Otomansko carstvo

On je božanstveno zgodan, što se vidi po zavodničkom pogledu, mužestvenim zaliscima, jakom vratu, salastim mišićima na stomaku - jaka zadrigla forma koja već slabo pamti dane pre, poslovnim kodeksom utvrđenih, obaveznih obilatih poslovnih i domaćinskih obroka. Pravi je fashionista koji u skladu sa trendom nemanja ogledala, znanja i ukusa, nosi razlabavljenu kravatu koja bi stegnuta mogla da mu prereže nežni grkljan. Drug je član svih lokalnih i globalnih komiteta, udruženja, agencija, preduzeća, odbora, i vladajuće stranke (uz moto - uvek na strani pobednika). Kao viđeniji gospodin, on vozi najbolji auto u gradu, opštini, regionu a u jednom momentu skupštinskog poslanikovanja, i od samog državnog poglavice. Kao svaki ostvareni muškarac, poseduje funkcije, poslušnike, nekretnine, ženu i decu, ali ovaj extremno sposoban, u svojim žuljevitim, udarničkim šakama drži i jedan mali ali romantični grad. U samom srcu južnog ćoška naše domovine, vegetira jedna mala, siromašna naseobina, na čijem je čelu muškarac koji ima sve, ali kome kao kompletnoj i komplexnoj ličnosti nedostaje samo još jedna stvar - dopuna. Pošto odavno ima svoju ličnu, zakonsku, izraubovanu ženu, logično je da je nedostajuća puzzla - neka druga, tuđa, nečija ili ničija. Misaono i pisaono iskazano, ono što svakom ka uspehu usmerenom čoveku život čini apsolutno ispunjenim i smislenim jeste - ljubavnica. To zrno lepote nije teško pronaći, koliko god izgledalo sumorno i komplikovano, u tom malom stogu sena.  Lepo zrno amo, fino zrno tamo, i ćoravi pevci mogu da ubodu. Neka zrna lovu izmaknu, ali neka se pojedu. Zrna plavuša, crnuša i smeđuša, udana, devojačka, nevina, zrela zrna. Ima nezaposlenih ali i zaposlenih, zrna koja traže bilo kakav, nekakav, ili postojeći da im ne umakne posao, ali ne i da budu jedena. Ali ono zrno koje se dopadne petlu, može se smatrati zrnom specijalne sudbine. Ne izbegne li, ili se podmetne da ga petličko pozobe, može smatrati da je posao svršen. Sa takvim završetkom, petao sit, zrno obavilo svoju funkciju, ali može i da avanzuje. Na primer, da postane ljubavničko, omiljeno zrno, dok ne naiđe neko lepše. I stalno zaposleno ako je ukusno. Migolji li se, vrda li tamo-amo i skriva, svoj život može smatrati propalim, jer to zrno nikad neće biti realno ljubkano, iako će biti želkano i volkano od strane onog ko na tome jako insistira i kome to znači. Ako se još otima, čuva razmenjene  udvaračke sms-ove petla sa sobom, i to izdajnički objavi na javnom kokošarniku, samo beda na vrat. Uskraćeni ljubavnik će zrno optužiti da je članica sekte lažovki, alkoholičara i narkomana. Ono će pokunjeno da traži sapatnice i samilost prirodnog i ljudskog zakona u kome zrna imaju prava da ne budu ucenjena da budu pojedena. Zar svet ne treba da funkconiše na principu: Kome se hoće - može, kome se neće - da ga ne niko ne pok(l)opa?  

Nakon skandala seksualnog zlostavljanja i mobinga, gospodaru malog ustalasanog mesta je od strane partijske centrale predočeno da će njegovo članstvo biti preispitano. Sic! Biće mu, ako se nekako dokaže da je bio nemoralno neobuzdan (zasad je nekih 10-ak probuđenih zrna koja su podnela krivične prijave za seksualni atak na njihov batak), oduzeta partijska knjižica, a dobiće i pljusku po ramenu. Stidne dlake će mu od takve kazne sigurno otpasti od stida. Možda i one s obrva, pa će postati neprivlačan. Za utehu mogu da ga transferuju u srodni partijski klub, obezbede bolje radne uslove na tekućoj poziciji sa radodajnim sekretaricama koje ne drame i ne femkaju se, i da s vremenom polako napreduje do ministra, konzula ili ambasadora. Da se osoba ne strasira naglo i završi kod psihijatra, pa da država mora da mu plaća oporavak na Tajlandu.  

A da je ovo neka država ko što nije, jer mi nikada nećemo biti Holivud koliko god se trtili da bar ličimo, mi bi druga člana drugačije.  Tamo su, u tom svetom gradu iluzija, svog najvećeg, najmoćnijeg  producentskog zavodnika Harvija Vajnštajna, bez čijeg  "da" nijedna stvar nije mogla da se snimi, nijedan glumac ili glumica da se probije - stavili na zid srama, obesili ga za žumanca, i prognali da crkne kao pacov. Ćeš da dočekuješ ribe u bademantilu i zoveš ih na otoman? Ćeš da im tražiš da te češkaju dok ti se na jeziku tope mehurići Dom Perinjona? Ćeš da im nudiš uloge samo ako kleknu? Češ da uvaljuješ mačora mačkama? E, za takve postoji Sud koji odreže ogromnu komadinu kazne što padne na glavu i upropasti ti veliku slavu, postoje osvešćene žene koje su nekad bile onesvešćene, uspavane ali iz dugogodišnjeg sna probuđene, ostvarene ali gnusno primorane na ostvarenja. To su one što su i dalje mačke, a on tako jadan i bedan spao je na oblik nepostojanja kome je deveti život istekao.  To je ta prava filmska priča sa srećnim krajem gde zlo bude pobeđeno. A ne kvazi domaća krvava drama gde nemoćne mačke završe na stubu srama i zavitlane na đubrište.  A mačori i dalje kolo vode. Dobro, i petlovi.  

Da, žene su (ponekad) ucenjene.

Da, one (ponekad) prave jezive kompromise.

Da, one (ponekad) bivaju zastrašene.

Da, one su (ponekad) slabe i slabići s razlogom.

Da, muškarci (ponekad) jako ucenjuju. Da, oni (ponekad) beskompromisno traže i očekuju. Da, oni (ponekad) uteruju ogroman strah. Da, oni (ponekad) umeju da muče slabije. 

Ostaje nada da ugrožene žene skupe hrabrost i otvoreno progovore o svim neprijatnostima koje su preživele ili koje im prete. Krupniju nadu treba uzgajati naspram sistema koji bi situacije trebao da prepozna i vinovnike kazni, na način da svako dobro razmisli da li će ženu pretvoriti u krpu ili stati kod crte koja se ne sme preći.  

Sastojak ove gorke mućkalice nisu samo prosti, primitivni, nepismeni (dodatni iako ne svuda obavezan delić), agresivni, siloviti Jutke (nadimak domaće skandalske ništarije) i Vajnštajni, već svi oni koji imaju samo položaj i moć koju im on donosi, a koje besramno koriste da bi došli do žene. Čime bi drugim, kad ništa osim toga nemaju (a da su lepi, bolje bi ih razumele i lakše oprostile)? O drugoj strani ove ružne medalje, drugi put. Tek da ne bude da je sve crno - belo. I da se zna da je i Adam ugrožena životinjska vrsta. E dragi Bože, da si ga od blata a ne od njenog kvarnog rebra pravio, možda bi bolji ispao. Trapav mizanscen. Sad interveniši kad se zalićeš s repromaterijalom i modelima.  

Gospođi/gospodinu po(d)(m)iluj

-Presvetli oče, može li jedno svećenje vodice za praznik?

-Može naravno.

-Imamo i stavljanje godine na groblju, pa bi valjalo da navratite. Čalabrckanje se podrazumeva pa da ne ručate kod kuće.

-Obavezno. Samo da upišem u mobilni.

-Nego da pitam kad je već sve o jednom trošku - Pošto bejahu pahuljica i zvezda? Mali bi uzeo nešto grasa i kolača, za babina leđa opet malo sanjalice jer je troši ko da je džaba, a dedi  prosto ne znam šta da preporučim. Zapeo da i on nešto ubaci u medikamentni raspored, da ne izigrava pojedinca.

-Evo baš sam juče dobio svežu robu, mogli bi da mu naručite čistak. Provorazredni, baš ga svi hvale.

-Hajde nek bude. Saberite vi sve to, a ja odoh da donesem konja kao akontaciju. Ostatak, pošto dobijemo robu. Deal?

-Deal. I da baba pazi da ne prefura, neće od toga da joj bude lakše, samo ima više da spava. A dedi poruči da ne postane navlaka, mada meni to lično ne smeta. Bolje je da  uzima dauns kad gleda one zgodne ribe u Zadruzi i Parovima, nego da ga strefi infarkt miokarda. Ali ako već voli haj, neka. Pošto je početnik, vodite računa da se ne pretvori u džankija, da se overi, pa da me posle okrivite i oterate u mardelj.

-Sakloni Bože, Oče naš presvetli. Božja je volja, kako na nebu tako i na zemlji.

&  &  &    

                

Kome se hoće i može, sve ima.  Direktna isporuka trenutno je moguća na području Kruševca i Čačka, premda su oba snabdevača, zajedno sa uhvaćenim veroučiteljem koji voli da se oblači u štikle i haljine, trenutno nedostupna. Čačanska veza je u stvari već vraćena u promet, samo joj valja otići na kućnu adresu jer je nažalost dobila nanogicu kao kaznenu meru pa ne može kao pre direkt do klijenta. Kruševački sveti sin je izgleda rešio da naprasno postane monah isposnik, i samo mudro ćuti. Sve dok i on, kao stariji, iskusniji i mudriji kolega ne dobije nakit na nožnom članku, u zamenu za krupne tajne opojne kuhinje. Svetim ljudima raznih sorta ta je kazna najgrđa, ali je garant očuvanja ličnog integriteta i već stečene imovine. Bolje i to nego guza uza zid, mada je mnogi iz istovetnog okruženja nisu štedeli, kako sebi, tako i odabranima. Jedan od njih je poznati  verski velikodostojnik, kolekcionar umetnosti, zlata i muških pozadina, vlasnik malog "Versaja", Kačavenda. Doduše, sada je oslobođen svojih visokih dužnosti i predat poniznoj klasi penzionera sa specijalnim privilegijama, i u to ime tu i tamo po pozivu za velike hrišćanske praznike održi opominjući govor svom vernom stadu. Kolega po guzičarenju Pahomije, episkop vranjski, imao je više sreće a manje dokaza o bludnim radnjama, te je ostao čista obraza iako mrsne brade. Malo su mu zastarili sudski predmet, pa se sve novopokrenute optužbe mogu smatrati samo ujdurmom bezbožnika koji bi mu rado skresali položaj i dečije nežnosti. Ali Boga njihovog izgleda ima, jer da je drugačije, čuvao svog sina grešnog  ne bi. Ima još svetih domaćih sinova koji su svoje silovanje dece uvrstili u Božji plan i promisao. I očigledno, u tome im niko ne može stati na put. Na sveopštu radost i ponos, ima i onih detinje veselih, bezazlenih popovskih gafova, poput smederevskog slučaja. Popa se malo opustio, dao gas, presisao, i zalegao pored mrtvačkog kovčega na putu do groblja. Negde se i kandilo zaturilo usput. Kažu, nije prvi put, ali kome pa bitno kad je umrlom svejedno, te se nije bunio. Ostalima bilo smešno. Da je ganjao tuđe žene u radno i neradno vreme,  uvalio im bogoposrednički i milopomazani, bilo bi još smešnije.

I tako se nešto zlokobno s neba obrušilo na svetovni kor ovih dana. Red pića, red paketića. Dotle vrhovnjak patrijarh ignoriše muke svojih posrnulih sinova i poručuje materama da su dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu, i da samo na taj način možemo da ostanemo u istoriji u kojoj smo toliko već postradali. Za istoriju spremni! A država se samo telima odbraniti može. Daj mesa vamo.

No da se vratim telu teksta svog, grešnima posvećenog. Ako se nije stalo na put telesnim sladostrasnicima, kako može ovim sirotanima koji samo žele da svojim podanicima nahrane ne samo telo nego i dušu? I onda se tu nađu neke drukare i opajdare da im prekinu lance ishrane i nateraju klijente da poste i kad treba i kad ne treba. Pa dokle bre taj teror?! I nebesni ima prava na hodnike podzemlja. Ne može čovek više ni da se nadrogira kako valja. Ne može ni u sveštenike više da se pouzda jer i njih šerifi prate i kontrolišu. Niti u kodeks crkvenog fer ponašanja gde je iznad sveštenog lica samo Bog a ne tamo neki uniformisani čovek. Dokle?

Stadu samo ostaje da se nada. I da se moli. Da li u sebi, ili naglas, da li za sebe, ili i drugog, da li Bogu, ili nekom drugom - široko je. I neizvesno. Da li treba da veruje? Čemu? Zašto? I kome se više uopšte išta može verovati, čak i da nema veze sa religijom, a posebno kad ima? Zar je tako teško shvatiti da su ti "sveti", podjednako, a eto nekada i neuporedivo grešniji od običnog puka, što mu telo klanja. Da su neljudi uvučeni u svaku pukotinu, ali da nas najčešće gledaju odozgo. Sa blagoslovom Boga... ali ne nekog nevidljivog svemogućeg tamo, no onog uplašenog, u nama. Onog zgroženog i zabezeknutog koliko "visost" ili prosečnost može da se sroza. I nemoćnog da išta promeni. A možda i može. I tako pokrene onaj zupčanik na točku istorije, koga smo svojim grehom polomili.

Solosvir

Sami ste? Prošli sito? I provukli kroz rešeto? Ili baš i ne, ali imate dovoljno godina da znate šta sebi sigurno nećete dopustiti? Ili nedovoljno godina ali odraslu samosvest o jedino prihvatljivoj budućnosti? Bojite se svega i svih? Ne postoji, niti ima nade da će se pojaviti ON ili ONA ko bi jedini TO mogao zajedno sa vama? Nedostojni su vašeg bića? Niko nikada nije, niti će vas ikada razumeti? Možda živite u Japanu i pored upražnjenog partnerskog mesta imate i 2500 funti viška, a čuli ste za jednu zanimljivu turističku agenciju? Ili čuvate crkavicu od 200 amerikanaca koje je moguće korisno uložiti u desetonedeljni kurs kojim ćete rešiti sve svoje emotivne multileme? Nemate ni cvonjka ali imate čvrsto donetu odluku da je stvar najbolje rešiti ispred ogledala, eventualno u prisustvu razumnih prijatelja i rodbine koji mogu da se nose sa svim vašim osobenostima?

U tom slučaju, proglašavam Vas Vašim sopstvenim mužem ili ženom i želim dobrodošlicu u Klub Sologamista!

Pionirka ovog pokreta (doduše još uvek neozakonjenog ali rado prihvaćenog među prosvećenijim i samozaljubljenijim pripadnicima svih polova, rasa i stasa), Amerikanka Linda Bejker, u poslednjoj deceniji prošlog veka rešila je da se konačno uda i time zaokruži svoju četverodecenijsku ljubav prema sebi. U prisustvu 7 deveruša i 75 prijatelja i rođaka, venčala se za sebe samu, i time stavila pečat na doživotnu vernost svom duhu i telu. Tom prilikom je izjavila da joj ne pada na pamet da čeka da drugi određuju kada će se desiti stvari koje bi mogle da je učine srećnom. Zapravo, ona je po opštem uputstvu psihologa, filozofa i znane poslovice postala sama kovač svoje sreće, a da niko tu nije imao potrebe da je gazi ispred matičara, daje lažna obećanja i nudi varljive nade koje bi naknadno mogao da prekrši. Time je pred svima priznala da samu sebe nije prisilila na soliranje, da će sebe zauvek voleti i poštovati, biti sa sobom u dobru i u zlu, bilo sirota ili bogata trpeti sve, da će poput Isusove majke ako Bog dâ roditi, i sama čedo podići a da muškog semena videla nije, i živeti sa sobom do kraja svog života dok je smrt ne prepolovi. Da li je slagala i prekršila taj zavet u međuvremenu, nigde ne piše. Ako i jeste, nadam se da je pri brakorazvodnoj parnici, platila za pokvarenu lažnu izjavu i isplatila sebi debelu alimentaciju. Nadam se da je u tom slučaju uspela i da na ravne časti podeli između sebe sve dobijene poklone, ili da hvala Bogu ove godine u zdravlju i veselju slavi 25-godišnjicu svoje samo-dovoljne ljubavi.

Što se tiče onih gore navedenih suma, reč je o profesionalnim agencijama koje su namenjene smetenjacima koji nisu sposobni ništa sami da organizuju. Za onaj manji iznos, od 22-godišnje Amerikanke koja se kao iskusna bračna partnerka sebi samoj već izverzirala u situaciji, možete dobiti savet kako da se beskrajno volite i ugodite sebi, da vas nauči da vam baš niko ne treba, ali i kako to venčanje treba sprovesti. Japanci će vam pak za pokvareno mnogo para, ali ipak isplativo, omogućiti da odaberete adekvatnu venčanicu, napravite frizuru, naberete buket, izvozite u limo-u, izležavate dva dana u hotelu i uslikate se za foto album sa svim pratećim memorabilijama svečanog događaja. Ako hoćete da nahranite goste, igrate uz muziku, ili uvedete extra izmišljotine, doplatićete za svoju sreću. Realno - vredi. Ta izjava ljubavi prema sebi samoj ili samom, vredna je svakog uloženog papira koje god da je boje i žiga što nosi.

Ono što ove žene i muškarce (prvih je malo više, drugih nešto manje - tjah, obični perverznjaci koji eto ne mogu ni sebi da daju reč, a kamo li drugom da će biti verni), po njihovim izjavama nagoni na ovaj čin, jeste pre svega izuzetno razvijeno samopoštovanje, izrazita ljubav i čast koju ukazuju sebi samima. Oni ne žele nepotrebna prilagođavanja, negativne posledice nesporazuma i razmimoilaženja, izvesne prevare, skupe razvode, samohranosti roditeljstva, laži, sukobe i razočarenja. Žele svečani čin i veselje, prstenovanje i veliko DA samo sebi jer je ono najzaslužnije za svaku njihovu pređašnju i buduću sreću. Žele da za svaki shit u životu budu odgovorni samo pred sobom tj. ni pred kim i ni za šta odgovorni. Žele da žive bez obaveza i pravdanja drugom, jer je sebi lakše oprostiti. Žele da lete onoliko visoko koliko im krila dopuštaju. Žele da postanu svoj najnežniji ljubavnik i ljubavnica, najbolji prijatelj, pronaći svoju svrhu, sjediniti se sa sobom i uspostaviti balans sa čovečanstvom.  Žele da ne uzimaju tuđe prezime ako su žene i poklanjaju drugom svoje ako su muškarci. A možda žele i da opravdaju pred sobom i drugima svoju odluku o samoći. I dokažu da je čovek rođen da živi u najjačoj simbiozi samo sa onim koga najbolje poznaje, a to je on sam. I da će ionako umreti sam, te da barem ode utešen držeći samog sebe čvrsto za ruku, a miran znajući da sebe nikad nije izneverio, i da je sebi sve oprošteno. Ima smisla? Ili sve to radi nešto samoutehe u nemogućnosti da se desi uobičajen životni izbor?

Zamislimo šta će se desiti ako jednog dana u život ovih venčanih sa sobom uđe neko i razblaži im svu tu veliku ljubav prema sebi? Kako će se nositi sa podelom tih emocija, kako rešiti da daju deo sebe i prime išta kada su sami sebi dovoljni? Hoće li se samokazniti za prevaru i izdaju svog voljenog Ja kome su se zakleli na doživotnu vernost? Hoće li bez rezerve voditi ljubav samo sa sobom ili dozvoliti svakom prolazniku da im prošeta kroz intimne odaje bez naplate ulaznice, osim ako se u to ne uračunava udovoljavanje pohotnim potrebama svog ljubljenog Ja? S kim će se ljudski isposvađati?Šta ako jednog dana sruče sebi u lice groznu istinu da više ne mogu da se podnesu, da se mrze i da hoće momentalni razvod? A od sebe nema bežanja, ne postoji ta mišja rupa. Ili upoznaju one mange-tange na internetu koje su jeftine za izdržavanje a vole te bezuslovno? Ko će platiti advokata da raspori lešinu od veze, ko će tešiti suprotnu stranu, i koga će psihijatar u stvari da leči?

Problem (koji ja vidim) zapravo ne postoji u tome što su načinjeni drugačiji izbori, kada čovek  iz nekog razloga radije bira samoću, pre ostaje sam no da bude s bilo kim, već u činjenici da se ovakvim farsičnim manifestacijama pokazuje pre nemoć no nadmoć nad normalnom ljudskom potrebom da se bude emotivno vezan za nekog, i sa njim deli život.

A da su čuli za Duška Radovića znali bi da moraju stalno graditi svoju vezu, ne dati joj da se začauri, olenji i uspava, ne ugušiti njen život i postojanje (kroz samoživost, sebičluk i vrtirepkanje). Morali bi da bogate svoj život raznovrsnošću obećanja sebi samom, neiskrivljenom realnošću i mudrim ciljevima koje treba upornošću ostvariti. Ne bi smeli da se bave samo ljubavlju i da misle da se ona podrazumeva, ali bi svakako morali biti ljubomorni na svoj brak sa sobom, čuvati ga od svih spoljnih iskušenja, i ne davati se okolo kao neke funjare kom stignu.  Najvažnije, nadati se da dan začetka njihove Sologamije jeste zaista srećan početak njihovog dugog i lepog unitarnog života.

A što je sve to mnogo lepše učiniti sa nekim drugim? U ritmu dobra, osrednjosti i svakog zla. I osloniti svoju glavu na nečije rame ili grudi kad je mnogo teško, i mnogo lepo. Čak mu-joj dati i svoje srce, i uzeti njegovo u zamenu....čisto da se nađe i da malo drugačije zalupeta u grudima.  Uz sve podeljene troškove. I tako do kraja ovog pomalo tužnog, prezahtevnog, izazovnog života.

Čovčetina

Ime i prezime: Ovis gmelini aries

Biolozi, Latini i prepoznavatelji delića ove slagalice kao 1/12-ine horoskopa, znaju da se radi o domaćoj životinji. Potiče od kamenodobnih predaka, puštenih je papaka diljem sveta, šupljorogata, meka i kovrdžava, društvena, skromna, poslušna i pre svega jako korisna. Poneka, kao one iz astro vrste, želi još i da je slede i voli da se pobije.

Ono što je čini posebnom jeste vuna. Bela kao sneg, mrka kao zemlja, crna kao izuzetak, ali od tog blaga se svašta može izraditi. Pre svega tople čarape koje prijanjaju i uz opanke, i uz pogospođenu gradsku nogu kad udari minus u ledarama od stanova. Od iste te se može napraviti i lep nakit, tašna, šalče, kapa, šešir, džemperić, čakšire, ćebe ili tepih. Neki obožavaju njen drugi dar koji obično završi u tanjiru o praznicima, i od čega se lepe prsti i curi mrs niz bradu, ali radije od deteta joj, što baš nekako tužno zvuči ali tako ne izgleda. Njen treći produkt, ali ne manje važan, jeste belo koje se pije ili jede i zove se mlečnim proizvodima (to što nema i opcije za ušmrkavanje istih je potpuna šteta, s obzirom na zdravstveni ćar). Ono zbog čega je vlasnici jako vole je, da je dovoljno izbaciti je na livadu gde ona u šetnji iščeprka ono što može da joj utoli apetit. Omiljeni desert joj je so, tako da ako hoćete jednu da osvojite, samo joj pružite slanik ili poklonite slanu stenčugu za doživotnu ljubav.


Ime i prezime: Homo sapiens

Biolozi, Latini i svi koji su naboli neki razred škole, znaju da se radi o domaćoj ili divljoj životinji. Potiče od kamenodobnih predaka, puštenih je stopala diljem sveta, nevidljivorogata, mišićava ili salasta, dlakava ili ćosava, društvena ili povučena, poslušna ili neobuzdana, svaštojed, i pre svega jako diskutabilna u pogledu korisnosti. Poneka, kao sve postojeće astro vrste, misli da je najpametnija, najvažnija, nezamenljiva i večna.

Ono što je čini posebnom jeste vuna. Kao i kod ariesa, striže im se jednom godišnje kada naraste dovoljno, i čim prođe hladno vreme tj. u proleće. Tad se podnosi poreska prijava i koliko se makazama odreže, tolika i dobit gazdi. Kvalitet i kvantitet vune zavisi od uslova odgajanja, predaka i potomaka, uspešnosti ukrštanja, odnosno navunenosti. U poremećenim sistemima gde nema pravog i prosvećenog domaćina, obično se do kože oderu one jadnije, a one najpufnastije ostave da se uguše u sopstvenoj vuni, pa koja preživi. A svakoj od tih pijavica uspe. Ostrigana životinja ostane goluždrava ali nekako olakšana i sa toplotom spremnija da uđe u novu sezonu. Na našem podneblju, šišanje se radi tokom cele godine, uopšte ne vodeći računa da li je isplativo ili ne, i hoće li životinja moći bez omotača. Od dobijene vune se pune rupe nastale u školstvu, zdravstvu, vojsci, penzijama, ali i kao investicija u poboljšanje života onih sorti koje se nikad ne strižu. Da ima neke pravde, ova povlašćena grupa bi mogla da zadovolji drugu funkcija ariesa tj. da ponudi mišićnu masu. Međutim, i ovde se uglavnom žrtvuju oni mršaviji ali žilavi elementi koji se pretvaraju u mleveno meso tokom celog životnog ciklusa. Usled dobrog varenja travčica i glodanja kamenja, od čega se mogu dobiti vitamini, one mogu sasvim dobro da podmazuju ogromne fabričke, njivne, prodajne zupčanike koje onim debljim ali nežnijim obezbeđuju opstanak. Što se tiče mlečnih proizvoda, pravilo dobrih pašnjaka potvrđuje da je velika svrsishodnost ostvariva tamo gde je najzelenije i najbujnije, a i za sve one koje nisu za tov ali ne mogu da služe samo za ukras. Tako se dobija dovoljno mleka i za mladunce, i za ogromno tržište. Homo sapiens kao i aries može biti obučen za obavljanje sve tri funkcije, ali im je kvalitet onda malo slabiji. Vrlina je vrhunska samo u jednini. Ali može da bude obučen i za najgoru štetočinu, i isprofilisan u potpuno beskorisnu masu, što aries nikad ne može da dostigne.


Ime i prezime: Agnus Čovcan Humanus 

Latini sa znanjem mog maternjeg jezika, tvorci budućnosti, i čitaoci najnovijih vesti iz oblasti nauke, znaju da se radi o životinji himeri, premda nema glavu lava, telo koze i dupe zmaja. Koreni su joj plitki tj. nedavno je proizvedena, i jedan od njenih očeva je gospodin doktor Pablo Ros, iako stvar nije pospešio svojom donacijom (zašto nije?). Za sada hoda samo po kalifornijskim ordinacijama, ima rogove, papke, vunicu, bleji, ali... neće biti čudno ako u dogledno vreme progovori prvo engleski i španski, umesto četiri noge počne da hoda na dve, krene da piše, čita, igra fudbal, slika, ili vozi auto. Ova sanjarija dakle liči na običnu ovcu tj. ovna koja u sebi nosi gene Čoveka.

Ono što je čini posebnom jeste da je stvorena s namerom da sa 1 ljudskom ćelijom na, za sada, 10000 blejućih, u ime humanosti obezbedi rezervne organe i posluži kao tester novih lekova. Za sada se stvoreni embrioni u telu ovce čuvaju svega tri nedelje a onda ubijaju, valjda da se ćelije ne bi razgoropadile i odskakutale u njen mozak i pomutile joj pravu ideju životnog smisla. Ova Čovca ili Čovan će u budućnosti, kad joj skroz dignu rampu, po jagnjenjporođaju moći samo posle par sati da stane na noge a ne da gnjavi celu godinu, davaće još kvalitetniju vunu koja može imati primese pravih riđokosih ili blondin dlaka, ali će njeno meso nažalost mirisati na znoj a mleko joj biti previše vodeno. Pametna Čjagnjad će i dalje dve majke da sisa. Izgubiće osobinu da može da bez okretanja glave vidi iza sebe, omrznuće kolektivne smeštaje i stalno pentranje po svakojakim nedođijama, počeće da se opire psima čuvarima a možda i pogubiti osećaj poštovanja prema autoritetu kakav ima Čovan predvodnik. Neke će i dalje žrtvovati svoju kožu vukodlacima, vukovima i vukojebinama, ali će isto tako biti rizične da postanu izbeglice iz sopstvenog stada, jer taj prokleti uključeni, iako niskoprocentualni ljudski mozak voli da menja livade i gazde. I šta ako Čovca reši da bojkotuje projektovano povećanje nataliteta nego počne da koristi kontracepciju? Ili odluči da se obrazuje kako bi sama odlučila sa kim će da se ukršta? Ili digne revoluciju i prebegne u drugo stado? Ili nauči da koristi makaze, postane sam svoj i kolegama frizer, i oduzme posao profesionalnim šišačima vune? Šta ako odluči da pokori Čoveka i utera ga u tor i preuzme kosmos? Šta?

Da li je gospodin inovator Pablo shvatio da je njegov kolega Huan Karlos Izpisua uprskao ukrštanje svinje i čoveka, pa prešao na ovce? A taj hibrid je lepo mogao da grokće zubima, i da kao zbir dve najpametnije životinje sa šest nogu dâ najkvalitetnije čvarke i kavurmu, uz primesu arome nekog implementiranog parfema, da baš ne smrdi toliko. Zašto obojica nisu u ovcu i svinju ugradili nešto od svojih ćelija kako bi IQ Čovaca i Čsvinja bio bitno uvećan? Zašto toliko sebičluka i straha, nego neko hoću neću frljanje embrionima? Kao da su to jedine žrtvene životinje. Ja bih na primer volela da stvorim Čpticu, Čpsa, Čmačku, Člava, Čzeca, Čkonja i ko zna šta sve ne. Zar ne bi Čovek postao mnogo bolji? Bio ne samo uganut mozak i okrnjena emocija, nego čisto instinktivno biće iza koga ne ostaje zagađenost, razaranje, pakao. I ne ono što ga čine navodne najgore osobine životinja koje smatra nižom vrstom.

Nekako mislim da smo mnogo bliže eksperimentu u kome ćemo uzgojiti Čmarsovce. Zapravo, oni su već među nama. Samo se osvrnimo i pronicljivo pogledajmo koliko ih se uvuklo u sve rupe našeg kosmosa. Navodnih moralnih dilema o nekim dalekosežnostima nikada nije ni bilo, ali plesanje "u mestu" je već naučno dokazano femkanje.


Beee or not to beee, nikada se nije dovodilo u pitanje. Zato Agnuse Dei, preukrsti nas... mi bolje zaista nismo zaslužili.