dalje glumiti sebe i odigrati svoje živote na najbolji način, čak i ako zavese padnu. Svi mi. Sa klicama zla, ili dobra koje nosimo u sebi. I paklom i rajem kao slikovnicom sveopšte stvarnosti.

Samo molim… i želim… da za sve bude mnogo lakše, čak i uz saznanje da je samo jedno moguće. A nije. Sve je moguće. Pravo je verujućeg. I moje.