Prohujalo s vihorom

Još jedna na samom kraju. Da li se tome raduje ili ne, ionako neće nikom otkriti, ali valjda svi i sve svesno svog kraja, osim ako se to ne uzima kao olakšanje, ima dozu tuge što nije potrajalo duže. O kakvoći iste mogu da pričaju samo oni koji su je preživeli, ovako ili onako. O tome mogu da govore samo oni koji su je doživeli, svakojako ili nikako. Bila je i burna, i spokojna, i hirovita, i prazna, i silovita, i ispunjena. Dovodila je i sklanjala glumce sa životne pozornice po nekom nepisanom pravilu. I čini se, otvorila neka nova poglavlja koja govore da se svet neumitno menja, iako liči na onaj juče. Menja na lošije i bezizlaznije. Možda samo tako izgleda, ili se percepcija njenih piona menja u skladu sa godišnjim dobima. A moglo je i drugačije...

*** Ubijen je mučki. Kamere koje su trebale da zabeleže svaki tren zločina nisu iz nekog razloga radile. Policija koja je trebala da izvrši istragu uklonila iz nekog razloga ključne dokaze i do dan danas ostavila slučaj nerešenim. Politički saradnici koji su trebali da daju neke odgovore, da pritiskom ubrzaju razrešenje ubistva, bez griže savesti su prešli preko svega i ostavili porodicu i verne saradnike i poštovaoce ubijenog u nedoumici. Početak 2018-te je porodici Ivanović zauvek izmenio živote. Verovatno i nekima koji su verovali da će on zaista nešto promeniti. Oliver u tome nije uspeo. Nisu mu dozvolili oni koje je otvoreno (zalažući se tako za vladavinu prava i istine), javno optužio da unose haos na ulice grada koji je voleo. Istinu da to okruženje grca od korupcije i kriminala svake vrste, platio je glavom. Onom na čijem je čelu mesecima bila iscrtana meta koja je nagoveštavala nesreću. Tražio je zaštitu, podršku, razumevanje, saradnju, ne samo u matici nego i od onih koji su ga tapšali po ramenu iz prestonice. Onih istih koji su ostali nemi i gluvi na istinu. Koje je zapravo briga. Koji su zapravo sami deo tog zmijskog legla. Koje je veoma lako prepoznati kao poručioce i izvršioce sramne egzekucije nad svetlom tačkom u mraku. Koji uz igru sveopšte obmane samo čekaju povoljan tren da opale u naša čela, grudi i leđa bez milosti. Bez griže savesti, i kazne, kao svi vrhunski smišljeni zločin(c)i.

*** Živeli su jako, jako davno. Nekima je uspevalo da dobace i do 40-te. Iako su voleli da u znak poštovanja probaju mozak svojih mrtvih, da ih ritualno zakopaju ispod pažljivo odabranog kamenja, bili su pravi lovci i sakupljači. Osim pravljenja neophodnog oružja i oruđa, oni su bili začetnici, i to ne makar čega, nego - apstraktne umetnosti! Istraživači su specijalnim tehnikama u jednom području Španije uspeli da pronađu po pećinama crteže,povezavši ih sa periodom paleolita u kome su neandertalci živeli. Geometrijski oblici, krugovi, obrisi dlanova, čak i obojene školjke koje su izvesno predstavljale delove nakita, govore o tome da pračovek, makar nečovek naspram oblika šta poznati termin čovek podrazumeva, u svojoj suštini, bez obzira na vreme i prostor, nosi zrno iskonske potrebe da vizuelno prikaže ono što vidi i oseća. Imao je, ima, i imaće uvek želju da nešto stvori, makar to bila samo apstrakcija sopstvene realnosti. I iskrenije od svih "apstraktičara" sadašnjice koji svoja dela zovu umetnošću koja to nikada neće biti. Valjda ti, i oni koji je za to smatraju, zaboravljaju da se umetnost stvara iz srca a ne hira. Onako neandertalski, sirovo i toplo u isti mah, ali dovoljno upečatljivo da ostane zauvek.

*** U martu ove godine u časopisu "Scientific reports" otkriveno je da u ljudskom telu postoji još jedan organ za koji se odavno zna da postoji ali da nije ono za šta se smatralo  da jeste. Takozvani intersticijum, iliti "jastučići" koji ublažavaju udarce na vitalne organe i pri tom provode tečnosti. Ne zna se da li je isključivo od koristi ili i vinovnik štete. Šta to zapravo za borbu protiv postojećih bolesti znači, pokazaće još jači mikroskopi i uporniji naučnici. Sićušna vest za čoveka, ali ogromna za čovečanstvo.

***  U toj zemlji one ne mogu izaći bez pratnje muškarca. Oni i one se ne mogu mešati a ni razgovarati osim ako nisu u nekom rodbinskom odnosu. Drustvene igre poput šaha su zabranjene. Alkohol takođe. Mogu maštati o krmenadli na tanjiru ali i izgubiti glavu ako maštu pretvore u stvarnost. Gola ramena, kolena i stomak mogu da sretnu samo u svoja četri zida, pred ogledalom. Ples, muziku ili slike po školama i javnim mestima nemaju. Ne poznaju crveno, išta što podseća na srce ili ima prizvuk ili prisliku ljubavi, a ako požele crvene ruže tamo ih neće naći. U sportu su žene nevidljive. Kurana se nikada neće odreći i mrzeće do kraja sveta ostale religije. Na Chop Chop Square-u u Rijadu se odvija uzbudljiv rijaliti - Seča nedokazanih i neposlušnih, u proseku jedna na dan. Bičevi za svojeglave žene rade neumorno. U toj zemlji je u aprilu, nakon 35 godina stroge zabrane proradio bioskop. Da li će ta, do sada nedolična zabava povećati prosek odrubljenih glava koje su iskoristile mrak za nedoličan osvrt na nekog iz publike, potvrdiće čoperi sa skvera.  Dotle ćemo mi, zahvaljujući bliskoj saradnji dve prijateljske zemlje, a na osnovu sporazuma o trgovinskoj i turističkoj razmeni, sa velikom radošću pripremati doček za prve goste iz te sjajne, moćne, napredne zemlje. Hoće li bin sultan salman biti ljubazan da sa našim princem sklopi i ugovor o eksportu kvalitetnih bičeva u Srbiju u zamenu za naše oružje koje mi tamo ekspeditujemo?

*** U maju je žena kvočka iz zemlje koja ni teritorijalno ni po bilo kom osnovu ne pripada Evropi, osvojila prvo mesto na takmičenju pesme Evrovizije. Izrael je po treći put dokazao svoju muzičku superiornost. Pesma je bila poprilično glupa, izvođač-ica poprilično groteskna, publika spremna da proguta ideju da je red da ovi pobede regularna. Još uvek se ne zna koji grad će biti domaćin 2019-og evrovizijskog cirkusa, možda se treba konsultovati sa Arapima kada će uzeti slobodan dan da ne provociraju, ili da se najpre dogovore sa Amerikancima šta oni misle da je bolje.
U maju je takođe jedna osrednja glumica, sa već propalim brakom iza sebe, uspela da se dočepa krune. Ne kraljevske, ali ni princeska nije za bacanje. Grejs Keli sindrom nikada nije napustio aristokratije gladne Amerikanke. Elizabeto, pazi se, opasna je ovo igračica. Hari prinče, ova ćete preko okeana preveslati. Englesko, zemljo proleterska, za bolje i nisi. Ali da mi preko tv-a pratimo direktan prenos venčanja nekih zaista nebitnih ljudi... "plutokratijo" međ šljivama.

*** Posle samo dva meseca od progledavanja bioskopa, u državi koja snima i na tv-u prikazuje javna smaknuća, desila se još jedna istorijska promena. One su dobile prava da same voze! Dobro, i pre su same mogle da voze, po pustinji ili po svom imanju, da ubiju malo vreme, da im ne bude dosadno. Ali sad stvarno mogu da okolišu naokolo preče. I da se osete emancipovano.
A na Vidovdan, posle 15 godina zamandaljenosti, progledao je Narodni muzej u Beogradu. Ministar kulture je izjavio da je to simboličan čin renesanse naše kulture. Premijerka BrAna je rekla da je to korak ka našoj sjajnijoj budućnosti. Ostali političari nisu ništa rekli, samo su se pojavili na svečanom otvaranju i otvorenih usta buljili u izložene eksponate čekajući zakusku i koktel. Običan narod, gladan umetnosti, s radošću je dočekao da na miru pogleda sve ono što mu je dugo bilo uskraćeno. S pravom, i na nesreću što je sve to moralo toliko da čeka.

*** Osvojio je Vimbldon. I preko toga, nešto kasnije. Pokazao je ko je. A jeste to - Veliki sportista, veliki borac, veliki čovek. To što se opredelio za travu i korenje u ishrani je apsolutno njegova stvar. Uostalom, pokazao je da mu zaklane životinje u tanjiru nisu bile neophodne da se ponovo vrati na tron, bacajući najveća teniska imena na kolena. To što je promenio trenera apsolutno je njegov izbor. Uostalom, pokazao je da to ništa ne menja u načinu njegove igre i srčanosti. To što i dalje promoviše Srbiju, iako ne mora, apsolutno je odraz njegovog izuzetnog karaktera. Uostalom, to uvek čini, na svakom mogućem mestu i u svakoj prilici, za razliku od mnogih koji su za to plaćeni a rade upravo suprotno. To što ima više nekretnina i živi gde mu je bolje, apsolutno je njegovo pravo. Uostalom, pokrenuo je toliko humanitarnih akcija i poklonio toliko novca, da je dovoljno da se mnogi zastide što zarađuju toliko a pitanje je zbog čega, pri tom ne plaćajući taj famozni porez koji se njemu stavlja na dušu. To što ima izuzetan odnos sa publikom i medijima, sređen porodični život, podršku od strane supruge koju poštuje i voli a eto "nije neka nego ga samo ometa i kvari mu sreću", apsolutno je za respekt ali i za kritiku nebuloznih napada. Uostalom, važno je da je on svoj život, kako privatni, tako i profesionalni, uredio prema svojim htenjima. I tome se treba diviti, kao što ga treba podržati i kada ne ide sve tako glatko. Ali je svet tako skockan - da zavidi, umanjuje, degradira, ne poštuje, ljuti se, izmišlja, ponižava, prvenstveno kada je neko mnogo bolji od njega. Baš te retke, te bolje, te izuzetne treba uzimati kao uzor. Ali uzori su u naopakom okruženju uvek na-opaki. Bravo Novače. Nastavi tako, i pusti pse da laju... a one što ujedaju će već pokupiti šinteri.

*** Potrošio je novac stranke za turistički obilazak Italije na koji je poveo i ženu,  pokrio godišnje troškove privatne škole za decu, odradio zubalo tako dobro da mu kad razvuče osmeh iz ustiju ispadaju biseri, falsifikovao je bitna dokumenta,  poklonio kućnom ljubimcu - zecu putovanje avionom, olešio se od alkohola u letećem baru, kupovao božićne poklone, krpice, video igrice. Ako mislite da je to neki naš političar, mnogo ste se prevarili. Ovo je belosvetski maher, perspektivan kalifornijski republikanac srednjih godina koji je spiskao 250 hiljada dolara tuđeg novca, tj. partijskog. Uvatili su ga nakon godinu dana praćenja. Doduše, bio je primećen i pre ovog slučajnog trošenja jer je jurcao za ženama i družio se neumereno sa alkoholom, usput lažući stručno i obilno u korist budućeg a sadašnjeg predsednika Amerike. Kolege su mu rekle da se opere povlačenjem jer bi oni to tako uradili. On ih nije poslušao i uradio onako kako bi i oni uradili, tj. prodao postojeću kuću da vrati dugove i tako javnosti zamazao memoriju na izvesno vreme. A naši partijaši? Sposobnjakovići, kažite tom kalifornijskom gilipteru da je glup koliko je neinventivan, dojavite mu da ste vi njegove varijante troškarenja odavno prevazišli i da mu možete održati lopovski kurs za pristojan iznos.

*** On laže. Ili lepše rečeno - izmišlja. Pušta buve što bi neki rekli. A kad on nešto kaže i namerači, ekonomija se ustrese. Najtačnije rečeno on je finansijski magnat sa kim bi se menjali svi. Ne baš svi, ali većina da. Zauzvrat bi dobili prenatrpanu radnu nedelju od cirka 120 sati rmbanja, koji mu donose u proseku 108 miliona dolara prihoda nedeljno. Taman za lepa svilena odela, auto iz snova (mnogo bolji od onog koji je izmislio za druge), obroke sa jestivim zlatom, cipele od ljudske kože, 30 kuća na najlepšim svetskim destinacijama, uvrnutu ružnjikavu verenicu. Nema godišnjeg odmora, nema vikenda, nema brbljanja, nema druženja sa prijateljima, nema porodičnih okupljanja, nema ništa, osim - cilja. A cilj...pa valjda postati besmrtan. Besmrtan kao inovator, menadžer, pokretač nekog boljeg sveta. Kako inače objasniti potrebu da se provede 17 sati na poslu. I povlačiti poteze koji fasciniraju berzu, poslovne partnere, štampu. Dospeti čak i do suda koji ne toleriše ishitrene izjave kojima manipuliše javnost i deoničare. U stvari, možda on uopšte ne laže, ne spava, neće sav taj novac, nego on sam odnekud pada (odaklen bi mogao  biti?). I, bi li menjali svojih 157,3 dinara za njegovih 900.000 dolara  na sat pod datim uslovima? Naravno da ne bi. Jer je on, Elon Musk - Ilan Mošuski koji nema vremena da svo to bogatstvo potroši, pa iako besmrtan i njemu će jednom otkucati poslednji minut. Naravno da bi, jer je bolje biti bogat ceo život nego siromašan jedan dan. Biti il ne biti.  

*** Alright now
Won't you listen?
When I first met you, didn't realize
I can't forget you or your surprise
You introduced me to my mind
And left me wanting you and your kind
Oh, yeah!

I love you
Oh, you know it
My life was empty, forever on a down
Until you took me, showed me around
My life is free now, my life is clear
I love you, sweet leaf, though you can't hear
Oh, yeah!

Come on now
Try it out
Straight people don't know what you're about
They put you down and shut you out
You gave to me a new belief
And soon the world will love you, sweet leaf
Oh, yeah, baby.

Come on now! Oh, yeah!
Try me out, baby! Alright!
Oh, yeah-ah! I want you part of this sweet leaf!
Oh, yeah! Alright, yeah, yeah, yeah
Oh-oh, try-y me-e o-out
I love you, sweet leaf, oh.

*

Oh Canada, our home and native land, you really understood lyrics meaning of Black Sabbath band. Ne samo da razume. Ona poštuje pravo svakog bića na opijanje duše. Od oktobra svaki punoletni građanin ima prava na kupovinu i posedovanje 30 g kanabisa. Svako domaćinstvo može posaditi 4 stabljike ove biljke i koristiti je za salatu. Može se sipnuti i u piće ali nema vožnje nakon konzumacije. Oh Canada, we stand on guard for thee. Sweet leaf is the future as we always expected to be. 

*** Gilets jaunes. Ili Emanuele Makronu, odbrojavaj. Skoro 300 hiljada žutih prsluka izašlo je na pariške ulice sa namerom protesta protiv porasta cena goriva. On je rekao da će više cene benzina smanjiti broj vozila a ozon iznad Francuske biti spašen. Oni su rekli da do posla moraju koristiti prevozna sredstva i da će nove cene ugroziti njihov budžet. On je rekao da je bolje da oporezuje gorivo nego rad. Oni su rekli da mu se ne piše dobro jer je muljator koji radi za elitu i buržoaziju. Oni su dobili širu podršku od strane službenika, penzionera, nezaposlenih, poljoprivrednika, koji su shvatili kako im se životni standard urušava. On je shvatio da je vrag odneo šalu, i pustio suzavac i policajce na demonstrante. Oni su već šestu nedelju na suprotnim stranama. Pobednik je strah, ili upornost? Sila ili odlučnost? Svi ili oni? 
       Oni naravno. Oni su ti koji su nam u novembru glavu nacije, a time i nas kao telo, stavili u ponižavajući položaj od čega je on pocrveneo (od muke ili njihove sramote?) a mi pozeleneli (od uvrede nam glave ili osionosti večnih prijatelja?). Umesto da se demonstrativno digne i opali im time virtualni šamar zbog koga bi mi dobili materijalnu odštetu ali i moralnu satisfakciju, on je ostao tamo da sedi i da se jedi. I da nam posle kod kuće gunđa i zaplakuje. Obično mu uvek titraju i mole ga da iznese svoje uvaženo mišljenje ali su ovog puta pokazali svoje pravo lice. Proslava svetskog Dana Pobede u velikom ratu bio je naš Dan Poraza u malom Parizu. Realno, jeste. Ponekad su potrebni sirovi dokazi određenog mišljenja o nekome i nečemu. Nažalost, ili na sreću (za one koji imaju dugoročno pamćenje). 

*** A mi? Mi smo jedan od pet miliona. Mi se zalažemo za - Stop krvavim košuljama. Mi smo između 20 i 40 hiljada protestanata. Mi svake subote proteklih sedmica izlazimo na ulice glavnog grada i tražimo da teror svake vrste stane. Mi hoćemo normalan život.
     A oni? Oni sa ministrom policije na čelu, aka plagijatorom doktorata sa privatnog visokoobrazovnog vrtića, aka pohađačem večernje škole Tonija Blera na smeru Uloga medija u popravljanju imidža, aka bivšim direktorom propalog preduzeća, aka sadašnjim podpredsednikom vladajuće stranke, aka umiljato lišce koga vlasnik svih nas zdušno podržava, milki i voli, tvrdi da je matematički egzaktno utvrdio da je na dotičnim protestima bilo najviše 5 hiljada slučajnih prolaznika. Od toga je bilo pola dece na večernjem grudvanju, trećina Bugari koji su došli da vide novogodišnju rasvetu, osmina ovi iz unutrašnjosti na putu do autobuske stanice, pa suma sumarum, zapravo pravih protivnika aktuelne politike bilo je možda jedva stotinak budala kojima su se priključili ovi ostali misleći da se na nekom punktu deli besplatna kafa. Da li su brojanje odradili dronovi, drotovi, drukare, drveni advokati, droce ili drogiraši, nikad nećemo saznati. Ili možda sve to sam Dr Nebojiša kome za toliki trud treba dati još jedan doktorat. Ili ćemo saznati? Možda sve to utvrdimo još ovog, a najkasnije do sledećeg decembra. 

Ova godina je bila krcata već dobro poznatim ratovima. I nekim novim, pokrenutim zarad mira u svetu. Berze su se opet igrale ljudskim životima, u stvari,  ljudskom naivnošću i pohlepom.  Priroda je slavila svoju nadmoć. Mi smo se uzajamno lagali i istovremeno verovali. Nade su se potapale, želje izranjale sa samog dna. Mislimo da smo ostali isti, ili čak postali bolji. Negde, na nekom skrivenom mestu, čeka nas ono što će nam u potpunosti promeniti život a da ne mrdnemo prstom. Za ono što smo mrdali, pokazalo se da je bilo uzaludno. Prošla je i ova. Sluti na novu... i nas koji više nećemo biti ovo što smo sada. Razlog za brigu? O tome ćemo misliti sutra. Ionako će sve s vihorom prohujati.  

Daš Ne daš

1933. Nemačka. NE moralnoj dekadenciji i iskvarenosti, DA pristojnosti i moralnosti u porodici i državi. Gebels. Nacionalna akcija protiv nenemačkog duha. Više od 70.000 spaljenih knjiga napisanih od strane nenemaca koje “kvare” nemački jezik, književnost i intelektualnu misao čistokrvne rase. Nestaju dela Brehta, Marksa, Ajnštajna, Remarka, Kafke, Mana, Igoa, Prusta, Frojda, i ostalih autora koji se deklarišu kao Jevreji, pacifisti, komunisti, socijalisti, liberali, anarhisti. Deo knjiga sa zloglasnih spiskova se sklanja i iz nekog razloga ipak spasava od uništenja. Sve kao posledica ubeđenja da odgovarajući politički stavovi i ciljevi zahtevaju odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava početak buđenja nezapamćene mržnje i devastiranja svih ljudskih vrednosti.

2018. Kosovo. NE proizvodima koji dolaze iz centralne (? Iz ostale se ne uvozi nista?) Srbije sa dosadašnjom taksom, DA kazni za one koji se oglušuju na upozorenja. Hari i mašinerija. Nacionalna akcija protiv nealbanskog duha. Više od 70 spaljenih kutija keksa, testenine, grisina kojima se pune rafovi prodavnica teritorije za koju se ne zna čija je još uvek, iako se zna čija zemlja jeste. Umanjuju se sigurni izvori prihoda, tačnije, jednim neočekivanim ekonomskim potezom vlade za nas nepostojeće države, nestaje 20 miliona evra koji su se dotle izvozom slivali u Srbiju, kao i omiljeni slatkiši i ostale potrepštine sa rafova koje u toj ničijoj zemlji više niko neće okusiti ako ne plati dvostruko. Sve kao posledica ubeđenja da delovanje severnog suseda zahteva odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava nastavak trajanja već dobro poznate netrpeljivosti (mržnje?) i devastiranja podnošljivih međuljudskih odnosa.

Da li postoji znak jednakosti između ova dva događaja koje deli 85 godina, različita teritorija, drugačiji predmeti obračuna, ali sličan akt? Histerična (uobičajeno) izjava iznenađenog (uvek nam neko napravi neko novo, očekivano sranje) i uvređenog (očevidno na sam život i sve nepokorive ljutog) predsednika (i oca nacije koji ne spava i ne jede od planine problema) napaćene  ali prkosne zemlje suočene sa strašnom činjenicom finansijskog gubitka, sa šamarom na teritorijalni suverenitet, sa ćuškom na nacionalni identitet, sa političkom ko zna kojom po redu provokacijom, sa izdajom onih koji to treba da vide i primereno kazne, potvrđuje da poveznica itekako postoji. On izričito tvrdi da je zločin uništenja sve te plazme i jafe, mančemloua i medenjaka (ako ih ovi nisu pre toga pojeli pa spalili samo ambalažu, neka sagorim) nestalih u plamenu albanskog žara, jednak spaljivanju prokazane literature i književnog stvaralaštva od strane nacista. I da je ovo zapravo repriza nacističkog pristupa rešavanju problema koji naravno nadilazi prehrambene potrebe (u ovom slučaju, ne uništavaju se dela namenjena duhu već telu, ali svejedno, podjednako je bitno, ako ne i bitnije), i produbljuje već postojeći sukob koji se vrti oko maltene svega. Naravno, nisam spomenula zakinutu flaširanu vodu i lekove iz Srbije koji se mogu sada tamo za preostali srpski živalj smatrati raritetom za kupiti. I što su cene svih tih proizvoda otišle u nebesa, takoreći postavši nedostupni ili bar nepristupačni mnogima... što je apsolutna laž. Cene su i dalje iste. Lekova ima. Ima i dovoljno posla za sve (ili barem onoliko i onakvih kakvih ima u Srbiji) , ali većina neće da radi osim ako nije neki državni poslić za finiju naknadu. Zašto bi i radili kad se može lepo živeti od šverca i konstantne finansijske pomoći iz matice (da li tih 850 hiljada evra koje Srbija za Kosovo odvaja na dnevnom nivou stigne baš svuda gde treba (i da li treba?), o tome ne treba pitati, jer oni koji to znaju žele da mi to ne znamo, a što bi baš sve morali i znati, nismo mi enciklopedije već očigledno sumnjivi i sumjičavi tipovi koji guraju nos gde im nije mesto). Ne mora se već drugu deceniju plaćati ni utrošena struja. Ima i tri tv kanala u kojima 24 sata bez predaha neki obdareni muškarci i neke vatrene žene dahću i smiruju damare tuđih telesnih potreba (da li će to pospešiti prirodni priraštaj Srba na Kosovu? Ili će se masovno odbraniti doktorati  iz seksologije?). Ima i izbora čelnika za bitne institucije prema ključu (koji li to u svežnju beše?). I državnih što liče na privatne fakultete gde se studije završavaju dok prespavaš semestar ili prelistaš skriptu. I izolovanih mesta, prilika i ljudi gde postoje konkretne pretnje, ucene, fizičko nasilje, i loši ishodi. I prećutnog dogovora između razumnih Albanaca i svesnih Srba da sve može i mora da funkcioniše, samo da svi gledaju svoja posla. I njihovih pokvarenih „izroda“ koji iz nekih motiva kupuju srpske pasoše i sve moguće nekretnine po gradovima u blizini svoje samoproklamovane države, i to od srpskih „patriota“ koji su spremni da umesto njih formalno podmetnu svoje ime a zauzvrat dobiju dobar novac za tu uslugu koja će nam se svima obiti o tintaru za nekih 20 do 30 godina maksimum. Doduše, većina se u vihoru rata (zar se uopšte može i sme takvo što osuđivati), prodavali svoje nekretnine za basnoslovni novac, a onda nove kupovali unutar Srbije, zajedno sa radnim mestima sa kojih su istiskivali domaćine (zar se uopšte može i sme takvo što opravdati i razumeti). Neki od tih patriota su redovnu, mesečnu humanitarnu pomoć u vidu osnovnih životnih namirnica merenih džakovima, sa sigurnom platicom u džepu od poslova na neodređeno, preprodavali domaćima, ali su se svi pravili gluvi i slepi na tu sliku. Te patriote više nikad i ne žele da se vrate na svoja ognjišta jer su se dobro snašle na novom. One druge, na patriote mislim, za otadžbinu spremne, čekaju da vojnička truba pisne i da krenu u odbranu rasprodatog, makar po cenu života, tuđih pre svega. U međuvremenu, belokapi orlovi će formirati svoju vojsku dok im se oružje od svetskih prijatelja već doprema. I dalje će imati jak politicki lobi u svetu. I osmišljenu strategiju koju zdušno brane veliki moćnici. I dalje će njihovi zločinci po belosvetskim sudovima nepravde biti oslobođeni za masovna ubistva našeg življa i pored očiglednih dokaza, a kao nagradu dobijati odgovorna i uticajna mesta na čelu svoje nove, promućurno izgrađivane države. I dalje će provocirati na sportskim takmičenjima, međunarodnim političkim i ekonomskim okupljanjima. Imaće uvek spremnu srceparajuću priču prognanika koji su se jedva izvukli od terora. Vladaće kriminalnim podzemljima, prljavim novcem, i pretnjom kupiti sve sto je moguće njime dobiti. I dalje će oni koji su rešili da ostanu tamo gde su oduvek pripadali, drhtati pred neizvesnošću svakog novog dana, čiju im izvesnost, ne još ali jednog lepog sutra, obećava uvek nadrndan, oprezan, i posvećen predsednik koga niko živ na ovom svetu ne razume i ne podržava osim pojedinaca koji to još uvek neće pred svima da obelodane, da ne ispadnu seka Perse ili dvoličnjaci koji i ovima i onima.

Mi ćemo i dalje brižno ljuljati svoju kolevku i čedo, koje nikako sa svojim roditeljem da odraste i shvati – da jesmo sami u svemu – da smo umnogome sami krivi za sve ono što nam se dešava – da ima previše nepoštenog sveta koji se zalaže za svoje interese lažirajući brigu o svačijim – da nemamo plan, viziju, načine – da je borba za opstanak više od praznih obećanja – da su neki vozovi odavno prošli – da strategija znači istrajnost i mudrost – da nije sve tako crno-belo – da je zveckanje oružjem kontraproduktivno i da nam je ratova preko glave – da sami sebe mnogo lažemo jer je istina teška - i da nam treba ne samo više domaćeg hleba, nego i igara tj. muzike. A za to je bar lako. Osim odgovornog oca imamo i nežnu majku. Pravu srpsku mater za koju ne postoje ni državne, ni virtualne granice, koja bi i iz zemljine orbite izašla u susret svom narodu, svojoj publici. Sa porukom „ Niste sami“, „Ovde sam zbog vas“, 4 S-ova (koliko je ironije u tim rečima kad je parola primerenija za one koji uporne Srbe drže pod katancima, i koji su dakako složniji od onih koji su to osmislili), i da će opet doći jer je potresena slikom koju vidi, majka je uspela da okupi silan narod (neki su došli autobusima, neki pešaka, kao i uvek u sličnim prilikama pod prinudom naravno), zvanično nekih 10 hiljada (pa podelimo to sa 10 da dobijemo realan broj). Verovatno su dokoni i sami došli, a sto i ne bi kad su dobili kolače umesto leba, tj. besplatan koncert zvezde u konstantnom usponu jer nema tog pada kome je sklona (tog dana je iz budžeta Srbije na Kosovo sigurno otišlo nešto malo više hiljada no u proseku, pravo pevačici u džep, gotovinski da ne plaća porez). Ne postoji nikakva sumnja da će njena pesma, nastup, verbalna podrška u nekoj meri olakšati život Srbima na Kosovu, a posebno ublažiti ovu neprijatnu situaciju sa uvođenjem poreza na srpsku robu. Moje nagađanje kaže da se pod uvozom podrazumeva prijem robe iz druge države, a ako je Kosovo Srbija, Srbija Beograd, Beograd svet, Albanija na autoputu koji će Srbija izgraditi preko Kosova za Srbiju koja je Kosovo, kako se uveženom robom može smatrati roba koju si iz jednog dela svoje države uvezao u drugi, i o kakvom se finansijskom gubitku onda govori? Možda odgovor na to ima Putin. Nas doživotni predsednik tvrdi da ga je tri puta direktno dobio na telefon i da je to sila na koju mi kao nacija uvek možemo, a posebno on sam, može računati.  On takođe uvek našem, zbog bremena na leđima namrgođenom predsedniku, izaziva osmeh do uveta (doduše, ne samo on, jer to mogu i drugi bitni stranci, pa mi kad on ode negde sa strane, ili kad sa strane neko dođe kod njega, vidimo da ume i da se smeje, namešteno ali ume, ili iskreno, nisam sigurna ...valjda su tamošnji duhovitiji od ovih naših od kojih dobija gorušicu i facijalni grč). Ali On sigurno ima plan za nas. A i on je nama u nekakvom, čini se, maglovitom planu. Ili smo mi u magli. Horda lutajućih poluočerupanih bataka. Ne, mi smo samo žrtve za sada jos uvek bezazlenog rata velikih ideja i minornih praktičnih rešenja u kome ne padaju glave, funkcije, istine, već samo spopada ogroman bol prouzrokovan bespomoćnošću i osećanjem izdaje od strane iščašenog i bešćutnog sveta i internih mekušaca koji nisu spremni da poginu za ideale, ili pak jesu, ali čekaju da ozbiljna prilika konačno iskrsne. 

Ono što je važno, jeste da su albanski policajci i carinici od Majke Cece kad je pošla kući tražili autogram (a ja stvarno ne razumem, zašto te poznate i bitne ličnosti, od političara do puštača glasova ne odvoje malo novca i kupe neku nekretninu na Kosovu i tamo organizuju svoj život, makar na par meseci u godini? zar to ne bi bio dokaz ljubavi i patriotizma prema kolevci? pa da onda svi mi, polagacke, kad i koliko ko može uradimo isto, i tako na miran iako podmukao način vratimo što nam je oteto?). Mogli su gospođu da zadrže kao taoca i traže 1000 miliona dolara da je otkupimo, da je proglase za špijuna, da joj predaju orden posthumno namenjen tragično preminulom mužu čija vojnička čizma nije nikad nameračila njihovunašu teritoriju, da joj otkinu bubreg, da je preobrate u drugu veru, da je nateraju da otpeva nešto iz Toske, da je primoraju da skine naočare za sunce za vreme koncerta dok kiša uveliko dobuje u ritmu tam tama po leđima i  otvorenim kišobranima okupljenih, da bilo šta... ali oni su samo hteli autogram. Svaka čast za skromnost. Zapravo, mali, običan čovek je uvek skroman u svojim prohtevima, pa i očekivanjima. Problematični su porivi onih velikih. Onih što hoće ono što je nekad bilo njihovo ali im sada ne pripada. Ili im nikad nije ni pripadalo. Što koriste sva sredstva da to toga dođu. Što igraju prljave igre. Što prikrivaju svoje zločine. Što očigledne zločine pretvaraju u pobede. 

Zato predsedniku selektivnih osmeha, i nama iz magle, preostaje da stisnemo petlju i .... možda tako povratimo nešto od ugleda, dostojanstva, časti, vere. Pred sobom pre svega. Za povraćaj teritorije treba mnogo više. Da nas ne iščupaju iz korena i da nam ne počupaju korenje, treba baš sve. Samo još da pronađemo šta je to. I kako. I bez muzike molim, dovoljno je gadno. 

U međuvremenu nikako ne treba zaboraviti na keks i konditorske proizvode. Da ne bude baš sve tako gorko.

Ps(t)iho

• Oni koriste tišinu i povlače se kako bi se suprotna strana osetila nervozno i odbačeno
• Počinju sve više da kritikuju delove života i ličnosti onog koga su nekada hvalili
• Koriste društvene mreže da bi ga učinili ljubomornim (savremeni pristup)
• Negiraju da su činili stvari kojih se druga strana  jasno seća
• Optužuje da ih ne poštujete kada krenete da razgovarate o vezi
• Izvrću činjenice
• Obmanjuju
• Lažu
• Izbegavaju preuzimanje odgovornosti
• Negiraju stvarnost
• Izmišljaju priče
• Zadržavaju informacije za sebe
• Stručnjaci su u zavaravanju drugih svojom slatkorečivošću
• Sami sebi su najviši autoritet. Odbacuju povratne informacije i konstruktivnu kritiku, sami stvaraju pravila po kojima žive, ne obraćajući pažnju na moralne norme
• Često igraju na simpatije dobrodušnih ljudi sa svrhom obmanjivanja. Traže samilost, ali je sami ne pružaju. Traže toplinu, oproštaj i intimnost od osoba koje su povredili, bez empatije prema žrtvi zbog bola koji su prouzrokovali, i bez stvarne namere da pokušaju da poprave ono što su uradili ili da pokušaju da vrate izgubljeno poverenje
• Oni nemaju savest, i ne znaju šta je kajanje. Čak i nemaju nameru da pokušaju da se bore protiv svojih negativnih osobina – štaviše, uživaju u njima, pod maskom plemenitog karaktera.

Ovo je ON.

Živi u vašoj blizini. Vrata do vrata. Ili u trećoj ulici. Srećete ga na poslu, delite s njim kancelariju. U mesari s revnošću satarom komada meso za vaš popodnevni ručak. Na pijaci vam meri dva kila sočnih jabuka. Na benzinskoj stanici vam poji rezervoar auta. U banci isplaćuje gotovinu. U ordinaciji vam kaže da ne dišete dok stetoskopom šeta po vašim leđima. Na ulici reguliše saobraćaj. U školi vašem detetu drži čas. Na kiosku vam prodaje cigarete i novine. Na krovu vam pročišćava dimnjak. U apoteci vam prodaje lek. U autobusu vam izdaje kartu. U vrtiću uspavljuje male nestaške. U restoranu nudi meni. Na tv-u drži slovo o gorkoj prošlosti i slatkoj budućnosti. Za fabričkom trakom lomi kičmu. Na sceni diže masu na noge. U sportu osvaja medalju. Kod kuće postavlja ručak. U dečijoj sobi peva uspavanku. U krevetu se seksa. Na ulici obgrljuje rame i udeljuje vlažan poljubac. Preko maila i poruka šalje tople ljubavne poruke. Na licu mu je osmeh. Ili izraz belog zida. Često mrgodnost. Živi sam. Ima partnera. I ume tako dobro da muči. Ne da udari, iako bi mogao kad bi hteo. Ne koristi ruke, već samo svoj um. Svoj napeti, nabrekli, surovi um kojim obožava da kinji. Da pokaže koliko je (ne)moćan. Da dokaže koliko si mali i ništavan. I da mu ne možeš ništa. Dok se ne probudiš.

Otvoriti novine i naleteti na tekst, uključiti televizor i čuti vest, proći internetom i prizvati svest...o tome kako je fizički duže ili kraće maltretirana a potom ubijena žena, dete, muškarac, bolestan, zdrav, mlad, jak - postalo je tako obično. Poput gledanja vremenske prognoze. Na isto se naježiš, a onda detaljisanjem smrzneš od činjenica. Zaprepastiš se od lepeze ljudske brutalnosti i nemoći da se takav (obično poznat svojoj bliskoj okolini po "neobičnom" ponašanju) nakon prve upotrebljene šake malo drugačije istretira. Možda nekim pesticidom koji bi mu uzbujali korov neljudstva uništio. Zgroziš se da je mogao tako hladnokrvo da potroši metak ili potegne sekiru, escajg, letvu, šipku, benzin, upaljač, ili samo svoje dve puste šake kako bi ugasio jedan, ili više života. Bez milosti, bez kajanja. I onda imaš potrebu da pravdu uzmeš u svoje ruke, da bljuješ plamen na okolinu žrtve, samu žrtvu, da prozivaš sistem i pojedince koji su to mogli i nekako možda mogu da spreče. I nekako se čini da je, u nekim normalnim sredinama (kako prepoznati abnormalnu osim ako nije reč o ekstremnom siromaštvu praćenom upravo problematičnim okruženjem?), nemoguće da se to strašno ponovi, da se desi nekom bliskom, da su to samo neki ispadi nagona koji se dešavaju nekim nepoznatim zlosrećnim ljudima. Ali zločin nije samo to. Nije krvavi trag, skupljanje dokaza i ganjanje počinioca koji će možda odrobijati svoj jezivi greh. Zločin su, i to ogroman, i sve one tačke s početka ovog teksta.

Koliko psihopata, na koje se te tačke odnose i smatraju njihovim potpunim realnim opisom, poznajete? Rekla bih, barem jednog. Neko sigurno i više. Možda niste imali tu nesreću da vam udeli svoje prisustvo i pokaže koliko mu "značite".  Kao partner, roditelj, poslodavac, rodjak, poznanik, prijatelj, komšija. Možda preispitivanjem naknadno shvatate, pošto su neke od osobina provučene kroz ovaj spisak, da ih u blizini ima. Ako ste ih dosad izbegli, možete se zaista smatrati srećnikom. Većina će pak uvideti da je, ako nije znala da takvi manipulatori ipak postoje tu negde, potrebno da što pre prouče svoj slučaj, i razmisle šta dalje sa tom spoznajom. Otrežnjenje je jako bolno. Zapravo, to sve jako boli dok je bolest još u toku, ali anestetizirana (ljubavlju i naklonošću prema psihopati) osoba ne primećuje simptome. Oseća da nije ništa pogrešila ali je njegovim napadom ili ćutanjem ipak kažnjena (zato počinje da misli da je kriva, da nije uradila nešto kako treba). Ono što joj je nekada isticano kao vrlina, postaje njena mana koju treba ismejati. Uporedjuju je sa drugima i smatraju neadekvatnom, dosadnom, prevaziđenom, i to joj direktno (ponižavajući je) ili indirektno (obmanjujući je) kažu. Svoje greške ne priznaju ni po koju cenu, makar im podnosili argumente, izvrćući ih i pobijajući protiv"argumentima" ili bežanjem od problematične teme u neku drugu, pa čak i umiljavanjem (meke reči žrtvu čine slabom). Nepoštovanje prema osobi izokreću u navodno nepoštovanje sebe od strane te osobe, iako u stvari ne poštuju ni drugog, ni sebe (grabeći pri tom poštovanje od bilo koga). Neopisivo lažu i izvrću jedinu istinu, tvrdeći da je njihova istina jedina prava, stav objektivan i  ispravan a druga strana opsednuta, nerealna, opterećena, subjektivna, posednički raspoložena, glupa da sve shvati. Ne interesuje ih odgovornost, a onaj ko na njoj insistira neka je preuzme, ne zanima ih jer su oni odgovorni isključivo za svoju dobrobit koja ne trpi previše kompromisa i dogovora. Negiraju stvarnost koja traži adaptaciju i trud, ali lagano prihvataju onu koja navodno obećava, makar izgledala kao golub na grani. Izmišljaju i zamišljaju, ne dotičući i čuvajući išta postignuto jer to rapidno gubi na vrednosti. Ne posvećuju se, osim veoma lako nečem novom, što lako prelazi u staro, podjednako naporno i nedovoljno stimulišuće. Slatkorečivi su dok ne dobiju što žele, a onda postaju gorki jer je njihova bombona pojedena. Zanimljivo im je samo ono što nemaju ili što je teško ili potpuno nedostupno, a ono što imaju postaje trivijalno i polovno. Kritika ih izjeda, ljulja im samopouzdanje, saveti ih iritiraju, konverzacija koja vodi dijalogu i razmršavanju čvorova ljuti. Ne prihvataju ništa što se kosi sa njihovim mišljenjem i uvreženim stavom. Malodušnost prikrivaju navodnim interesovanjem, nezadovoljstvo velikim očekivanjima od drugih, tvrdoglavost povremenom popustljivošću, letargiju ignorisanjem tuđih pokušaja da se ona ukloni, sadizam nežnošću na kašičicu i prema svom varljivom raspoloženju. Ne trude se da priznaju svoje greške, niti ih vide u stvari, ali lako iznađu  tuđe. Traže oproštaj do koga im nije stalo, dok ne slegne prašina. Ne traže oproštaj jer im nije stalo a prašinu ignorišu. Igraju se tuđim poverenjem smatrajući ga večnim i zasluženim. Verbalno su grubi i seku poput mača. Potpuno svesno igraju igre u kojoj znaju ishod, jer u toj igri su unapred pobednici oni. Suparnika, a ne ravnopravno biće, tretiraju kao poraženog a da igra nije ni stigla do kraja. Jer oni tako mogu. Mogu da se povuku, mogu da pojedu piona, mogu da sravne sve na šahovskom polju obaranjem figura, mogu čak da predaju partiju ali se nikad neće osetiti poraženim. Dovoljno je da psihički razore, ubiju i odu. Krvi nema. Leša nema. Zločina nema. Naprsle psihe, duševne boli, ubijene pojmove, izneverene nade, slomljene verovatnoće ishoda ne postoje. Osoba na suprotnoj strani nikada nije bila na njihovoj, već samo izazivač njihovih uspavanih moći (slučajnih nemoći), kolateralna greška u njihovom traženju sreće koju ne umeju da dosegnu. Ne mogu, jer niti priznaju, niti prepoznaju sreću, ali su u formi da i tuđu unište, makar ne pretila ikakva opasnost da nesreća iskrsne.

U pamćenje mi je ostala urezana jedna anonimna priča. Žena je tražila savet psihologa. Nije znala šta da radi, kako dalje. Pisala je o tome kako njen suprug ima dva lica. Jedno za spoljni, drugo za svet iza njihovih vrata. U tom unutrašnjem svetu ona intelektualka je trpela strahovita verbalna poniženja njega intelektualca. Vučenja za kosu, neznatne modrice od štipanja i gušanja nisu toliko boleli koliko njegove reči koje su je ubijale delić po delić. Nazivao ju je svakojakim imenima, nije dopuštao da ikud ide i druži se, govorio joj je da je loša majka i žena, pljuvao, izvrtao njene priče, izmišljao da je nešto obećala a nije uradila. Bacao je stvari, besneo. Ako bi neko pozvonio na vrata ili došao od rodbine u goste, ili došao po nju na njeno radno mesto, obgrlio bi je oko ramena, ljubio i mazio pred svima i govorio o njoj sve najlepše. Pokušaj da objasni bliskima da tu nešto ozbiljno nije u redu, propao je. Nije joj verovao baš niko.  Smatrali su je srećnicom što ima tako pažljivog i dobrog muža koji je uvek raspoložen, brižan otac, dobar domaćin, uspešan poslovni čovek. Nagomilani očaj koji nije video rešenje, to je bila ona. Odgovor... ne sećam se tačno. Znam samo šta bih joj lično savetovala. Beži najdalje što možeš. Beži dok ne povratiš ljubav prema sebi ako uopšte više možeš. Beži dok ne naiđeš na nekog sa kim ćeš govoriti istim jezikom, stremiti istim ciljevima, voleti se i u dobru i u zlu,  koji te neće poniziti, lagati, obećavati neispunjivo, hirovito menjati, ismejavati tvoj ukus i misli. Beži i ne oprosti mu nikad. Beži i leči lagano svoje samopouzdanje i ponos, izvidaj svoje nevidljive rane. Beži ka normalnosti, čupaj se iz mraka. Beži i spašavaj se, čak i ako nisi bila idealno biće (jer takvo ne postoji), idealna žena, specijal kome je stremio taj nekultivisani, jezivi, dvolični gad. Poput mnogih koji su valjda rođeni da naprave štetu. I drugima. I sebi. Ali koga je za njih i briga? Nijedan nasilnik se nikada nije promenio, iako se možda primirio. To čak ne postoji ni u tragovima kao statistička greška. Njihovi "mirni" periodi, obećanja da će biti bolje, da oni umeju da vole ali ne umeju to da pokažu, da je moralo tako ili onako, notorna je laž. Ne umeju. Niti će umeti. Spadaće na sve gore, tražeći "bolje", sami postajući još gori, jer bolje prirodno izmiče od zla.

Jedan takav je govorio: "Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja". Kad je umro, njegov mozak su stavili u formalnin zarad ispitivanja. Otkriveno je da mu nedostaje tkzv. temeni operculum region ali da mu je neki donji režanj veći za 15% no što je normalno (ili uobičajeno). On mu je doneo genijalnost u matematici, pojačanu vizualnu sposobnost i slikovitost prikazivanja pokreta. Prisustvo preko 70% nekih glijalnih ćelija verovatno je doprineo da razvije teoriju o prisutnosti mase i energije koji zakrivljuju prostor i vreme, što utiče na put slobodnih čestica i svetlosti. On je izmislio formulu po kojoj je postao slavan, ali mu to nije pomoglo da bude dobar muž. Otac pogotovu. Ono stvorenje jednako njemu, Milevu, otperjao je sa decom u život pun neizvesnosti. Svoj je poboljšao zahvaljujući masi svoje psihičke energije koja nije trpela intelektualnu konkurenciju, porodične obaveze, prisustvo već izrađene žene koju je zamenio drugom. Teorija verovatnoće da je bio mali psihopata (ako je verovati pisanju dokonih Srba koji smatraju da je on svojoj ženi oteo slavu...nebitan deo), ovde sigurno radi. Možda su samo moždane ćelije krive. Ali nema dovoljno tegli koje bi mnoštva dokaza onih malih, neanštajnovskih, običnih mozgova u našoj neposrednoj okolini, mogle da prikupe.

Psihopate nisu samo muškarci. Psihopate su i žene. Psihopate su roditelji koji ponižavaju krv svoje krvi i govore mu da je bolje da se nije ni rodilo. Ili da od njega nikada ništa neće biti. Ili da je krivo što im je omelo životne planove. Psihopate su predavači koji znaju za 4 a Bog za 5. Psihopate su vlasnici hiljade ruku koje im donose profit dok same jedva sastavljaju kraj s krajem. Psihopate su na čelima država koje se drugačije zovu bananama. Psihopate propagiraju religijske ratove. Psihopate mrze i muče otimače svojih kćeri i sinova. Psihopate kinje neomiljeni pol. Psihopate se kažu rađaju. Psihopate virtualno truju. Dodiruju ramenom u prolazu. Govore dobar dan. I čekaju svoj trenutak, da im uđeš u kazneni prostor.

Nekako samo treba znati, instinktivno, da prava osoba nikad neće uceniti. Niti lažno obećavati. Neće te mučiti makar pogrešio. Neće bežati jer je teško. Naprotiv. Ali za to je potrebno prepoznavanje. I ne samo obostrana ljubav, već i savest. I svest zrelog bića koje zna da se nosi sa životom prepunim iskušenja,  pa i neidealnim što mu se kao klip podmetnulo pod noge. Ali valjda izazovi to tako rade sami. Sapliću nejake, iskušavajući stepen psihopatnosti. U stvari, zar samo ime koje psihopata nosi, ne govori nešto - Psiha koja pati? A njegove žrtve su tu da mu patnju ublaže. Da posluže kao jastuk koji mogu da izboksuju i mirno zaspu na njemu kad se umore.

O, da... valjalo bi se sad popeti na početak teksta i prebrojati svoje tačke. Da vidimo da li smo pero ili teška psiho kategorija. HajpomoziBoze.

Samo sam-a

Srećne su. I same. 

Zašto su žene koje su dugo same, srećne žene?

Ne, ova gornja rečenica nije moje pitanje. Nije ni moja konstatacija. Možda bih se setila da postavim takvo pitanje da sam se suočila sa tom činjenicom. Sopstvenom, ili tuđom, kroz koju bih uočila prisustvo enormne sreće koja ne podrazumeva prisustvo drugih ljudi, jer je jedan dovoljan da svoju sreću može bez napora nositi sam. Ova gornja rečenica je naslov anonimnog pisanog priloga sa jednog sajta za upoznavanje (hm, a da  naslov i sam tekst nije nekako zalutao na to mesto, s obzirom na poruku koju nosi?). A nosi sledeće...

One nisu sebične. One samo uživaju u sopstvenom društvu. Imaju cilj, znaju šta hoće i kako da do toga dođu. Njihov univerzum nije drugo biće, već osobiti san, ambicija, dalekosežni plan. Niko im nije potreban da bi izašle u svet i osvojile ga. Tišine se ne boje. Jake su jer sve mogu same. Ako, i kad, pronađu nekog, mogu mu se dati samo pod uslovom da ih mogu motivisati, učiniti ih još boljim. Oni moraju biti čuvari njihovih leđa dok one i dalje hrabro pokoravaju svet. Takvi su ponosni što su one uspešne. Presrećni jer one nisu od onih koje ugađaju i žrtvuju se zarad njihovih muških potreba. Oni znaju da imaju zvezdu vodilju koja će im osvetliti njihov dotle beživotni život a nju učiniti još radosnijom i srećnijom no što već jeste. I voleti je više i jače no što ona može sebe. 

???

Dobro, probah da ovo prosejem i kukolj odvojim od žita. Na dnu sita je ostalo ovo:

Nesebične su.
Kako se meri sebičnost? Da li je i kako moguće odrediti koliko si nesebičan ukoliko ne postoji niko sa kim možeš i moraš nešto da deliš? Imam dva kolača i ne moram da dam njemu nego će moj stomačić lepo ugostiti oba. Em sam nesebično ugodila svom želucu, em nema sa kim da se natežem da je bolje da on uzme drugi jer ću se ugojiti ako poklopam sve. Nesebično trošim svoju platu na krpe, tašne i cipele kojih imam taman kao da sam stonoga. Ne moram da brinem da će jesenja rasprodaja proći bez mog udela jer njemu treba kupiti jaknu. Nesebično sebi odrežem 20 dana godišnjeg umesto 10, i još idem all inclusive umesto da se znojim pored šporeta, perem sudove i nosim sendviče na plažu. Nesebično gladim daljinski upravljač ridajući nad scenama omiljene serije umesto da me nervira što sate provodi gledajući utakmice ili filmove čiji žanr ne podnosim. Nesebično se širim na krevetu umesto da mi on sebično oduzima moju neophodnu polovinu celog. Da, ona je nesebična da ugodi sebi. Koliko on mora biti poseban da je velikodušna nesebičnost ne izda? Ili je još i oplodi i njenu dosegnutu sreću rasparča na delove, poput polomljene vaze koju niko više ne sastavi.  

One uživaju u sopstvenom društvu. Ne treba im slušalac kome bi morale ispovedati tajne u najsitnija crevca, ili ona debela. Za to imaju drugarice, a o tome ovde nije reč. Ne treba im gledalac koji će primetiti da su daleko od one predivne iz albuma Moj savršeni život i Ja u hiljadu slika na Instagramu koji zapraćuju stotine obdarenih kandidata koji bi je ženili još juče a dali joj ono što želi još odmah. A Da je on stalno tu, video bi da ujutru ume da bude i podbula, raščupana, da joj smrdi iz usta, da ume da ispusti glasoviti gas i originalni podrig, obavi veliku nuždu posle koje se ne zalazi u kupatilo bar 15 min, da nije isekla nokte, a ni obrijala dlake baš svuda, da joj bazde noge iako nosi skupocene salonke, da joj kroz orman nekad protutnji uragan a kroz stan tornado dok se ne najave gosti. Ne treba im neko ko će svojom osobenošću da duplira sve te nesavršenosti a otkrije njihove koje u stvari i ne postoje, nego se samo pričinjavaju. Ne treba im klovn, majstor, naredbodavac, kuvar, maser jer one sve to umeju same, kad i ako hoće. O senzitivnim tačkama a da nisu pod razno da ne govorimo. One sigurno umeju da uživaju u sopstvenom društvu. 

One su ciljovite, ambiciozne i znaju. Ne treba im više roditelj, učitelj, tutor, trener, razredni, mentor da bi znale kuda i kako. Dovoljan je direktor a i on može postati višak jer mogu same postati to isto i sa vrha piramidalne osmatračnice uključiti svoje treće oko za bolji pregled svoje socijalne, profesionalne, emotivne, duhovne šahovske table na  kojoj uvek povlače dobro smišljene poteze sa izvesnim matiranjem protivnika na kraju partije. Znaju sve fore i finte a glavne adute čuvaju u postavi hermes tašnice ili ispod rezervne gume svog bmw-a. Poznajući muškarce u prste, kolena, pleksuse, adamove jabučice i ćele, uvek su tri koraka ispred njih. Sa ženama ide malo teže jer se mačke uvek dočekuju na noge. Njihovi snovi su realni iako košmarni na momente. Ali one znaju da je budnost pobednička opcija.

One osvajaju svet. Oko polusveta se ne trude, to je za one koje ne mogu same. Penju se na Himalaje, voze podmornice, skaču niz vodopade, lete u svemir. Dobijaju nagrade, medalje, diplome, krune. I pohvalnice za pokušaje čija su ostvarenja za sada rezervisana samo za muškarce jer su samo fizički jači, ali neće zadugo. Vladaju institucijama, državama, ljudima, životinjama, virtualom, naukom, glumom. Penju se na tronove odakle plaču ponete uzburkanom emocijom ili smeju se donete na to mesto pravdom. One mogu to same, bez ikoga. Čak i bez onih koji bi tapšali za sva ta ostvarenja, ali je bolje da je stvar transparentna, fluidna i uticajna.

Tišina im ne može ništa. Ne boje se odzvanjanja sopstvenih koraka izmedju svoja četri zida. Ni muzike svojih glasnih misli koje mogu slobodno da menjaju prostorije a ne udare u nekog. Ne moraju da slušaju nečije hrkanje, gundjanje, jadanje, pevanje. Tišinom se greju u ledenim danima ljudske bezobzirnosti, nesmotrenosti, površnosti i nametljivosti. Tišina u prisutnosti ljudi im govori da su opasne, da je se boje. Sa prisutnom tišinom ne postoji reč koja bi ih probudila, umorila i tražila potreban odgovor. One su jake toliko da mogu da nose čak i pretešku tišinu na svojim plećima. 

Ali... jednog dana Možda se pojavi on. Ona njega svesno ne traži. Ne očekuje. Ne priželjkuje. I zašto bi kada sve može sama. Ali kad je već tu, kada mu je već upala u oko,  od čega je oslepeo i ne može da se kreće ukoliko se nje ne drži, i pride je snažan kao vo, zna razne majstorije, ima velike uši koje pažljivo prate šta ona priča, velike oči u koje ona propada ali dočekuje se u njihovim mekim jastucima, ima velika usta koja su tako sočna, veliko čelo koje govori da je jako pametan, velika pleća koja nagoveštavaju da je može nositi do vrha planine i nazad a da ne posrne, velika stopala koja čvrsto hodaju po realnosti, velike snove koji su malo manji od njenih, veliku dušu koja shvata koliko je ona posebna, veliko razumevanje koje joj neće namaći robijanje po kujni i vešernici nego će on to preuzeti na sebe, veliki ponos koji će se njome ponositi i nju svuda nosati, veliko srce da je u sebe uvuče i nikad ne pusti jer je ona tako specijalna da tek sada shvata da je dotle kucalo uzalud - uzeti ga. Dozvoliti mu da poremeti bioritam. I sve ostalo treba da mu je veliko,  i da on takav hoće da je zadrži mada shvata da i dalje može sama, ali da je bolje da ipak ima čuvara koji će je čuvati od sveta ali i sebe same. Ona naravno uvek može poželeti da opet bude sama, ali ne mora. A može da se desi ako se on ne potrudi. A ako se ne potrudi onda nije ni vredan njene nesamoće. I zato ona može odreći sve i ponovo postati vlasnik samo sopstvenog života a ne i njegovog koji joj se natrpao kad je uhvatila neka slabost. 

I, da li žene zaista mogu same? Da li su one zaista jako srećne pošto su dugo bile same?
Moguće. Ali nema garancije. Kao što je nema ni za šta u životu. Moguće je da je istina da nisu navikle da budu nečije devojke ili žene. Moguće je da imaju užasne traume i loša iskustva, i da ne postoji niko ko bi mogao dobiti šansu da zbog njega jedva stečeni mir izgube, iako mora ne mora da se ponovi. Moguće je da imaju bivše ljubavi koje iz njihovih srca nisu iseljene iako ih realno više nema, bile žive ili ne. Moguće je da pauziraju do nove nesamoće igrajući se s vremenom i sobom. Moguće je da ne umeju da se vežu jer su površne. Ili ubeđene da to mogu da učine kad reše. Moguće je da previše cene svoju slobodu a svakog ko bi je ugrozio vide kao uljeza. Moguće je da su naučene da ženi nije potreban niko. Moguće je da preziru sve ono što liči na konvencionalnost. Moguće je da zapravo mogu da vole samo sebe i da im ništa preko toga nije potrebno. Moguće je da će pre izabrati da budu same no da bude sa bilo kim. Moguće je da imaju previše samotnjačkih godina iza sebe da bi se navikli na drugog. Moguće je da zastavu slobode isključivo nosi jedna, sama. Moguće je da ne želi da ikoga više ubeđuje, navikava, primorava, vaspitava, objašnjava mu. Moguće je da se najbolje snalazi kada stvari ostavlja i nalazi na istom mestu. Moguće je da ne voli previše da priča i nekome nešto dokazuje. Moguće je da je umorna od traženja. Moguće je da se plaši da će joj neko jako nedostajati ako nestane. Moguće je da je žrtva za oboje ili drugog neuporediva sa žrtvom koju mora da istrpi samo zbog sebe. Moguće je da mrzi. Ili da je ravnodušna. Moguće je da je niko ne želi. Moguće je da je nekima zaista bolje da budu same jer ne bi mogli sa drugima iako za vezivanjem vape. Moguće je da bi neko upuštanjem u vezu upropastio nečiju sreću koja traži srodni par a ne gorko iskušenje. Moguće je da je svaka ova mogućnost opravdana koliko i apsurdna. Moguće je da iza svake odluke o samoći stoji Ogroman Razlog koji bi nekom drugom bio nevidljiv ili smešan. Moguće je da one iz suprotnog tabora nisu celovita i samosvesna bića. Moguće je da je sve postavljeno kao crno belo, iako većina živi u sivom,  i miri se sa tim da sreća u stvari ne postoji. Ili možda baš postoji i da je možeš samo sam doseći jer bi je neko nepažnjom, svojim prisustvom mogao upropastiti. Moguće je da je onaj sporni naslov i propratni tekst inat drugima ili samouteha.   

Moguće je da se to isto dešava ne samo ženama no i muškarcima. I da svi oni-mi verujemo da svoju sreću kujemo sami, snažno udarajući po činjenicama koje treba preoblikovati u svemoćno oružje pogodno samo za taj par ruku, dovoljno dobro, dovoljno jako da može da saseče svaku nesreću koja uporno naliće.
A opet, zar Sreća ne traži hrabre koji se ne bore samo za sebe? Lažna se savršeno slizuje sa dovoljnim samim sebi. I liči na neki patrljak sreće ili čak svoju suprotnost okićenu oreolom tupog samopouzdanja koje se lagano topi. 

A šta ako te samoća navikne u stvari na sebe, i toliko zavoli da nećeš da je pustiš? Obgrli te čvrsto i ne da da se drugome daš? I šapuće ti one divne, nežne reči kako će sve biti u redu, da ćeš ti uspeti, jer si jak(a), dovoljno pametan(na) da umeš i možeš sam, a da će ti, ako se opustiš, stečeni mir ukrasti neko nedostojan i bezvredan? I tako čuvate jedno drugo, silno se stežući i hrabreći. Dok ne dođe trenutak posrnuća, prosvetljenja, probuđenosti, kada shvatiš kako ti je osvojena samoća podmetnula užasnu laž, i da niko, nikada, ne treba, i ne sme da bude sam...barem ne po svom izboru, mada je izbor uvek svoj. Ne treba i ne sme, osim kada se snevaju mali snovi koje valja uvek pretočiti u velike... da ne zakržljaju u samosti. I takvi, nestanu obamrli od iščekivanja da ih neko primeti, zavoli i poželi da spoji sa svojim. A samoća je stalno tu. Vreba i nahvata i one "nesame", što tišinu mrze ili je se plaše. Iz prikrajka gleda da se privuče i zarobi. Ako joj ne uspe ranije, to savršeno udesi u starosti, mada ume da nacilja sasvim precizno i mnogo ranije. Tako te pripremi za tišinu, i na san i plan o budućnosti koja ne postoji. Ne samo što si na poprištu ostao (i bio dobrovoljno ili silom) sam, i što si istrošio sve bonuse i kredite za lične renovacije, već što nastupa noć iza koje se ne rađa novi dan.

Osamoćena sreća? Dobra šala. Kao onaj vic:

Pričaju muž i žena:

- Hajde da sebi priuštimo jedan lep vikend.

- Hajde, može, super ti je ta ideja.

- Ništa onda, vidimo se u ponedeljak.

P.S. vicu - pogađaljka - Ko je vlasnik super ideje? Pa ona-j što je uspela-o da nađe nekog ko je-ga voli više no što sam sebe voli, i učinio je-ga srećnijim no što je bila-o kao sam(a). Mada, ko zna, u svakom vicu leži zrno istinske nečije ne-sreće.  

P.P.S. Takođe... Sigurno je da žene mogu mnogo toga same. Čak i kada nisu same, moraju same. Čak i kad jesu, a ne moraju same. Ima takvih. Nebrojivih. Hrabrih. Jakih. Odlučnih. Neophodnih. Znam, jer neke od njih poznajem. Da li su dovoljno srećne? Ne smem da ih pitam. Možda nesreća prisluškuje. 

Potpisujem

Niste čuli za nju? Nemate pojma o kome se radi? O, pa vi izgleda živite negde daleko. Verovatno na Marsu, ili u malenom iglou na nultom stepenu severne geografske širine. Ili nemate televizor. Pretpostavljam da nemate ni internet konekciju jer  sa svojim virtualnim prijateljima i agresorima ne komunicirate putem društvenih mreža nego telepatski. Slušate isključivo džez, čitate Hajdegera i Kanta,  tumačite na dnevnoj bazi južnoameričku poeziju i haiku, dok za užinu obavezno u sebe ubacujete  TED-ova naučna predavanja. Do vas nikada nisu doprli zvuci i pokreti ičega izvan vašeg sveta u kome vlada vanzemaljska inteligencija. Možda. Ali ja u to ne verujem. Prijemčivija sam na ideju postojanja vanzemaljskog života no zemaljskog u kome hteo, ne hteo, moraš da čuješ i vidiš sve ono čega se (realno) pametan stidi. Ipak, neki što žive po balonima iz kojih gledaju odozgo sav jad i bedu onih odozdo, i to sa filozofskom mirnoćom i bez tona, tvrde da za dotičnu nemaju šta da kažu jer je nikad do sada nisu videli. I šta reći no da je to dobar dokaz da ako ste jedan od tih, onda ste ne samo neobavešteni, nego i nekulturni. Da je suprotno, na polici bi već imali njenu knjigu. Sa njenim autogramom na autogramski naslov. Znali bi da je pakao jednog života (gde treba ozbiljno ožaliti i oplakati glavnu junakinju, kažu ovi što su kratko prepričali njen sadržaj) izvanredna tema za autobiografski roman za koji se čeka u redu, zbog koga se štampaju novi tiraži, za koji se zakazuju promocije i konferencije, čija je autorka barem u jednom naslovu tema dnevnih vesti, koju žene zdušno podržavaju i kojima je idol (da se sve može izdržati i dostojanstveno na svim poljima pobediti), koju kamere prate i do toaleta pa ne sme zbog finoće ko čovek ni da prdne ali sme na drugim mestima da dobije nervni slom,  zbog koga je ona ne samo rijaliti zvezda nego i piskinja iliti spisateljica. Naravno, upućeni znaju da je u pitanju čitljivo ali pre svega poučno štivo piskinje zvučnog prezimena Kockar koju je život bacio kao lopticu u rulet, i okreće je, okreće, da bi je (daće Bog) izvukao neki srećnik i oženio, a ona konačno našla svoj izgubljeni mir. Kristina, svetskije zvana Kija, više neće biti žrtva sudbine kojoj nezreli, izdajnički, frajerski muž  na njene i milionske oči uvaljuje krastavac drugoj, preživeće sve tumore i umore, sve buduće profesije koje joj se smeše, a možda, ako kucne u drvo, nekad postane i prava Ministarka, a ne samo ona pevaljska iz istoimene vokalne grupe kojoj dade svoj glas. Ne treba sumnjati da će se dočekati na noge jer je nekad bila i stjuardesa, što će reći posednica padobranske veštine koja sleće uvek pravo u centar. Žena za sve.

A upravo tu ženu oni već afirmisani pisci, kritičari i provereni intelektualci otvoreno opanjkavaju. Tvrde da je zajedno sa ostalim javnim gospodjicama (bolje tako zvuči nego reći - javnim ženama) koje su se prethodno proslavile na drugim poljima (tjuberke i rijalitke) blebećući gluposti i o glupostima, glumeći, filozofirajući, kasnije iz sebe iščupale i "talenat" za pisanje i tako sebe još više približile svojoj publici (što bi rekle novokomponovane pevaljke, a što naravno nije neistina). Talenat, netalenat, ali njihova pisana zlo-dela objavljuju veoma ugledne domaće izdavačke kuće. I oko tih knjiga se vodi mali rat laktovima i nogama koji čuškaju i gaze dok se čeka u redu da se kupe. Od toga te javne ličnosti imaju džeparac. I jednog dana će zahvaljujući tome, imati prava da udju u Srpsko književno društvo, a možda i traže nacionalnu penziju za postignuća na kulturnom polju. Ovu i slične gospodjice opanjkavaju i amateri, laici, zavidnici, neuspešni, propali, neobjavljeni kvazi pisci čije pisanje neće ama baš niko ni da pogleda a kamoli da štampa. Povećanih krvnih pritisaka i pulsa, gutaju knedle gledajući onu jagmu oko knjige koju je ona tako lako napisala, sigurno između snimanja emisija, reklama i tezgi (jer realno kad bi inače, osim ako ič ne spava), dok se njihova krčkala mesecima a možda i godinama. I ništa, da ih niko i ne oslovi. A da su pisali o svom teškom detinjstvu, da su imali partnera preljubnika, da su bili jadni, ili da su bar izmislili sve to a nekako se pre toga javno uključili na net, zaključali u ludnicu pred kamerama, ili izazvali neki skandal, podmazali, dali šta treba, već bi bilo ... Zlobnici tvrde da je njoj (i mnogim drugim izvikanim poznatim književnicama... a muškarci? oni sve umeju sami?) neko tu knjigu napisao. Ti neki duhovi pisci, ili pisci u senci, ili ghostujući pisci koji to za novac a ne svoju slavu rade, mogu u nečije ime za dobru nadoknadu svašta napisati. Hajde što ne znaš i možeš da platiš, ali da ti plate da uradiš ono što znaš onome ko nikada neće znati a pravi se da zna, greh je od svih pisalačkih najveći. Ali...

Ono o čemu sam htela da pišem nije ovogodišnji jesenji sajam knjiga. Nije ni žena glupog umetničkog imena. Ni njen pokušaj da bude ono što nije. Ni njena prava ili kriva po autorstvu knjiga. Ni ludilo mase koja je izgubila kompas i koja ne čitajući ništa upravo tripuje i tipuje na kaobajagi literaturu, te kupuje još veće ništa. Ne ni ono što nas okružuje, čineći svakodnevicu dodatno apsurdnom u gomili poteškoća koje je teško razumeti. To je samo sporedna pozornica namere teksta. Htela sam da pišem o jednom drugom sajmu knjiga koji se zgodio na potpuno drugom kraju sveta, u zemlji izlazećeg sunca, dalekom Japanu. Iako ne po prvi put, ove godine je zvanično komisija koja pregledava prispele radove, dobila na uvid knjigu " Dan kada je računar napisao roman". Njen autor je kao što naziv kaže - kompjuter. Koautori su inženjeri koji su osmislili kako da mašina savršeno sklopi rečenice i napiše smisleno delo. Njoj je to uspelo, čak i to da uđe u uži krug za književnu nagradu. Povezivanjem ubačenih reči i rečenica, realizovana je ideja romana koji je imao primamljivu strukturu i celinu. Nije bilo savršeno, osetio se pomalo nedostatak ljudske ruke (duše), ali je bilo potpuno razumljivo, dovoljno interesantno i logično da bi mu se te minorne mane mogle uzeti kao osnov za poboljšanja. Tek će ih biti, vidi se gde škripi. A ja se zapitah, da li je moguće da će nam sada veštačka inteligencija, osim što nam otvara i zatvara vrata na dugme, vozi automobile bez ljudske ruke, nadzire živote, daje uputstva za kretanje, pokreće mašine, procenjuje novčane rizike, pomno prati naše preference i ukuse usmeravajući ih ka konzumerizmu, pamti sve ono što mozak ne želi čineći ga lenjim i uspavanim, gradeći kuće iz štampača, sada stvarati književnost, komponovati muziku, slikati na platnu, plesati umesto nas dok sedimo ili ležimo, maštati, voleti, želeti umesto ljudi? Da li će najtananiji instrumenti uspeti da prodru u srž naših emocija, preoblikovati ih u moćnu igru rečenica koje su možda univerzalna umna sadržina, ali uvek izvedena pojedincem? Da li će se čip za reč, notu, boju, pokret ugrađivati u naše nadlanice, slučajno ili po zasluzi, ili prema uloženom novcu, da bi tako ubačenih, isprogramiranih ideja nastalo nešto što više nije ljudsko jer bi čovek bio samo ljuštura bez svojstva? I neko takav bi bio siguran da su njegove misli zaista njegove? Njegove knjige rezultat njegovog nesna i rada? Miris priče veštačka aroma nevidljive sile? Duhovi svih pisaca i njihovih dela stisnuti u komadić metala što se razlaže krvotokom isisanog ljudskog bića, ili memorijom aparature koja oseća da je više od gomile gvoždja? Celokupna misao čovečanstva pretvorena u impuls koji tempira namera da se ovlada čovekom u svakom smislu, da se obesmisli svaki smisao, da se osmisli novi besmisao?

Kija, iako u stvari nemam pojma ko si iako sam se pravila da imam (osim što vidim da se tvoje ime vucara na sve strane a sve zahvaljujući tom ozloglašenom gengu kome pripadaš i kome se opijena masa klanja, a sve praćeno budnim okom kamera, novina, vesti), premda imam tv ali uključen na kanale u kojima ne borave gorile koje čuvaju ološ od sebe samih, solidnu internet vezu, ne umirem za džezom, ne družim se sa Hajdegerom i Kantom, poeziju i haiku ne razumem previše, a TED-ova predavanja me mrzi da slušam jer mi je predavanja u životu dosta, te stoga nisam osebujne inteligencije i kvalitetetnosti, a pri tom ne živim u izolovanom balonu i zanima me svašta, pa i kuriozitet uspeha ljudi i pojava koje bi trebalo zabraniti da bi razum ostao čitav, želim da ti kažem, iako ti nikad nećeš čuti moje kazivanje, da je meni ipak drago što si ti napisala to što si napisala, premda možda nisi. Ne zato što si dokazala da si i pametna (to kao...napisao knjigu i taj je pametan), osim što si u skladu sa duhom vremena (to kao... digla žaba nogu), i uspešna (to kao... pojaviš se na tv-u i pristaneš da budeš sve što hoće), već da je ... ma ništa. Radi ti svoj "posao" najbolje što možeš, a na ostalima je da procene da li baš moraju da znaju baš sve o tebi čak i ako im to turaš pod nos. Ja u stvari želim da se obratim tim Japancima da malo smanje doživljaj. Nisu mi potrebne knjige ikakve veštačke inteligencije (zvale se one Kija ili Hal 9000). Nisu mi potrebne izmišljene reči koje će mi um činiti pospanim ili razdraženim jer prate moje raspoloženje iz nekog ćoška. Nisu mi potrebni sajmovi knjiga gde će mi roboti ljudi i ljudi roboti prodavati snove o nemogućem. Ni živote o mogućem. Potrebne su mi stvarnosti sa mirisom i ukusom jesenjeg okupa knjiga na mestu gde je lako i divno uljuljkati se u prizor istinske ljubavi prema pisanoj reči... reči, a ne ljudima...ili mašinama koje ih stvaraju. Ne smeta mi čak ni miris pljeskavica, pa šta... ogladni se dok se obidje sve, mada bi intelektualcima tu bolje legao neki kavijar i šampanjac. Ne smeta uopšte ni onaj miris starog što se uvukao u ko zna čije knjige, polovne ali cele u svojoj bitnosti.

Ovo je u stvari trebao biti tekst o knjizi. O sajmu papirnog lišća što miriše. O pisanju. O snazi stvaranja. O razlozima postajanja i postojanja književnosti. O kradljivcima mašte.  I darivaocima iste, kad ko o čemu, a ono o Kiji i nekim nedostižnim Japancima... eh inteligencijo, makar i veštačka - reaguj. Ne puštaj me da se raspuštam i prvobitnu ideju napuštam... Moj potpis.

Ne može biti svak

On izgleda obično. Obično je utreneren u trenerku. Ili umajčen u majicu. Ili uduksan u duks. Ili ubačen u najskuplje odelo sa kravatom. Obično ošišan obično. Obično nosi patike ili cipele. Obično koristi prevozna sredstva da bi stigao do nekog običnog mesta. Obično se vozi svojim dobrim autom ili čak ima svog pilota. Obično je bez posla, ili sa poslom koji bi mu oteli. Obično je privlačan, ili neugledan. Običan čovek. Sa izuzetkom onog neobičnih manira i neobičnih namera. Neobičnije rečeno - manijačkih.

Manijaka ima svakojakih. To nisu samo oni koji prolaze kroz crveno, kupe na haubi pešaka sa pešačkog, trube kao mahniti, pretiču preko pune, urlaju uz podignutu pesnicu izbačenu kroz prozor. Nisu samo oni koji ubijaju pogledom za svaku im upućenu reč. Nisu samo oni koji bacaju svoje đubre preko terase, auta ili ispred ulaznih vrata. Nisu samo oni koji se guraju u redovima i uspevaju da zafrknu sve. Nisu samo oni koji disciplinuju nastavnike, lekare, policajce, majstore, ali i đake, pacijente, prestupnike, klijente. Nisu samo oni što po haustorima i osamljenim mestima vrebaju slučajno žensko da mu pokažu svoju napaćenu i usamljenu stvar u gaćama. Nisu samo oni koji pištoljima i puškama slave rođenja, smrti, razočarenja, unapređenja, ili ništa nego samo onako. Nisu samo oni koji u nedostatku svojih života uhode tuđe, onako iz prikrajka ili iz senke. Nisu samo oni koji dosadom svojih života proganjaju tuđe, glumeći ispunjenost koja tuđim nedostaje. Jesu svi oni, i još mnogi drugi od čijih postupaka ostaneš zgranut, pomalo ili previše uplašen, zabrinut, bespomoćan.

Jedan takav posebnog šarma i intencija je pre sedmicu dana obično utreneren, umajčen, upatikovan, ošišan, ušao u tramvaj. Naravno, cilj mu je bio da se preveze od tačke A do tačke B. Ovešen o šipku, posmatrajući odsutnim pogledom svetla živog grada u kome se okružen ljudima nekako uvek činiš usamljeno, osetio je najednom neodoljivu potrebu da stupi u kontakt sa osobom suprotnog pola, sa nekim ko bi mogao da mu promeni tok misli i života. Osvrnuo se okolo i sokolski naciljao kome bi mogao da se udvara. Kako mu gospođe tmurnih godina baš nisu zapale za oko, odlučio je da svoja htenja usredsredi  na usamljenu maloletnu devojku koja je sigurno brinula iste brige poput njegovih. Kako je lepa, zgodna, fina za druženje, pomislio je. Ali da ipak skratim postupak, jer su reči  oduvek uzrok mnogih nesporazuma, pa i gubljenja vremena. Primaći ću se, ispipati je i tako joj pokazati kako mi se sviđa i kako bi jednog dana mogli postati dobri prijatelji. Ako ćuti  znači da joj se dopadam. Mogao bih tu odmah na licu mesta i da je obljubim, štaviše nije loša ideja, uzbuđuje me pomisao da nas ove matorke gledaju. Ako pristane da odšetamo zajedno, mogao bih je odvesti kući i pokazati joj nešto od borilačkih veština jer sam u tome ekspert, i naučiti je kako da se brani od manijaka. Kako je samo dobro dodirivati to mlado neotporno telo što miriše na nevinost i neznanje, na neotpor i strah. Za to vreme gospođe u pozadini znatiželjno vire. Čekaju da vide šta će da se desi. Rijaliti uživo, osim što nema brojeva da se glasa ko da ispadne iz tramvaja. U sebi bučno navijaju da pobedi on jer je mlad i jak, a ona mala glupača koja se sad tu nešto prenemaže i neće sa njim da komunicira. Ne, nije tako. On je mlad i jak, a ona nemoćna koliko i one, ali žene su tu da trpe. Ne, nije tako. On je mlad i jak, i ona treba sama da se brani, a sve ostale treba da bude briga. Ne, nije tako... Čekamo da neko ovo vidi, i postavi na internet pa da vidimo šta dalje. Ako to izostane, nije se ni desilo.

Desilo se jer je internet na dan-dva buknuo zbog tramvajskog incidenta. Kamera je zabeležila aktivaciju njegove moći koja doduše nije potrajala (šta ga je sprečilo da je stavi na krkače i odnese u svoju pećinu? kad već nije vriska i piska ostalih žena u pozadini ili štangla probuđenog majstora za volanom). Zabeležila je i njegovu fizionomiju, zahvaljujući čemu je prepoznat od još jedne žrtve koja je tih dana prošla s njim kroz sličnu torturu osim što je na napad oštro i glasno reagovala. Kao i u prvom slučaju, posmatrači su ostali gluvonemi premda ne i ćoravi. Valjda tako neki strah, ili možda ravnodušnost poput mace pojede jezik i osećaj za pravdu. On je prepoznat u liku koji je nekad bio faca, uzoran mladić i sportista. Ali život nanese traume i postaneš monstrum, u stvari ne, samo običan manijak. Tada ti izađe slika u novinama i na portalima, prepoznaju te i ubace na 48 sati u pritvor. Dovoljno da te procene i odluče za gde si. Da li za psihijatrijsku, kućnu ili zatvorsku sobu. Obično se sve završi u sredini, osobito ako ima logičnog objašnjenja za sve (na primer da je devojka izazvala sama incident, ili da on nije pre toga nikad osuđivan, ili da je preglednost bila loša a vazdušni pritisak visok), a onaj na koga je uperen prst svečano obeća da to nikad više neće ponoviti. Naravno, dok ne uđe ponovo u tramvaj ili bus. Mada, može i dok čeka na stanici, u redu za poštu ili burek. OK, pritvorni sati su istekli, i gde je on sad? Internet ćuti. 

No, ne treba da nas bude previše briga šta je sa njim jer će biti što biti mora (a moralo bi i i to nešto jako ozbiljno, i treba, i to neopozivo). Ova priča ima i drugu stranu. I treću. Drugoj strani je glava silom bila priljubljena uz staklo a psiha i telo oskrnavljeni gadnim rukama prljavog uma. Onoj prvoj druge strane su stradali nervi i uši od njegovog dahtanja i šaputanja. Nisu se dakle previše pobunile na to, ne zbog uživanja u zamamnoj seksualnoj igri pred ne-vidljivim svedocima, već zbog straha od njegove naknadne pojave pred ulaznim vratima jer će kad tad da im sazna adresu, i dalje uvreženog mišljenja da se od siledžije treba sklanjati a ne suprotstaviti, zbog opravdanog verovanja da se nijedan zločin u jednoj tužnoj i osakaćenoj zemlji nikada adekvatno ne kažnjava. Tako oštećena meta produžava svoju ulogu žrtve  i nakon što je opasnost prošla. Ostaje joj trauma, da se sa njom nosi i da je inicira svaki put kad joj se primakne neki nepoznati ili čak poznati muškarac koji odašilje znake nerazumnog ponašanja koje nije ni izazvala, ni odobrila. Treća strana su posmatrači, pasivni učesnici događaja koji ih nečinjenjem zapravo stavlja rame uz rame sa nasilnikom. Gledati kako se odvija neprijatna slika prinude, iživljavanja, mučenja, omalovažavanja, ponižavanja, i pri tom ćutati, ravno je manijaštvu. Naučnici kažu da je čovek egoistično biće kojim preovladava strah, strah za sopstvenu kožu i sopstveno sutra. To je onaj strah koji ignoriše savest (da li je svako ima?), koji neće da sam ili sa drugima podigne kuku i motiku i tako spreči siledžiju da sprovodi svoj teror, koji parališe ideju solidarnosti sa slabijim koja pak jača humanost kada joj se prikloniš. To je strah od bezumlja koji je bio u stanju da pokori i pojedince i grupe, učinivši ih taocima nosioca pogrešnih gena, izvitoperenih sistema i uništenih vrednosti (da li je koncentracione logore hranio strah?). Tako prepušten i uravnodušen na sve, taj famozni čovek postaje korov, stvar, zarazna smrtonosna bolest koja opovrgava sve ono što mu daje za pravo da se smatra višim od ostalih živih bića.

Možda sam o sledećem već pisala, ali se nekako uklapa u ovu priču, pa ću svejedno ponoviti. Pre tri godine je u jednom našem većem gradu izveden sociološki eksperiment. Imao je za cilj da proceni ponašanje slučajnih prolaznika u kritičnoj situaciji. Situacija je podrazumevala nju i njega. Na javnom mestu su započeli (lažnu) raspravu, potom ozbiljnu svađu, a onda je on devojku počeo fizički da maltretira, vuče za kosu, šamara, udara uz pogrdne reči. Eksperiment je trajao par sati. Prolaznici su to izignorisali. U stvari, odreagovao je svaki peti. Četvoro ljudi je žmureći prošlo pokraj očiglednog maltretiranja i nije preduzeo baš NIŠTA. Da li je peti prišao i probao da manijaku zavrne ruku, da mu vikne, da ih rastavi, da pripreti, da se dohvati telefona i pozove policiju, nebitno je. Svaki peti je bio budan. Ostali su spavali i pustili da košmar sam od sebe prođe. Nije ih zanimalo zašto on nju tretira kao psa (da je bio zaista pas, verujem da bi panika i reakcija bila veća). Nije ih interesovalo da zastanu i pitaju da li joj je potrebna pomoć ili bar viknu da joj se pomogne (neki komentatori na situaciju kažu da pomoć treba pružiti samo onom ko je traži, u suprotnom je to mešanje u lične stvari). Nije im bilo važno jer se to njih nije ticalo. Upućeni smatraju da bi uvlačenje u nečiji sukob mogao da eskalira i da sve poprimi ozbiljniju konotaciju (upotreba oružja na primer). Da se uključeni tretira kao akter sukoba i dobije kaznu koju nije zaslužio (govori se o realnim primerima iz života gde je naše sudstvo potpuno nevine ljude upravo zbog tog svedočenja neopravdano kažnjavalo). Da žrtve nasilnika nekada promene iskaz te da stvari treba pustiti da se završe između sukobljenih strana. Da se može sebi natovariti beda na vrat usled odmazde. Ljudima kojima jako verujem i čije mišljenje poštujem, postavila sam pitanje šta bi oni uradili u takvoj situaciji. Obojica su rekla da se ne treba mešati. Bila sam zapanjena tom izjavom. Neprijatno iznenađena. Shvatila sam da ...  valjda treba samo imati dovoljno sreće da ne upadneš u takav užas, da ako zapadneš ipak valjda ima ljudi koji će nešto preduzeti (taj neki peti, i da pri tom sigurno ne mora da bude muškarac jer eto neki muškarci to ne vide kao razlog da spašavaju ženu, posebno ne tuđu iako možda slađu... ali ko zna, možda bi džentlmeni koji me poznaju izginuli u borbi da sam ja u pitanju, sic!), i da je kombinacija indolencije, straha i egoizma (ili ipak realnog sagledavanja stvari...ma daj!) veoma ozbiljna boljka zbog koje umiru ne samo poverenje i vera u čoveka, nego i nada za ovaj svet. Ne znam... možda je lako biti jak na rečima, predstaviti sebe savesnijim i hrabrijim no što jesi, mada ne bih rado iskušavala ništa od toga (da pobegnem u gomilu koja ne vidi dok gleda). Ja imam potrebu da vrisnem, da vapim, da očekujem da se neko trgne na nametnutu silu. No, možda je strah zaista spasio mnogo više glava no suluda hrabrost. Možda se sistemu i onima koji ga štite zaista ne može nipošto verovati, ali kao da uopšte imamo drugi izbor, barem malo ako ne u potpunosti. Možda sve priče i primeri nisu isti, ali u njima uvek postoje barem dve strane, ne uključujući glavnog vinovnika nesreće. Na jednoj je žrtva. Na drugoj svedoci kojih uvek ima ali se dobro kriju, da ih valjda ne stigne kob prve strane. U sredini je manijak koga valja zatvoriti u kutiju bez svetla i baciti otvarač njegove konzerve u slivnik. A onda mirno sesti u tramvaj i srdačno proćaskati sa obamrlim gospođama i gospodom o lepom vremenu. Sa sobom naravno obavezno za nesrećni slučaj poneti štikle, bakandže, biber sprej, dimnu bombu, skakavac, nepromukao glas, neku borilačku veštinu, oštre nokte, i dobru vezu u unutrašnjim poslovima ako manijaku slomiješ vrat. Čisto da bi spoljašnje poslove nastavio u miru, sa verom u krajnju pravdu i svako dobro sutra.