Vrisak tišine

Možda sve sreće uistinu liče jedna na drugu (pa i one porodične), dok su nesreće uvek osobene tragedije (pa i one porodične), no činjenice govore da je broj žrtava porodičnog nasilja u stalnom porastu, nastalih iz  (ne)predvidivih okolnosti. Podaci za prethodnu, 2015-tu godinu, pokazuju da je nasilnim putem život izgubilo preko 30 žena, dok je od početka ove godine do ovog trenutka broj ubijenih od strane partnera već dosegao zabrinjavajući nivo. Poslednji dogadjaj odigran pre nekoliko dana na području Vojvodine, u kome je osim ciljane žrtve stradalo još 4 osobe, kao i oni od par nedelja ranije gde su bračne partnerke takodje ubijene vatrenim oružjem, pokazao je da su strahoviti zločini postali neraskidivi deo naše svakodnevice. Kao da zločini gubitka posla, neadekvatne zdravstvene zaštite, degradiranog obrazovanja, opšte nebezbednosti, globalne pretnje, rastućeg siromaštva, uništene kulture, praznih obećanja, opore sadašnjosti sa sumnjivom budućnošću nije dovoljno. 

Da je sve to itekako dobar uvod ka urušavanju nekih individualnih, ličnih vrednosti, a povezivo  sa drugima u vidu porodičnih i ostalih odnosa koji počinju ozbiljno i bolno da trpe, situacija definitivno potvrdjuje. U sistemu čiji su temelji decenijama unazad poprilično uzdrmani, realno čak potpuno urušeni, i sa veoma slabim šansama da dodje do neke skorije sanacije i poboljšanja,  teško je očekivati da se tek tako mogu izbeći hororistične priče nekih običnih ljudi, koji žive tu, pokraj nas. Nekadašnji miran, pomalo dosadan iako ne banalan način života većine, ušuškan u svakodnevicu ipak ne životarenja vec pristojnog proživljavanja, zamenile su realne (nalik grubim, krvavim, filmskim) priče u kojima pojedinačni i grupni masakri, otmice, zlostavljanja, pretnje, nevine žrtve, krv, istrage, postaju redovni obroci kojima se postojano gozbe strahovi i upitnost smisla. 

Učaureni u sopstvenim manje-više sigurnim gnezdima, uspešno ili jedva spašenim od neželjenih ratova i sankcija, vizuelno pomalo otvrdli na potresne scene dalekih smrti i izbeglištava, branimo svoj lični mir sa tek usputnim bacanjem pogleda na bliži okoliš i ljude. No, nekada ta "usputnost” nije toliko površna. Zagledani više u ono što se dešava drugima, valjda zarad utehe ili ispunjenja vremena, iz puke zabave ili čiste radoznalosti, neretko postajemo redovni (p)osmatrači nekih, za lične pojmove čudnih životnih opredeljenja, dogodovština, izbora, okolnosti. Neke su uporno dosadne, druge nepristojno intrigantne, treće ilegalno pitke, neke stote ... bolno uočljive. I upravo te mučne, uhvaćene virenjima iza zavese ili prisluškivanjem zidova, ostaju sakrivene, a u stvari ogoljene razmenjenim šapatima, (ne)izrečenim iščudjavanjima, promuklim osudama, stabilne u nezamislivim oblicima postojanja. Za mnoge od njih zapravo znaju svi, a sve izgleda kao da uopšte ne postoje. Navodna odluka i vaspitanje da se ne zadire u tudje živote, dok naprotiv upravo ti tudji životi koliko god pojedinci misaono odbijali da jeste tako, postaju i deo ličnih (kao moralna obaveza u vidu brige za drugog), sve češće ostavljaju gomilu leševa iza sebe. "Nedušebriznici" koliko i oni drugi, koji stvari primećuju ali ostavljaju nadležnima da to reše, tako ostaju samo nemi i gluvi posmatrači.  

Na drugoj strani, institucije koje bi trebale da preduprede problem, čekaju konkretnu prijavu (ponekad sam zakon nalaže i u tome ih podržava), ne trudeći se da išta od ičega same uoče, odreaguju na vreme, proslede dalje. Oni pod imenom "dalje" čekaju dok ne pripuca ili se potegne nož, kredom iscrtavajući ne samo krug oko pale žrtve, već i sopstvenu nemoć, indolentnost, postajući aktivni dželat sistema i pojedinca. Za osudu i presudu bitan je dokaz. On upravo dolazi sa lešom. Uglavnom je u pitanju ženska osoba srednjih godina, srednjeg ili nižeg obrazovanja, veoma često nezaposlena, majka dece čiji je otac upravo njen krvnik, povučene i trpeljive naravi, okovana bračnom ili neozakonjenom vezom. Može pak biti i samostalna, obrazovana, ali telesno, emotivno nejaka i slaba. On je uglavnom alkoholičar, prek, zaposlen ili na socijali. Može pak biti i veoma ugledan, neko o kome "niko nikada nije mogao reći ružnu reč, dobar otac i pristojan muž" kome je došla žuta minuta ili pak pala ljubomora na pamet. Najjednostavnije rečeno - razmahano ludilo kome je dozvoljeno da bude na slobodi. 

Nakon mnogih takvih ostaje samo muk, jeza, neverica i uglavnom čudjenje kako je sve moglo biti drugačije da se nije ćutalo nad stvarima koje su "urlale" u svojoj očiglednosti. Tada je prekasno. Zato je puko posmatranje zla saučesništvo. Ćutanje nad sopstvenim zlostavljanjem je čisto (samo)ubistvo. 

(Jul 2016)

Ubodi želju

Višegodišnje, višemesečno, višenedeljno, višednevno, višečasovno razdiranje želuca, nerava, i kućnog budžeta uskoro će svojim krajem biti privedeno nekim novim počecima, propraćenim novim, lakšim ili težim prodorima i razdorima. Osnovci su upravo prošli prvi krug životnog pakla koji je doneo dosta preznojavanja, mučnine, (ne)očekivanih obrta, stresa, neprijatnosti ali i pročišćenja. Prijemni ispit u vidu troglave aždaje, tj. dana podeljenih po oblastima, a za rešavanje enigmi iz maternjeg jezika, matematike i natrpanih prirodno-društvenih nauka, prošao je ovog puta skoro glat. Nije bilo potplaćenih insajdera u štampariji (možda bi ipak valjalo razmisliti o instalaciji rendgena na izlaznoj kapiji za svaki slučaj na dan testegzita, ili pak angažmanu ginekologa i urologa za situaciju); maskirani napadači su poštedeli blindirana vozila sa pripremljenim testovima; policajci koji su ih ekspeditovali do školskih institucija nisu prodali dušu, obraz i profesionalnu čast; roditelji, rodjaci i iznajmljeni intelektualci se nisu verali po zidovima i prozorima škola kao u Indiji da dobace papiriće sa odgovorima. Deca su nešto ranije, odradivši kvazi tj. simulirani test, približno procenila stepen težine onoga što ih očekuje, a i stepen dotle stečenog neznanja. 

U medjuvremenu su od strane savesnih roditelja vodjeni ozbiljni progoni već osvedočenih neradnika, kojima nije na pamet padalo da se uzbudjuju oko prikupljanja bodova za životnu sreću. Neažurnim i ravnodušnim je bilo svejedno, dok su ambiciozni za svaki slučaj imali kec u rukavu školskih zbornica, ili zlatnu rezervu koja će se otprazniti kako ishod naloži. Blagorodnim i ponosnim, jer imaju radne potomke koji znaju šta hoće, teško je padala samo činjenica da im neko srećniji a gluplji, slučajna greška ili nastavničko zlo, pokvari uspešno zacrtanu sudbinu deteta. Kod vrednih i znanjem naoružanih, tinjala je nada da se milion puta ponovljeni slučajevi prepisivanja loših djaka neće ponoviti, i da će pravda uloženog truda konačno savladati krivdu provlačenja nepodobnih. Falsifikatori znanja su očekivali da će original neznanja izgoreti u plamenu odgovornih da su svi isti, zaslužujući svoje mesto pod suncem, uz širenje dima da je neregularnost samo u razrogačenim očima poštenih. 

Glat naopako su se opet pojavili zadaci sa dvojakim rešenjima i jednostrano prihvaćenim odgovorima, moždane talasne dužine su nesputanom mobilnom mrežom kojekuda išle u širinu, dok su pojedini prosvetni radnici obimnog dijapazona nepoštenja pokazali da je poštenije ne poveriti im ni nacrtanu ovcu na čuvanje, a ne djake na prijemnom. Potom je usledilo ubadanje želja. Neki su dobili opanke, tj. ostvarili svoje ili roditeljske početničke životne snove na putu ka budućnosti, dok su neki morali da se zadovolje obojcima. No živa je istina da je verovatnoća da će se opančari u odnosu na obojčare kasnije u životu  provesti kao bosi po trnju, baš onako na štiklama. Tako da su želje na jednoj, a mogućnosti na drugoj strani jedan obična klackalica. Iliti rolerkoster iz Diznilenda u kome obitavamo. 

U to ime, pameti stečenoj nakon četri godine srednjoškolske igrarije, ne preostaje ništa drugo nego da ozbiljnije promisli studentsku želju. Standardno, tehnički, medicinski, "jezičarski" i "psiho" fakulteti pucaju od pritiska zainteresovanih, dok ostali, iako dovoljno atraktivni no lakše završivi u privatnim edukativnim jaslicama  već mirišu nadolazeću propast. Za iste novce, sa manje glavobolje, uz skriptarsku literaturu, ti "akademci" će studentsku šetnju zaokružiti nekim državnim masterom i doktoratom. Ono što svemu tome nedostaje jeste jedan "Gao Kao" kineski pristup, koji osim infuzije na prijemnom ispitu o državnom trošku, obećava i maksimalnu sedmogodišnju kaznu zatvora za prepisivača. Kako mi uvek krademo ideje od najgorih, to za nagradu dobijamo prekomerno edukovane kadrove sa ne- ili jošmalopasa'će-akreditovanih ''obrazovnih'' institucija, gde se sa par telefonskih razgovora ili hiljadarki može dobiti neka diplomica, a odatle i pristojno diplomatsko mestašce, neka ambasadica, konzulatčić, ili u najgorem slučaju skupštinski restorančić, u pauzama od skapavanja po poslaničkim foteljicama, i redjanja pasijansa na laptopčićima.

Pretpostavku da će sve biti mnogo uspešnije, naprednije, novitetnije, usaglašenije sa zakonima Muhameda koliko i Hrista, uvećava činjenica da je na čelo Skupštinskog odbora za obrazovanje stupio  muftija Muamer Zukorlić, poslanik BDZ-a. Zahvaljujući tome,  omladina Sandžaka će konačno pokazati državi ko je i šta je. Zukorlićev neakreditovani univerzitet koji godinama unazad štanca diplome će konačno dobiti pečat. I mi ćemo poput Zukorlića jednog dana moći da imamo više od jedne žene (a što ne i muževa?), i konačno proučavati Kuran. Alah Isus i nebesa su na našoj strani. Samo ubodimo želju.

(Jun 2016)

Omiriši

Neodvojiv je deo svake persone iako po obličju može skriti različita ljudska "naličja", jer tumači fizionomije uvek imaju specijalna objašnjenja za mnogo toga, pa i ovde - za karakterisanje njegovog vlasnika. Nije isto ako vam je veliki, mali, dug, kratak, uzan, širok, prćast, rimski, jevrejski, grčki, crnački, orlovski, pravi, ili korigovani. Ako vam je ogroman, znajte da će se svašta o vama pričati, a i to da je najbolje izbeći biti vam rob, jer ćete takvom biti gonič. Oni s malim su nestrpljivi i plahoviti. Vlasnik dugačkog  je kažu ambiciozan, kratkog osetljiv, kukastog opasniji od onog sa velikim, rimskog tvrdoglavo karakteran. 

Oni nezadovoljni će posegnuti za novim, zbog čega će preživeti torturu lomljenja hrskavice, podlive i ozbiljan bol. No, nepodeljena u prvom krugu ali zato kasnije nadoknadjena sreća uvek podrazumeva izvesnu žrtvu, makar izniklu iz neophodne patnje i prolivene krvi. Ono što ih sve povezuje, koliko god različiti, privlačni ili ružni bili, jeste sposobnost upijanja. Nos je taj prvooptuženi koji u svoj svojoj složenosti poseduje sposobnost koja se smatra najiskonskijim ljudskim (ali i životinjskim) imetkom. Čulo mirisa se smatra najstarijim od svih, osim naravno šestog, nevidljivog i osporavajućeg. To je ono što će vas u prisustvu božanskih mirisa baciti u delirijum, zvalo se to umivena koža, čista kosa, obični bebac, vruć 'lebac, taman zapečeni kolač, drvo rascvetale lipe, pokošena trava , flora u u punom cvatu a da nije "djavolji jezik" (retko koji jezik ne smrdi, pa je logično da je djavolji najpoganiji),  ajvar u septembarskoj šerpi, kafa u svakoj prilici, pečenje kome se od ražnja vrti u glavi, jedre jagode bez šlaga, duboka borova šuma, topla letnja kiša, kožni, čak i prazni novčanik. Njuh precizno oseća i otužni miris poraza, pirove ili veličanstvene pobede, namerno izazvanog uzbudjenja, mučne izdaje, zakletih neprijatelja i proverenih prijatelja, skrivene i ogoljene opasnosti, straha koji štipa, neželjene odvratnosti koja nadire. Odabrani nosevi padaju na miris novih knjiga, teških snežnih pahulja ili tek probuđenog proleća ali i trave za duvanje, šnapsa ili benzina. Oni istančanog ukusa će uživati u opojnosti lepka, cimeta, omekšivača za rublje, i dobre životne prilike. Žene će ludeti za tragovima mošusa i feromona, a muškarci će ionako labaviji u detektovanju, a nekomplikovani biti zadovoljni jasnim mirisom žen(k)e. Slabiji će uporno njuškati jake i moćne, trudeći se da im se uvuku u kožu. Dominantni ce bežati od mirisa slabosti znojeći se od košmara gubitka trona. Oni koji poštuju uklanjanje loših tragova prošlosti, težiće da od sopstvenog i tudjeg nosa što pre pomere smrdljive čarape. Nevoljnima će se u nozdrve i kožu upiti miris bolesti i bolnica. Čistoća će krečom ubiti smrad potamnelih zidova. Postoje i takvi koji mogu da namirišu novac. Uglavnom je to onaj brzohodajući, neprijatnog zadaha. Neki umešni nosevi umeju da nanjuše dobar posao, položaj ili premostive prepreke. Ako ste anosmičar, ni buket najlepših ruža vam neće biti dovoljan, jer vam je čulo mirisa u ozbiljnom problemu.  Ali ako ste fantosmičar, može vam i kamen mirisati. No, udahnite duboko i probajte da iščeprkate miris obližnje ribe, narandže ili peperminta. Nema li  ga ni na domaku nozdrve, možda ćete uspeti da iščupate neki petogodišnji životni plan ali dalje ni pomisliti. Smradna istina.    

Istinita je činjenica i da svaki čovek smrducka, pardon, opija mirisom na svoj način, te mu je telesna aroma takođe vrsta lične karte koju mu niko ne može falsifikovati (ni najjača ulja ili kupke). Doduše, to ne znači da ćete uvek uspeti da omirišete nečiju neprijatnu duševnu nutrinu ili kožni prekrivač, ali će zato bilo koji pas koji poseduje skoro 44 puta jače receptore uspeti da vas prepozna medju milionima. Takođe, žene bolje na-mirišu (sve i svašta), tako da je veoma važno imati je uza sebe ali i ne ostavljati opasne tragove, jer će pokušaj prikrivanja istih biti potpuni fijasko. Istina je takodje i da sa starenjem sposobnost opažaja mirisa naglo opada.        

  

Bez obzira da li imate aristokratski, bokserski ili samo običan nosić, miris uspomena nikada neće iščileti. Udahnite duboko u prošlost i izvucite iz najveće tame i memle najprijatnije emotivne mirise. Nalijte ih u male bočice, pažljivo čuvajte i koristite kada je najteže. One nemiomirisne ... 

Dan koji slavi mirise i čulo kojim život dišemo punim plućima je upravo ovaj 16. jun. Evo ga! Miriše vrelo leto!

(Jun 2016)

Paradoksologija

Poznati su po strmoglavim Alpima, preciznim satnim mehanizmima koji skupoceno otkucavaju, ljubičastim kravama koje muču kao Milka čokolade a prvi ih izmislio sunarodnik pre više od jednog veka, plemenitim sirevima makar neki od njih bili budjavi, najsigurnijim, najtanovitijim, najbrojnijim i najkrcatijim bankama, službenim jezicima u četiri različita primerka, uštogljenoj ljubaznosti, novčanim kaznama ako vam padne na pamet da operete auto na Božiji dan kada pošten svet odmara, ili da piškite stojeći posle 22 h a muškarac ste, dok je najpametnije uopšte zaboraviti na toalet i puštanje vode iz vodokotlića u to vreme, bili muško, žensko ili hermafrodit. 

Oni će definitivno preživeti bilo kakav, i pre svega nuklearni rat jer poseduju skloništa koja mogu da prime celokupno stanovništvo države u svoje okrilje. Najdefinitivnije je da će preživeti i bez 2200 eura bezuslovne mesečne nadoknade po glavi, čijem je uspostavljanju naginjala apolitična grupa (lenjština) entuzijasta, što je na referendumu odbacilo 78% poštenih i vrednih glasača koji smatraju da radio može da svira samo dok budeš radio. Možda je tome doprinela sugestija Vlade, svih partijskih, u ime naroda angažovanih levaka i dešnjaka koji su predočili da bi to Švajcarsku verovatno bacilo na poslednje mesto u Evropi (onda bi Srbija bila druga otpozadi, te je ovo izuzetno nizak udarac i na našu štetu). Početkom godine su neki, za finansije bitni, Švajcarci sugerisali svojim sugrađanima da malo ohlade sa ažurnošću u plaćanju godišnjeg poreza kako bi predupredili penale zbog negativniih bankarskih kamata i prejake valute. A pre nedelju dana su pride pre roka završili i najduži tunel na svetu, iskopan ispod svega 2000 m planinskih masiva, vredan nekih 10-ak milijardi dolara, koji će malo rasteretiti ostale saobraćajnice i malo povezati sever i jug Evrope. Sve sam go dokaz o nesuvislosti  i nerazboritosti jedne nacije koja na jednoj strani uporno neguje radne navike, dok na drugoj stipsari ili rasipa gledajući još i interese suseda.  Čista dosada. Da je po našem "Vladi i rukama", niti plata,  niti tunela treba. Ali bar možemo povući vodu kad god poželimo i vršiti nuždu na svim mogućim i nemogućim mestima, u telesnim i inim pozicijama. Šipak im!

Ono što oni nemaju, niti će ikad imati jeste njegova Sekselencija, ambasador Srbije u Nigeriji po radnom mestu, profesor po prošlosti, psihijatar po obrazovanju, političar po nagonima novčanika, seksolog po svim tačkama -  Jovan, 75-godišnji, Marić. Naša najpoznatija diplomatska, a može biti ne i jedina (samo se krije u nekom belosvetskom budžaku), još uvek funkcionalna muževna veličina, po preporuci bossa Nove Srbije, takođe poznatog mužjaka, stupivši na tu svetu dužnost, uspeo je da nas tokom svoje višegodišnje službe u Africi "stručno" predstavi. Cela priča namamljivanja lepih, mladih i iskustava željnih devojaka u službene odaje Ambasade, gde pristup inače nemaju ostali državni zvaničnici, pa čak ni sami uposlenici, samo je pozitivan dokaz da bez starca nema udarca. Sa ili bez vijagre, žudnja prezrelih godina će već baciti na kolena aktere ove promišljene ujdurme gde se po pravilu na pravim mestima uvek nadju pogrešni. Doduše, pogrešni uglavnom uvek dobiju pravu stvar,  jer se pravi naravno nalaze na pogrešnim mestima. Čista seksologija gde je pitanje razmnožavanja i opstanka vrsta bez obzira na okolnosti krucijalni argument.

To bi dakako mogla biti jedna od tema kojom bi se mogao pozabaviti i novi, mada u principu bajati saziv Skupštine Srbije.  Naravno, ne tema precvalog ljubavnika na poziciji državnog barjaktara u nekoj dalekoj zemlji, već nagoveštavajući ishod davno poznatog nehumanog opštenja sa stranim posmatračima u vidu glasača.  Starosedeoci u klupama su ponovo na svojim neradnim mestima, a izvan skupštinskiih zidina izviruju znatiželjnici kojima će redovni prenosi skupštinskih sednica biti u početku nešto zanimljiviji od Farme i Parova. Ovde će se muzati ljudi, a to je unosnije od mužnje krava. Biće i balege do kolena, nedopustivih intimnih odnosa, verbalnog klanja, nudizma jezičkih mišića, i  bogati će plakati a siromašni se smejati, sve besplatno, osim što ćemo kako je jedan nacifrani još prvog dana zasedanja izjavio za javnost, sigurno dostići najveći bruto proizvod u Evropi u naredne 4 godine. Izgleda sumnjivo, i neambiciozno. 

I zbog toga bi valjalo poslati ga sa ostalima na jedan ozbiljan i profi razgovor sa upravo svršenom državnom psihološkinjom starletkinjom Sorajom. A nju ubaciti u Parlament kao konsultanta. Čista psihologija gde je pitanje "kad će biti" krucijalni argument. 

(Jun 2016)

Čovek - Životinja

Zbog lošeg tretmana životinja postoji opšti prezir prema ljudskoj vrsti, čak i mržnja prema ljudima koji svoje pozitivno ponašanje i emocije selektivno daruju. Naravno, to potiče od strane onih koji smatraju da životinje zaslužuju bezuslovnu brižljivost, negu i pažnju. Ali, da li životinje zaslužuju bolji tretman od ljudi osim što zahvalno (prirodom stvari) ćute i priklanjaju se onom ko o njima želi da brine, ne tražeći ništa za uzvrat? Zašto neki (pre svega nesrećni) ljudi sve to moraju da zasluže? Verovatno zato što razum traži zaslugu razumnog, a toleriše nesvesnost nerazumnog, i gde razuman sme da bude nesrećan, ali njegova nesreća ne sme da bude nerazumna, ili prevelika da bi je jedan razuman mogao ublažiti ljubavlju, ili ukloniti pažnjom.

Nesrećna životinja se spašava zahvaljujući sopstvenom nerazumu i nesvesnosti, aktivirajući ljudsku samilost. Nesrećan čovek se spašava kroz lični razum i vremenom, i opet, a ipak - i uz ljudsku samilost. U tom razgraničavanju, neki se pozivaju na pojam nedovoljne ili nikakve zahvalnosti, dobro prosudjujći da je ljudska zahvalnost kratkoročna i da nema veze sa količinom ukazane pažnje, niti objektom poklanjanja pažnje. Pri tom čovek traži bezuslovno pripadanje, zanemarujući da to znači i bezuslovno davanje. Trajnost takodje. Otud verbalizovana životinja zvana čovek, kada prestane da liže ruku svom gospodaru (davaocu pažnje), bez obzira na razlog (a razlog se imenuje kao nezahvalnost), postaje teret koji treba izbaciti na “ulicu”. Kažu - snaći će se sam nekako, a i dosta mu je kada već ne ume da dugoročno ceni dobijeno, nego samo uzima od dobročinitelja. No, da li je egoista onaj koji traži zahvalnost ili onaj čija zahvalnost ne ume da traje? I imaju li ljudi potrebu da budu dobri zarad (samo)dokazivanja, ili je čovek po prirodi već dobar, ali okolnošću izazvan da dobrotu pokaže? Da li zaista više verujemo životinjama no prosjacima? I zbog čega? Zatvaraju se oči pred okrutnošću nad ljudima, patnjom nevinih, ljudskom igrom. Naučeni smo da svoj mir štitimo begom od tudjeg nemira, jer bi njegovo puštanje poremetilo sopstveni balans koga postaješ svestan tek kad vidiš tudji haos. Ignorisanjem spasavamo sebe od činjenice da je čovek krvoločna životinja koja je negde prinudjna da se bori za goli život, a negde za bolji pansion. Sa prekomernim dopuštanjem ružnih slika postajemo tupi na nesreću i tvrdi na ljude.  

Životinji verujemo, jer je ona biće instinkta i ne napada ukoliko nije napadnuta (da li?). Zato za davanje ljubavi životinji opraštamo neuzvraćanje, ali joj ne opraštamo ni napad (ubićemo), dok samilost ka prosjaku dovodi u pitanje našu savest - radimo li to da bi sebe opra(vda)li, ili on prosi da bi nas obmanuo, zloupotrebio, izazvao sažaljenje sa posledicom kojom može da kupi svoje mesto. Ljudske duša ume da se gadi svoje nemoći, ali radi preživljavanja prihvata nečiju dobru volju, i zato čoveka ne treba osuditi što nekada na zahvalnost ćuti, ne misliti da to čini zato što je zao i loš (možda ima takvih), nego što pomoć nije tražio ali se ipak nadao, te da nije ni dužan da zbog toga bude rob nečije nužde za zahvaljivanjem. Zašto uopšte činiti takva dela dobročinstva koja se moraju naplaćivati vernošću ili klečenjem? Zašto ne tretirati bilo koje ljudsko biće kome nešto treba kao običnu životinju koja može, ali ne mora, da ti išta vrati? Davati, pružati i biti dovoljno ispunjen time.

Čovek lako vežba dobrotu tamo gde je lakše. Ispoljava naklonost gde su očekivanja redukovana, ili taman onolika da davalac može da se umori, a da mu se ne gundja (jer ljudski primalac takodje često sebično traži beskonačnost i trajnost davanja). Zato glatkoća dodirnute dlake pruža više topline od nekih (neiskrenih)  ljudskih zagrljaja. Projekcija tipa "ovako bih želeo i mene neko da pazi" može da govori o pretrpljenom iskustvu pogubljenih, ili nikada doživljenih pažnji, uz potencijalni bol "uginulih" ljubavi, ili pak neiskustvu nahranjenim strahom od, unapred na smrt osudjene, nepoznate bliskosti. 

Ljubav prema životinjama zaista liči na bezuslovnost koju bi valjalo svaki bližnji (i "daljnji") da dobije, bez obzira na čestu tišinu zahvalnosti. A ljubav prema ljudima? Život je ... nužnost sačinjena od straha, naklonosti i mržnje. Iako nekada zaslužuje ravnodušnost, životinji čoveku treba pokloniti sigurnost. 

(Maj 2016)

Do it ourselves

Naredne godine, ako vremenske, investicione i ostale ovdašnje neprilike dozvole, a osmišljeni plan klizi kao po loju, Srbija će postati uglavljeni delić velike trgovinske švedske slagalice zvane - IKEA. Kako je ceo proces pokretanja ideje i pokušaja njene realizacije, od prikupljanja neophodnih dozvola pa do konačne odluke o datumu krčenja terena, trajao skoro dve decenije, valjalo bi se uzdati da je došao pravi trenutak da se toliki trud upornim Švedjanima i već umornim od obećanja Srbima na kraju isplati.

Strani investitor je kao i ostale inokolege po privrednim ulaganjima, samo stavio prst na zemljopisnu kartu i tako odlučio gde je najbolji teren za 30.000 kvadrata jedne od 380 prodavnica rasprostrtih diljem sveta. Bubanj Potok, mesto drumskog harača blizu prestonice će sticajem okolnosti, a i zahvaljujući gradjevinskoj kompaniji iz Austrije "Strabag" koja je pobedila na tenderu Vlade Srbije za izmeštanje naplatne rampe, doživeti transformaciju. Kako Vrčinci više ne bi bespotrebno plaćali putarinu, a ostali se u narednih 100 godina bolje povezali sa obilaznicama, kako bi se broj putničkih traka uvećao, a protok saobraćaja na potezu sever - jug Srbije ubrzao, i kako bi pre svega gospodin Ingvar Kamprad, inače vremešni vlasnik Ikee mogao konačno mirno otići u penziju, to će sa 2 milijarde dinara ceo proces biti priveden srećnim krajevima. Finansijski poduhvat će kompaniju vlasnicu koštati nekih 70 miliona evra. Na tri milijarde dolara godišnje zarade, to mu i ne dodje nešto gubitnički, a s obzirom na grickanje noktiju nestrpljivih srpskih potrošača koji su godinama zavideli susedima i ostalom nezaostalom svetu na prodajnim karikama ovog trgovinskog lanca, ulog će sigurno biti brzo i višestruko vraćen.

Pored prodajnog prostora, kupci će moći da računaju i na 1500 parking mesta, dečiju igraonicu, restoran u kome se može odmoriti od spiralnog kretanja, uz solidni prezalogaj. Takođe i na preko 10.000 proizvoda različite namene i kategorija, specifičnih imena izvedenih iz naziva gradova, ostrva i jezera na severu Evrope. Možete sedeti i jesti na nečemu finskom, stavljati garderobu u nečemu norveškom, piti kafu i odmoriti se na krevetu, te dirati kvake na švedskom, sedeti i pisati na nečemu što nosi muška, a kačiti zavese ženskih imena, čiji će dodaci proširiti vaše znanje terminima iz matematike, hodati po "dancima", pokrivati se "biljkama i dragim kamenjem".  Opsluživaće vas 300 skoro nevidljivih, ali uvek predusretljivih i ljubaznih radnika, koji su imali sreće da budu izabrani (kako prvi krug konkursa ovih dana objavljuje) izmedju potencijalnih 100.000 očajničkih prijava za posao do datuma otvaranja, za još očajnijih 200 evra mesečne plate. Skromnost i prilagodljivost naših ljudi je oduvek bila vrlina, a priča se savršeno uklapa i u asketski život gorepomenutog i za primer umerenosti često spominjanog vlasnika Kamprada koji je dobrim trgovačkim njuhom uspeo da izgradi imperiju koju nadgleda iz poslovične, poreski olakšavajuće, ugodne Švajcarske. Najveće bogatstvo Ikee po njegovim rečima u stvari čine njeni (realno slabo plaćeni, ali valjda lojalni) prodavci i zahvalni kupci, zahvaljujući čemu se on sam nalazi na listi najbogatijih ljudi na svetu. Sami Švedjani tvrde da je gospodin Ingvar čovek sa dva lica. Inače, zvanični podaci takodje tvrde da je 80-tih godina IKEA svoje troškove smanjivala korišćenjem proizvodnih pogona u Istočnoj Nemačkoj, kao i angažovanjem nemačkih političkih zatvorenika u vidu jeftine radne snage. Nešto od mobinga i zlostavljanja prijavljuju i Australijanci, dok su neka arheološka nalazišta u Kini i istorijske zgrade u Americi bili uništeni zbog uperenog prsta na odgovarajuće lokacije. 

Što se Srbije tiče, postoje čvrsta obećanja da će ovdašnji kupci kao i svi drugi, imati mogućnost nabavke kvalitetnog nameštaja i svega ostalog po veoma povoljnim cenama. On se inače (dobro za sklone majstoričarstvu) samostalno sastavlja kod kuće. Da li će nam biti desektovane šume za nameštaj ipak izuzetno sumnjivog kvaliteta, to je već pitanje otkrića u neposrednoj budućnosti, ali drvnog potencijala imamo, to (se) sva(ka)ko zna. No, susedi Hrvati tvrde je za istu robu potrebno više platiti u Zagrebu no u Budimpešti, a isto plasiraju i Kanadjani dižući glas protiv Amerikanaca gde je opet sve skoro duplo jeftinije.

Ko ne želi da izneveri još uvek dišuću premda klecajuću domaću industriju nameštaja, može poput premijera (obećao zajedno sa kamenom temeljcem) barem da kupi oklagiju i dasku za sečenje. Ako ništa drugo, valja za utehu prošetati i uzeti besplatni katalog. I drvene olovčice!  

(Maj 2016)

Smuti pa prospi

Biti bivši, ne znači da ne možeš biti budući, o čemu pouzdane, kao da su iz CIA pristigle, informacije već i naglas i uglas govore. Dejvis Petreus, nekadašnji direktor najveće zapadnjačke obaveštajne službe, trenutni rukovodilac američkog investicionog fonda Kohlberg Kravis Roberts ili tkzv. "KKR grupe", a u dogledno vreme mogući vlasnik posrnulih srpskih kompanija iz oblasti energetike i rudarstva, može biti veoma zadovoljan činjenicom da će naši, trenutno još uvek držeći kiklopi s jednom nogom u grobu - "Srbijagas", "RTB" Bor, i EPS, zbog dugova do grla, ili preko glave, postati robovi i kusur onima koji su u stanju da iscede i najkiseliji limun. Možda je to i jedini način da bivši vlasnik obrenovačke fantastične pečenjare, vodja grupe za lepljenje izbornih plakata kome se usput prividjaju ružne žene, jedan upečatljiv po neprebrojivim platama i kafanskim provodima, a svi pojedinačno direktori dotičnih firmi, sada dobiju zaslužene otkaze, ili pak još nezasluženija unapredjenja. O sudbini nekoliko hiljada njihovih zaposlenih, ovde ne treba trošiti reči, jer će se o tome već brižljivo kao što je i dosada činila, pobrinuti...

Nacionalna služba za zapošljvanje koja planira da u roku od jedne godine krene sa sprovodjenjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Po tom programu će, po mišljenju autora ove spektakularne ideje, tržište konačno moći da zadovolji armiju nezaposlenih, tj. obrnuto. Dotle će privreda za koju se tvrdi da postoji, uporno tražiti zavarivače, autoelektričare, mehaničare, prodavce, komercijaliste, administrativne radnike, poljoprivrednike, programere, lekare, štancujući na drugoj strani iste te koji će u polu-, potpunom očaju, ili namerno naučiti neki strani jezik i otisnuti se u svet. Uostalom, jedino kocka (sa sudbinom) i preostaje.

Da je situacija upravo takva, dokazuje i kralj mesa Matijević koji je rešio da smradinu iznutrica zameni nečim prefinjenijim. Prodajom razradjenog biznisa, dočepaće se nove obradive zemlje i zaokružiti brojku na skromnih 50 hiljada hektara, otkupiti PKB i konačno postati kralj nekretnina. Moći ćemo da se baškarimo i u njegovim, valjda i za niže klase i rase gostiju, pristupačnim hotelima. A i niko više neće moći da ga oČepi, da mu neke prodane duše i uhode konkurentskih kompanija kvare stečeni ugled. I Dunav više nikada neće morati da se boji da će biti uprljan plavom krvlju njegovih, ili vec nečijih, kraljevskih svinja.

Odluka British American Tobacco, BAT-a, ili možda lepše rečeno Betmena koji će otvaranjem pogona u jednom od najtužnijih gradova južne Srbije, spasti Vranjance gladi, po tvrdnji premijera jedna je od najboljih vesti. Da nije samo za kompaniju, jer će ovde svakako više zaraditi no što je mogla u Hrvatskoj, kako se ovde uglavnom radi za gloginje, ova radosnica bi mogla i ozariti mnoga lica. Ali, nekako uvek na kraju bude ono - taman te naviknu, a onda neko istočnije više od tebe može da trpi. I tad ozbiljno propušiš.

Sve to naravno nikako ne može da bude dobro, jer možeš fasovati kašalj, dispneju, pneumoniju, ili, daleko bilo, tuberkulozu koja će precizno biti zavedena u lični zdravstveni karton. Gde će dotični dalje da prošeta, a da nije samo po lekarskoj ordinaciji, na to najbolje može da odgovori gospodin "nisam kriv za poplavu u gradu mi Obrenovcu" Čučković. Doduše, nepoznavanje zakona, ljudskih prava, a i sopstvenih obaveza mogu mu dati za pravo da bude po sopstvenoj želji spaljen na trgu ako laže. Da li sad tu najpre treba uključiti detektore, detektive, psihijatre, ili sugradjane kao najjače svedoke gradonačelnikovih dogodovština, dobro je pitanje za kviz "Potraga". Lomača.

Ono što poprilično uznemirava, jeste friška izjava premijera o uzimanju konopčeta zbog enormnih dugova Galenike. Valjda u toj propaloj farmaceutskoj kući ima nešto preostalih lekova da se takve loše misli preduprede. Ne treba ići toliko daleko kad je već državna kasa nikad para punija. I samo da nas te proklete kamate ne obese, iako ćemo se od tuge verovatno baciti pod domaći kosmodrom čiju bi maketu već neko trebao da konstruiše.

Ono što celu sedmicu i neki prethodni period, sumoran zbog kiše i dosadnih dogadjaja, ipak osunčava, jeste izuzetan rezultat mladih srednjoškolaca na Balkanskoj matematičkoj olimpijadi. Opet su pokupili sva zlata i srebra. I nagovestili da postoji nada koju ćemo opet nekako protraćiti.

Ali, u nesreći uvek postoji neka sreća koju Vučić moze da donese. Evropo i - vizijo, ona ima zaista lep glas! 

(Maj 2016)

(Ne) Daj glavu

Ako samo uspe, biće to prava (r)evolucija. Davaće se oglasi, raspisivati poternice, ucenjivati, formirati zvanične i crne berze, vršiti otimačina, raditi donacije, oduzimati bez dozvole i pitanja. Bogati će kao i uvek imati bolji izbor, siromašni će platiti upravo njome, kao što su i do sada činili, mada u prenosnom smislu. Osim nade da će se time omogućiti čudo, preostaje i ona da je civilizacija na putu neslućenih promena. Neizvesno da li pozitivnih. Ako naravno uspe. Onaj od koga niko ništa ne traži, moraće da se zapita šta sa njim nije u redu i čemu se vala i rodio ako mu niko ne zavidi i ne želi ga.

Počelo je tako što je ruski pacijent, oboleo od teške bolesti koja ga je prikovala za invalidska kolica i kome je svaki dan života u stvari poklon od strane sigurne smrti, rešio da se odrekne svog onemoćalog i beskorisnog tela, i svoju glavu prilepi, prišrafi, zašije, pridoda, uklopi u telesni koncept donatora čija će sopstvena glava biti pretesterisana i sigurno stavljena u formalin. Verovatno će motivi odbačenog, ali humanog mozga koji je to u ovo novo, "svetlo" doba čovečanstva dozvolio (kada nema zvaničnih giljotina osim nečim izazvanog odsecanja glava u Saudijskoj Arabiji) biti podrobno naučno ispitani.  Davalac trupla za sada nije poznat, ali se zna ime lekara koji će se usuditi da napravi senzaciju, iskušavajući prirodu uz poigravanje neurohirurgije. Italijan Sergio Canavero je taj hrabri tvorac potencijalnog realnog Frankenštajna, koji zapravo i nema šta da izgubi, osim već osuđen na kratkotrajnost - težak život. Sačuvao bi i dosadašnje stečeno znanje i iskustvo. Možda će ta 2017-ta godina biti ne samo godina preporoda pacijenta, već i uvod u fenomenologiju dobrovoljnog ili prisilnog prišivanja glava, kako već ustreba.

Ostavite na stranu sad ovu posebnu zdravstvenu nepriliku i probajte da budete iskreni, priznajte: čiju biste glavu uzeli makar na jedan dan da se siti naodmorite? A svoju poklonili, jer ne znate šta ćete s njom i već vam je opasno dozlogrdila. Ili možda nečiju preuzeli da shvatite kako funkcioniše um koji nikad niste mogli da razumete? Ili ste potajno zaljubljeni u nečiji mozak i tako bi ga rado prisvojili da ga nikad ne vratite?

Zamislite da sebi presadite glavu našeg ili tuđih premijera, sve-(ili ne-)moćnih predsednika, ministara koječega, nedodirljivih kraljeva, doživotnih vladara, poglavica plemena. Bi li vam se o takvu glavu razbila tikva što ste je sa djavolom posadili? Zamislite da imate u posedu um koji će donositi i sprovoditi zakone i bezakonje, inicirati ratove i glad, ucveljene poniziti, sebi slične uzdizati. Ili da dobijete glavu neke starlete ili starletana, gde bi verovatno navukli večitu promaju izmedj ušiju, od koje bi imali samo problem sa sinusima, ali ne i problem zadržavanja složenijih misli, jer su nepovratno zakržljale od kolevke pa do groba. Ili da se presadi glava Japanca na telo Srbina (hodali bi brzinom od 300 na sat), nemačka na Afrikanca (bili bi to pravi Zulu-mćari), englesko na neki arapsko teleso (Allahu Quinn Akbar). Kako bi sve te glave rukovodile tim poznatim, ali ipak tudjm ekstremitetima, osim ako je akcija mozga zaista kriva za svaku reakciju tela, težeći ka krajnjoj divinaciji? Da li bi kičma balerine slušala glavu boksera koji je oduvek voleo ples, ali imao prejake pesnice i trapavost nogu za port de bras? Šta bi se moglo korisno uraditi sa glavom pisca, glumca, budiste, aboridžina, ahrimandrita, nezaposlenog, goniča zaprege, princa, filozofa, grobara, poslanika u skupštini? A kao vrhunac - šta bi se desilo da Ona svojoj krhkosti pokloni muško poimanje stvari i sveta? Bar bi se bolje snalazila u prostoru i bila za nijansu srećnija, jer je nauka tako izračunala. On pak zamenom nikada više ne bi ništa zaboravio, a ni oprostio, iako bi uporno tvrdio da je. Razlika u gramima bi se već nekako kompenzovala.

I šta ako se u banci glava izvrši zamena poput one zamene beba u porodilištu, te dobijete neku ništavnu za koju niste platili? I da li bi zapravo ipak radije kaparisali nečije famozno telo, a svoju glavu ni po koju cenu prodali?

Stari srpski mudraci su odavno rekli - živa glava sve podnese i na sve se navikne. Pa, i na sebe. Čuvajte je zato na ramenima. Ne zna se kad će zatrebati. 

(Maj 2016)

Dobra tri

Neko bi verovatno rekao - ovde nešto ozbiljno manjka i nedostaje! Nemoguće je da je dovoljno samo tri stvari, tako jednostavnih, koje bi bivstvovanju u svetu neizvesnosti, nevolja i prezahtevnosti, moglo doneti toliko zadovoljstva. A na kraju krajeva i sreće, jer idealno upravo podrazumeva apsolut emotivnog ispunjenja.

Koliko je posao sticanja i zadržavanja prijatelja, bez prisile i nepodobne koristoljubivosti, težak posao, može svako da posvedoči. Možemo ih imati dosta, uz njih se osećati razdragano, prijatno, ispunjeno, ali samo dobri i ipak malobrojni ostaju uz nas, kada se razgrne sav mulj neprijatnosti, loših situacija, nevolja i životnih iskušenja. Na prelomnim tačkama ostaju retki, samo jedan, nekada ni toliko. Zato je vrednost tog zlatnog grumenja koje nekada ima samo dimenziju praha nemerljivo.

Savest je pak neopipljivi komad duše koji radi u skladu sa srcem. Ona procenjuje, lomi, uzdiže, odobrava, poništava, shvata, odbacuje. Iako ima različite kalupe i obličja, uvek nosi odgovarajuću težinu koju nije tako lako nositi. Samo oni koji su je odbacili, shvatili su koliko je teško imati je. Takve je lako prepoznati, jer nemaju ništa na plećima i probijaju se mnogo lakše u gomili. Previše hvaljenja istom baca sumnju na stepen njene čistote. U stvari, ne uprljati savest i biti ne samo čist pred sobom već i drugima, iako je Sopstvo najoštriji mada nekada nerealan slepi sudija, veoma je težak posao i na ivici žileta koji samo malenom posekotinom može napraviti  neizbrisivu mrlju. 

A knjige? Ti rudnici nepotpuno istraženog blaga, ovekovečenih misli, iluzija, mašte, prvi put su prokopani pre nekoliko hiljada godina. Protkane idejama, znanjem i neposrednim iskustvima, vizijama i fantazijom, istraživanjima i otkrićima, oslanjaju se jedna o drugu na policama, žudeći da ih ne prekrije zaborav ili prašina. Nekima uspeva, vekovima. Neke odumiru a da se nisu ni rodile. Održava ih ljudska glad i žedj za prošlim, sadašnjim i nekim budućim slikama koje će se nekada poklopiti sa ličnim predstavama, ali biti i izvor drugačijeg. Kroz sebe prožimaju karikaturu, satiru, kritiku. Obiluju dramom  i akcijom. Nemilosrdno izručuju činjenice. Razotkrivaju tajne. Osmišljavaju stvarnost. Igraju se emocijom. Oduzimaju prisutnost u realnom. Guraju u ambis iz koga je nemoguće ili veoma teško izaći. Odvlače u paralelnost. Neguju strpljivost ili nemir. Teraju na razmišljanje. Svog tvorca guraju u pozadinu dajući nam primisao da smo sve to sami doživeli, videli, hteli. Dobro opisano postaje istina iako je maštom i talentom iznudjena neistina. Dosegnuto (sa)znanje sliveno u fakte postavlja kamen temeljac za razumevanje nepoznatog.

Knjiga je uteha. Ume da bude lek.  Čak opsesija. Ima svoj miris koji protekom dužeg vremena u sebi sažima ne samo lična, nego i univerzalna, i iskustva onog ko je prisloni uz sebe. U stanju je da (ne)namerno izaziva ljudska čula i potrebu da je zauvek ili samo privremeno poseduju. Ispušta i zvuke iako je nema, komponujući simfonije i operete, lude plesove ili lagane igre lebdenja. Svesna je sopstvenog postojanja dok je u nečijim rukama i mislima, a osobito kada bude poklonjena nekom ko ju je oduvek želeo. Izaziva koricama, naslovom, poznatošću i respektom sopstvenog stvoritelja, aktuelnošću, površnošću ili dubinom. Ume da bude okrutno iskrena. Tužna, vickasta, bezobrazna, podstrekivačka, izazovna, letargična, dosadna, loša, glupa takodje. Možeš je čuvati, citirati, bacati, prljati, mrzeti, ignorisati. 

Dobar je učitelj i roditelj. I sigurno izuzetan prijatelj koji će uvek biti nadohvat ruke i strpljivo čekati, koliko god nemali vremena ili bežali ka nečemu i u nešto drugo.  Ona ima čistu savest, bez obzira na sadržaj i suštinu, jer je kao dete koje nije svojom voljom odlučilo da se rodi ipak ugledala svetlost dana. Neko je uložio trud da joj udahne život a ona poput ljudskog bića mora da se bori za sopstvenu večnost. Ne za večnost forme, već sadržine koju ne može uvek savladati ni smena vekova ili generacija.

U čast pisane reči, svakog aprila se obeležava Svetski dan knjige, i Dan zaštite autorskih prava.  Može biti da postoji i Dan dobrih prijatelja, iako sigurno ne postoji Dan čiste savesti, no valja primetiti da je dobra knjiga nešto na šta svaki zaljubljenik književnosti i literature može računati kao neotudjivu imovinu sopstvene duše.  

Mudro sledimo filozofiju daleke prošlosti koju sadašnjost ne može da ospori. Samo tri! To je idealan život. 

 (April 2016)

Život posle

Nakon buke sledi tišina. Uvek. Pa i nakon ove predizborne, ona predizborna. Možda i neki pritajeni bes kako bi Fokner to slikovito u svojoj priči o degeneraciji nekih generacija formulisao, samo u nešto drugačijoj scenografiji.  

Od ponoćnog časa 22-og dana ovoprolećnog meseca 2016. godine Gospodnje, koju ćutljivi Kinezi zovu i godinom Majmuna (valjda to sluti na radost, ali biće i na neka posla), moći ćemo slobodno da uključimo TV  i radio prijemnike, internet, da bezbrižno koristimo kućne aparate, ormane, sefove, česme i ulazna vrata, odakle neće iznebuha iskočiti neki politizovani govor, ispljuvak ili kamen. Doduše, psihopate iz rijaliti ludnica će i tih dana slobodno prenositi smrtonosnu zarazu gluposti, dokazujući da smo ipak nekako srećni i bezbedni s ove strane duge. I da mi zapravo živimo život jednoroga i vila. Ako ništa drugo, nakon te prisilne, potmule tišine i objavljenih rezultata već u ranim jutarnjjim satima, kada će nekom omrknuti a drugom zasijati sunce u slobodnom trajanju od 4 leta bez zime, život iz bajke garantovano stiže. Oni zaglavljeni u basnama, prinudno će birati između 20 veličanstvenih koji nedeljama, mesecima, godinama, decenijama unazad, a osobito sada mnogo obećavaju. Važno je da u svom odabiru slede svoje srce, a kome je preostao razum, može i to.

"U inat - Složno za Srbiju" kontrirajuće tvrdoglavo izjavljuje da će formirati treći politički pol, koji bi značilo hermafroditno ni levo, ni desno, ni gore, ni dole, ni da nam uđe, ni da nam izađe.

"Zeleni" u 100 programskiih tačaka obećavaju svež vazduh i mirišu na organic.

"Partija za demokratsko delovanje - Ardita Sinani" će razrešiti problematičnu poziciju Albanaca u inostranstvu zvanom Srbija, nostrifikaciju preteško stečenih diploma, nedefinisane udžbenike i zbunjene sudove s juga.

Ako je i Vama dosta, i hoćete da uhvatite poslednji voz za Srbiju (iako ovaj prosečno juri celih 42 km na sat, pa je uputnije krenuti pešaka), tu je transparentno "Dosta je bilo - Saša Radulović".

"Dijalog mladih sa stavom i Stanko Debeljaković" će se sa svojim kolegama studentima potruditi da Bolonju baci na kolena, a iz praznog budžeta obimnije nagradi buduće akademce.  

Ako se zarad prepoznavanja medju biračima može promeniti lično ime, može se promeniti i lični opis države. Svima u korist, "Srbija za sve nas i Borko Stefanović" kao svetla tačka konačnog preobraćaja.

"Srpsko - ruski pokret Slobodan Dimitrijević" hoće Savez sa Rusijom. Ako uspe, onih sa dvojnim državljanstvom će se po proceni meriti milionima, a potrošnja votke po glavi u balonima.

"Republikanska stranka - Republikanus part i Nikola Sandulović" politika su tradicije i ozbiljnog pedigrea. Stranka koja želi da ispravi istorijsku krivdu i dovede pravdu.

"Ruska stranka - Slobodan Nikolić" sa već dobro razradjenom firmom zvanom "Srpski prag" će Vam ako ste neoženjeni pribaviti suprugu iz Rusije, Belorusije ili Ukrajine, ali i sve ostalo što gradjanima nedostaje.   

Prof. dr Slobodan Komazec će Vas sa "Za preporod Srbije" timom tokom mandata sigurno ubediti da su Srbi jedan od najstarijih naroda na svetu, a on sam kao najveći monetarni stručnjak u Srbiji, ekonomiju izvući iz kaljuge.

Zavetnica Milica Djurdjević će učiniti sve "Za slobodnu Srbiju". Odana Rusiji i uz podršku Radovana Karadžića, drugarica Milica donosi svetlost nakon tmine.

"Muamer Zukorlić i Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka" kao i lista "Stranka demokratske akcije Sandžaka - Dr Sulejman Ugljanin" će Sandžak učiniti mostom između istoka i zapada, Muhameda i Isusa, neba i zemlje.

Lista sa najdužim imenom koja je prepoznatljiva i kao skraćenica " BoTa, ČeJo i NeČa", a koji čine "Savez za bolju Srbiju" ponudiće sigurno nešto što do sada niko nije smislio, i uraditi što do sada nisu mogli, jer su bili sprečeni. 

Madjari će sa "Savezom vojvođanskih Madjara" odbraniti madjarsko i srpsko more.

Udružena Vrata, Demokrati sa duplim S, kći poznatog oca i gospodin Obradović će se boriti za kolevku i izbrisati Brisel sa putničkih destinacija naših patriota.

Najbolji advokat sebi i drugima, pravnik i Dr Vojislav Šešelj sa svojom "Srpskom radikalnom strankom" učiniće sve da Hag bude potopljen usled dizanja političke i okeanske plime.

To da predostojeći izbori garantuju da je "Reč o poštovanju", da treba "Živeti normalno, i sad", a ne malo nikad, i da će "Srbija pobediti" iako ne znamo protiv koga se u stvari bori, potpuno je jasno.

Zaista, ima li života posle (izbora) smrti?

(April 2016)

Srednjenepčani

Zauzeti neko od prvih deset mesta na dvo- ili trocifrenoj brojčanoj skali evropske ili svetske liste, ne zvuči nimalo loše. Štaviše, govori o tome da se neko poprilično potrudio da to i postigne. Kada se tome pristupi sa aspekta napornog treninga koji (neki tvrde) pruža izuzetno fizičko i psihičko zadovoljstvo, onda definitivno treba "odati dubok naklon" za upornost. Verovatno suštinu hedonizma, bez obzira na oblik, valja poštovati čak i kada ispolji neprijatne indvidualne i kolektivne posledice. Visoko četvrto mesto koje po količini unetog alkohola Srbija drži u Evropi, potvrđuje da mi i te kako možemo biti blizu nekih vrhova po nečemu, osim po nesuvisloj politici prepoznatljivi, a i prigodni za društvo i opuštanje bez skoro ikakvih (kvantitativnih i starosnih) ograničenja.

Zovu ih bombondžijama (sigurno ne zbog likerskih bombona), mokrom braćom (bez tečnosti je nemoguce preživeti, dok bez toplote i može), alkosima (zvuči latinski prefinjenije, iako je obična skraćenica), pijanistima (nepogrešivo umeju da odsviraju svaki ponuđeni aperitiv i to bez gledanja u meni), a često i sisarima (iako je logičnije da upadnu u grupu Porifera, ili tkzv. sunđera).

Postavljanje solidnih temelja za nastanak vanrednog ljubitelja i “ljubimca” dobre i nikakve kapljice kreće od momenta kada se zakorači u život. Preko 25% problematičih konzumenata alkohola koji su rešili da postanu roditelji, verovatno će proslaviti taj bitni dogadjaj završivši u delirijumu. Umereni, kojih je preko 70% će i pored unetog pića narednog dana znati i sopstveno i detetovo ime, dok će apstinentnih 5% ovo životno pretumbavanje podneti potpuno trez(ve)no. Ukoliko se za takve ili manje bitne povode priča ponovi, dok mališan(ka) obilaskom prodavnica uredno osim cigaretama i alkoholnim pićem snabdeva jednog ili oba roditelja (osim što će na jednog tatu tu doći 3 mame, premda je u zlatno vreme deka i baka taj odnos bio 1:13), dete će verovatno negde u vreme polaska u školu već iskusno oblizivati rakijske čašice i skidati penu sa ivice čaše.  U 12-oj godini će već imati prva ošamućenja praćena sitnijim mučninama, koje svoj uzbudljivi scenario najčešće zaokružuju ispiranjem stomaka, usled trovanja alkoholom na proslavama rodjendana, malih i velikih matura. Kako vreme prolazi to je vremenski period potpadanja alkoholnim dražima duži, a količina protočne hemije veća, što je samo dokaz da je redovna praksa jedini pouzdani izvor životnih, a time i "tekućih" iskustava. Uslediće venčanja, krštenja, zapošljavanja, razlozi za patnju, očajanja, ushićenja, da bi se sve završilo sa jednim ili više "neka mu/joj je laka zemlja"  (u zavisnosti koliko je bliskost i ljubav - ka pokojniku i čaši velika).

U 15% saobraćajnih nesreća će upravo On biti kriv što je neko ostao osakaćen, ili ostao bez sebe, nekih bliskih ili drugih. Doduše, u Srbiji će zbog ovog prekršaja vozač, ako ga uhvate, ostati olakšan za 50 do 170 evra, ali će zato u Austriji ili Italiji isti poželeti da zauvek pređe na vodu i “vodene preradjevine”.

Pred veoma alkoholisanom osobom, koja osim pića u sebi nosi i nešto od ludila, i koja vas može zbog nekog duga, upućenog pogleda, gesta, reči, ili usput zapaziti, tek u 50% slučajeva imate šanse da dočekate novi dan.

Ako volite alkohol, ali ne volite život, 20% vas će konačno ostaviti ovo prvo, ali ostati i bez ovog drugog. Čak i ako ga cenite, ali više volite alkohol, računajte da će vam On (u)skratiti barem 5000 dana života.

Oko 2/3 ozbiljnih alkoholičara dolazi iz alkoholičarskih porodica. 1/3 incidenata izazivaju pijanci. 30% lečenih alkoholičara su samci. I da, alkoholizam nije definitivno izlečiva bolest. Naravno, prekomerni alkohol nije ni lek, iako vas mogu namazati rakijom da vam ubiju temperaturu, onemoćaju bakterije u grebajućem grlu, ili smanje otok od nervoznog zuba. Alkoholom nećete doseći nirvanu, iako možete svet videti u ružičastim nijansama. I nikako ne bežite od belih miševa iz predstave delirium tremensa.    

Naravno, zameniti alkohol vodom značilo bi uskratiti sebi zadovoljstvo uživanja u nekoj čaši(ci)  kvalitetnih pića. Čaša dobrog vina, nešto malo gorkosti piva, slatkoće likera, ljutine rakije i vatrometa raznih ukusa nije razlog za samobičevanje. Ne morate baš piti da ga/je zaboravite. Niti se častiti "unučićima" i "nameštajem" kad ophrva tuga ili neizmerna radost. I hrana može biti fina uteha, a slasne krofne, salčići, ili vanilice sa rakijom, spokojstva vrede. Prijatno - živeli! I sa ne baš slavne i korisne liste se (s)maknuli. Srednjenepčanost je vrlina. 

(April 2016)