BatAkatAk

Pre deset dana desio se BOOM. Ne, nije eksplodirao nečiji ekspres lonac i obojio zid kuhinje poput Polokove umetničke akcije na platnu. Nije u pitanju ni kašikara koja je uletela u nečiju izbu kao upozorenje. Nije ni naprava na daljinski koja se aktivirala ispod auta nekog neposlušnika (mada se upravo to desilo samo pet dana kasnije usred bela dana i po svojoj prilici ispod pogrešnog vozila). Desilo se nešto drugo ali podjednako bombastično. Efektno ali bez krvi iako je bilo žestoke borbe. Intrigantno i upečatljivo da je moralo dospeti do novina i televizije. A da li i do logičnog objašnjenja za uzrok i posledicu ove eksplozije upitnog ljudskog ponašanja, pokazaće ...

vreme? razlog? ljudi?

Dijetolozi tvrde da su piletina i riba dve najzdravije namirnice životinjskog porekla. Pune minerala, vitamina, belančevina, sa zelenišem i voćkama, najbolje su gorivo za svaki stomak i mozak. Doduše, vegani ih preziru i druže se samo sa travom, ali prosečno edukovan i proždrljiv čovek jako ceni ova bića sa perjem i krljuštima i rado ih viđa u svom tanjiru. Osim što su telesu mila, ribetina i piletina takođe nisu ni skupa mesa, ako se izuzmu lososi (za one koji ne znaju, ova vrsta ima zaista veličanstven život... izlegne se u potoku ili u reci i onda krene ka moru... tamo odraste, malo se provodi a onda ide nazad na mesto gde je rodjena, uzvodno, uprkos otporu prirodnog toka vode!... prispe kući, položi jaja, i umre tj. ugine... i ima samo jednog partnera sa kojim se razmnoži... baš nekako emotivna, složena priča...  stvarno se pitam, šta je to što lososa nagoni da se vrati tamo gde je prvi put ugledao tamu vode, da tamo začne nove živote a svoj okonča?...kako mi pojma ni o čemu nemamo). No, vratimo se ljudima. Onima koji se ne bave previše vitaminima a masnoći ne gledaju u procenat, svinjski butovi i teleće glave i šnicle takođe su primamljiv aksesoar šerpama koje oblizuju. No, to su već golemi stočni objekti i pored ukusnosti ne daju previše na unapređenju krvne i mrsne slike, mada doprinose osećaju utoljene sitosti koja se ublažava natrijum bikarbonatom tj. sodom bikarbonom kad se pretera. Otud se, kad stvari krenu naopako, pod pritiskom lekarskog znanja i vage za merenje, povišeni holesteroli i omršeni krvni sudovi u normalu vraćaju konzumacijom mesa koje hoda na dve štapićaste noge ili perajama. Naši penzioneri to jako dobro znaju. Najpre zato što su sa medicinom u veoma bliskim odnosima (znaju sve moguće lekove za sve moguće boljke, znaju sve simptome svih boljaka, znaju sve lekare koji boljkove mogu da zaleče, znaju sve one koji imaju boljku koju oni još uvek nemaju ali će je možda dobiti) i zato što jako vode računa o svom zdravlju i zdravlju svojih ukućana. U svemu tome, i njima, možda stoji jedan od mogućih odgovora zašto se desio BOOM. A desio se na upravo svim prodajnim mestima jednog za nas novog trgovinskog lanca koji se potrudio da pre tačno deset dana zainteresovanima pruži mogućnost da sebi kupe dugoročno zdravlje. Da se svako dočepa piladi i peradi upakovane u celofan, donese to domu svom, napuni njome svoje frižidere, zamrzivače, hladne sobe i utrobe. Za jako malo para. A i za neinformisane komšije za neku simboličnu cenu. Ili lenje, što mrze da se guraju po prodavnicama, ali su spremni da za svoju indolentnost plate na pijaci ili preko oglasa. Svi siti a ovce, pardon kupci na broju. U redovima dugim, redovima neprebrojivim čija se dužina meri satima nestrpljivog čekanja koje je u pojedinim slučajevima eskaliralo u upotrebu ekstremiteta zabodenih u nečiji pleksus, plećku ili cevanicu. Da su ti pilići bili živi, verovatno bi zbog te silne gungule i želje da ih poseduju od straha uginuli. Za njima su se podjednako grabile gladne žene, i gladni muškarci koji ... koji su kada poslednji put videli piletinu na svojoj trpezi? Juče, prošlog meseca, prošle godine? Ne znamo. Nemamo moć da zavirimo baš u svačiji tanjir ali možemo da naslutimo. S obzirom da se za prosečnu penziju može kupiti oko 100 kg piletine (ili celih 120 ako je na akciji...pile na akciji...valjda pile u akciji), a u novootvorenoj prodavnici skoro 200 kg, i s obzirom da jedan prosečno alavi građanin pojede oko 16 kg piletine za godinu dana, to znači da će ona enormno alava gospođa koja je kupila 30 komada prvog dana (mene zanima da li je i narednih išla u lov, i da li su joj stavili zabranu ulaska u prodavnicu jer je tako onemogućila da se i drugi prehrane na duže staze)...to znači da će ta gospođa ili prokokodakati, ili imati dovoljno hrane ako sve sama pojede za dve godine, ili umreti od prejedanja a ne od gladi kako je mislila da će joj se sigurno desiti. Najrealnije je, gledano mojim očima neznalca, da će svoju penziju malo dopuniti dobitkom ostvarenim prodajom tog silnog mesišta svojim komšinicama. Ako je pak u pitanju višečlana porodica koja mora po preporuci lekara da pojede bar dva pileta dnevno onda je to druga stvar. Koliko god pokušavala da ne dotaknem ono što se inače često posprdno (s razlogom) spominje kao deo naše (bliske) istorije neprihvatljivog ponašanja, jesu one famozne besplatne sadnice trešanja zbog kojih su pre par godina padali i ranjavali se ažurni asfaltni borci naše sive svakodnevice. Samo dve decenije pre toga, hvatale su se vekne hleba u vazduhu  bačene sa kamiona, i brisala rukavima prašina sa praznih rafova čekajući za litar ulja ili šećera. Ali tada, u vreme sankcija, zaista nije bilo ničega, ili tek malo nečeg (uspeli su sve to na vreme na sigurno da sklone...da rasporede na kašičicu za Sve). Niti nade da će ičega ikad više biti. Tada se opravdano u sve uvukao strah... od beznađa i gladi. Koliko je samo puta ovaj prostor, i ljudi u njemu, bilo gladno? Ne samo hrane. Da li je taj ogromni broj čekalaca upravo onaj statistički podatak koji govori kako nam je konačno krenulo? Ima se (dovoljno), može se (kupiti). Ili da smo poput onih manijaka na zapadu koji se biju za jeftine televizore na Crni Petak, poput kojih umemo da se borimo za svoje parče sreće. Doduše, njihovo se meri nejestivim namirnicama, naše još uvek onim što ne hrani i dušu. Mada male satisfakcije i u tom aspektu sigurno ima.    

A Lidl? Lidl je zapravo nova nada za siromašne. U njemu osim jeftinih pilića (koliko li je samo vode ušpricano pod tu nežnu kožu jeftinoće? pravi organik), sada su u ponudi i jeftine kobaje i ćevapi (od čiste mešavine fino seckanih kostiju, hrskavice i najvalitetnijeg ružičastog meska specijalnog porekla), šargarepa što je lepa, pivce za živce i naravno šećer da osladi život (jedan dasa je opskrbio svoj dragstor sa pola tone slatke robe... da sam se ja pitala, tako uhvaćenog u snalaženju bih ga nagradila da sav šećer rasproda u pola cene od one povoljne iz Lidla...da malo potpomogne raju i sirotinju, a ne da zajaše po istoj). Pretpostavljam da je doterano dovoljno i onih jeftinih banana oko kojih se vodio rat za voćne salate na porodičnom meniju. Naravno, jer su uobičajene cene banana veće no bilo gde na trulom zapadu. Valjda se to nije kupovalo u količinama koje su trebale da potraju za duži period, jer je poznato da su kalorične i da čoveka mogu pretvoriti u majmuna ako se prekomerno unose. I naterati ga da se penje na drvo. Lidl je takođe i naš specijalni privredni podvig. Da je to apsolutna istina, govori tv prilog da je otvaranju jednog od objekata prisustvovao i sam precednik lično. On se inače uvek nalazi tamo gde se nešto otvara, nešto od čega nam zavisi budućnost, nešto zbog čega smo postali svet, nešto gde će svima od toga biti bolje a posebno zaposlenima. Da je mogao a nije, klonirao bi se na svih 16 mesta i bio istovremeno u 12 gradova, gde je sve to svečano pušteno u promet. Nisu nas obavestili da li mu je nakon govorancije i aplauza uručen simbolični paket sa piletom i kiletom banana kao najjprivlačnijim proizvodima na otvaranju. Ako nije, da mu se odmah pošalje. Evo, ja se odričem svog dela.  Inače, Lidl je zaista jedno zanimljivo prodajno mesto gde estetski nije sve u superlativu, ali se mogu zaista naći fine stvari. Iskustvo iz tuđih Lidlova mi u pamet doziva super sladoled sa bademom, dobar sok od višnje, fino pecivo, ukusne pite s fetom, pristojne sireve, mljac čokoladice sa karamelom. Ako toga ima, eto mene, ali kad se razgrne gusta masa ljudi gladne novotarija, prihvatljivih cena, stabilne ponude, i nade da će to potrajati. 

A oni odgovori o uzrocima i posledicama eksplozije? I objašnjenja nerazumne reakcije na prodajne akcije? Da li je tome krivo vreme? Vreme u kome siromašni masovno  grcaju brojeći svoje zalogaje? Vreme u kome bogati masovno manipulišu brojeći svoje uspehe? Da li je tome kriv razlog? Razlog straha od nemaštine? Razlog prkosa nemuštom vremenu? Da li su tome krivi ljudi? Ljudi koji ne biraju ni mesto ni vreme da pokažu koliko su bez obzira na nemaštinu prosti i nekulturni? Ljudi koji i sa imaštinom ne skidaju ruho grabljivica, ne mareći za primitivizam i nakaradnu nametljivost, bilo da lome parče božićne česnice ispred crkve, da dobiju besplatni uzorak šampona, ili čak moraju da plate ono i onoliko na nekom specijalnom mestu što bi inače dobili na nekom običnom.  Šta god da je razlog, jednostavan nije, ali je lako objašnjiv. Čovek je sakupljač, gramziv, pohlepan. Izvestan je siromašan i zaista gladan ali nekada nedopustivo mizeran. Izvestan je dobrostojeć i zaista sit ali nekada nedopustivo bahat. Često mu nedostaje umerenost i dobra klica solidarnosti. Nedostaje mu savest, i najvažnije - svest. Nedostaje mu kultura ophođenja. Nedostaje mu manir dostojanstva. Nedostaje mu novca da dostojanstvo ima. Ali biće i bataka i banana, samo nas biti neće... ne zato što ćemo od gladi pomreti, nego od stida pred svojstvom čovečnosti propasti. I ne samo zato što mu glad zaista u nekim okolnostima preti, nego što je dozvolio da ga ubede da postoji mesto koje će mu je utoliti. Dok se neki i dalje prepelicama i divljači hrani. Kojih inače još uvek u Lidlu nema, ali se nikad ne zna. Samo da bude na akciji, za ostalo je lako. Čekaćemo se mi još.

Crna

Rupa, crna, duboka, uglavljena u realnost, ili paralelu.

Šta je crna rupa u stvari? U astronomiji, kako wikica kaže, to je objekat čije je gravitaciono polje toliko jako da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od nje, uključujući i kvante svetlosti za koje se smatra da imaju najveću brzinu u prirodi, što utiče da posmatrani objekat deluje crno (otud i taj mračni naziv). Ajnštajnova teorija relativiteta crnu rupu doživljava kao mesto u kome je prostor - vreme beskonačno zakrivljeno. Priča se da su sve crne rupe opasne, počev od najveće iz naše galaksije (neka iz mog astronoastrolomskog polja delovanja - supermasivna rupetina Sagittarius A), ali da ni one manje nisu bezazlene. Upadne li se u tu malu naglavačke, glava će se deformisati a telo pretvoriti u dugačku špagetu. Druga verzija tvrdi da će dodir sa rupom značiti da ste jednom bili čovek, a potom šibica koja je sagorela u trenu.

Šta je realnost u stvari? Gnjavi me da ponovo pitam wikicu, ali pretpostavljam da je sa aspekta fizike u pitanju skup svih pojava koje se jednostavno mogu objasniti fizikom, tj. njenim formulama. Pošto o tome nemam (ni p od) pojma, odmah se bacam na multiverzum koji je veoma jednostavan za razumeti i obrazložiti. To je skup svih mogućih svemira koji paralelno postoje (uzimamo pretpostavku da je tako, verujemo duboko u to, ma sigurni smo), zajedno sa svim prostorima, vremenom, energijom i materijom koja se razmilela u više nivoa. Da to nije puka izmišljotina maštara, literature, naučno-fantastičnih filmova, sumnjala u sve i svašta, govori jedna činjenica koje se neki ozbiljni fizičari drže kao potencijalnog dokaza postojanja paralelnih svetova. U pitanju je tkzv. hladno mesto koje je u svemiru primećeno pre 15-ak godina. Smatra se da ono nije postalo tokom nastanka svemira (a inače o tome već sve znamo), već kao posledica sudara našeg sa drugim univerzumom, ili možda više njih. Kao neki ledeni čvor koji je teško razmrsiti. Centar svemira odakle se račvaju naši paralelni životi?

Ne, ovo je previše komplikovano. Zašto se sve ovo ne bi jednostavno prevelo u svakodnevni život? Da svako razume. Pa i ona, ja, koja o tome piše.

Crna rupa nije samo fizika. I hemija je. Matematika dakako. Astronomija sigurno. Ima nešto i istorijskog u tome. Geografskog takođe. I likovno ju je lako prikazati. Muzikom ju je pre 25 godina dotakao Soundgarden i sjajni Kris Kornel kroz melodiju Black Hole Sun. Filozofi o rupama, crnim pre svega, imaju mnogo toga da kažu. Biologija ih sigurno prepoznaje kao mesta odakle niču biljke. Književnost kao izvor svih mogućih ideja pretočenih u pisanu reč, ali i nestalih u prostoru i vremenu. Greškom. Ili namerno.

Crna rupa je mesto koga se većina plaši. Obično je dimenzija 100x200 cm. Duboka je najmanje 2m. Iz nje nema izlaska, a ulazi se iznenada ili namerno, pre ili posle, sam ili u društvu, bogato opremljen ili okovan običnim daskama, poneko bez ičega. Rupu najpre počastiš sobom a onda te zatrpaju da na tom mestu nekada u budućnosti izraste drvo. Greška je što je pokriju mermernom pločom, sa imenom i slikom kao dokazom tvoje odsutnosti. Tvoj izdanak ne može probiti kamen koga pobeđuje samo vreme. Ne kiša i sneg, već puko vreme. I izvesnost zaborava u najoptimističnijem roku od 25 godina. Osim onih iz aleje slavnih. Ali su i te rupe podjednako crne. A postoje i one manje, mada ne manje tamne. Veličine su 50x50 i u njih se spušta urna ili vaza u kojoj je smešten tvoj prah. Prašina tvog nekadašnjeg života merena gramima, bez obzira na pređašnju težinu tvog tela, duše i postupaka. I ona se greškom zatvara pločom. Ne možeš iznići ni kao cvet. A trava, korov, da li se računa?

Crna rupa je mesto koje svi vole. Različitih je veličina, oblika, i crnih nijansi. Duboka je najmanje toliko da je lepo smestiti se u nju, a najviše onoliko koliko je dovoljno da se vide rezultati boravka u njoj. Još uvek nije odlučeno ko u njoj više uživa. Onaj ko je ima, ili onaj ko je posećuje. Smatra se izvorom najvećih zadovoljstava, i najgorih patnji. Oni koji se njome koriste smatraju da osim upotrebne vrednosti ima i vrednost. Zahvaljujući takvom stavu obe strane, crnorupasti imalac nekada može jako lepo da živi, maksimalno dajući sve od sebe da naplati njeno korišćenje. Nekada je toliko velikodušna, da može da primi mnogo gostiju. Upotrebioci crnih rupa ne pitaju šta košta, ali se kao ljubitelji tog mesta lako preorjentišu i na druge crne rupe, tako da svaka crna rupa mora jako da vodi računa da zadrži svog korisnika ukoliko želi dugotrajnost vrednosti. A ne mora. Može i da neće. Iako poznavaoci stvari kažu da su zapravo sve crne rupe iste, mnogi u to ne veruju i uporno rade na istraživanju specifičnosti svake. Nekada se za onim stidljivim i lenjim obraćaju s visine govoreći im da nisu sapun i da se neće tako lako istrošiti, pa je najbolje da se ne štede i ne prenemažu. Svrha svake crne rupe je da da svoj doprinos, bilo u emotivnom, bilo u fzičkom pogledu. Nekada se to spoji i rodi se supernova. Naravno, ova crna rupa ima rok trajanja i kad dođe nevreme ide u penziju. Mada, ne odbija nežnosti i pod stare dane, i rado priziva stare dobre uspomene.

Crna rupa je područje koje ima svoje granice, himnu, zastavu i leglo. Ne mora da znači da je u blizini drugih crnih rupa, štaviše može biti okružena sivim i belim rupama kojima zavidi. U njoj vlada bezakonje, i diktator sa svitom istrebljivača. Hleba nema dovoljno ali ima igara. Mudraci iz te rupe beže, dovijaju se na svaki način da se iz nje iščupaju. Nemoćni i verujući u svetlost, koja naravno po zakonu fizike ne može da se odupre i pobegne iz rupe ali i ne svetli iznutra, ostaju u njenom zagrljaju zauvek, verujući da je to odraz najvećeg patriotizma, u čiju će grudu jednog dana položiti svoju odanost. Čini se da ova rupa, za razliku od ostalih, zaista nema dno, ali se jako dobro razume sa sličnim crnim rupama iako teži da se umeša u one s bojom, koje naravno ne podnose njeno prisustvo. Taman pomisliš da je mrak potpun, da je tama neprobojna, kad ono, tunel ide sve niže, do same suštine crnila. Potpaljivači fitilja povremeno puste neki zrak nade, okrenu prekidač pa blistavi luster obasja na tren. Puk već oslepljen, ne vidi od te brzine rasprostrte svetlosti pravu sliku ambisa, pa naviknut na napipavanje života u mraku, hropće i moli se da mu ponekad puste struju ili da ga bar puste na miru. U ovoj crnoj rupi vreme je, i prostor, zaista beskrajno zakrivljeno... iskrivljeno.

Ali šta je sve to naspram svih onih života koje mi zapravo u ovom istom momentu vodimo? Zar je tako teško shvatiti da smo mi u isto vreme i kraljevići i prosjaci. I muškarci i žene. I deca i odrasli. I životinje i biljke. Da letimo balonom, dok nam se istovremeno trza noga u REM fazi u krevetu. Da glođemo batak dok tamo negde vadimo školjke iz južnih mora. Da aranžiramo buket dok vozimo kran. Da nam operišu mozak dok projektujemo zgradu od 28 spratova. Da smo možda istovremeno na kamili, u metrou i podmornici. Da brstimo travu, šišamo se na ćelavo i krečimo stan. Da smo u jednom životu u zatvoru, a u drugom policajac koji čuva onog našeg prvog iza rešetaka. Da trošimo poslednji spermatozoid na matericu koja će nas za 9 meseci roditi. Da sam ja ti, ti ja. Da ja u stvari ovo uopšte ne pišem, nego samo pevam, i da će sutra ovaj tekst ostati zarobljen zauvek na potezu između R136a1 i Betelgeza.

Treba napomenuti da su crne rupe zanimljiva mesta koja na primer nemaju funkciju usisivača (ako se izuzme da privlače sve loše i da od najboljeg mogu da naprave najgore, pa ni da uvučenu svetlost nikad neće pustiti napolje). Stiven Hoking je tvrdio da radijacija ubija masu crne rupe dok je u potpunosti ne uništi, pa se postavlja pitanje da li je obogaćeni uranijum dovoljno jak da obogalji i ubije sve nepotrebne crne rupe. One su i proizvođači enormne energije, što dovodi do olakšavajućeg saznanja da bi neke u neko dogledno vreme mogle proizvesti gorivo za svemirske brodove i tako crnorupaši pobegnu u treću realnost. Postoji indicija da se crne rupe vremenom usporavaju. Usled jake sile gravitacije rupe, silna brzina se pretvori u skok u tačku bez povratka. U povratak bez.

A crne rupe u dušama? I glavama? U novčanicima? I srcima? Kolicne su? Koliko moćne i snažne? Koliko jake da u sebe uvuku sve i sve pretvore u ništa? Valjda to samo kvantne čestice znaju. I svi oni što se sa svojim rupama, i crnim i belim, lepo druže i ponose.

Vrtlogleto

Treća četvrtina 2018-godišnje utakmice je završena. Krajnji rezultat je i dalje neizvestan. U mrežu je nabijeno više (auto)golova od očekivanih, igrači već pokazuju vidljive znake umora i naprsle samodiscipline.  Uočljiv inat obećava da će protivnik zvani vreme morati da se osloni na neku dosad neviđenu strategiju. Da se zaustavi? Ubrza? Promeni trenera? Uvede rezerve? Crveni kartoni se i dalje štede za prave prestupe.  Sudija je podmićen. Ili ćorav na treće oko. Znojevi se slivaju niz savijene kičme. I niz zadrigle vratove. Toplotu je razneo ciklon jeseni. Oktobar se za stope lepi.

### Šta da kažem da ostaneš, i izbrišem bes, dok ljubiš me, ljubiš, a mrziš me. Bog zna šta srce mi oseća, samo s tobom sam pitoma, i tvojim rukama topiš moj led. Ti i ja smo savršen par (on nju mrzi a savršen su par, besna je a pitoma???)... Da li vas je hitnuo ovaj hit koji se po tjubu i klubovima od jula besomučno vrti? Da li znate da je pevačica koja recituje ovu elektrosklepanu pesmu i autorka ovih tužnih preemotivnih stihova? Da li vam je poznato da se u njima krije nešto autobiografskog, lično doživljenog, jedva preživljenog? Da li imate pojma da je u pitanju singlica, prvenčica, pesmica kćeri srpske majke? Prvorođeno "dete" buduće psihološkinje, multitalentovane foto modelkinje, promoterke bundi, kučića i zuba, akademkinje herbafast akademije sa titulom herbafast lejdi. Da li je moguće da je tako mladu i lepu neko ikad mogao mrzeti?! A ona bežala od ljubavi. Strašno! Mislim da svi jedva čekamo da Anastasija snimi jedan lep mekećući duet sa svojom tvoriteljkom, sa mnogo optimističnijom porukom za sve verne pratioce i obožavaoce. I zasluženo dogura do miliončeta zaraženih bolešću gluposti koji je prate na instanTgramu duboko verujući da će i oni jednom postati originalna kopija srpske kopije američkog prekardašijanskog originala. Ti i ja... malo po malo. (p.s. i da se nikako ne sekiraju povodom pokušaja atentata dva nakazna auta na ugaoni kamen pevačicine kuće tokom ovog vikenda! temelj tvrđave je malo zaljuljan, ali se da popraviti. kriminalci će biti uhvaćeni u najkraćem roku i strogo kažnjeni zbog uznemiravanja javnosti i vlasnice toplog doma).

###Recite mi gde živite i reći ću vam ko ste! U Smrdiću? selogradiću blizu Bučića (ne Vučića!), tj. nadomak Žitorađe (tamo gde je rodilo mnogo žita a i gorespomenuta srpska kraljica majka pevačica), što je blizu...Ili možda u Ćelijama kome su komšije Veliki Kupci? A da niste žitelj Svinjareva? Ili Visibabac? Ili iz Obzira? Jeste? Dakle stanovnici sela čudnih imena raštrkanih po Srbiji. Lepo! Niste? Vi ste Beograđani pete generacije s vode? Pa zašto to ne kažete odmah, pobogu!? I uselili ste se pre dva meseca u svoju raskošnu rezidenciju beograda na wodi, pardon u belgrade waterfront residence? I imate terasu, lift, olimpijski bazent, teretanu, garažu, biciklodlagač, kupatilo sa dva lavaboa, klot belu kujnu, konsijerža (to je strani naziv za vrhunski sposobnog hotelskog slugu koji će sve vaše izmišljotine, besove, brljotine, neinformisanosti i nesposobnosti da pokrije i reši), pogled na reku, tvrđavu, i nedodirljivi jad i bedu u podnožju i dalekoj daljini? Komšija ste diplomatama, menadžerima, glumcima, pevačima, sposobnim preduzetnicima iz zemlje i dijaspore? To samo znači da imate mnogo para da sve to platite. I da ste elita. I da verovatno pričate engleski bez akcenta jer ćete se tako lakše dovikivati sa susedima iz budućih stambenih lepotica egzotičnih imena BW Aurore (to sigurno kupuju zvezdaši), BW Arkadije (utopisti...nadam se i plivači s obzirom na blizinu vode), BW Magnolije (botaničari), BW Parkvjua (poštovaoci parkova), BW Viste (astalabejbe), BW SentRegžiste (za preferatore najluksuza).  Priča se nešto da su oni ključevi koje ste dobili pri otvaranju bili lažni, tj. da su vam ih posle gašenja tv kamera oduzeli. Dok se ne dovrše svi oni bolničko sterilni hodnici,  podzemna skloništa, piste za helikoptere i paraglajding na vrhu, srebrne česme, pozlaćene kvake. Dotle čuvarkuće redovno pale svetla po spratovima i stanovima, da bi vas podsetili da tamo živite, dok vas mi ostaci  s gorčinom posmatramo iz svojih potleušica, straćara i mišjih rupa. A možda samo zavidni negiraju onu crvenu vrpcu što je pri svečanom otvaranju pukla od sreće na dvoje najavljujući novu svetlu eru za sve nas, gde god, kako god i kad god živeli.

###On je poslanik Socijaldemokratske partije. Osim lepog izgleda, izleta u medije gde se dokazao kao dobar voditelj poznatog kviza, završetka ozbiljnog fakulteta, karijere univerzitetskog profesorai skupštinskog poslanika, on ima i veoma "zanimljive" ideje. Toliko neobične da se graniče sa... lakojeocenitikako. Kako inače definisati njegov predlog o uvođenju nacionalne penzije za mlade talente? To što razume i podržava proverena dostignuća  mladih matematičara i ostalih uspešnih učesnika međunarodnih školskih naučnih takmičenja, za svaku je pohvalu. To što u njima vidi kamen temeljac obrazovnog i intelektualnog bastiona naše zemlje, razumljivo je. To da je mladim ljudima potrebno pružiti podršku i dati nadu, humano je. Ali smatrati da je obećanje i davanje nacionalnih penzija nekom ko ima (u nekom kontekstu uspešnih) 15 - 25 godina iza sebe, i život pun nebrojenih mogućnosti, puteva, opcija ispred sebe (da steknu još obimnije i kvalitetnije obrazovanje ali i radno iskustvo na mestima gde bi njihov rad bio cenjen i priznat), u zemlji koja nikom osim političkih poslušnika i na vreme (u dobro vreme) udenutim u sistem ne pruža nikakvu nadu za pristojan život (a i on je diskutabilan), i pri tom bez ijednog dana radnog staža - Besmisleno je. I pre svega Glupo. Ako je država nešto dužna svojim građanima, to je obezbeđenje kvalitetnog obrazovanja, dobrih poslovnih mogućnosti, pristojnih plata, normalnog radnog vremena, sigurnog porodičnog okruženja, stabilnog životnog standarda, ohrabrujuće budućnosti, mirne starosti svima (ne samo odabranima). Nije obavezna na nacionalnu penziju koja živi tamo u nekoj budućnosti, nedohvatljiva poput onog goluba na grani, dok se do "vrabaca" sada jedva dobavlja i genije, i prosečno pametan, i netalentovan a ipak vredan. Niti da govori o penziji  države za koju ne postoji garancija da će uopšte postojati za par decenija kako sve naopako ide, dok ovi mladi "penzioneri" ne dođu na red da svoju troše. Ne u vreme kada je neizvesno da će i ovi sadašnji dobiti svoju davno stečenu. Ali zašto pa da ne...kad je mogu dobiti uvaženi tezgaroši svih fela, osvajači sportskih medalja i nesportskih raznoobraznih titula, valjda mogu i ovi mladunci. Makar na papiru. Kao obećanje. Kao kredit za već uloženi ali i budući trud njihovih umova ili mišića ako se ne "snađu". Baueru Ivane, hoćeš li i ti jednu za idejnu inovativnost? Ili barem na ime svih onih odgovora koje si na kvizu i sam znao.

### Da li ste kojim slučajem žena? Ako jeste, da li ste možda majka? Ako jeste, da li ste možda friška mama? Ako jeste, da li ste osim svoje utrobe u kojoj je ona porasla, svojoj bebi nesebično dali i svoje mlečne žlezde iz koje će izvući ne samo svoju hranu, nego i vama njihovu svežinu i lepotu? Ako jeste, vi ste super roditelj, žena, biće koje ne brine prvenstveno o svom izgledu, već o psihičkim i telesnim potrebama svog deteta. Ako niste, onda ili te hrane jednostavno nema dovoljno pa će bebac biti gladan, te se morate poštapati drugim pomagalima, ili ste mala gadura koja ima dovoljno mleka ali ne da na sebe kad već može drugačije i lakše. Ako niste gad, nego ona super varijanta, sigurno ste bile u situaciji da se sa svojom gladnom bebom slučajno nađete van uobičajenog mesta za dojenje. Bebe nisu programirane da čekaju. Kod njih je kao kod muškaraca, sad ili odmah, pa ti sad odluči hoćeš li je pustiti da plače, urla, pravi scene ili ćeš utoliti njenu glad (dobro, preterala sam ovo za muškarce, tj. bebe, tj. nebitno, tj. svako ima različita iskustva). Tako se jedna strana mama našla u restoranu, i naravno materinski nežno odlučila da nahrani i svoje dete. Ogolila dojku, kad naišao neimenovani muškarac i zatražio da se pokrije. Očigledno, nije mogao podneti taj bludni čin (potekle mu bale jer je bio žedan? bradavica ga je pogledala u oči i izazvala mu ponos? mizoginist? etičar? čistunac?) Super mama je bez reči na to prebacila ešarpu preko svoje glave, i nastavila svoj posao. I ostavila veoma prijatan utisak na one koje su s odobravanjem (osim gadova koji su s gnušanjem posmatral/e/i to rastezanje ženstvenosti) propratile njenu odluku da svojoj bebi ugodi. Kad tako po nekima nemaš srama da se sakriješ poput životinje i okajaš u mraku svoje "prljave" nužnosti. Kad tako imaš hrabrosti da se na šaljiv način okreneš protiv tuposti u ljudima koje je neka sisa othranila, ali ne i zadojila razumom da izvitoperenost ne razume prirodni tok stvari. A da mu je super mama dala svoju na tanjiru, da se i on posluži? O užasi mogućih scenarija!

###Osim što se pre par meseci naš preCednik pozitivno izjasnio o svojim građanima nazvavši ih javno strašnim glupanima jer ne žele da daju svoj aerodrom sa uspešnim niskobudžetnim letovima pod kontrolu skoro propalog državnog avio prevoznika (što se  logično i desilo jer sila Boga ne moli), dokonim budalama sve one koji protestuju zbog cena goriva, i još obećao da će objaviti rat mafiji na ulicama (onu skrivenu po kućama, firmama, policiji, državnim jaslama, kanalizaciji nije spomenuo), povećati penzije kao nikad u istoriji, i da nema razloga za brigu kad se lepo premda ne idealno može živeti od 200 eura mesečno (posebno ovi u unutrašnjosti koji ćute i trpe to umeju, što znači da se sve može kad se hoće), dobili smo i obećanje da će u nekoj doglednoj budućnosti, na osnovu ozbiljnih ćaskanja u pauzama za ručak sa arapskim šeicima, Kinezima biti doturen predlog da se Srbija kao kineski poslovni partner podmetne sa svojom jeftinom radnom snagom za projekat proizvodnje letećih automobila. Pre svega toga ćemo im izvesti naše svinjske papke koji će kao sirovinu ili pojesti ili pretopiti u alat za jednokratnu upotrebu. U međuvremenu smo im poklonili Borski rudnik ali sačuvali 5000 radnih mesta koja će raditi za pola šake pirinča dnevno. No, da se vratimo na letelice na točkovima. Smatram da je to idealna šansa da prvi u Evropi, jer to radimo preko veze,  provozamo te prototipove, a onda i tipove. Tako ćemo smanjiti pritisak regularnih vozila na asfalt. Malo je nejasno kako bi se rešilo pitanje naplatnih rampi u vazduhu. I da li ta auta primaju komande samo na kineskom jeziku? I ko će nam izdavati dozvole za njihovu vožnju, Kinezi ili AMSS? A registracija i tehnički pregled? Da li je potrebno tražiti dozvolu preleta od aerodroma ili idu ispod uobičajene visine za vazduplohove? Hoće li Srbi moći da kupe te letelice na kredit, na rate? Toliko mnogo pitanja, ali je preCednik sigurno i o tome prozborio koju sa šeikom. Ali dok to ne dođe ili baš nekako u to vreme...

### Mi rešavamo problem metroa. Ideja nam je o tome na um pala pre tačno 60 godina. U međuvremenu su donošeni idejni projekti, iskopala se prva rupa, pa neke stepenice u tamno grotlo, pa postavljene šine, pa su tu neki nazadnjaci obećavali a ništa nisu radili, da bi naprednjaci konačno rekli - Dosta! Sa gradnjom krećemo tačno u ponoć na prelasku 2019-te u 20-tu. Jeste da je bivši gradonačelnik a sadašnji ministar Finansija Siniša mali tvrdio da se metroi nikada, ali baš nikada ne prave u gusto naseljenim delovima, ali šta je tu je, kad je već sve započeto, odradiće se. To što je u Londonu prvi metro napravljen pre 130 godina, verovatno bar 30 km dalje od samog grada, Moskovski i Pariski zaobilaze svoje gradove naokolo preče pa nekako sve kroz centar, Njujorški ide ko zna kojim prečicama, i to su sve izuzeci. Mi ćemo svoju specifičnost iskazati prokopom tunela ispod Save, tako da će naš metro ići pod vodom. Valjda će ispod svakog sedišta imati i po jedno ronilačko odelo za slučajeve otkazivanja mašine. Bez boca kiseonika naravno jer svako ko hoće iz starog u Novi Beograd metroom, moraće da ima položeni kurs držanja daha u trajanju od cirka 10 minuta. Ukoliko sve teče po planu, metro bi trebao biti konačno završen 32-og decembra 2xxx-te godine (slatka tajna!).

###Avgusta meseca je objavljena vest da je bivši predsednik države Nikolić Tomislav (čovek neznane diplome neznanih nauka neznanog datuma) rešio da ni za živu glavu ne napusti rezidenciju koju je okupirao dolaskom na svoju funkciju pre više godina. Funkciju nekako otpustio ali kuću ne da. Nakon svega, 80% predsedničke plate dok ne crkne, novi posao u vidu rukovodioca Nacionalnog saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom (inače, odlično "komunicira" na kineskom i ruskom sa bajčetinskim naglaskom), 30-oro nestučnih članova tog izmišljenog i beskorisnog projekta sa ovejanim kriminalcima u redovima, sekretar, vozač, obezbeđenje, kućne pomoćnice, baštovani, lični lekari, diplomatski pasoši, i pride 800 kvadrata prostora da se baškare gospođa, sinovi, unuci, tašta i dragi stranački prijatelji, možda poneki zalutali Kinez i Putinova slika lično. On ne da, a oni ga pustili...da mu se nađe, u ime starih dobrih vremena i doprinosa stabilnosti mira u regionu. Čiča Tomina koliba je to.

###Šta radi prosečna penzionerka u Srbiji? 1) Čuva malene unuke, riba, pere, kuva ručak, pijačari, pije kafu sa drugim penzionerkama, gleda rijaliti; 2) Unuci su odrasli, sve navedeno, čita romane, prati vesti i omiljene serije, gleda rijaliti; 3) Sve od navedenog moguće, član je penzionerskog udruženja, putuje, gleda rijaliti; 4) Verovatno nešto od navedenog, možda gleda rijaliti, i kao i sve prethodne ima neku akutnu ili hroničnu bolest; 5) Ko zna šta sve od navedenog ili nešto potpuno nepoznato, ali ubija i kriminalce po ulicama. Ta peta, početkom septembra meseca, je pri punoj svesti i usplahirenoj pameti rešila da ovaj svet oslobodi od jedne propalice koja je ojadila silne ljude. I njenu porodicu. To što je malo nezgodno rešila lični problem olakšavši time i drugima, ostavilo je malo goru sliku o svemu načinjenom. Kad se više nije moglo drugačije, posegnulo se za pištoljem i kok u čelo. Jednog sunčanog dana, kada se niko nije nadao. Najmanje njegova najbliža porodica koja nije mogla da veruje da njihov otac i muž ima neprijatelje, najviše svi ostali koji više nisu znali kako da njegovom užasnom ponašanju stanu na kraj, kad već zakon nije hteo, a koji nije samo finansijski nego i telesno ugrozio mnogo ljudi na svom putu gradnje imperije. Jedan investitor manje. I mnogo upitnika u glavama istovrsnog šljama koje će sada povećati lično obezbeđenje i nastaviti po starom. Onako kako im zakon i dalje ništa ne može. Tj. Neće. Nadajmo se da će savesnih penzionerki, koje baš i nemaju šta više da izgube, i lenjih penzionera koji takođe gledaju rijalitije a nešto slabo imaju petlju da se petljaju sa oružjem, biti sve više. I da će bar oni uspeti da komadno fizički uklone sve one koji nasrću na običnog malog čoveka, kad već to ne rade oni što moraju. Upamtite - ne zamerajte se penzionerima! I uvek im ustajte u busu!

###Jednog bliskog dana mi ćemo biti nova Finska. Da, južnjačka temperamentna "Finska" obučena u odoru srpske bogate narodne tradicije koja osim finih jela, fine prirode, finog temperamenta, fine klime, finih ženskih ima i fine zamisli. Pametni ljudi uče od finijih, i mi ćemo za početak kao Finci opisno ocenjivati drugi jezik. Prvim jezikom baratamo ko matori, sa malim greškama u padežima i raznolikim akcentovanjem po regionima, ali je to to. Za drugi to više nećemo raditi brojevima, nego rečima. To će verovatno biti engleski koji ni nakon 12 godina školovanja ne znamo baš najbolje ali ako bi koristili opisni opis stepena usavršenosti, reklo bi se - snalažljivo, dopadljivo, upotrebljivo. Može biti i sve moderniji italijanski koji je lak kao pero. Ili francuski koji je dosadan sa onim zavrtanjem. Ili nemački koji je u poslednje vreme jako popularan i jako koristan. Ili kineski koji će se tek uvoditi jer ćemo morati da vozimo one njihove leteće aute i kopamo rudu na kineskom. Nebitno koji, ali profesori će opisati rečima ono čemu smo mi tuđim jezikom dali smisao. Kad završimo sa tim delom, kao Finci ćemo svoju decu slati biciklima u školu (napravićemo biciklističke staze rušeći postojeće objekte uz ulicu), svi udžbenici i pribor će biti besplatni (najpre u prestonici, a posle deceniju-dve i u unutrašnjosti), domaći će uzeti 15-30 minuta dnevno (imaće više vremena da pričaju sa roditeljima koji dolaze kasno uveče posle napornih 12 sati posla i ne mogu više fizički da stignu da im pomažu, natežu se s s njima, a i više vremena za ličnu socijalizaciju u virtualu), umesto ocena dobijaće se bodovi (kad nakupe mnogo bodova, mogli bi na primer da konkurišu za doktorat), deca će moći ako im ćufne da dođu u pidžami u školu i da jedu šta hoće (biraj povrće i voće kolko te volja, ali džanka nema), naučiće u školi da kuvaju, pletu, šiju, plaćaju račune (a ne da im kao nama do 30-te to rade majka i otac), neće smeti da pljuju i mlate nastavnike (ali respekt je uzajaman) pa će biti tuče među intelektualcima ko će u prosvetu. Naši mali Finci će postizati super rezultate na pisa testu na kome godinama zadnjače. Naša deca će sa osmehom ići u školu. Neće se bojati dilera droge, jačih i starijih učenika, vrlodobrog uspeha, nauke. Postaće neki novi ljudi. Jednog dana, kad nam sve postane fino.

###Nema više seksi odeće i veštačkih noktiju! Nema kratkih suknji i farmerki! Ovo je parlament! Ako je neko pomislio da su ove zabrane uvedene kod nas, debelo je pogrešio. U stvari, ne bi mogao da pogreši, osim ako veruje u donošenje i primenu zakona preko noći. Kakvi god oni bili. Reč je o Tanzaniji. Tanzanijci očigledno ne uvažavaju žensku slobodu i pravo da izraze svoj personaliti na svoj način. Zabranjuju nešto što gomila naših parlamentarki zdušno primenjuje. Osobito u poslednje vreme, gde je teško razlikovati da li su uvažene gospođe ministarske, delegati, sekretarke, poslanice, krenule u noćni klub, na privatni parti, kafanu, koncert, premijeru. Definitivno ne liče da su  krenule na posao jer takvi paket aranžmani sigurno ne podrazumevaju primetne slojeve pudera, jake karmine, "zadimljene" kapke, neprilične štikle, jarke boje, dopičnjake i izložene (ak)sisoare, silikonske dopune što izlaze i na uši. Ukoliko i imaju stiliste, a imaju ih, očigledno su preuzeti iz estradnog "establišmenta". Kako diplome i funkcije podrazumevaju i malo samosvesti i respekta prema poziciji i instituciji kojoj se pripada, postavlja se pitanje, da li se smatra da se osim njih (diplome i funkcije), može nekako kupiti i ukus? Jok. Ne može. Ali može ogledalo. I savet prijatelja u vidu interneta, pa da se malo zađe po evropskim parlamentima i pogleda na šta liče koleginice. I da se malo smanji pritisak olovaka za oči i usne, karmina, senke, brašna po licu. Da se prouči dress code (ili što bi se reklo - pravilo oblačenja) u odgovarajućim prilikama. Da se nauči izbor i balans boja. Da se neke stvari produže, a neke skrate. Da se ne imitiraju blazirane karikature sa splavova, ekrana, uličnih štrafti koje su se razmnožile poput ogavnih vaški. Da se barem izgleda pristojno i lepo, ako je već sve ostalo glupo i nepopravljivo. Ali ne radi to po tom principu. Bliži smo nekadašnjoj Tanzaniji no što mislimo. Naravno, govorim o bruto nacionalnom dohotku.

I tako...napisah čini mi se svoj najduži ovogodošnji tekst. Uzelo je dosta vremena a da nije pokrilo ni milioniti delić burne svakodnevice poslednjih 90 dana. Uhvaćeni u mrežu (sopstvenih zabluda i grešaka), koprcamo se. I dalje nam govore da smo glupi. I mi im ne verujemo. I dalje nam govore da će sve biti bolje. I mi im verujemo. Još 3 meseca nade da se nije desila još jedna godina opštih i ličnih promašaja što nadglasiše pogotke. I još nešto volje da ovaj svet i svoj život zamaskiramo šminkom koja će prekriti sva bledila i modrice. Ruž boje zrele trešnje molim, da se utisne duboko...