Postoje slučajnosti koje to ipak nisu. Jedna od takvih desila se pre 19 godina, kada je u moj život uvela biće koje je iz korena promenilo neke dotadašnje putanje. Na izmaku snaga u traženju dobrog rešenja koje bi trenutni haos doveo u red, pojavila se ona. Poput neke dobre vile sa dobrim idejama i dobrim vestima koje samo dobri ljudi mogu da donesu.
I zaista, nekako se sve brzo
uklopilo u željeni ram, iako je život nadalje povlačio konce u drugačijim
smerovima, opet po nekom svom nahođenju. Taj momenat kada sretneš nekoga po
prvi put, i on bezrezervno nepoznatom ponudi svoju pomoć, ne može se platiti ni
doživotnom zahvalnošću. Tako je Zoka postala neodvojiv deo mog ono-stranog
života.
Iako okolnostima razdvojene
u vremenu i prostoru, koje nas je pak ponovo spajalo u datim tačkama, iskusile
smo rodjenje njeno dvoje dece, obostrane selidbe, poverljive priče, jade
snalaženja, ushite nad malim stvarima. Nije to bilo u kontinuitetu, niti duboko
poput njenih čvrstih prijateljstva iz mladosti koje je negovala na svaki mogući
način ali i jako patila za njima zbog prostorne razdvojenosti, ali je bilo
jasno da je imati nekog takvog uz sebe pravo zadovoljstvo i sreća.
Zoka voli Grčku i mašta da
starost provede na moru.
Zoka obožava svoju decu koja
su izrasla u predivne mlade devojke.
Zoka je preduzimljiva,
smela, hrabra da udje u poslovni poduhvat koji se ispostavlja kao pravi potez
koji izdržava porodicu.
Zoka ima sjajan ukus za
detalje i uredjenje svog životnog prostora i sve zamisli sprovodi u delo.
Zoka voli da eksperimentiše
i isprobava recepte egzotičnih kuhinja.
Zoka je večita devojčica
sjajnog stila, širokog osmeha i harizme na prvu.
Zoka optimizam hrani jakom voljom i vizijom budućnosti.
Zoka neizmerno želi da
ponovo poseti svoj rodni grad, da sretne voljene ljude, evocira neke uspomene.
Zoka voli život.
Zoka je borac.
Ali svega ovoga više nema
jer u plesu života i smrti, ovo potonje odnosi i one najupornije u ratu sa
zlom. Surova bolest, prevrtljiva i na momente "brižna", popustljiva
na veru u boljitak i snove o zdravlju, odabranima nikad ne dopušta da se izvuku,
da veruju, da održe snagu, da i dalje maštaju, žele, ostvaruju. Najednom odluči
kada da ti pomuti planove, da te spreči, poništi. I ti-odabran, nekako
prestaneš da veruješ u dobre ishode, kao što je Zoka poslednjih meseci
prestala, mada drugi nikada nisu. Postala je umorna od bežanja, izmicanja i
suočavanja sa lošim prognozama. Predala se, sačekavši valjda neki najbolji
trenutak, kada je valjda svima podnošljivije da ostanu sami (neistina je, samo
se tako kaže), a ne 5 godina ranije kada je smrtna presuda merena nedeljama.
Ali Zoka je bila borac. Uspela je da svoju ljubav prema bližnjima, svoje
prisustvo rastegne na dane, nedelje, mesece, godine, da ne sumnja isuviše u
svoju izdržljivost i umeće onih koji su bili tu da joj daju neku novu šansu i
nadu. Neki, mnogi, ne bi bili toliko hrabri.
Zaista si divna i posebna, poput naslova ove pesme koju si volela. A to... to
što ne mogu da shvatim da se više nećemo sresti u našem kafeu ili parku... ne
treba uopšte ni razmatrati. I dalje mi u mislima odzvanja tvoj glas, i sve to,
sve ono, sve ti. Hvala. Za sve. Nije tamo sve tako crno, zar ne? Javi se
ponekad, makar u snovima večita devojčice.
Poslednji pozdrav od ....čice.
https://www.youtube.com/watch?v=1O7b2afRfiA
ZOKA
1972-2021
