Selfašizam

Već sam štrikala o ovome. Pre tri godine. Dokaz trune u arhivi bloga za već daleku 2014-tu. I taman čovek pomisli da svet (s obzirom na to da nam je Mars u odnosu na taj datum sada tehnološki mnogo bliže pa ćemo ubrzo svojim očima videti da na njemu ima tople vode, da su kola počela sama da voze i sama donose odluku da li će ako moraju pre da zgaze babu ili devojku, ili ipak ubiju sebe i svog pasivnog vlasnika, da jedna kuća može da izađe ispod štampača za tri dana, da nam na koncertima već pevaju hologrami umrlih giga starova, da se računi mogu plaćati pukim prepoznavanjem fizionomija osetljivim okom kamere a istim ući na sopstveni računar bez da trošiš vijuge koja šifra beše, da postoji aparatura koja za par minuta može na osnovu kapi krvi da odredi da li već treba da kupiš grobno mesto iako ti sve mrda, da pomoću ugrađenih čipova invalidi mogu u nekoj meri povratiti izgubljene pokrete),  taman čovek pomisli da svet ide napred i da sada treba i na drugim poljima smisliti nešto konstruktivno novo, kad - ništa. Kad to bajato, nazovi - nešto dobije srazmere kuge, od čijeg košenja broj žrtava gluposti raste poput pečuraka od uzbuđenja orošenošću kišom.

U redu, ima nešto u tome - danas sam lepša (i pametnija, i energičnija, i maštovitija, i sigurnija u sebe, i zdravija, i mlađa, i sve) nego sutra. I to treba ovekovečiti (čisto da se obavestiš u budućnosti kako si nekada izgledao, i šta, i gde radio, i proždereš se od muke kako te vreme okrnjilo), sačuvati za nezainteresovane potomke za bilo šta prošlo u nekom albumu s koricama (a ne u folderu koji može progutati sajber mrak), uživati u samom činu oslikavanja situacije, uz jalov pokušaj memorisanja mirisa, glasova, nijansi, podeliti to sa sadašnjicom i najbližima u njoj, znajući da to vole ali manje nego tebe samog. Zabeleži to.

U redu, ima nešto u tome - danas putujem i hoću da uhvatim liniju skulpture, krova, klupe, fontane, uličnog svirača, umornog lista, čamca, otvorene školjke, kišnu kap, dečiji osmeh, lice starice, svoj palac, raskupusani kofer, raščupanu kosu, otvoreni notes, mačiji brk, odgriz jabuke, stopalo u pesku, komad bižuterije, nečiji prozor, žicu na gitari, skupe cipele, sunčane naočare, slamnati šešir, pupak, pahulju na kapi, licidersko srce, šoljicu vrelog čaja, zgodnog policajca, sumornog prosjaka, dim cigarete, bidermajer, brkove, slap vodopada, drvo bez šume, svoje usne, uho sa minđušom, linije na slepoočnici, saksiju, tobogan, udubljeni jastuk, čipkanu zavesu, isplaženi jezik, džepni sat, uže, bubamaru, odraz u vodi, jer toga neće biti sutra, a ako bude neće biti isto. Imaj to.

U redu, ima nešto u tome - danas si model, snimaš obične, pristojne reklame ili editorijale, prodaješ nešto što bi se ionako prodalo ali uz tvoje lice deluje primamljivije. Od toga preživljavaš ili živiš, i nekome si poslovno potreban koliko i ti njemu. Imaš dovoljno ili više od očekivanih za tu karijeru godina ali je tvoja predanost i profesionalnost skladu sa zahtevom trenutka. Ne povređuješ vanvremensku lepotu banalnošću. Ne i sutra, osim ako nisi Veruška, Hatonova, Rosijeva ili Iman. Podeli to.

U redu, ima nešto u tome - danas si skuvala ručak ili kolač kakav nećeš skoro spremiti, možda predivno izgleda, skoro da miriše sa slike, a sutra ga već neće biti. Ili si pojela tuđe majstorije fantaziju. Sačuvaj to.

U redu, ima nešto u tome - danas si bila sa prijateljima, ili nekom veoma dragom osobom i želiš da taj vaš trenutak, zaglavljen u vašoj duši bude podeljen sa drugima. Poput deljenja sreće koju niko nikad ne može da oseti i razume, ali od koje sam letiš. Sledi to.

U redu, sigurno ima nešto u tome da si potpuno odlepila skidajući se u gaće i wonderbra na svom ili tuđem krevetu, a sve na virtualni uvid prijateljima, njihovim prijateljima, prijateljima trećeg kolena prijatelja a i neprijateljima prijatelja, neznancima voajerima, znancima šarmerima, rođacima da pene, komšiji da blene, kumovima da ogovaraju, koleginicama s posla da popiju od muke prozak a kolegama da se slika zauvek ureže u mozak. A možda si i bez gaća a da ne zarađuješ zvanično na tom nedostatku (mada realno i odgovorno možeš da mlatiš novce za tu oskudicu još koliko sutra, samo da te primeti pravi umetnički direktor fotografije i pokretnih slika). Pri tom svi znaju sve tvoje kupaće kostime, raspored tvojih mladeža, broj ruževa, senki i sjajeva za usne, sve krpe kojima tovariš ormane, sve plaže na kojima peskariš svoje telo uslikano 167 puta za pažljivo odabrani mozaik fotošopiranog struka i celulitnog butića, i tvoje nabubrele od hemije strastvene usne, i natrćene guzove, i profi iscrtane vodootporne obrve koje zmijuljčasto valovito uokviruju tvoje mačkaste polupospane oči. Bez maske ko te nije video raskošno bi te platio. Ako pri tom ne trošiš jezik (ne samo onaj za palacanje i lizanje sladoleda, nego i za oblikovanje jednostavnije rečenice a da nije pokradena ili izvučena sa "motivacionih" postera), mozak (koji obožava tuđice, jer sopstveni uzbuđeno reaguje samo na štras, pivo, folk, splavove, klubove, srećnu tv, miniće i muške lajkiće), oči (kojima pomno pratiš instamiligramuše i instant-gramove), obrazovanje (može jedan testić opšteg obrazovanja na brzaka?), imaš barem dva i po profila na fejsu, tri na instagramu i minimum 100 do hiljadu plus vernih pasa koji te prate i tresu se od radosti na bljesak tvoje guze ili zuba, uz to godina preko 25 (ispod je sve tolerantno, pa i nedostatak dobrog ukusa, razuma i samosvojnosti), ili oko 45 (selfara milfara kojoj kucka kuguarsko vreme), pa do 65 (prava panterka koju već odavno vide kao hodajući leš ali ti to ne kontaš jer si u glavi tek mlađa punoletnica), ima nešto u tome da ti treba stručno, instrumentima i palpativno - vizuelno pregledati ego i postaviti ti dijagnozu. Ozbiljnu, medikamentski nelečivu, smrtonosnu po pitanju ishoda popravljivosti. Osim ako ne hvataš estete kojima će se na tebe dići (ego naravno, jer poznaju takvu jednu specijalnu osobu, čime ćeš bustovati i svoj), vabiš vršnjakinje nad kojima ćeš se slatko iživljavati pokazujući kako si trtastija, pločastija, ribastija, i izazivaš na crtu konkurentkinje po maniji šta god ona za posledicu imala. Ako si još naobrazovana, prozi i poeziji sklona, pa možda i knjige pišeš ali bez selfića ne možeš da dišeš, slučaj beznadeži dobija na kilaži. Ako si tu da bi populaciji skraćivala dah, izlučivala joj bale, cedila im komplimente, podilazila sopstvenom (ne)samopouzdanju, obezbedila doživotnu apanažu i plaćene plastične operacije izuzev one na mozgu jer silikonski još uvek nije smišljen za zamenu zakržljalih, da bi pokazala kako si drugačija od kalupskih klonova koje predano slediš, da su tvoje veće od njihovih (šta god da je u pitanju, veličina je ipak najbitnija), da se možeš dočepati onog s debljim (novčanikom naravno), jako upri! Zapni svom snagom jer su nadolazeće, mlađe još drčnije, gladnije i spremnije da se seciraju do potkožnog tkiva i daju i severni i južni pol (-ni organ) za dobru sumu, tašnicu, Dubai ili hiljaditi lajk.

Bez telefona ne zalazi u kupatilo ako već nemaš za more. Ili barem zabeleži brč u bazenčiču, rečici, jezercetu ili bari. Ne raspremaj posteljinu, seksije je izviti se u znojavim drtijastim čaršavima. Jaši sprave po teretanama nemilosrdno jačajući -cepse, maximuse, minore i majore. Kupuj skupe stvari i izvrni etikete na videlo. Hvataj seljobrtije za grupnjak selfije. Overi sebe u svakom ogledalu u stanu i okolini, i obavezno nosi sa sobom ampule hijalurona za slučaj prisustva masivnijih konkurentskih kljunova. Ispred objektiva budi ili opako ozbiljna, ili vruće instalirana, sredina je ovde kao i za sve krah. Ćurličuće sentence obnavljaj pred ogledalom, jer tako izgledaš sigurnije i prosvećenije. Naglas neprekidno mantraj, a kroz pisane statuse obavezno za gluve i slepe postuj kako si prelepa, prezgodna, preduhovita, preemotivna, prenenadjebiva, prepametna, previše svega da bi bila shvaćena, i kako sebe voliš, i kako mogu samo da ti ispuše muštiklu koliko si srećna što imaš sebe i što tupsići ne vide šta propuštaju ili šta bi mogli dobiti (makar sebi išla na živce neopisivo ponekad). Ako te startuju samo zbog tvog hopa cupa izgleda, zanemarujući pojedine rupe (najvažniju u stvari - onu u glavi), pošteno su te zaslužili (o tome si ionako maštala celog života, ali pažljivo odaberi među desetoricom ozbiljno zainteresovanih, da ne bude posle - malo keša i kreditnih, ili pametniji od mene ništa ga ne razumem, ili požurila da ga ne ispustim a mogla da uhvatim iha). Obavezno za prijatan dan, javnosti u zoru isporuči dozu svog jutarnje svežeg, "gologuzom šminkom" obrađenog, lica, a i onog maskembalskog što je u sjaju šljoka išlo na pijac, prodavnicu, školu, posao i kafanu. Sa 15 izgledaj kao da ti je 25 jer ćeš se pre ubaciti u promet i dobiti kvalitetniju vožnju, sa 25 insistiraj da bude kao da ti je 35 jer je tad lakše uloviti dobrostajaćeg od 45, sa 35 preventivno rekonstruiši fasadu da se neko ne spotakne o tvoje prve ozbiljnije bore, sa 45 izgledaj kao da ti je 15 jer ćeš u suprotnom biti izbačena iz saobraćaja, sa 55 kamufliraj činjenicu da te bole hormoni, leđa, kolena, da si poprilično ćorava i već sklona zaboravljanju, sa 65 kao prava gilfica ugrabi barem jedan spori jedri mladi plen i pojedi ga u slast. A posle toga...otvori lažni nalog na socijalnoj mreži i budi šta god hoćeš jer si celog života bila ono što drugi od tebe očekuju, premda je u stvari svakog za svakog apsolutno briga. Konačno budi svoja jer ako to nisi shvatila na vreme, i bila takva kada je trebalo, a trebalo je 50-60 godina ranije, preostaje ti samo da se baciš. U mrak sopstvene gluposti. Da te proguta. I ispljune u svemir besmisla.

Ako si neka toliko fina da kupaće i obične gaće ostavljaš samo za šetnju po plaži ili spavaćoj sobi (mada može i tu uvek da klikne neka umetnička prilika za umetnički performans za zabalavljenu umetničku publiku), ali nikako ne možeš da se suspregneš da ne obavestiš kad ideš u šoping, šta si kupila (a usput možeš da priupitaš za savet koji te zapravo i ne zanima, šta da odabereš i da li ti nešto famozno stoji); da neizostavno uslikaš svoju posetu frizeru, manikiru ili šminkeru; da obavestiš gde, kako i sa kim si provela popodne ili veče; da neizostavno uslikaš detalje svog toplog, ko iz dvorca uređenog doma (još ako je u inostranstvima ili nekom egzot mestu - to izazavistije * izaziva veću zavist); da rečito (sa otrovom u pozadini) ubadaš  neprosvećene svojim vrhunskim stylingom uz besplatnu obuku o šiku modnih marki i šminkeraja; pri tom antibi(di)otski (na svakih 8 sati ili kraće-duže, u zavisnosti od ozbiljnosti bolesti) mudrolišeš o životu kako bi pokazala da nisi samo lepotica nego i pčelica; da na dnevnoj bazi znatiželjni auditorijum podsećaš kakve sve kožne, udne, kosmate, čulne performanse poseduješ da se budale ne zaborave i prorede lajkove; da s vremena na vreme iskritikuješ sapatnice (po izazivanju pažnje) zbog njihovog virtualnog pregalaštva, dok ćorava kod mozga upravo sve to isto radiš; da nakačiš sve omiljeno i najkulije i na Instagu uz bar pet hashtagova koji će privući neku hiljadarku zaludnih ko zna odakle pratilaca sa osrednjim životima kojima godi uvid u tvoj savršeni (paz' da jeste). Ako uz to imaš i kuče, mačku, autić, ili najveći bingo zvani dete/decu koja su simpatičan topao dekor koji govori o sređenom porodičnom raju kakav bi svaka domaćinska muškarčina ili svestrana nefeministkinja poželela, pa time i srcićem na prikazano odreagovala - nema sreće veće. Da ne iskoči iz vreće. I da si obavezno u neki raritetni kadar ubacila i mužjaka koji će te ako je u zlatnicima moćan a nije ružan, načiniti savršenom, da ne ispadne da je neki bezličan šonja. Ako muškića nemaš, nema veze, imaš sebe, malo li je? Nek pocrka duhovna i fizička sirotinja. Blago tebi. I svima koji u to veruju ili se tome klanjaju.

Pitam se, da li je muškarac-žena samo žrtva svojih pogrešnih uverenja? Vremena koje od njega iziskuje površnost? Nametnutih bezvrednosti? Iluzija o sopstvenoj važnosti? Tuđih izvitoperenih očekivanja? Realne ali banalne minucioznosti? Ili obične, rođenjem ili stečene, tuposti kojom kompenzira manjak večitih i nepromenljivih kvaliteta? Ili je svako vreme u stvari isto, iako se bivša uvek smatraju u nekom kontekstu boljima -  dimenzija koju može samo da uništi i izvitoperi sam čovek, čineći sopstveni život tako ništavnim jer su neka rešenja najlakša. Širenje je svakako isplativije od skupljanja. Stari je to zanat. 
Pitam se, da li sam zadrta, ili od zlobe sebi kobna, da stvarnost ne razumem, ili bar slabosti ljudske. Da barem kao žena potrebu za obožavanjem shvatim, ako već ne umem sve to sama da pratim. Pitam se da li je žensko shvatanje pojma fatalnosti (ujedno i muško), usko povezan sa "fatanjem" neke manje dodirljive osobe ili života, ili je umišljeni fatalizam čist fanatizam. Pitanja bez odgovora pate. Zato ih treba obuzdavati.

Nu, odoh ja da za slučaj virtualnih potrepšina uslikam neki komad svog sirenskog trupla. I omiljenu mi pakumcakum spavaću sobu, a može i garderober. I nahvatam svoju svilenkastu zelenooku mačku koju bih mogla da posadim u krilo, kad već ne mogu decu pod mišku. Jaču polovinu ću da izostavim jer mrzi javna okupljanja a i da ne kvari nežni koncept. I da iskopam neku mudroliju koju bih mogla da provučem ko svoju...nešto kao Paula Koeljana iz lokala. Ako mi ne staviš lajk, nalajaću ti se. I blokirati život. Sa sve ozarenim osmejom do kutnjaka. 

M.4∞

Da bi voleo, moraš da upoznaš. Da bi upoznao, moraš da učiš. Da bi naučio mora da načuljiš uši i slušaš onog ko već to zna. Da bi načuljio i slušao, mora da dobiješ slabu ocenu zbog koje su nekada davno roditelji čupali deci uši, ali i ne mora ako znaš koji ti je jedini posao u životu, oko čega te svakako stalno opominju. Da te ne bi opominjali, mora da savladaš brojeve, note, floru, životinjarsko carstvo, loptu, bojice, brda, reke, rude i oblake, hijeroglife stranog, i rovove maternjeg jezika. Ali pre svega prošlost. Ako o tome pojma nemaš, budućnost ti se beči. Ako spojiš maternju prošlost, dodješ do ciklusa. Ne mesečnih od kojih je svakoj ženi muka i glavobol, nego onih u kojima su se smenjivali raznorazni junaci, retko junakinje, često domaće izdajice i obavezno tuđa ništavila. Čerečeni, prodavani, uzidavani, proterani, izdani, osveštani, uzdignuti ili pognuti, punili su sobom predanja i pesmarice, a potom i čitanke. I naše glave koje su za stotine stihova, lakše ili teže useljene, postale muzej. Jeste da su neki bili apsolutno nerazumljivi, ili bajkoviti, neki strašni, ili preterani, ali dakako umni, koji bi sve te dobre i loše careve, brkate age, nervozne uskoke i hajduke,  i poskoke janičare zatvorio i zabranio im da postoje, barem u knjigama, barem ne za ocenu koju treba iščupati razumevanjem njihovih nesređenih života. No, kako je svet i vreme sačinjeno od promena gde se samo menjaju glumci i kostimi, dok su predstave u principu kopije odevene prostorom i prilikama, tako je sa brojem osvojenih razreda prošlost koju je trebalo upoznati bila novija i sadašnjosti bliža.

Pojavile su se priče o malim bombašima koje su mučili krvoloci s oružjem a ne nastavnici s dnevnicima, istine o masovnim pomorima boraca od tifusa, zaseda, unutrašnjih neprijatelja podjednako neprijatnih koliko i spoljni, o neustrašivim partizanima i njihovim jos hrabrijim komandantima, o junacima i kukavicama, o gubicima, patnji i izbavljenjima. Te priče bile su mnogo realnije, jer su se u njima skrivale neke naše tamo nevidljive ali ipak prisutne prababe i pradede, i babe i dede čije su pripovesti ličile baš na te iz čitanki, a i neke mame i tate, tada samo bebe, koji su uz zlatan prst sudbine preživeli i rodili nâs. Mi smo od obaveznih lektira i škakljive istorije i dalje dobijali obavezne grčeve i šarenolike ocene. Ali kako ovaj svet počiva na ciklusima, tako je protiv opasnosti po mir nužna preventiva. Kako opasnost znači naoružanog, uvek budnog neprijatelja, tako prevencija znači da svi moramo biti spremni, obučeni ne samo naučenom teorijom o prošlosti nego i korisnom praksom za budućnost, za neki sledeći oboleli ciklus.

Tih mirnijih 70-ih i 80-ih, dok su ratovi bili zaglavljeni samo na udaljenim planetarnim tačkama nerazgovetnih naziva, leku nije bilo teško dati ime, a ni odrediti način njegove upotrebe. Bila je to obavezna vakcina ONO-e i DSZ-a (osnove narodne odbrane i drustvene samozaštite) za starije osnovce, rane srednjoškolce a takođe i sve studente, sve do početka devedesetih kada su opaki ciklusi ušli u opipljivu barut fazu. "Terapiju" su u tada još uvek bezazlena mada sumnjivo stabilna vremena, delila lica kojima su ratne strategije, partizanština, oružja  i oruđa bila srcu i veštinama bliža no nekom običnom civilu. ONO te je učilo da razaznaš sve pasivne i aktivne varijante borbe, i da umotaš rusku kapu ako ti neprijatelj kolegi rascopa glavu, i pravilno rasporediš zavoj a da ga ne izarčiš bezveze nego da preostane i za druge ranjenike, i da znaš da mobilišeš slomljeni ud, ali se ne sećam da sam naučila da dam nekom veštačko disanje, prišijem raznetu nogu, ili izvadim zrno iz glave. Znala sam i da rasklopim pušku, ali ne i da je sklopim, nije bilo dovoljno vremena a očito ni talenta. Na pucanju vazdušnom bila sam među najboljima, čak sam "šišala" i one golobrade, mutirane, bubuljičave spodobe iz razreda. Ali sam zato pri gađanju u metu na brdu u prašini dobila odvaljeno rame i modrice od M.48 ice. Ako me pamćenje ne vara, kao da sam prislonila oko i uz mitraljez, ali me sigurno ne laže da bi ja taj komad gvožđurije u neprilici ostavila za sobom makar me streljali za ugled, jer bi pre on mene mogao da nosi nego ja njega, osim ako bi mogla da ga poteram autom na odredište. I taman kad smo se manje-više spremili za Legiju stranaca, za odbranu od povampirenih fašista, a eventualno i agresivnih došljaka iz svemira, ukinuta je i ONO i DSZ, i rodio se bratoubilački rat (sestrubilački niko ne spominje, sestre su valjda stajale po strani i samo plele čarape, nije to ona hrabra generacija partizanki). U njega su sa naše strane uleteli oni što nisu mogli da izlete, tj. oni zaključani zakonom po kasarnama na redovnom vojnom roku, potom nevoljnici koji su se dobrovoljno skrivali po kućama ali ih je vojna policija hvatala iz zasede i trpala u kamione odvezene u nepoznatom pravcu, kao i voljnici koji su već unapred dobrovoljno umrli za svoju zemlju koja je jedina imala prava da preživi. Da li im je ONO pomoglo da izvuku glavu na ramenima, to samo oni znaju. Kako god bilo, nadajmo se da je tada ministar vojni sada (onaj što je bio sa visokim prosekom slabovida pa još i "cilindrima" na oba oka, te zato nisu smeli da mu povere oružje da slučajno ne ubije vođe u maskirnim odelima i tako nije ni odužio dug roditeljima i državi, ali iskreno pati zbog istog, pa mu zbog proživljene patnje treba sada izaći u susret da gazi čizmom, poigra se olovnim vojnicima, tenkićima i puškicama), barem imao peticu iz ONOiDSZ  ako već ne zna da utera metak. Ako je preskočio i te časove, ili da su mu daleko bilo poklonili ocenu iz tog predmeta kao što mu celog života poklanjaju funkcije, onda treba naskroz odbojkotovati njegov, iako fantastičan, predlog da svi mi džumle (svi na gomili, prim. prev.) sada prođemo neku vojnu obuku. I muško, i žensko, sve, a valjda i oni srednjeg, neopredeljenog roda. E sad, da li on misli da opet uprtimo M.48cu na rame, mitraljeze pod mišku, zavoje po ženskim torbicama, da bacamo ćebiće na zahvaćene požarom (to zna svaka domaćica, kad joj se upali tiganj), da nosimo cokule (martinke može, baš bi da imam u fundusu neki par), da svako u špajzu među krompirima čuva neku bombu za ne daj Bože, da dobijemo svaka po jedan damski pištolj a muški po jednog Serdjukova za aktenke, pederuše ili uz gym opremu, ja stvarno ne znam, možda bi i moglo. Ako misli da treba svako od nas da zna bilo koju od borilačkih veština pored hobija, pa tako na primer ja karate uz crtanje, drugarica džudo uz jogu, poznanica mačevanje uz photoshop i slično, složna sam absolutamente. Ako moramo da naučimo da pravimo bombu u kuhinjskoj varijanti, da savladamo tajni špijunski jezik, da znamo kako da uhvatimo neprijatelja u klopku i da ga hemijski tako rastvorimo da mu se skroz ukloni DNK, pa obavezno, potpisujem još juče! Ako je uslov za situaciju da kao kod prijema u vojsku mora da se uradi samo 15 sklekova, 40 trbušnjaka, 3 zgiba i optrči 2 km, to je običan dim. Ako pri tom mogu da produžim služenje redovnog pasivnog vojnog roka za žene preko zakonskih 65 na 75 godina starosti, radi održanja kondicije a i zato što bez mene to ne može da radi, onda - Vuline svaka ti se umnožila. Reč mislim. Mada ne boluješ od insuficijencije istih. Uglavnom si u suvišku, i to najviše glupih. 

Sve miriše na nju - tenziju, i uvođenje izvođenja besnih glisti. Dok profi strelci jedva troše fenomenalnu unosnu platu od koje ne mogu da žive ni pola meseca, nama se u kazanu kuvaju po ko zna koji put nejestiva, poprilično gadna d-j-ela. Ni blizu onog famoznog pasulja na kome su odrastale generacije golobradih mladunaca koje je vojska naučila da se dižu u cik zore, kupaju jednom nedeljno i nameštaju krevet.  Premda je ovim sadašnjim upravo to poprilično potrebno. A koleginicama po uniformi treba priuštiti prirodne solarijume, zategnuti im gluteuse na terenima a ne po nekim teretanama, i takođe naučiti da pritegnu posteljinu. Ne treba spominjati koliko je sve to važno za ublažavanje domovinskog stresa, jer zemlja mora znati i osećati da postoji neko ko za nju želi da se bori, pa i život da dâ. A kako se krug istorije okreće, i vekovna "kolevka" drma iako je nežno ljuljamo, a kukavičja jaja izbegoše na sever i zapad, za nove junačke epove ostajemo zaduženi mi, rodoljubivi ostaci.

Iako rado Srbin ide u vojnike,  gde tri ga vuku a više od dvojice tuku, i još ministar vojni mu staje na muku, Srpkinje majke ne dajte da vam sinovi pajke, a u svoje ruke uzmite puške i dokažite da su iste ko muške. Pesma će se o vama pevati bajna, vaša kuraž neće biti tajna, a što moraš iako je teško, uradiš da ne ispadneš smeško. Istorija je života najbolja učiteljica, pa ne budi ministra vojnog mučiteljica. Zato ženski rode, borbom do slobode. I do uloge glavne u postmodernog kosovskog ciklusa pesme slavne. 

愛 ili što bi neki rekli - bavlju

Nežnim, tihim, odmerenim glasom prave odanosti, obeća joj se sa velikim “Da”. I ona njemu, još nežnijim. On sa aparaturom koja mu zakačena na oči i uši trodimenzionira njeno savršenstvo, ona trepćići u čistoti bele venčanice i uz buket koji ne miriše. Oboje u prisustvu kumova koji će samo njega odvesti na ispijanje sakea uz trostruki banzai kad uhvate zalet, a sve kako bi proslavili njegovu konačnu, za muškarca poprilično tešku odluku da se emotivno sveže.  Ona ne može da pođe jer je iz fine familije, ne pije okolo, prezire svaku vrstu druženja koja nisu intimna, pa će ga čekati kod kuće i obisnuti mu se o pogled čim se ukači na mrežu. To je zapravo momenat inicijacije prvog meseca braka koga zovu medenim, valjda što je tada sve tako slatko, sve dok ona kao matica ne reši da njega kao truta izbaci iz stana te mu život postane malo gorak, dok ne nađe neku novu ako pre toga ne umre od tuge, što je nemoguće koliko i večni život. No, vratimo se delu gde još sve funkcioniše kao satnica japanskog voza.

Malo ošamućen od unete rakijetine, ali dovoljno nadražen uzbuđenjem koje donosi prva bračna noć, on skida svoj smoking, leptir mašnu, malo smrduckavu od znoja košulju, potom i bokserice na kojima se nalazi slika njegove nekada verenice a sada žene koja ga već nestrpljivo, satima čeka da se dovuče kući i ispuni konačno svoje bračne dužnosti. Smerna i lepo vaspitana, pa time i nevina u onom što je kao svaku mladu očekuje (mada u ovo novo vreme samo budale ulaze u ozbiljne šeme a da pre toga nisu proverile neke stvari, čak i u toj na prvi pogled sterilnoj zemlji koja kvarno krije najgore perverzije), ona je budna. Ona nestrpljivo ali svakako tiho čeka da on skroz skine one svoje bokserice sa njenom slikom i da… Šta? Pa da navali na nove epizode mange gde su njene frange tange nevidljive za bilo kog gledaoca osim za njega. I ona će mu ih za ljubav skinuti i pokazati da je ne kao svaka druga žena. I da ne mora da bude telesno topla, ali je sigurno duševno bolja od svake kroz koju cirkulišu krv, zrna i plazma koja nije televizor. Čak i da ne mora da je dodirne jer će ona znati koliko je jako želi.  I da ume da ćuti kad mu padne raspoloženje, polna moć i noć. I da bude njegova enciklopedija kad ustreba. I da se iseli iz stana, tj. kompjutera kad ga iznervira a da sama ne poludi zbog odbačenosti. I da se čak pomiri sa mogućim razvodom kojim bi je zamenio za smeđokosu ili plavu drugaricu iz istog filma. Mada ni ona nije blesava i toliko loše napravljena da ne zna da živi. Pošto zna da mu čak i tako bezazleno nevina nije jedina u životu jer joj je sudbina namenila poligamnost, ili može da se nakljuka bensendinima, ili da se baci pod onaj tačni voz od sramote i patnje, ili pomiri sa time da ona bude zvanična supruga barem za još 40 miliona Japanaca. U to se ne računa onih 500 hiljada plus neki milion hikikomoria koji sede izolovani po kućama ne izlazeći nikud, pod uslovom da su, a sigurno jesu Niizuma predatori poput ovog mladoženje kome se posrećilo da ga udari bračni pečat. A bolje i da se oženi nego da bude neki karoshi kome je posao došao glave.  Bolje nacrtana žena da ga dokrajči nego tupavi šefovi, prekovremeni sati i penzija na baš dugačkom štapu koji doseže u proseku nekih 79 godina za testosteronske aplikante.

On je to uradio ovako:

I na kraju krajeva da ga se baš i ne podržava, ipak mu treba čestitati na hrabrosti da jednu ženu tako olako deli sa drugim sapatnicima. I da je pristao na robiju zvanu brak, makar virtualan bio. Valjda ova tanga ne jede i ne šopinguje previše. Mislim i da je ne boli glava u nevreme, uvek je dostupna za igru. Nije sigurno ni ljubomorna na neku pravu ženu koja mu se tu vrzma kao prijateljica ili usputni objekat za zabavu, a i da jeste, on će zamandaliti otvor kamere. Nema nigde tog podatka, verovatno je poslovna tajna. Šta drugo reći nego da je svaki Japanac u duši ipak pravi samuraj 💓!

Inače čuh i da se jedan oženio svojim manga jastukom. Mekušac. A postoji i mesto na internetu gde možete sklopiti virtualni brak sa kim i čim god hoćete, ne samo sa crtežima. Kome idu na živce ljudi, ovo je pravo mesto za ispomoć:

http://www.virtualvow.com/virtual_wedding.php

Ima li po tim japanskim crtaćima neki muškarac nesklon harikiriju za virtualnu ženidbu? Probala bih. Bez obaveze da moram da ga trpim ili da me trpi dok ga ne izbrišu iz igrice. Restartujem i program, i taj ocrtani brak, ako mi se ne sviđa, odmah da se zna! I nadam se to je diskretan postupak, da mi čovek ne sazna iako je sve nevino, da me u ljutnji ne pretvori u piksel. A udaću se tajno i za svoje knjige (večno se zaklinjem i matičaru i internet policiji da ih neću otuđivati i da ću ih stalno uvećavati), mačku (da ću je paziti i čuvati do kraja njenog devetog života a ako me nadživi dobiće moje ćebe u nasledstvo), drugaricu koju volim (da ću joj se redovnije javljati e-mailom i da možda odemo zajedno jednom na more), mars čokoladice (da ih nikad neću ostaviti bez obzira što su čist otrov), jednu malu evropsku zemlju (pokloniću joj svoje matično državljanstvo za njeno zauzvrat),  svoj garderober (da ću ga redovno puniti, a prazniti samo kad mi se stvari pretvore u rite).

Polivirtualgamija je predivna stvar! Japan(ac) rules. Bonsai! Pardon – banzai!