Vitam et Mortem

Wiki:

Život je oblik postojanja  živih bića. S biološkog  gledišta život je svojevrsno zbivanje kojim su zahvaćena sva živa bića. Život kao proces sastoji se od mnogobrojnih delimičnih procesa čije se delovanje odvija u životnom veku jedinke.

Smrt označava prestanak života, odnosno nepovratno prekidanje životne aktivnosti organizma, i kao konačan rezultat - prestanak postojanja jedinke kao zasebnog živog sistema.

Ja:

Život je disanje, kretanje, stvaranje, mirovanje, plesanje, spavanje, rad, lenčarenje, trpljenje, davanje, primanje, samosvest, savest, nesvest, ljubav, mržnja, bol, radost, gubitak, bolest, učenje, verovanje, strah, hrabrost, laž, ljutnja, snaga, istina, hrana, borba, vaganje, glad, plakanje, imaginacija, poraz, osmeh, vera, pobeda, putovanje, vizija, porodica, izdaja, služenje, samoća, zaborav, hrana, govor, tišina, cilj. Bivanje.

Smrt je kraj. Nemanje. Ništa od svega što je bilo. Što je imalo. Što je davalo. I nakon čega (možda) (ne) - postoji oblak na koji se može popeti i mudro, onako sa strane i od strane prosvetljenog dokučenim činjenicama, gledati šta se dole, u živahnom i živopisnom, mravinjaku zbiva.

Između prvog i drugog je odluka o izvesnoj nebudućnosti, konačna u nepreglednom mnoštvu drugih,  nesvojstvena svakoj prilici, doneta unapred ili naknadno. Pravo na njeno ostvarenje imaju samo oni koji su zaradili status utvrđene moždane smrti (kada ni sa spoljnim a ni svojim unutrašnjim svetom više nisu u kontaktu, ne mogu pokretati svoje mišiće, ne dišu, ne pumpaju krv, a linija na ekranu ne poskakuje i pored struje puštene ka srcu). Uslovi njenog ostvarenja su - blizina medicinskog centra koji im može pomoći da pomognu nekom drugom, nepostojanje potpisanog formulara ili usvojene usmene izjave koja pravo na donaciju dragovoljno odbacuje, slaganje najbližih srodnika sa namerom, adekvatni primalac traženih organa. Odluka je pri tom neodvojivo vezana za  novodoneti Zakon o presađivanju ljudskih organa i Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Ovi Zakoni podrazumevaju da su svi punoletni građani Srbije dostupni donori organa, i to isključivo u slučaju konstatovane gorepomenute moždane smrti. U suprotnom, ako donor neće ništa da da i o tome je obaveštena Uprava za Biomedicinu, ili čak želi ali se bliski protive skrnavljenju njegovog tela, on se kao nedirnuti organizam seli u svoj poslednji stan u suterenu. Sve ostale nedefinisane pred- i smrtne opcije ne potpadaju pod ovaj nečim izazvani Haos koji je izazvao brojne javne polemike. Njih su pošteđeni samo oni  koji žive po šumama i gorama bez interneta, tv-a i radija, i bez obaveštenih komšija. Njima nova zakonska prava neće biti poznata, a realno ni neophodna s obzirom na udaljenost specijalista koji bi mogli da ih moždano prekinute transplantuju nekom drugom. Umreće mirnije, bez straha od dobijenih prava. Ili nametnutih obaveza ako izvrnemo rukavicu?

Da li je ova nova zakonska "dobrovoljnost" na darivanje drugom sebi više nepotrebnih delova tela nešto čega se treba bojati? Ne samo davanje, već (drugačije no pre) način kojim smo dovedeni pred svršen čin da ako ne odlučimo drugačije a dospemo u datu situaciju i prave ruke, bivamo iseckani i raspodeljeni? Da li to ugrožava naše živote i unosi opravdanu sumnju da ćemo se oprostiti od svega mnogo ranije no što smo zamišljali ili što nam je bilo predodređeno, a sve zbog nekih viših sila koje se merače baš na našu jetru ili kožu? Zbog čega je država uredila to tako da se sada podrazumeva da želimo da damo, ostavljajući mogućnost da se predomislimo (ili naša porodica) ali to moramo učiniti zvanično (do sada je bilo obrnuto - davanje je podrazumevalo izričito izjašnjenje o donaciji)? Da li kritične situacije testiraju humanost i dobrotu i pojedinca, i porodice koja je u krajnjoj liniji konačni sudija u borbi života i smrti? Koliko je naša država, suočena sa gomilom nerešenih i nerešivih problema u zdravstvu, spremna i sposobna da ove Zakone sprovede?

Zvanična statistika tvrdi, kada je reč o broju donora organa na milion stanovnika, da je Srbija jedna od najškrtijih zemalja u Evropi. Svega je 4-oro na milion spremno da se odrekne svojih organa i produži nekom život. Naspram Španaca to je 8 puta manje, a u odnosu na susede Hrvate i Slovence 3-4 puta. To uslovljava i broj transplatacija koji je na godišnjem nivou manji od 100 a mora biti barem 7 puta više da bi se izjednačili sa prilikama na kontinentu. Jedna od svetskih sila koja je pokušala da uvede sistem pretpostavljene saglasnosti (ovo što sada naši novi Zakoni proklamuju), već prisutan u mnogim evropskim zemljama, suočila se sa ogromnim otporom svojih stanovnika. Brazilci su uspeli da nakon 8 godina primene taj Zakon ukinu, uporno verujući da će njihovi organi biti oteti i pre proglašenja moždane smrti. Međutim, istraživanja pokazuju da u zemljama u kojima pretpostavljena saglasnost već decenijama funkcioniše (Nemačka i Holandija), takođe ima problema, što uzrokuje da se broj donora svake godine sve više smanjuje (svega 15% stanovnika). Kao razlog tome, ne navodi se strah od manipulacija, već loša saradnja između bolnica a i otpor rodbine da organe sebi dragih poklone nekom drugom. To je povuklo i pitanje prednosti dobijanja neophodnih organa. Izraelci su to rešili na taj način što donatori imaju prednost na listama čekanja, odnosno da u slučaju čekanja na transplataciju, donator ili članovi njegove porodice mogu pre dobiti ono što im treba no oni koji sami nisu donatori. To naravno ne znači uskraćivanje prava na život nedonatorima, već samo prioritet donora (ako ne postoje izričiti verski razlozi, već čisto intimni za nesaglasnost sa doniranjem, da li ovakvo uprošćavanje situacije unapred osuđuje pojedinca za neočekivano nečinjenje?).

Ono što prosečnu osobu (ne samo suštinski već i u informativnom smislu) dodatno u Srbiji zbunjuje (i plaši), jeste složenost donošenja odluke o adekvatnosti donora organa naspram primaoca. Nakon konstatacije da je nastupila moždana smrt (ima ih nekoliko vrsta) od strane prisutnog lekara (lekarem se ovde svašta zove a beli mantil to nažalost sve češće demantuje), poziva se ustanova gde se utvrđuje da li je osoba u međuvremenu odbila saglasnost za donaciju (usmenim ili pisanim putem), potom rodbina koja treba da da saglasnost o doniranju (šta ako je osoba bez ikog ili bližnjeg svog, ili rodbina namerno ne želi da ispuni želju donatora, ili je potpuno neobaveštena i neuka?), nakon pozitivnih odgovora formira komisija koja samo utvrđuje moždanu smrt (beli mantili koji su izvučeni iz bubnja, nepristrasni, i neaktivni u daljem procesu), odrađuju se testovi adekvatnosti donora, povezuju podaci, alarmiraju bolnice, prevoze pacijenti i tako jedna smrt produžava jedan život. Štaviše, može i više njih, čak 8-oro. Vremenski rok za celu konstrukciju je izuzetno kratko, pa je neophodna maksimalna pokrivenost i efikasnost na svim nivoima. No...neverne Tome pitaju - Šta u Srbiji funkcioniše kao podmazano?

Mrsko je i teško govoriti u negativu o onome čemu pripadaš a znaš da je daleko od savršenstva. Pogotovu kada se nada o tome pokopava na dnevnom nivou. Možemo se savršeno na primer zavaravati da je sigurnost ličnih (pa i medicinskih) podataka osigurana. Da su svi pod Hipokratovom zakletvom belog i čistog obraza poput njihovih mantila. Da su svi izuzetni stručnjaci, koji ne samo da su krvavo zaradili svoje desetke i diplome (koje se štancaju ko toaletni papir, a neke toliko i vrede), već krvavo zarađuju i svoju bednu platu (dopunjujući je neretko tezgama u slobodno vreme, a sa istim pacijentima koje iz državnog mame u svoj lični, super organizovani obor). Da su izabrane medicinske ustanove i tehnički opremljene da izvode ove složene operacije (dok im donirani aparati iz inostranstva čuče u celofanu po podrumima). Da ima dovoljno anesteziologa i hirurga (dok ih nema jer provereno dobri masovno beže u inostranstvo). Da su (ne)provereno loši spremni i da operišu jer je smrt opšta pojava i dešava se svakom i pri tom budu oslobođeni ikakve odgovornosti i pored dokaza. Da su mnogi u bolnici preživeli Golgotu, a neki nikada izašli otuda i pored bezazlenosti razloga ulaska. Da je etika odavno emigrirala pa nije sigurno ko sačinjava Etičku komisiju. Da se iza lica pravde veoma često krije najgora nepravda. Da u opštem posrnuću svih vrednosti, može i veličina jednog humanog čina biti pretvorena u smeće. Da je ovo vreme svakojakog prevrata i prodaje laži , koliko i beznađa koje ne može da kupi čak ni najbolja namera.

U stvari, na mestu gde ne postoji ni preveliki strah za život (sveden na masovnu robiju  izazovima  konstantnog ekonomskog sunovrata i političke sprdnje u svim vremenskim odrednicama), ovaj haos u ljudskim osećanjima povodom donacije i transplatacije organa (pri čemu se ne spominju one koje se rade na ljudima koji i dalje mogu da žive sa onim što imaju, ali je valjda to neki drugi zakon), izazvan je smelošću države da nametne neka pravila. Ne znam da li bih to mogla nazvati Pravilom uslovljene humanosti. Ili odlukom o Pretpostavljenom dobrotvorstvu.  Možda je kao i naspram ostalih nameta ovo pokušaj da se kopiraju tuđe vrednosti, sve zarad dobrobiti zajednice, ali kao i uvek bez ikakvog detaljnog objašnjenja i edukovanja koje bi iskonski ali i naučen (usled rđavih iskustava) strah mogao da spreči. Lično, ne želim da u tome vidim ikakvu lošu nameru i pretpostavku masovnih pogubljenja nevinih. Da je drugačije, sama ne bih bila donor. Ipak, to nisam u svojoj zemlji. I ta druga zemlja me je upitala da li to želim da budem. Nije unapred odlučila da jesam a da ja naknadno rešavam hoću li to odbiti. I zato je moje "izvanzemaljsko" pravo mnogo veće od ovog koje nameće domaće ognjište. To je enormna razlika, nimalo potcenjujuća. Ali kako je moždana smrt u meni odavno pustila pipke, dozvoliću da me i u svojoj zemlji ako iskrsnu (ne)prilike, pretvore u mleveno meso ili iskasapljeni polumasni komad čije će arome možda moći u sebi da iskusi neko drugi i tako preživi. Da li će mu to uspeti i on biti srećan, upitno je, ali ko šta traži to i dobije. Dušu i duh pokloniti ne mogu, pa barem neku crkavicu.

Shvatiti revolt i nerazumevanje bačenih pred svršen čin, lako je. Shvatiti strah i bojazan da će biti (opet) prevareni i izigrani, logično je. Shvatiti da mi nismo nimalo sebični, samo malo bolom i nepravdom oprljeni narod, uputno je. Shvatiti da je moguće naći se u poziciji tražioca organa - da, moguće je. Na svakom ostaje da proveri koliko veruje sistemu, drugima, sebi, najbližima. I biće u pravu šta god odlučio jer svako Zna šta mu  je činiti.

P.S. Moj tekst na jako sličnu (izgleda uvek aktuelnu) temu iz 2014-te:

https://lavirintiranje.wordpress.com/2014/08/13/transplatacija-dobrote-2/

Sexit

Kada je pre par meseci svojim vozilom uleteo u gomilu pešaka i oduzeo život desetoro nevinih ljudi, sumnja je spontano pala na isplanirani teroristički akt koji se kao i mnogo puta do sad desio na mestu i u vreme gde to niko nije očekivao. Bilo je drugačije samo to što je motiv promašio više puta opomenut evropski kontinent, i preselio se nešto zapadnije, na američki, preciznije - u Kanadu. Činjenice nisu razumno govorile tome u prilog, ukoliko uopšte za nerazumne poteze mogu da budu validne bilo kakve, jer je u pitanju zemlja poznata po svojoj multikulturalnosti koja se brižljivo neguje i njome se ponosi, provincija gde je koncentracija ljudi ogromna ali je sve usredsređeno na bavljenje životnim standardom (za razliku od Kvebeka gde politika i komešanja na tu temu imaju značajno mesto), a sam grad Toronto centar gde se vizuelno primetne etničke i religijske razlike nikad nisu nametale kao problem. Ali kao i sve, i tu, i to, može da bude prvi put. Ipak, na sreću, nije bio. Terorizam tog puta nije deflorisao čistotu kanadske uvek (?) umerene politike i zlokobno uperio prst na onih 8% muslimana koji u tom gradu žive. 25-godišnji ubica Alek, miran i povučen, sasvim pristojnog izgleda i manira do kritičnog momenta, nije unesrećio mnoštvo porodica zbog klanjanja Muhamedu i večnom životu davanjem sopstvenog za nj (zar nije logično da se u taj poduhvat osim kombijem ide i sa eksplozivom za pasom), no zbog mržnje prema sopstvenom životu koji su upropastile žene. Ili možda mržnji prema ženama koje su mu upropastile život. I to onih kojih nema. Ali žene svašta umeju. Najviše da muškarca učine samim. I primoraju ga da osvetom ka bezličnoj gomili ublaži svoje patnje.

Ko je bio mali isfrustrirani Alek i zašto je njegovu poremećenu psihu neko morao platiti glavom? Ispostavilo se nakon istrage da je taj zloćud imao nezadovoljavajući seksualni život. Zapravo, da nije imao nikakav, a najmanje seksualni. Kada uzburkani hormoni koje niko ne dodiruje i mazi dosegnu kritičnu tačku, oni se pretvaraju u nezadovoljstvo, potom u uskovitlani bes, bes u nameru, namera u izvodljivost, a sve to u tragičnost koja  ne samo što nekom može da oduzme budućnost, već postavlja i pitanje zašto je celibat i neemotivna povezanost sa ljudima opasan okidač. Naravno, ne kod svih, i ne na taj način (može eskalirati na primer samo verbalno, pa otud i mnogo "ubistava"  ideja o bliskosti, simpatija,  potencijalnih ljubavi, ekspres veza, samopoštovanja, planova o budućnosti). Naravno, to bi u onom konkretnijem slučaju značilo da bi se monasi, monahinje, sveštena i ostala sveta lica po ugledu na navedenog monstruma u svojoj izolaciji lako međusobno izmasakrirala, osim ako ne postoji osnovana sumnja da je tamo unutra leglo neviđenog razvrata. Mada, možda je opštenje sa Bogom (oprost od istog molim, nije s lošom namerom), dovoljno da čovek ipak ostane čovek i da od obične telesnosti, njenih iskušenja, i izvesnih uskraćenosti ipak ne zgotovi katastrofu? Ili je čovek ipak samo muškarac, a žena ono iskonsko zlo što podmeće ukusan zlatni delišes ili ajdared vukući pravo u pakao?

Jednostavno rečeno, Alek nije upražnjavao zornjake, valjanje, taslačenje, stiskavac, prstenjakanje, nabadanje, kresanje (kakvo bogatstvo rečnika za tako jednostavan posao). Nije imao posla sa makar malo nežnosti, laganinijem, i erotikom. Ne navodi se da li mu je bio neophodan afrodizijak, da li mu je iko ikada uputio ljubavni zov (mačeći, zečeći, jelenjeći), da li je bio probirač ili samodajnijebitno, da li je maštao o večnom seksu neodvojivom od ročne ljubavi sa jednom, ili o prostačkoj redaljci. Kao pa da je to za zapanjeni svet važno. Ono što je bilo sigurno, (tako to ide kad trtljaš po fejsu i ko zna gde okolo te se pozivaš na nečije ime i filozofiju, nagoveštavajući svoj potez, nažalost za okasnelim tumačenjem i reakcijom nadležnih), jeste njegova opčinjenost nekim Eliotom, takođe manijakom i ubicom, i autorom insela. Insel je u neku ruku pokret, ili program, ili stav iza koga stoje mizoginisti koji za sve svoje životne promašaje krive žene koje ih neće. Insel pobunjivači u stvari protestuju protiv nevoljnog celibata. Oni iz dna duše ne samo da mrze žene koje ih ignorišu i ne nude im se, već i sve mačo tipove (u stvari prosečno sposobne) kojima uspeva ono što oni sami ne umeju, a to je - da imaju redovan i uredan seksualni život. Pošto ne uspevaju, oni (što me asocira na takođe nepohođene-nepipane žene, čija histerija i užasno ponašanje dobija na težini sa povećanjem njihovih godina, dok ne dođe paf faza, oslobađajuća kako za njih same, tako i okolinu)... oni počinju da mrze ceo svet, ali pre svega (konkretne i apstraktne) izazivače njihove neutažene frustracije. U takvim okolnostima nivo njihove agresivnosti, netrpeljivosti, neuravnoteženosti rapidno raste, što u ređim okolnostima, kakva je nažalost bila ova, dovodi do drastičnih posledica. Ono što ovoj priči daje malo jeziv ton, jeste izvesna podrška Aleku (saosećanje i razumevanje sapatnika za neutoljenu seksualnu glad te njegov način rešenja problema ?). Obzirom na skoro 40.000 registrovanih inselovaca na Reditu, sa koga su uklonjeni zbog svog otvorenog nasilničkog pristupa i govora mržnje, izvan koga naravno i dalje funkcionišu, nije sigurno koliko novih Aleka montira svoje filmove najgorih scenarija sa osvetom prema svima onima koji ugrožavaju njihov nesređeni seksualni život. A oni neučlanjeni koji pate u svoja četri zida, gurnuti u jad nepriznatosti, pometenosti, neizvesnosti koliko dugo neće živeti kao sav normalan svet (ako normalnost merimo brojem snošaja koji nemaju za cilj produžetak vrste već udovoljavanje svom telu i umu)?  I koja je to cifra koja nam neće ubaciti u uho bubu da nagazimo gas, bacimo bombu, zgnječimo one na dve noge koji su (ne)posredno krivi za naše postepeno umiranje u (nametnutoj ili ipak izabranoj) telesnoj izolaciji?

Jedno istraživanje sprovedeno na oko 2000 ispitanika u Britaniji, utvrdilo je da osoba starosti od nekih 80- ak godina tokom svog životnog veka ima oko 5700 seksualnih odnosa (od toga treba sigurno odbiti barem 30 pasivnih godina),  što bi nekom mojom matematikom (ajoj, slaba sam sa računom) dovelo do otprilike jednog spajanja svaki treći dan (iskusni atletičari znaju da su te brojke neravnomerno raspoređene tokom života i da je staza najbrže i najkvalitetnije pretrčana u prvoj polovini, da na kraju duša izlazi na nos, a neki ne mogu ni da istrče trku). To znači da se nakon početnog gutanja leka 2 x na sat,  potom 2 x na dan, postepeno prelazi na 2x nedeljno, da bi vremenom doza od 2 x mesečno bila dovoljno naporna da se terapija smanji na 2x godišnje, dok se ne desi trenutak da čovek i zaboravi razlog zašto se uopšte lečio takvom stvari, mada dobro pamti omot pakovanja, pozitivne efekte i sve kontraindikacije medikamenta. To istraživanje je takođe pokazalo da se osoba za 8 decenija zaljubi 6,5 puta, ima 8 veza, biva šutnuta od strane 5,5 divljaka, ima 6 neuzvraćenih ljubavi (opala, znači ima još dosta nerealizovanih brojčanih potencijala za moje emocije). Ako ne, ima li smisla da zbog ove ustanovljene teorije i prakse verovatnoće učinimo odmazdu nad nekim, jer smo ipak ispali seksualna nula?

Osim toga, mali Alek očigledno nije bio upoznat sa još jednim istraživanjem koje sa stopostotnom sigurnošću tvrdi da je svakoj ženi potrebno minimum 4 susreta sa muškarcem da bi bila sigurna u šta se upušta. On mora da joj pošalje najmanje 12 sms-ovaca, 5 puta razglaba nadugačko s njom telefonom i pokloni makar 1 buket svežeg cveća. To je dovoljno da joj uđe u vidokrug i počne da ga dešifruje. Ali ako hoće da je nagovori na seks, onda mora da je obavezno 7 puta poljubi s jezikom, odvede 3 puta u bioskop, i odreši kesu za 4 ručka ili večere (doručak se ne računa).  Postoji jedna kvaka, i to svaki ozbiljan pretendent na njenu zlatnu stvar mora da računa, a to je - Pogleda li neku drugu žensku tokom zajedničkog izlaska (neka gleda kad nije s njom koliko hoće samo da joj to niko ne prenese ili ona slučajno ne sazna), od braka ništa. O seksu da ne govorimo. Dakle, apsolutno je jednostavno zaključiti da je sam seks kao i sve u našim životima podređeno brojevima. Za svaku željenu stavku treba odbrojati, i ne brzati. Što je broj ponavljanja određene pripremne radnje viši, to je sigurnost uspešnog ishoda veća. Sve to je slično onom brojanju u negativnom kontekstu. Uspeš li da izguraš najmanje do 10 a poželjno je do 100, to će i eksplozija, tj. ispoljavanje nezadovoljstva biti sprečeno. Tako da da, istina je... Alek je najpre previše birao. Potom je bio stipsa sa vremenom i novcem. Onda nije umeo da iskontroliše svoje stopalo na gasu. I zato je izašao u medije i sada može samo da se nada što manjem brojanju godina u zatvoru. Sve zbog glupavog celibata. I onih nedostižnih 5700 koje sad sigurno nikad neće doseći a možda je bilo neke nade, makar kad, makar gde.

Kada se postavi pitanje ključa sreće, može se sigurno očekivati sličan odgovor. Sa njim su se složili mnogi filozofi, naučnici, istraživači, pa i mi obični ljudi čiji životi ne počivaju na tumačenju, već na otkrivanju životnih istina. Smatra se da sreća leži u zdravim međuljudskim odnosima, u osećanju pripadnosti, uzajamnom poverenju, podršci koja se može dobiti i dati. Sreća je u dodiru (onom o kome sam nedavno pisala postavljajući gomilu pitanja), imanju bića koje (te) razume(š). Ali koliko god čovek nekada bio sam, pun žudnje za nekim i nečim (makar i tim neemotivnim ali telu potrebnim pražnjenjima), da li je tako teško izdići se, ne podleći svojim izvitoperenim strastima za osvetom koje bi mogle biti preobraćene u zdrave porive? Uvek negde postoji neko, samo treba biti uporan i spreman da ga nađeš, a kada shvatiš da je to baš To, beskrajno ćeš davati a ne samo otimati. Da li je toliko nemoguće biti strpljiv i ubeđen da je život koncipiran tako da bi probali i naučili da uživamo u njemu ne očekujući previše, i dajući najbolje što imamo?  Pri tom se zaboravlja da je celibat stvar ličnog izbora i odluke, a ne nametnut jaram kojim jadne tlače neosetljive žene i muškarci. I da "fiskultura" nije uslov zdravog psihičkog života, već samo njegova predigra. 

Kada se shvati da ključ sreće nije tako lako dostupan ali ni duboko zakopan, i da se trudom mora do njega, možda će i ovozemaljsko zadovoljstvo doseći nebeski ideal, a ljudi prestati da dahću za svojim prolaznim žudnjama. I svom onom matematikom gde im ne gine greška u računici.

Ispod oblaka

Na vrhuncu smo. Leta. Naravno ne onog ka uzbudljivom dubokom svemiru, aktiviranog pritiskom na senzitivno dugme što može da začne neku novu zvezdu. Ni životnog, jer je nekima put mnogo bliži pisti no egzosferi. Mislim na leto koje razgaćuje, boji ten, izaziva malaksalost i iznuđuje znoj. Ali kako je počelo i čemu očigledno stremi, još ćemo se mi gumenih čizama i kišobrana nanositi. Pošto se izduvalo kad mu vreme nije, sad se Sunce od nas krije. Doduše, vazduh je svežiji, prijatniji, ozonskiji, premda i dalje smrdi na svakojake izazove lokalnog i globalnog karaktera. I tamo i ovde…

### Kada je najpoznatija (ko je ne zna, odmah da zaviri u enciklopedije), najlepša (ko to ne vidi, odmah da izoperiše oči), najdupatija (ko nema ko njeno, odmah da ga nadogradi), najgluplja (greška – to ipak nije, jer je neko drugačije odlučio), fatalna ( fatalno se meri po stepenu fatanja publike na neki personaliti) po žensku populaciju (a i mušku koja bi je rado), jota zvezda (a ne neka bedna jokto), odlučila da uradi plemenitiju stvar u životu nego što je mlaćenje dolara za praznu slamu, svet se popeo na panj. Glava je mnogima pala od oduševljenja tim činom. Kao što slavno Kardašijan prezime diktira, njegov najprodavaniji i najuspešniji produkt je na svom putu slave učinio još jedno izvanredno delo. Kim (kada osoba još ima i najslavnije ime  a da ne liči na Džong Una) je u crnom smernom odelu (kad ti protokol Bele kuće zabrani da budeš ono što jesi) otišla kod svetskog Bossa na noge, i izmolila od njega oproštaj za polugrešnicu koja je nepravedno 20 godina pohađala zatvorsku školu zbog slučajnog dilovanja droge. Njeno suptilno i argumentovano objašnjenje je razmekšalo predsednikovo tvrdo srce pa se skoroj slobodi može nadati još nekoliko desetina mučenika. Kriminalci su dobili drugu životnu šansu zbog svog dobrog vladanja i dobre Kimine duše, a pre svega zbog dobrog vladara i tamošnjeg dobrog zakona koji uvek ima, ili barem sa zakašnjenjem, razumevanja za banalno prestupništvo. Da li je za ovoliku količinu dobrote potrebno veliko dupe, srce ili glava, još uvek se tačno ne zna. Ali je sigurno da u dobre Amerike sve može se i ima se.

### Da pitam ja Vas – koristite li Vi toaletni papir? Pretpostavljam da da, jer ste civilizovani i daleko od onih kukuruznih, palminih ili sneg varijanti a koje dobro dođu u prisilnom prirodnom drž-daj šta daš okruženju. Pošto nemilosrdno trošite svo ono jadno posečeno drveće za svoje pozadine, umete li barem da tom rolnom baratate na ispravan način? Ako ovo pitanje zvuči čudno, treba se pod obavezno osvrnuti na jedan dramatičan slučaj objavljen na tviteru pre neki dan. Naime, jedna gospodjica zgubidanka čije glavno zanimanje varira između novinara, pisca i stand up komedijaša, postavila je svoju fotografiju iz kupatila. 23-ca ju je odmah kontaktiralo. Ne zbog njenog dosadnog i nezanimljivog fotosa na kome šeta u peškiru, nego zbog jedne strašne stvari koju je učinila svom guznom brisaču. Kad te toliki broj muškaraca opomene da činiš nešto apsurdno glupo, onda ima logike da ti za novinara, pisca i komičara uopšte i nisi, a da tek ne govorimo o mogućnosti da se udaš. Posebno to da ne zaslužuješ išta više od vršenja nužde u nekoj naturalnoj atmosferi jer nisi sposobna da jednu rolnu zakačiš za držač kako valja. Ćurko jedna, kad ćeš shvatiti da i za to postoji pravilo koje ti može spasti život a tvojoj okolini i pratiocima doneti mir – toaletni papir se postavlja tako što ono čime se brišeš nije do zida, nego do tebe! Da se ja pitam, ja bih njoj zbog tolikog neznanja sigurno ugasila i profesiju i te profile na socijalnim mrežama. Stidi se ženo!

### Bavljenje jogom je kažu spas za duh. I telo ako se prione na one teže vežbe. I ja sam jednom bila jogin. Bilo je lepo dok je trajalo. Posle me mrzelo da se navikavam na nove instruktorke jer je prva bila idealna, ali sticajem okolnosti kratkotrajna. Ako bi sada neko mogao da mi promeni mišljenje, to bi bila jedna Ona koja nažalost živi u Australiji, tako da mi preostaje samo da zavidim njenim učenicama i slinim nad njenim Instagramom gde se može videti kako bi to veličanstveno izgledalo. Ja bih se kao učiteljica, kao i sve one sa njom, skinula. Ne u triko, nego u sopstvenu kožu. I tako opremljena, uz metodu paljenja svetih biljaka, Joni jajca (to su plemenita jaja koja se ubacuju u adekvatni prostor, da bi ga mišićnim kontrakcijama očvrsnuli i ojačali, što ima višestruku korist), i kristalnih dildoa (ti kristalni su sigurno veće magične moći i daju na strujnom intenzitetu), probudila bih svoju uspavanu svesnost, prestala da se brinem, širila pozitivu, oslobodila svoj ego iz ličnog zatvora i postala neka sasvim nova Ja. Sva moja nervoza i pesimizam bi bili kao rukom odneti, a moja lična mantra bi me dovela do nirvane, što je cilj svakog uzvišenog bića . I još bi mi se slika sa jožnim drugaricama pojavila na Instantgroblju, što je mora se priznati najveći domet koji jedinka može da dosegne. Pa kad te proprate i zavole hiljade, pa ti prokomentarišu tvoje osvešćeno telo, pa požele da ti se pridruže, ima li išta značajnije i veće? Ali Australija je daleko. A i ja se nikad ne bih skinula gola da radim masovne vežbe. I zato ću zauvek ostati u nesvesti.

### Primaknimo se sad malo bliže, našem Balkanu konkretno. I zavirimo malo u baštu naših suseda. Zumirajmo polako jedno specijalno dvorište. U njemu živi hrvatski žitelj psećeg porekla koji se odaziva na ime Medo. Ime mu priliči, sladak je, glomazan i opasan. Opasnost inače ne dolazi od njegovih šapa, no čeljusti i grla. Medo je pas koji laje. A da ga to svrstava u grupu rođaka koji isto čine, neosporno je. Međutim, Medo po mišljenju njegovih suseda toliko urla, da je njihov život, tu pokraj, osuđen na gluvoću, pa čak i smrt od tolikih decibela. Iz tog razloga Medo je oteran na sud, koji mu je veštačenjem na terenu i merenjem njegove, uobičajene za vrstu, glasovitosti, izrekao opaku kaznu kućnog zatvora u noćnim časovima. On je tako morao pune tri godine da od 8 uveče do jutarnjih sati vreme provede opasan zidovima. Doduše gradski psi obično tako žive po ceo dan, i niko oko toga ne protestuje i ne smatra to terorom, naprotiv. Ušuškani i vlasnikove jastuke i posteljinu, oni drugu opciju ne bi preživeli (što je naravno potpuna neistina kada su Medine veličine i snage), ali to je kao “otmenija” kučeća vrsta. Seoski psi napravljeni su da ih šiba vrelina, hladnoća i vetar i oni ne trpe kmezavost i prezaštićenost praćenu veštačkom koskom i gumenom loptom. Otud je Medo silom prilika postao privremeni gradski cuko što njegovi vlasnici nikako nisu mogli podneti te su se uporno borili da povrati svoje životinjsko dostojanstvo i živi kao pravi pas, napolju gde i pripada. I uspeli su!  Bahatim komšijama preostaju pampuri za uši i nada da će Medo jednog dana da dobije neizlečivu upalu grla. No, međutim, kaj mi bumo delali s džukelama na dve noge što nezadrživo laju i ne mreju prestati?

### Jedan uznemireni otac uzeo je pravdu u svoje ruke. Ta pravda liči na pištolj čiji su meci prosvirali noge dvoje roditelja koji su tu profesiju izabrali greškom. Doduše, sama priroda ima felera, što je dokazala jednim bednim primerkom koji tek što je zakoračio u život. 12-godišnji sin povređenih iskoristio je silu svojih godina i nakana da u žbun uvuče 6-godišnjaka, sina Pravdodelioca, i da mu nanese ozbiljne telesne povrede.  Definitivno i duševne, jer takve strašne priče nadovezuju strašne posledice.  Kako su ovde mnoge stvari spore i slabodostižne (među njima pravda prednjači), a  intenzitet roditeljske ljutnje i očaja srazmeran nanetom bolu, to je dovelo do ličnog razračunavanja. I koga sada treba prevaspitati? Malog ološa, njegove tvorce, izbezumljenog oca ili Pravdu? Odgovor je u žbunu. Lak kao pištolj. I težak kao sistem koji ne ume da se razračuna sa nakazama koje ruše sve pred sobom.  Još nešto… Ojađenom ocu čestitam na visini zadatka (moja mera bi išla nešto iznad kolena).  Doduše, ja bih zbog toga precrtavala dane do izlaska iz bajboka (tako će i otac Pravdotražilac), dok bi načeti spokojno živeli sa svojim prestupnikom kome je maloletništvo najjači alibi za svaki mogući zločin. Krivda je uvek na pravoj strani.

### Dobro, nisam u pravu. Ume Zakon i da podvikne. I da zapreti. I da zabrani šta i kome treba. Najpoznatija (na svim istocima), najlepša (kako se ta namontirala za ovih par godina, glava da zaboli) , najsisatija (ovde se gornji trap više ceni od zadnjeg no na zapadu), najgluplja (to nije sigurno, ima više kandidatkinja za prvo mesto), najfatalnija (e to sigurno jeste) starleta sa ovih prostora, doživela je pravu dramu. Ne samo da su joj već tamo neki kriminalci dizali krvavo zarađeni džip u vazduh, nego su se sad i ovostranozakonski opasno nameračili.  Gospodjica je dobila izričitu zabranu da ikada više kroči u Srbiju i to zato što je jedan opasan špijunski element. Iz bezbedonosnih razloga, i na osnovu Zakona o strancima (Crnogorci koji su se uvukli u svaku državnu poru, firmu, funkciju stranci?), ona može sada samo da nas  gleda preko plota, ili aviona, ili s drona. Dirati nekog kome je dečko poznati haker, kome su najbolji drugari pripadnici kobajagi nekih kriminalnih klanova,  najbolja drugarica gospođa koja okuplja dame za pratnju i prijatno druženje, diva Dubaia, voditeljka, vlasnica sifona u koje može neprimetno da se instalira sistem za prisluškivanje? Pa to može samo neorganizovana i divljačna zemlja koja ne prepoznaje visokokvalitetnu profi uslugu.  Sorajo, ne brini, predomisliće se oni, a mi jedva čekamo da vidimo za koliko sajzova si se u međuvremenu uvećala.

### Dok se oni, susedi naši, za finale bore, do čijeg su polufinala došli grčevitom akcijom i srčanošću, a uz predivnu podršku kockaste predsednice (pojma nemam kako je sve to bilo jer ne volim fudbal, niti me zanima, ali sam nešto usput pročitala), mi smo doneli odluku o izgradnji nacionalnog stadiona kod Ostružnice. Nemam pojma ni to gde je, ali zvuči kao mesto kome se smeši neko buduće svetsko prvenstvo u fudbalu, gde ćemo mi na domaćem terenu i uz podršku odanih navijača koji umeju odano i da biju, osvojiti svetsku titulu. Nama zapravo ne odgovara nijedan strani teren, tamo imamo užasnu tremu. Da ne govorim o nepoznatoj klimi, otporu prema nepoznatim gledaocima, tv kamerama koje nisu deo nacionalne frekvencije. Sve ostalo je super, počev od igrača koji imaju dobru formu, preko milionskog bonusa koji im je precednik obećao ako pobede, pa do motivacije da pregazimo sve što nam se nađe na putu, ali kad se sve to odvija tamo daleko, mi fejlujemo. Otud je i ova ideja o ulaganju u najveći neviđeni teren, tj. stadion u našoj zemlji, najbolja vest u poslednjih 30 svetskih prvenstava na kojima uvek zamalo nismo ušli u drugi krug. Ostružnico, orlovsko gnezdo naše, iz praha ćemo te dići! Vdeće svi oni.  I tada ćemo obavezno, ali obavezno, umesto svih utakmica koje su se do sada prenosile na prva dva nacionalna kanala i ostalim sportskim po ceo dan, sve to prenositi na svih 100 kanala i kablovske i analogne barem po 27 sati dnevno.

### Ono što me naročito inspiriše poslednjih dana, u onom romantičnom smislu,  jeste jedan primamljiv potez koji se najavljuje u našem glavnom gradu.  Ako si na Kalemegdanu a hoćeš na Ušće, cap, sedneš u gondolu i eto tebe preko. I obrnuto.  Nema cimanja tramvajima, busevima, taksijem, nogama.  Ali nije to onda gondola sa veslima i gondolijerima na pramcu, ove su one futurističke, u vazduhu, na žici. Sve to će  pozlatiti ovi iz unutrašnjosti Srbije čiji će se prihodi sliti u republički budžet i iskoristiće se samo dvotrećinski  iznos dok će celu jednu trećinu izdvojiti sami Beograđani iz svog gradskog. Pretpostavljam da je njihov deo manji jer će se oni time mnogo manje voziti nego gosti i turisti iz spoljašnjosti Beograda, a i sam grad vapi za obnovom i doterivanjem jer su ostali taj problem odavno rešili, te preostaje da se ulašti samo prestonica. Uostalom, gradski budžet je bedan, slabijima treba pomoći. Kolika će biti cena karte, da li će one što se švercuju direktno prosuti u reku, hoće li remont pokvarenih gondola raditi firma sa Kipra, još uvek nije objavljeno. Nadamo se da će to umnogome olakšati gradski transport, privući nebrojeno stranih turista koji su to videli samo po filmovima, i da … pa dovoljno je.  Biće to ne hit, nego hitčina.

### Ako bih vas pitala da li ste bili skoro bolesni i išli kod lekara, sigurna sam da bih dobila ekspresnu informaciju. Ako bih se nadovezala pitanjem da li ste kod čika ili teta doce otišli istuširani i mirišljavi, bi li ljuti bili? Možda vi ne bi, ali je jedan broj uvređenih pacijenata digao internet na noge.  To se desilo zbog plakata na ulaznim vratima ordinacija (ne samo jedne, ne samo jednom) na kome piše – Za pregled kod doktorke, potrebno je da se okupate.  I tu se onda našao neko da doktorku kinji za bezobrazluk i neprofesionalnost. Osim što je dala zakletvu da će pomagati i lečiti, ona mora da se zakune i da će prema potrebi nositi nevidljivu štipaljku na nosu (da, nevidljivu, jer bi vidljiva bila užasna uvreda i nepoštovanje), ako već nema dovoljno jak stomak da istrpi telesni smrad pacijenta koji se pirka jednom u mesec ili godinu dana. A anonimne ankete o učestalosti kupanja ne daju nimalo zavidne rezultate. Nekima je subota i dalje sveti dan za potapanje (učitelj koga lično znam tvrdi da je 4 puta mesečno, da l subota ili nedelja onaj pravi broj). U neka davna vremena, po selima su se ljudi zaista kupali samo jednom, kada prođu svi poljoprivredni radovi, i tako do naredne sezone. Tačno je i da su se po francuskim dvorovima vaši slobodno šetale po glavama napuderisanih dama i gospode, a parfemi maskirali smrad), ali u vreme kada se neke stvari naprosto podrazumevaju, postavlja se pitanje – osim što smo duševno i moralno prljavi, ne može li barem taj telesni vonj da se obuzda? I da Dr X može na miru da odloži svoju nevidljivu štipaljku s nosa u fioku. I skine ono “bezobrazno”  obaveštenje i uputstvo pacijentima.

### Telo je ipak najveći izdajica čoveka. Ne samo što ispušta nezgodne mirise, uznemirava okolinu, nadvladava ponekad razum, čini prestupe svake vrste, nego ne ume da sfinkter drži pod kontrolom. A to ne samo da ugrožava kozmetičke proizvode, parfeme i karmine osobito, nego i čast jednog diplomate. Ne, vama sigurno nije nepoznata situacija kada stvari postanu neizdržive i čovek u pometnji napravi glupost. Obično se sve završi dobro, ali ovog puta nije. Narodnom poslaniku Omerović Mehu sistem navigacije nije radio kako treba, mehur ili ono drugo je popustilo, i dok je bio u frankfurtskom free shopu pazareći poklone za familiju, toliko se sve naglavačke u sekundi okrenulo, da je on sa neplaćenom robom izašao iz radnje (kaže, na putu za toalet).  Bibiiiip, i eto policije koja nema rendgen za praćene peristaltike putnika. Aha, ko si ti, zašto si pošao napolje a nisi platio, pa ja sam poslanik, pa šta onda, pa imam imunitet, aha ali zašto si krenuo napolje, nemam šta da objašnjavam vi morate da me pustite, a ja sam pošao u wc. I oni ga puste.  Diplomatu koji ima slabu kontrolu nad svojom bešikom i crevima. I još uvek nerazrađeni lopovski sistem jer je navikao da mu lova direktno ide na račun, a mislio je da će sa ovim sitnim ići još lakše. Pa dobro. Nema veze, malo će se svi našaliti u Skupštini  povodom njegove omatorele prostate ili colona. A možda i dobije neku dobru preporuku za doktora. Samo pre toga da se okupa, da ne smrdi kao tvor.  Od koga bi i njegove bele štrafte pobegle u svet. Od stida i sramote.

Da, samo ovo i još nebrojivo mnogo desilo se na ovom prelazu iz letnjeg proleća u jesenje leto. A šta donosi budućnost? Čitaće se…