Brže, Više, Jače

2004 - ta. Nezgrapna lična ali važna svetska sportska godina jer su se održale redovne Letnje Olimpijske igre. Zadesile su se u Atini, gradu postojbini najstarijih takmičenja i prvoj olimpijskoj domaćici koju su sledili neki drugi odabrani. Ko je tu šta osvojio, u čemu pobedio, gde izgubio, da li započeo ili završio karijeru, niti znam, niti ću istraživati. Ono po čemu je taj događaj u nekom kontekstu bio bitan i za našu državu (ali ne po medaljama jer smo ih osvojili - nula), jeste činjenica da do središta olimpijskog plamena neki moraju doći kopnenim putem, iako nas od Grčke deli sused dugačak sat i po vožnje. Sednu na primer Šveđani ili Norvežani u bus i teraju tih 3-4 hiljade km do tamo. Dobro, možda bi oni ipak avionom iako su nesnobovi po prirodi, jer je to daleko. Ali Mađari ili Austrijanci na primer mogu. Sednu u bus i teraju. I u tom teranju isteraju kamen iz bubrega. Zašto? Pa zato što su ti nevaspitani, bezobrazni, lenji, sebični Grci apsolutno odbacili ideju naših vrhovnika kojima je palo na pamet da se ceo svet, pa i Vijetnamci, Argentinci i Australijanci, do Atine prebace preko naše teritorije kolima, Koridorom 10 (ime za građevinski, saobraćajni, investicioni, infrastrukturni projekat). Olako su poništili mogućnost bržeg završetka našeg auto puta  i mnogo kvalitetnijeg početka i odvijanja svojih igara, a i siguran novčani prihod od turizma u narednih 200 godina. Više Grčka ne bi bila dužna kao Grčka a mi bi zaobilazno dobili nov, brz i siguran izlaz na njihovo, kad već nemamo svoje, more jer su ga u ratu u kome nismo učestvovali neki tamo oteli, dok na ovom južnom već decenijama ostavljamo sumanute sume svakog leta. Oni su samo zarad opšte koristi trebali da isfinansiraju jedan deo dogradnje i poboljšanja našeg bratstvojedinstvenog puta, a naša obaveza je bila da im bezbolno prevezemo tekuće takmičare i buduće goste. Nisu hteli. I zato, kad prekršiš dato mlitavo obećanje o saradnji, stignu te muževni Cipras, preteći štrajkovi, nagomilano đubre što nagoveštava kugu, prodaja ostrva Kinezima i Nemcima kad stvar dođe do grla. Ako. A moglo je drugačije. I giros i suvlaki bi mi nama, a njima za procenat prodavali niz deonicu usput. Toliko da se ne zna, to je za rubriku Verovali ili ne.

2018-ta. Juče se nakon uspešnih i teških radova u trajanju od 22 godine na Koridoru desio peh. Dobro, ne baš uspešnih i ne baš prvi peh, ali teških to stoji. Delimična neuspešnost se meri sa 35 nedostajućih isprekidanih km na potezu E 70 prema Makedoniji, i svega 26 komada metara na E 80 prema Bugarskoj. Od Subotičana (kojima fali aerodrom i valjda samo neka obilaznica, ili su je već dobili, nisam u tom kružnom informativnom toku) do Leskovčana (e, tamo je naredne nedelje kulturno umetnički događaj zvan roštiljijada, pa ko hoće može da ide i proba šta znači pravih 10 s lukom i još prilogom od znoja, muzike i prašine, mada stvarno, da znaju znaju da naprave, a Beograždani i izkojekude u životu neće pojesti originalni pljes), put je besprekoran i besprekidan, ako se izuzmu neke deonice zbrzanog ili nedovršenog asfaltnog pačvorka, kao i primetno udubljeni asfalt od težine šlepera i auta što trasiraju sa juga ka prestonici, ali to je nebitno. Takođe su izbušeni i tuneli. Završeni još uvek nisu jer mi nismo ohola Švajcarska koja ima Alpe, koja navodno brine za zagađenje svog okruženja i koja kao od šale pljune 7 milijardi eura za najduži tunel na svetu (a i njima je za tu bedu od 57 km i iskopinu na 2000 m dubine bilo potrebno punih 10 godina).  Naši sve to nisu jer nam je teren surov, po domaćim bankama čuvamo samo prosečne plate iz kojih ne može da se iscedi toliki novac (zar ne bi bilo logično ovako - ko ide u Grčku na more preko Makedonije ili Bugarske, mora da na mesečnom nivou odvoji za izgradnju auto-puta 30% svoje plate, a ko uopšte ne ide samo 5%,  pa bi finansijska konstrukcija bila lako zaokružena a put bio završen u roku, tj. 2012 a najkasnije 2015-te., što je apsolutni uspeh ako se zna da smo tek u 2018-toj). Takođe, nama za razliku od drugih zagađenje uopšte nije motiv za gradnju jer naša priroda sve regeneriše sama. No da se vratim na peh koji je planirane rokove pomerane barem 27 puta ali konačno za kraj ove, definitivno stvar prolongirao na proleće naredne godine.  To što se po treći put u poslednjih par meseci survao potporni betonski zid usled klizišta, govori o tome da smo bili i ostali pehovita nacija.  Taman je precednik zajedno sa ministarkom arhitekture i motorizovanog kretanja po x-ti put presekao vrpcu na istom mestu i najavio da će nam Grčka i južna polulopta biti brža ako ne bliža, kad ono - odvala. U svakom pehu ima i sreće. Niko nije stradao. Da li zato što je juče bila nedelja tj. neradni dan, da li zato što je bio radni dan ali crveno slovo i Preobraženje pa se nije radilo, da li zbog vrućina i uzburkanog želuca brda-planine, da li usled pogrešno izračunate statike i dinamike (čini se da je to jako bitno u građevinarstvu), ili zbog osvete grčkog eksperta Skempasa, koji radi kao konsultant za auto strade pri svetskoj banci, u svojoj zemlji, ali i lokalnim u okolini, te je sa takvom profesionalnom pozadinom angažovan i na našem teškom slučaju? Pominjem osvetu jer je možda ljut što smo pre 14 godina od njegove domovine tražili da potvrdi svoje prijateljstvo prema našoj, što oni nisu uradili, pa je onda nama bilo krivo, pa smo uinat svima rešili da izguramo sve sami, a onda zaboravili da su nas Grci prešli i na kraju angažovali nekog njihovog inženjera. Kao da mi nemamo svoje eksperte, posebno ove najnovije doktore za sve i svašta, sa najsvežijim znanjima i veštinama, čiji su doktorati sa formalno nepostojećih fakulteta ovih dana zvanično priznati. Imamo i one što se iz hobija bave 3D animacijama, one koji dremaju po građevinskim institutima i fakultetima, one što su emigrirali i rade za strance, umesto za svoju dušu i državu. Ako neko treba da pogreši i uništi, pokvari i zabrlja, to onda treba da bude naš čovek, naš tim a ne neki tuđinac koga je baš briga kako će sve to ispasti jer to jednostavno nije njegovo. Hoće li on sada da nam plati odštetu za tu neprofesionalnu brljotinu? I kako ga treba kazniti? Ja bih njega na primer za primer naterala da tone tog popucalog betona i obrušene zemlje skloni sam.  Pošto mu se prvi put oprostilo, drugi put shvatilo da baš i ne zna šta čini ali ajd, a treći put mi ispali provereno glupi što on i dalje prima platu za to što radi, to je jedino logično rešenje. Potom bih angažovala precednika i ministarku, pošto su oni u sve upućeni i apsolutno sposobni da reše bilo kakav problem, da za jedan solidan finansijski iznos (na primer da se u to ime od svake plate odvoji nekih 7% prihoda) osmisle strategiju za nepadanje zidova koje će izgraditi svi Grci koji su na privremenom i stalnom boravku u našoj zemlji, kao i svi neradnici koji su se juče u nedelju skrivali po svojim kućama umesto da ubrzaju rokove za puštanje auto puta u promet, čime bi se omogućilo da oko Nove Godine zainteresovani turisti konačno opušteno odu na grčko more na odmor.  Sve to treba po postupku. Makar dugačkom. Makar nas geologija zakopala. Kao što mi zakopavamo slučajno pronađena arheološka nalazišta na pogrešnim mestima koridora, a koja treba konzervirati ispod 3 sloja kvalitetnog asfalta.

2032-ga. Kako etar prenosi a instantfejs dopisnika sa Marsa potvrđuje, celokupna trasa zaplaniranog Koridora 10, čija je izgradnja krenula pre 35 godina, i trebala da poveže Salcburg sa područja Austrijskog kalifata sa Solunom na jugu, pod nadleštvom egipatske arapske republike i kineske buržoaske demokratije,  konačno je dovršena! S obzirom na složenost tehnološkog i građevinskog procesa koji je uključivao stotine hiljade radnika i najnoviju mehanizaciju, dužinu puta od 1500 km, promenu konfiguracije tla uslovljenu naglim otopljenjem severnjačkih lednika i nastankom najvećeg balkanskog jezera na potezu Ljubljana - Zagreb u Orbanovoj kraljevini, kao i neočekivano izdizanje na sreću neaktivnog vulkana u okolini Niške Banje na samoj granici sa Kosovom, uz jedva dobijena finansijska sredstva za završetak posla od Islanda, sa tri samoubistva japanskih stručnjaka angažovanih zbog već postojećih a onda i novih kašnjenja u rokovima, uz neočekivane probleme vezane za napojne stanice koje su u poslednjoj deceniji benzin zamenile visokokvalitetnim kanabisovim gorivom, može se smatrati da je ovaj višedecenijski napor konačno urodio plodom. Ono što se može smatrati malim poslovnim neus-pehom jeste jedna mala deonica na E 70 gde je ostalo nedovršenih 21 km puta a sve zbog paralelnog rada na potpunom uklanjanju brda-planine koja godinama uporno istrajava u sopstvenom samouništenju ali i ometanju auto puta u podnožju. S obzirom da je njegova visina svedena na svega nekoliko beznačajnih metara, upotrebom jakog potpornog zida dobijenog preko trodimenzionalnog štampača, tih par kilometara će biti sigurno savladano do kraja meseca.  Problema u vožnji nema jer je na tom delu vozačima dopušteno da razviju brzinu od 220 km na sat kako bi što brže prošli kritično mesto. Indicentnih situacija je bilo ali ne i unesrećenih. Dobro obavljen posao! Što se tiče kraka E 80, samo da podsetimo da je taj put preusmeren na Istok, tj. ka rumunskoj negotinskoj krajini, s obzirom da se ispostavilo potpuno nemogućim probijanje par stotina metara granitnog stenja u sićevačkoj klisuri. Turcima  i Bugarima to ne predstavlja problem jer  pravovremeno skretanje obavljaju još u Mađarskoj ili Rumuniji. Nažalost, prepreke su neminovnost, ali pozitivan duh, dobra volja, pravi cilj, uvek dosegnu svoju metu. Čestitke svim neimarima, sa posebnim osvrtom na istrajan i ozbiljan rad, ideje i beskompromisnu upornost precednika, premijera i glavnog ministra jedne male ali nepobedive zemlje koju čekaju Letnje Olimpijske Igre 2036-te. Zakletvom na doživotnu borbu za dobrobit svog naroda, on je uspeo da svojoj domovini pruži predivnu mogućnost koju ne mogu dobiti svi. Zato je dobro usvojiti njegov moto, koga su se pridržavali nekada i stari Olimpijci: Citius, altius, fortius!

2046-ta. Molimo poštovane putnike da za put ka Grčkoj i Bugarskoj na vreme rezervišu svoje raketne karte. S obzirom da je već 80% sličnih auto strada (iako neuporedivo kvalitetnijih) na severnoj polulopti ukinuto još pre 5 godina zbog ekspanzije jeftinog vazdušnog saobraćaja, to će i naš Koridor 10 biti preimenovan u lokalni alternativni put nedostupan strancima ali dostupan našim biciklistima, traktoristima i pešacima. Formalno će zbog toga biti zatvoren od strane Precpreministra koji je naglo oboleo od Vikinške bolesti (tj. Dipitrenove kontrakture koja mu je demobilisala ruke) a i zbog fabrika koje više ne proizvode crvene trake neophodne za proslavu krpljenja svake rupe. Domaće stanovništvo se stoga pravovremeno obaveštava da više ne mora da brine o nivou kortizola koji je bio iznad evropskog proseka, a čemu je osnovni uzrok sigurno bio stres izazvan vožnjom na kritičnih 7 km E70-ice. U gradu Kragujevcu se planira otvaranje nove fabrike raketomobila koja će zahvaljujući licenci dobijenoj na 5 godina od diljem sveta poznate albanske raketoindustrijske centrale, omogućiti svim zainteresovanima da dođu do najnovijih modela po najpovoljnijim uslovima.  Time se otvara i nova era putničkog saobraćaja u ovom delu sveta koji je usled poznatih prepreka finansijskog karaktera nažalost uporno zaostajao poslednjih decenija. U to ime, zahvaljujemo svima na neumornoj upornosti i strpljenju da dosegnemo nekada veliki san. Pred nama su sada novi, još grandiozniji i ostvariviji. Možda Koridor 10 nije pobedio, ali se zajedno sa nama borio i učestvovao u našim životima i smrtima. Slava mu!

DžokeJ

Jesam. Uradila sam to. Bila sam tamo. I To iskustvo je bilo fenomenalno. I baš me briga što sam sa nekoliko desetina sličnih entuzijasta pokvarila prosek preostalih par hiljada, koji je iznosio od 17 do 27 godina nezrelosti.  I što su mi otpale noge istrpevši 7 sati stajanja, cupkanja i poskakivanja, uz opasne zvučne i grandiozne svetlosne efekte, nakon kojih sam ostala skroz gluva i polućorava do sledećeg dana. Stepen zadovoljstva dobijenim, koliko primetih, nije bio ograničen brojevima u krštenicama. On je samo mogao i jeste bio određen imenom izvođača koji je uz prethodnicu kolega opravdao plaćenu kartu (doduše, u mojoj karijeri posetioca koncerata mnogi su uživo posrnuli i zauvek uprljali prosečna očekivanja). Uostalom, da je zabrljao, ne bih mu oprostila tolike godine bavljenja tim poslom, slavu u krugovima kojima pripada,  brojne fanove, njegov zarađeni, moj protraćeni novac, pa bi surovo bio proteran sa moje specijalne YouTube liste. Dobio bi status prezrenog. I još bih postavila pitanje - Ko li ti dade diplomu DJ-a (prim. aut. DiskDžokeja ili DiDžeja ukratko ako ćemo najpravilnije, al da se ne kvari svetski poredak)?!

Moj DJ je svoju pošteno zaradio. Svaki njen nepostojeći delić. Verovatno je kao i svi ostali svoj biznis začeo na privatnim žurkama, preneo ga u klubove, da bi dogurao do Ibize, pa i do manje bitnih rupa na svirali poput Balkana (a to je dobro i za CV i za bankovni račun).  To što nema crno na belo da je kvalifikovan za posao koji radi, nikakav pečat univerziteta, koledža ili barem svršen muzički kurs, što nije slušao nikakvu teoriju i stručne profesore nego samo radio praksu na svoju ruku (pardon, obe), e to je već...

... to je već za Džona Nezbita i nemilosrdnu kritiku DJ Miće, alias di-rektora MegaSegaGigaBigaTugaVuga univerziteta. Zašto baš tog a ne na primer FMU-a (prim. aut. - Fak.Muz.Ume.)? Zato što je prvospomenuti inkubator nekih naših najvećih intelektualnih gromada i to na svim mogućim poljima. Tamo su se ispilili mnogi poznati majstori i doktori pretvoreni u ministre za unutrašnje poslove, funkcije manekenisanja, pevanja, organizovanja izbora za miss. Tamo su predavači bivši i sadašnji ministri obrazovanja, sporta, energetike, saobraćaja ili kako već zapadne. Tamo je 3/4 aktuelne i prohujale političke i estradne scene, a i obična boranija, jedva započelo i ekspresno završilo osnovne i krajnje studije i to sa ocenama ništa manjim od 10, a poneki (oni što pate od veličine) zaokružili doktorat na lažno prestižnim državnim fakultetima na kojima baš ništa ne može da se nauči i koji iz ko zna kog razloga i dalje postoje. Tamo, jer samo Tamo možeš krvavo zaraditi cenjenu diplomu DJ-a, crno na belo sa pravim murom i potpisom, a ako je para i ambicije jednog dana postati i DRDJ! Tamo, jer to na FMU ne može, pa zato i tu, i ostale državne kerefeke treba pod hitno zamandaliti.

Ukoliko želite da izgradite određeni odnos sa javnošću i menadžmenujete kulturu i medije, hoćete da postanete diplomirani kulturolog(škinja) i komunikolog(škinja), imate 6000 eura u šteku, živaca i snage da gulite školsku klupu i položite 26 ispita od kojih 8 specijalizovanih, od narednog septembra ćete Bože zdravlja i akreditacije imati mogućnost da u okviru spomenutih programa radite na usavršenju i muzičkog talenta, i postanete diplomirani DJ(škinja). Dobro, za sada ne može da se doktorira zbog sulude papirologije, ali sa 4 godine truda krunisanim diplomskim na 40-ak stranica, te uživim koncertom za komisiju, eto zanimanja za koje ne treba naknadna prekvalifikacija ili traženje veze. A para ko blata (onih prvih 10 na svetu se frljaju dvocifrenim milionima). Sa ovom školom možete da se zaposlite gde vam na pamet padne, jer muzika... kako Niče Fridrih reče - Bez muzike, život bi bio jedna velika greška. A bez diplomiranih serato i traktor DJ-eva, život bi bio (i ostao) i hip hop, i podzemlje, i ambijent, i tehnologija, i ekstaza.  Nije potreban predmet "Zaštita od narkotika" u kome bi budući profesionalci naučili kako da samo muzikom u trans dovedu hiljade posetilaca a da pre toga ne kapnu nešto u venu ili grlo (ja mogu da garantujem da nisam ni vodu popila pred koncert da mi se ne bi pripiškilo, pa sam egzaltirala, što znači da je moj nediplomirani DJ stvarno superkullik), nije potrebna najbolja tehnika koju koriste najveći muzički elektroničari (ako neko nešto na času pokvari, hoće li otplaćivati majstora Japanca i nove delove na rate?), nisu potrebni Geta, Sinkler i ostale poznate DJ face kao uvozni predavači  kad imamo i domaće koji na ovaj predlog gledaju sa gnušanjem (prpa, a?, će da izgube poso!... a sigurno su uzdržani i zbog profesorke Nene koja na ovom fakultetu predaje redovno muzičko uz igranje kolaca na času, sve iz pokupljenog iskustva u prethodnom životu kada je bila pevaljka i učestvovala na Evrovizionu), nije potrebna fakultetska diploma već je dovoljan sertifikat kao što dobijaju neki Ameri i Holandezi za par kursića pri koledžima (ali ne, nama je uvek bolji i veći), nije potrebno zapravo ništa akademsko da bi postali Džokeji koji vole Disco. Kod dokazanih i (još uvek) nedokazanih DJ-va, dovoljno je da ih oni koji ih prate i slušaju vole njihovu vrstu muzike, vole predanost tome, njihovu veštinu, energičnost, ritam, harizmu, atmosferu koju prave, maštovitost u stvaranju nečega iz svačega. A za one koji pojma ne znaju, i to, i mnogo toga preko - ne uči se svako znanje u školici. I ne dobija slava za par uplaćenih hiljada evara. Niti ima garancije ako kao papir stoji okačeno na zid. Ali kod nas sve tako diploma(t)ski zvuči.

Da mi nismo tako posebi i originalni kao što mislimo, i da postoje posebniji i originalniji u nastojanjima da se čovečanstvo umno unapredi, govori mnoštvo raznolikih kurseva pri inostranim obrazovnim vrtićima za odrasle. Ako volite Dejvida Bekama, možete naučiti sve o njemu na Stafordšajr Junivrsitiju u JuKej (ja volim modu Viktorije Bekam na primer, pa bih umesto Dejvida obrađivala njen fešnlajn); ako volite kritičku teoriju i socijalnu pravdu na nekom tamo OXY-ju možete da uzmete kurs o falusima, naučiti kakve sve vrste postoje i kako stoje naspram fetišizma (ako nema i prakse, to je svakako običan bulšit); ako volite da surfujete (okeanom, ne internetom), onda možete dobiti stručnu pomoć muškaraca i žena sa daskama (da nisu možda  Pamela i Haselhof počasni profesori?); ako volite da surfujete (internetom, ne okeanom), možete upisati kurs o traćenju vremena na mreži gde se tročasovnim buljenjem u ekran, socijalizovanjem po mrežama i četovima polaznik tera na razmišljanje ko i šta mu je oduzelo parče života (ja iz ovog imam doktorat, i mogu da predajem kao gostujući profesor); ako volite da se pentrate po drveću imate kurs za prebacivanje sa jednog na drugo drvo sa i bez užeta, penjanje uz bilo koju vrstu zelenila, a oprema je uračunata u cenu (šta ako neko neće da siđe više sa drveta ili se obesi slučajno, da li vraćaju novac familiji?); ako volite Kenjeta ili Kenju (to je crni muž one belje od njega ali ipak čokoladne i po buljonu najpoznatije na svetu kreature koja je uspešno aktivirala eru "lepa, glupa, i debela"), možete da shvatite koliko je doprinos njegove muzike i pojave kulturološki i socijalno nepobitno važan za optimizaciju estradnog establišmenta i publičke perspektive. Ima toga još, i ume da bude baš skupo, ali ne treba ovde u ovoj besparici i mentalnoj konfuziji, izazivati dodatne muke. Mladima ne treba dozvoljavati da se baš u svemu usavrše. Sve to treba uvoditi polako, natenane, da ne boli najednom previše.

A što se Di Džejstva tiče, ja ipak nekako više verujem Onom svom i onim svojim sa YT-a, koje je moguće propratiti direktno na sceni, nekad i negde. Sa svim onim efektima od kojih slatko bole noge, oči i uši. Ubedljiviji su kao izvođači no kao Mićini profesori. Mada su naša deca pametna, i brzo uče, mnogo će vode proteći da bi došao tren da im ja na koncertima otplaćujem školarinu (dotle ću preći na kantri muziku). A glede DJ Miće, on mi je zaista nekako više za traktor smer. Mada bi mu i serato sinhronizacija dobro pasovala uz šiške. Bio bi to pravi hop cup pogodak! AAAAA, EEEEE!