I čudo se rodi

Narediše odozgo...

"Ljubav i beba - prvo što nam treba!"

Kome prvo? Mami i tati, ili višem biću zvanom - država? Nego konobar, može li par komada bez ljubavi da ubrzamo stvar? Ipak je ljubav malo duži i složeniji proces, sa uvertirama i komplikacijama. Ili su bebani rođeni sa prilogom od emocija bolje patriote, kao i roditelji im koji su rešili da prvo državi a onda i sebi stvore bradu?

"Rađaj, ne odgađaj!"

Odmah po upadanju u zamku njegovih/njenih feromona, ne ispuštati priliku za razmnožavanje ni za živu glavu, jer svo to uzbuđenje začas ispari. Odbaciti kao ometajuće faktore sve ostale sile odbijanja kako se ne bi nepažnjom zagazilo u osmu deceniju života (e, tu još nijednoj nije uspelo), i tako definitivno izgubila prilika za produženje vrste.

"Mama - neću sama, tata - hoću brata"

Neću ni ja, ali mi nisu ispunili želju i sada mogu da ih tužim za nanošenje duševnog bola, sa posledicom utemeljenja sebičnosti, a sve u paketu sa emotivnom osakaćenošću i glađu za bliskošću, i uz osećaj postojane samoće. Kome sad to naplatiti, mami i tati, ili državi koja je sa ovim sloganom zakasnila i  mogla da im pripreti, pa bih ja sa armijom ostalih prisilnih jedinaca drugačijim ishodom postala kvalitetniji član zajednice?  Mogla je i sestra, ne bih se bunila.

"Dosta reči, nek zakmeči"

Tamo gde se u životu, vezi, braku, seksu vazdan nešto filozofira, planira, upoređuje, opravdava, podešavaju satovi, broji se i recituje, sve nešto naširoko i nadugačko - nema vekne u pelenama. Kao što kod domaćice koja mnogo zbori jelo može da zagori, tako može i licna kod brblj davaoca da pregori. Uostalom žene su da zbore, a muški da tvore. One u zborove, a oni u tvorove. I davnopočinuvši Ezop je nešto slično rekao - Gde su potrebne ruke, reči su suvišne. Ućutkajte je i na posao!

"Čuda se ne dešavaju. Čuda se rađaju"

Itekako. Neviđena. U oba slučaja. Za Politikin Zabavnik i rubriku "Verovali ili ne". Mada postoje i takva koja se nikad neće desiti. Na primer, da država osim imperativnog obraćanja ženama (ovi slogani su ipak namenjeni posednicama materica, a mužjaci su tu da po-guraju stvar), omogući i da sva novorođena čuda imaju podjednako dobre mogućnosti da odrastu, obrazuju se, zaposle, stvaraju nova čuda, žive od svog rada i dostojanstveno stare. No iako živimo u fantaziji, obećati takvu jednu bajku koštalo bi podanike previše u ovom dragocenom momentu biranja princa i njegove svite za središte moćnog carstva, a i posle toga. Kada se to završi sigurno će početi da se nikad ostvaruju svi lepi snovi, pa i ovi životno banalni prostog pučanstva. Tada se sva dosad nerođena a naručena čuda i čeda neće desiti, osim ponekad. U suprotnom bi to bio pravi demanti ove delimične rečenične grešnosti. A mi bi opravdati naziv Zemlje (pozitivnih) Čuda.

"Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju"

Da li bi iko mogao biti protiv i reći suprotno? Istina je da su ona ne uslov, ali sigurno razlog velike sreće i lepog u životu.  Ne i jedini ali baš jedan od. I ne uvek, posebno kada su uskraćeni sloboda, mogućnosti, izbori, i najveće pravo, ono - na dostojanstven život. Činjenica je da je jedna moja baba rodila i odgajila četvoro, druga pak petoro dece, u najteže vreme XX - og veka, u periodu pre, tokom, i nakon strašnog velikog rata. Bilo je to vreme ogromnog siromaštva u kome su se dosta namučile i mnogo toga preko svojih pleća pregurale, i gde je njihov jedini svet zapravo i bila porodica, i da takve priče mogu biti dobar uzor (izdržati, istrpeti, uspeti) ali ne i osnov za ovo vreme koje nosi neko svoje breme. Nismo u ratu, niti nagoveštaja za to ima (da li i do kada?), svi imamo krov nad glavom (da li i kakav?), nismo gladni (da li i dokle?), svi imamo prava i mogućnosti za obrazovanje (da li i koliko?), lakše je upoznati i uspostavljati odnose sa drugim ljudima (da li i da li?), možemo se slobodno kretati i odlučivati o svemu bez ikakve prisile i nametanja (da li uopšte?). Da, sve je lakše i bolje. I lepe stvari se zaista događaju, čak i na ovim prostorima, ali odakle pravo da neko, bilo ko, posebno država, nameće ženama i muškarcima obavezu produžetka vrste? Država koja se sloganima ne obraća odabranima u vidu molbe ili dobronamernog saveta (kao da se time može probuditi savest, ljubav i bliskost pa iz toga i potomstvo), nego zbog nekog izvitoperenog, lako prepoznatljivog cilja, maltene u vidu naredbe, ne dajući ni cvonjka (duhovnog i materijalnog) sa svoje strane. Niti imajući razumevanja za sve one koji taj važan čin odlažu ili ga se čak odriču jer im je život dovoljno težak i bezperspektivan. Niti ima namere, osim praznih obećanja, da nešto sa svoje strane pruži kao garanciju solidne i sigurnije budućnosti.

Da, istina je da ćemo svake godine izgubiti na hiljade rođenih koji će pravo Čudo normalnog života iskusiti negde izvan granica domovine. Hiljade putnika će krenuti onim drugim putem, preko granice sa koje nema povratka. Hiljade se nikada neće roditi jer njihovi nesuđeni roditelji neće nikada moći ili hteti da ispoštuju ove besmislene slogane, u jednom dosta besmislenom vremenu, smišljene od strane jedne potpuno besmislene politike, na jednom nimalo besmislenom ali tužnom prostoru. Za to je potrebno nešto mnogo više. Napraviti "kuću" ispod koje ne prokišnjava, gde ne duvaju promaje, ne pucaju zidovi i drmaju se temelji, uslov je za planiranje života u njoj. Nemoguće je napuniti je stanarima koji će mirno posmatrati njeno urušavanje usled nebrige. Nerealno i poprilično bezobzirno, osim za optimiste i arhitekte koji kroz ovu nametnutu ideju provlače patriotizam, ponašajući se u sopstvenoj građevini  kao nemarni turisti. O tome da se ovim sloganima mogu pozabaviti a to i čine mnogo razvijenija i bogatija društva, ne ovog puta. Nekako su svoja posla bitnija za pretresanje praherom.

I naravno, kako bih pružila lični mudri doprinos svetloj budućnosti naše nevelike i sve jalovije domovine, poslužiću se sa nekoliko starih dobrih poslovica. Džabe onoliko tupljenje mozga kada je već sve odavno smišljeno:

Ko radi, ne boji se za gladi (Muškarci i žene "radite", i nećete gladovati - za decom).

Kako poseješ, tako ćeš i žnjeti (Dobro seme, dobra njiva, prepun ambar - dece).

Na mlinu koji radi nema paučine (Nema, samo sitnog brašna od koga se može umesiti mnogo - dece).

Ako zapustiš rad, iščeznuće ti veštine (Ne budite lenjavi, otromboljiće vam se svi mišići i onda nema - dece).

Samo mudra glava stotinu ruku ima (Državna je uvek najmudrija, i samo takva može imati buduću stotinu ruku - dece).

Gvožđe se kuje dok je vruće (Msm, zna se ko kuje vrućinu i odakle dolaze - deca).

Lenjivci nisu samo oni koji ne rade, vec i oni koji mogu da rade bolje (Nikako nijedno, niti samo jedno, nego više - dece) - ovo reče mudri Sokrat.

Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji (Ako nećeš da rodiš dete, obećavamo da ćeš kad tad i zbog nečeg roditi mečku).

I konačno moj, najmojiji za javnost:

"Neka on gađa, neka ona rađa, da nam svima lakne, sudbinu smrti nacije s horizonta makne".

Za intimu: Ako samo zbog toga rađaš, i da svima osim sebi i voljenom ugađaš, nek ti paučina uhvati mlin, a on kopačke okači ranije o klin...ali čekaj, pregrubo je...

Čudesnost ljubavi je u njenoj moći da se uvećava i produbljuje. Dopustite da vam se u život useli ta posebna sreća kada ste za to spremni. Kada želja za bićem koje vezuje dvoje hoće da prsne od nestrpljenja. Kada možete da joj date ne samo ono što je do vas, već ima dovoljno svega i izvan vas. To nije sebično, niti prezahtevno, samo promišljeno i odgovorno. Ali ne probijajte previše termin, jer i čuda imaju svoje nezvanično optimalno vreme. Nemojte pritiskati da se desi ako osećate da je njen homonim u nečemu drugom. Ne želimo svi isto, niti smo u stanju da uobičajena očekivanja pronađemo uvek u sebi. Nije greh, i ko zna zašto je to dobro. Volite unapred i unazad svoje čudo, i ono će se desiti kad treba. Ili više njih. Ne kada Neki tamo kažu. Sve to Vi već znate, čemu onda... I srećno! Ozbiljno je to rudarenje (kao za bitkoin... a zadovoljstvo kad iskopaš, veliko je tvoje). A našem Ministarstvu brige za nacionalni identitet i natalitet poručujem - Ljubav i brigu prema i o čoveku rodi,  i svako čudo može da se zgodi. Toeto.