Zov divljaka

 

Juče je jedan četvorogodišnji mališan završio tragično svoj život. Ubila ga je majka. Da, rodjena majka. Zloćudni psi koji su ga maltene u par sekundi rastrgli ispred ulaznih vrata doma, koje su te zveri čuvale, bili su samo smrtonosno "oružje" koji je ta roditeljka-bezumnica brižljivo čuvala, pojila i hranila. Valjda da bude sigurna da joj niko neće ugroziti život, ili možda što voli maznu prirodu tih umiljatih životinjki. Siroti dečak je u mukama umro na svoj rodjendan.

Imam psa. Pojavio se u mom, našem životu posle ubedjivanja od par minuta da nam je to ono što nam jako nedostaje da bi bili dodatno ispunjeni i radosni. Znala sam unapred da to znači jednu logičnu stvar - o njemu će se najmanje brinuti onaj koji je to milo belo čudo doveo u našu porodicu (čudo sada ima sigurno više od 30 kg, kad zalaje podilaze žmarci, ali je "opasan" koliko i njegov konstantan facijalni osmeh i miroljubiva priroda rase kojoj pripada - samojed je u pitanju). To čudo ne podnosi nijednu mačku osim naše za koju preskače ogradu od 2 metra kako bi je spasao od nasilništva drugih četvoronožnih siledžija (mačke su moja oduvekovna slabost i nije bilo perioda kada ih nisam imala, ali me je naš pas sada malo u-o-svojio) a koja je inače divljeg karaktera i fina samo kad je gladna. Ne podnosi ni druge pse kada prolaze ulicom, mada je miran kao bubica kada drugi laju na njega dok sam šeta (šta kaže pseća psihologija - da li je to strah od ugrožavanja teritorije ili zavist na tudjoj "slobodi"?). Obožava odrasle i decu, u stalnom je modusu za igru i maženje. Tom čudu nije potrebna glad da bi ti pokazala svoju ljubav i privrženost. To čudo je poput deteta koje poludi od sreće kada treba da ide u šetnju, i kada dodješ odnekud kući, ili kada izadješ napolje da se s njim poigraš. Ne delimo unutrašnji prostor (surova sam, jel' da? ne volim ga dovoljno i ne poštujem njegovu ličnost? ili nepravilno mislim da je životinjama iz raznoraznih razloga mesto napolju, sa stvorenim uslovima za jedan udoban životinjski život), ali delimo neizmernu uzajamnu radost (prosto je neverovatno koliko životinja može zaista da te učini opuštenim i veselim... tom čudu uvek uspe da me oraspoloži koliko god ja sama u nekom momentu bila teskobna i pomračena, i ta spoznaja na mene deluje zaista čudesno). Ima istine u tome kada se govori da su psi najbolji čovekovi prijatelji. Čak i zlima u zajedničkom zlu. Sigurno i neprijatelji, kada se probudi zlo.

Ono što se po logici stvari i normativima zove ljudima i psima, nekad uopšte ne zadovoljava nijedan zadati kriterijum. Biću otvoreno kivna i bezobzirna - ovu osobu koja je usmrtila svoje dete zahvaljujući svojim kućnim ljubimcima treba, poput njoj sličnih poslati na psihijatrijsko posmatranje i doživotno lečenje. Meni je zaista potrebno stručno objašnjenje u čemu se sastoji smisao držanja najkrvoločnije zveri u svojoj kući ili dvorištu, čiji se karakter može meriti sa prirodom jednog medveda, aligatora, hijene, bilo koje divlje životinje koja se bori za svoj opstanak napadom slabijih jer je na to prinudjena usled gladi i produžetka vrste (ove su pak site i gladne krvi)? Kakav je psihološki profil onih koji imaju potrebu da čuvaju takve gadove koje su ne samo neposredno (provereno i nepromenljivo) agresivne, već fizički ružne (kad ono, pa oni vlasnici i sami fizički liče na svoje "pse", jer su izdeformisanih njuški, mrgodnih pogleda, ciničnih usana, obično ćelavi, tetovirani i bučni, zabačenih ledja unazad i kaubojskog hoda, i nekako baš u paru, poput pajtosa ili partnera svojim iskeženim i balavim od ljutnje četvoronošcima, uz nagoveštaj da ih u tom dvojcu nešto ozbiljno uzbudjuje i nadražuje - moć ili ... )? Zašto je zakon u zemljama gde zakoni slobodno žive, protiv držanja tih najgorih pasmina moguć (u koje se ubrajaju i ovi detetovi egzekutori - dobermani, ali i doge, stafordi, mastifi, pitbulovi i ostale nasilne gamadi) dok ovde ljudski šljam (prava je reč jer ne zaslužuje bolju) slobodno šeta svoje dlakave šljamove, obično bez brnjice i nikada ne popije nijednu moguću kaznu za silna ranjavanja slučajnih prolaznika? Takvog ne smeš da pogledaš u prolazu, jer mu ono na povocu dodje kao policijska značka, pištolj, ili diplomatsko-klanski imunitet.

Juče su četvoronožni gadovi nakon svog neslučajnog ludila (možda im je gazdarica uskratila doručak ili poljubac pa su bili besni) po usmrćivanju deteta eutanazirani. A ja pitam ZAŠTO, zašto se neko ne seti da eutanizira nekog kome je palo na pamet da u svom dvorištu, svojoj kući, u svoju porodicu uvede Zver ? Zašto mu ne oduzme pravo na imanje i čuvanje dece, na kretanje ulicom, na kontakt sa drugim ljudima, i ne zatvori ga u boks, u kavez, u štenaru da deli svoj obrok sa tim životinjskim otpadom kakav je i on sam a ne ume i ne želi bolje? Ovaj moj rotvajlerski brutalni, nasilnički post, pun besa i potrebe da iskezim zube i ujedem do kostiju je samo moj osećaj nemoći i ogromne ljutnje. Poput onog, mada uporedivo sa ovom pričom minornog, kada je našeg samojeda iz čistog mira u mimohodu za njušku ujeo i raskrvario ga jedan četvoronožni agresivni skot bez brnjice, iz neke od tih jadnih rasa, koga je za kaznu ćelavi, mladi, ljutiti gazda odmah izudarao dok je ovaj mahnito režao i otimao se, i produžio i ne izvinivši se. Ovo naše belo čudo je ostalo u šoku, i nekako se doteturalo kući. Naš šok je bio za nijansu manji jer imamo posredna životna iskustva sa svakojakim propalicama, bez obzira na broj nogu, koji slobodno hodaju ulicama.
A ono - sa kim si, takav si? Definitivno radi, bilo je uvek, i ostaće, bilo mereno životinjskim ili ljudskim aršinima. Možda sam gora od samojeda i neadekvatan parnjak svom psu, s obzirom na lako gubljenje živaca i spremnost na drastičnosti. Brnjicu od čioda za opomenu molim, da ne grizem, atakujem, lajem više.

Priča se da su sve životinje i sve vrste pasa miroljubive, nevine i nežne ali da postanu agresivne zanemarivanjem, grubošću, lošim treningom... valjda je to slično dobrom i lošem tretiranju deteta koje se izmetne u Čoveka ili mrcinu. A možda se ipak okotiš ili rodiš kao loše seme, koje ničemu dobrom ne vodi. Ubedjena sam u to. I mogao bi da me ospori bilo ko ko veruje u univerzalnu dobrotu. Ili u onu postavku - Osuda me ne definiše ko sam, već onog ko osudjuje . Možda. Ali ne verujem u nju, barem ne uvek. Kao što ne verujem da bi se te kukavice na dve noge osećale isto tako moćno bez svojih džukela, oružja ili krda istovetnih bezvrednih dvonožaca pored, ispred ili iza sebe. Ne verujem ni u razum jer on očigledno ne postoji ili se rapidno usled nečega raspada. Da ga ima, danas bi jedan dečak imao 4 godine i jedan dan. Da sam majka tog deteta, bacila bih se u kavez lavovima u zoološkom vrtu. Može i pod voz. Ili sebe poslužila onoj preostaloj dogi u dvorištu za ručak. Jer bi u suprotnom značilo da nisam bila svesna sa čim imam posla. A to je nemoguće. 

Još jedan u nizu svakodnevnih potresa gde osetiš i nemoć, i bol, i tugu, bez obzira što je to negde tamo. Sve sam manje sposobna da razumem i prihvatim stvari oko sebe. Ovo zaista ujeda. Do srži i definitivne smrti bilo kakve vere u zdravoumlje.