Koliko vidim, a bacah preko ramena pogled težak poput kamena na prazninu koja je ipak ispunila i tempus i blogus, moj nagon za pisanjem utihnuo je poput umornog dana koji je progutala tamna (je) noć.
Istina je - fizički još uvek kradem Bogu dane i trošim nekom možda
potrebniji kiseonik. Istina je i da je dve godine toliko mnogo vremena da se na
primer iz ležećeg može preći u sedeći, a onda i stojeći položaj (i obrnuto),
mogu iznići novi zubići ili izgubiti stari, može se naučiti govor ili izgubiti
moć poimanja, može se ozdraviti ili postati senka sopstva. Isto tako i prestati
da pišeš jer ... zapravo ne prestati da želiš da nešto kažeš, jer uvek poželiš
iako možda ne tako jako i često, ali te vreme, kidišuća zver uvuče u svoju
utrobu vareći te polako, sistematski, oslabljujući ti volju deljenja
sebe.
Ali pisanja jeste bilo, samo na drugim mestima, i ona će se uvući
i ovde, makar sa zakašnjenjem jer su ipak neodvojiv delić mojih misaonih izleta
i uzleta. No - dom je samo jedan, te je logičan ishod, biti upravo ovde, uvek
ovde, iako život ume da te cimne za rukav i zavede u neke dalje predele. Otud
je i ovaj tekst koji treba da probudi uspavane slovne damare, iskašljan da
pročisti učmala pluća i b(l)ogovski posao vrati sa stranputice na pravu reli
stazu.
Iako je jako davno čika Jova Zmaj dao preporuku da drugi produži gde je prvi stao,
ja definitivno znam da niko umesto ili nakon mene to neće na ovom mestu
uraditi, te ću gde stado-h, morati i da produži-h.
Koliko se sećam, nešto se
razglabalo o nekim životnim zanima(nj)(c)i(ja)ma, izgubljenim šansama, gaženju
vremena i gašenju nada, vrtenju oko šipki i sopstvene ose, implementaciji
implantanata, klaberstvu u kome je da bi bio primećen najvažnije kliberiti se, da je dovoljno nisko puzati da bi visoko uzleteo i postao star (letan ili leta), dok
je za one pozadinske, manje-više verbalne tipove najinteresantniji blogovski scenski nastup.
Kako su
izmedju ostalog u poslednje dve godine otkriveni i gravitacioni talasi, par
novih hemijskih elemenata, i Proxima B koja luta negde tamo daleko od-okolo
Sunca, rodjeni novi svetski diktatori sa elementima diletanata, postojeći diletanti
i dalje ostali diktatori, muzikant ugrabio Nobela za književnost, Bogu tenisa
se zaljuljao tron valjda zbog previše unosa hlorofila i džangriz žene ili možda zbog odluke da se potpuna sreća može dobiti na više strana, Evropa
postala nova Meka mesečevim hodočasnicima na besplatnu socijalu, Kini se
drmusa zid, Rusija želi da ugasi svetlo zapadu, zapadu na selektivni istok škrguću zubi poput onih Kim Jong-una na ceo svet, Bred Pit isteran iz braka jedva izvukavši
živu glavu, na otvorenoj deonici koridora 11 u domovini može i buldožer da se protera kroz devičanski otvor tunela, dok
će novi autoput ka Albaniji u bliskoj budućnosti otvoriti nova
poglavlja u viševekovnom razmevanju dva stara bratska plemena, hladni Englezi su
rekli čudno Ne evropskom savezu koji već bunca od temperature i preti da se raspadne
od vreline nedoslednosti, evropskim aerodromima i gradovima se može konačno
kretati bez straha od terorista, klima je napokon stavljena pod nadležnost 195
potpisa uz svečano obećanje da neće ništa naročito novo učiniti da led sa
severa malo ohladi glavu, atomske bombe još uvek nemirno spavaju u svojim
krevetima čekajući poziv na budjenje, ali se zato više nikad neće probuditi
moćni Fidel osim ako se esencija jedne duše može uviti i zauvek ostati u telima kubanskih cigareta, niti će muzika nekih otišavših legendi više biti ista jer će valjda biti
još bolja. Padale su kisele kiše, vlade, avioni, zavese, mrakovi, idoli i
ideali. Ipak...
Svet je nastavio da diše, duboko ili plitko, naspram mira i
straha. Usput je u etar i realnost ispalio nove oblike poželjnog ponašanja,
zarad izranjanja iz okeana dosade. U stvari, rodila su se nova zanimanja. Na
početku ne preterano zanimljiv instagram postao je novi javni servis na kome se
ne mora naprezati mozak osim za ideju o tome gde i šta konkretno uslikati od
sopstvenog života, uključujući i svaki mm sopstvenog fizikusa (pitam se zašto niko ne postavlja snimke organa sa rendgena i skenera, premda su poznate priče pojedinaca koji izigravaju verne kolonoskope poznatih colon-izatora). Dobar alat za
uhodjenje tudjih života, zavist, zavodjenje, gadjanje pljuvačkom udalj i
skupljanje pratilaca koje u dubini duše i ne tretiraš osim kao sredstvo
za češanje sopstvenog ega. Ne imati ga, znači da ne postojiš, mada ni
fejsbukači, tviterovci, tamlbraši, snepčetnici i ostali akteri virtuala nisu
mačje kijanje. A kako svet ide dalje, tako se pojavilo i novo premda staro
zanimanje - vloger. To je ono kad ne umeš da napišeš ništa (ko pa šta sada i
čita osim zanesenjaka), ali imaš nešto da kažeš, pa se usnimiš kamerom i sve to pokloniš jutjubetu i subskrajberima koji seku vene od nestrpljenja. Oni nesigurni u svoj rad blokiraju komentare, a oni kojima
je dobro krenulo izbacuju filmiće u redovnim razmacima, nadajući se da ih
konkurencija neće baš tako brzo zatući. I što se ranije krene, najbolje negde
oko prvog razreda osnovne, to je veća šansa da će umreti baš slavni, ako ne u
široj javnosti, a ono u familiji. Medjutim, ono što je moj prvi deo pisanja
zbog dužine posta izostavio, onaj iz aprila 2015-te godine realizovan, a koji
kao nastavak izlazi tek danas i do koga nikako da stignem, jeste krucijalni
dokaz o postojanju nekih večnih kategorija.
Možda ne znamo da li je ljubav
večna, ili život na primer, ali zato sa sigurnošću možemo tvrditi da je večna
(i beskrajna, kako matori Albert izreče) ljudska glupost. I da je najbolje hipotezu o
tome dokazati u jednom izolovanom prostoru (da li u studiju, farmi, pustinji, skupštini ili izvan sunčevog sistema), gde se priberu i na gomilu strpaju neke od
najvećih greški prirode. I onda posmatraš taj kavez sa majmunolikim ljudima
koji samo sticajem okolnosti imaju moć govora i jakonerazumskog povezivanja
pojmova. Ali samo na 10 minuta dnevno jer preko toga možeš da sklizneš u
sopstveni nerazum i podeliš ravnoravno ludačku košulju sa likovima koji žive u
televizoru ali i tamo negde, dobro čuvani, hranjeni, pojeni, maženi, paženi pa
i plaćeni za svoje svinjarije. Probisveti, dokoni, alkoholičari, siledžije,
poluostvareni, umišljeni, glumci, pevači, propali karijeristi, polu ili totalno
nepismeni, histerični, suicidalni, erotomani i nimfomanke, egzibicionisti, sa kravatama i naočarima, bez gaća i ponosa, nosioci najrazličitijih imena, poroka i šifara - najbolje zanatlije trenutno
jedino isplativog zanata - prodaje ničega od čega sasvim pristojno žive
postavljajući jedno važno pitanje: Dokle ide besmisao ljudskog bitisanja? A i
onih kaži Normalnih sa druge strane koji najpre sa interesovanjem (oh, nešto novo),
potom čudjenjem (zar i ovo postoji), zgražavanjem (ugasiću tv), negodovanjem
(od ovog neko živi), veseljem (pa ovo je smešno), tupošću (sve je vidjeno i
predugo traje) postane imun na smrtonosnu bolest koja uništava ... razum. Tako
gledalac osim ako sam sebe ne otera u karantin postaje saučesnik masovnog
trovanja kome će zasigurno podleći i postati isti zloćudni alhemičar. Trovači će i
dalje izazivati masovne ili pojedinačne tuče, frfljati, pokušavati samoubistvo,
venčavati se, balaviti se javno ili po ćoškovima nepokrivenim kamerama, praviti
nepostojeću decu, imati pobačaje svega osim savesti, pevati, igrati,
prežderavati se, plakati, smejati se na brašno, obećavati, preuveličavatati, pretiti, izmišljati, izigravati i žrtvu i Boga, i graditi slavu i
karijeru koju ni najgorem neprijatelju ne bi trebalo poželeti.
Diskretno izjavljujem da nemam Ajfon, ne vozim Ferari, ne umem da
pevam i glumim, Veštica sam samo prema prilici, ne pumpam kao Soraja, ali
zato imam dobar karabatak - kao Ava, jeah! Naj u svemu je što ne mogu da budem ni precednik ili premijer, pa čak ni poslanik sopstvenog špajza.
I zato ja, duboko nezadovoljna ponudjenim vrhunskim karijerama u
koje se ne uklapam, konačno završavam ovo okasnelo blogojavljanje, tvrdoglavo
se držeći ideje da samo rečima mogu nešto da uradim. Makar bile dovoljne same
sebi, tj. meni koja ionako ne zna šta da radi sa svim tim, pa barem da Blog ne
mora da prazninom trpi. A da ipak snimim jedan vlogić, ili otvorim jedan
instagramčić, ili sastavim politički programčić kojim bih spasla sopstvenu kožu ... i tako konačno urežem zvezdu na čelenci? I nekako obezbedim jednosmernu ili barem ćorsokačku ulicu sa svojim imenom kada me više ne bude?
