Čujete li? Ne? Pažljivo oslušnite! Samo tiho, jasnije ćete tako
primetiti. Eno je, hropće, grebe, krklja, mrmlja nešto nepovezano. Čak sam je
čula kako svojim kvrgavim prstima gnjavi Morzea sa naizmenične tri tačke, tri
crte, tri tačke, očajnički moleći za život. U jednom trenutku je nervozno
tačkanje preraslo u sklisko isticanje peska kroz usko grlo sata, na čijem dnu
se nakupila gomilica…svačega. Ostavlja tragove kroz žigove koje je udarila
zauvek, nekima u vidu pečata koji će ako bude sreće u nekim slučajevima brzo
izbledeti, ali ako se desi isto, u nekim drugim izazvati tragediju zaborava.
Ima moći onoliko koliko joj se priznaju. I onoliko koliko joj svako od sećanja
bilo kog pojedinca da. Slivena je u traku beskrajnosti koja se meri milijardama
godina, sve do nekog neodredivog početka čiji se opisi definišu knjigom Istine
čiji je pisac nepoznat ali ubedljiv (onima koji u te reči veruju), ili jedva
vidljivim obrisima, očima nedostupnim po mestu načinjenog “zločina” (onima koji
umeju da dešifruju neku drugu realnost).
I onda se pitam, po čemu se ova, koja stenje i mršti na
svoju prolaznost, razlikuje od gomile prethodnih srodnika ili čak tih
prvobitnih, čije linije tek možemo da naslutimo? Po broju preživelih
dinosaurusa, na četiri ili dve noge? Broju tornada, orkana, zemljotresa,
vulkanskih erupcija? Broju započetih, tekućih, okončanih ratova i žrtvama koje
su proizveli? Broju umrlih od nedovoljno hrane, ili sitih ali neostvarenih
želja? Broju novorodjenih za koje je nekima bilo bolje da im se to nikada nije
desilo, ili onih koji neće znati koliko uistinu jesu srećni jer ne umeju da
spoznaju svu količinu opšte nesreće? Broju ugašenih nada, prilika? Ili broju
rodjenih prijateljstava, ideja, mogućnosti? Broju izumrlih neurona u mozgu,
procvetalih izvorišta neizlečivih bolesti, poklonjenih dana koje niko nije
očekivao? Po broju obećanja, i velikih i malih koje daješ i koje si primio, i
nikako da ih zaslužiš ili ispuniš? Po broju na ledjima koji nose, i po kome se
razlikuju od onih iza, i onih ispred? I zašto se uopšte upliće toliko računa u
nešto što u sebi nosi toliko reči koje se mogu pretočiti u kolektivne i lične
tragedije, drame, komedije, poeziju, prozu, satiru, elegije, basnovite i
bajkovite priče koje uvek imaju ipak isti kraj?
A kraj, uslovni kraj, jer i nije pravi iako jeste na
neki način, teško da se razlikuje od bilo kog drugog bez obzira na vreme
dešavanja. U sebi nosi i žalost, i radost, i olakšanje, i teskobu. Toliko
kontradiktornosti u tako jednostavnom datumu sa brojem 31 jednog sumornog
zimskog meseca. Ali zašto komplikovati previše…Ona odlazi. I neće se vratiti. O
njoj ćemo u nekoj bližoj ili dalekoj budućnosti čitati iz ličnih dnevnika,
almanaha, zvaničnih izveštaja, požutelih novina, šturih elektronskih članaka,
dobro sačuvanih arhiva, i iz sve poroznijeg sećanja kako je preteknu neke nove,
ispunjenije, važnije, bogatije, nametljivije. Neke će ostati potisnute i
zaključane u najmračnijim podrumima memorije, kao najgori košmari, sa
tendencijom prodiranja kroz njene pukotine. Imaće onaj gorki ukus kakav izazivaju
iz nekog razloga zdravi plodovi, preporučljivi za imunitet. I nije daleko od
istine da će i takve negativne ipak imati dalekosežne pozitivne posledice, na
životno iskustvo naravno. Neke će se izdići i biti obavijene oreolom
posebnosti, zbog nekog, ili nečeg, ili oba u čvrstom zagrljaju, ali će detalj
po detalj izmicati koliko god celovita slika bivala zaštićena pravom na
ekskluzivnost.
A ova 2014-ta? U jednom trenutku, učini mi se da je
zaslužila epitet gladne godine, kako po trajanju tako i nekom čudnom
smenjivanju godišnjih doba koja uopšte nisu ličila na sebe. Možda i zato što
nije zasitila onaj apetit za ostvarenjima koja je obećavala, i pojedincima i
grupama. Valjda je to bila ona nada u bolje sutra, a u stvari, ispalo ovo
osrednje ili bljutavo danas (barem za većinu). U drugom momentu izgleda kao da
je proletela i ne okrznuvši bitnost, ili upravo udarivši poneku čvrgu ili čak
jači udarac a da i ne znaš sa koje strane, niti zbog čega. I kad dlanom o dlan,
evo kraja, a ti se ljudski nisi ni naoštrio da joj izrezbariš nešto od sebe, a
i obratno. Ili godine zaista idu brže kako stariš, ili je vreme oduvek bilo
neopipljiva kategorija koja je itekako vidljivo ostavljala tragove u vidu
promena na licima i telima, umovima i psihi, preko potomaka koji su se ubrzano
pretvarali u odrasle a i predaka koji su odlazili kako je logika nalagala.
U 14-oj su se desile mnoge stvari. Velike i male. Desio
mi se još jedan lični rodjendan; pa rodjendani meni bitnih; pa jedno veliko
putovanje; onda smrt jedne divne osobe koja je po svim računicama otišla ne
samo prerano, nego nepošteno naglo, bolno i neočekivano; potom gubitak jedne
“stvari” koja to nikada nije bila a neizmerno je značila, iako takav ishod
nisam mogla da zamislim, a time i vera u postojanost nečega u čiju večitost
veruješ ali očigledno njen izmicaj ne možeš da sprečiš i pored svog truda i
unetosti, jer ne zavisi sve od tebe; uzgred, gubljenje samopouzdanja, volje,
padanje u nepodnošljivo loša raspoloženja, preispitivanja, oticanje želja,
brkanje ciljeva, variranje koncentracije; udaljavanje od ljudi a na momente i
od sebe iako to ne sme da se dešava; upoznavanje novih virtualnih ljudi, dok
stvarni svoje bivanje transformišu u razna agregatna stanja; nadolazak
neočekivane inspiracije, puno crtanja, pisanja, čitanja, hvatanja zjala i snova
za repove. U stvari, nije se previše razlikovala od prethodnih u nekim dobrim
segmentima, osim što je u negativnim nažalost upala u neprekidni niz teskobnih
godina, i koju bih zato volela da zaboravim. Valjda je taj zaborav vezan za
kvalitet dobijenog, a biće i nezadovoljstva svojim umećem da se do dobrog
nekako dodje, ili bar ne izgubi ono što postoji. Ali alarmantnost je sada na
crvenom – vreme ide, leti. gazi, i ne treba dozvoliti loša ponavljanja. Dobra
su svakako dobrodošla, osim što traže i nešto od novog, jer ciljevi guraju
život i potrebu da se za njih bori.
U 14-tu sam ušla sa 3 želje. Nisu bile pregrandiozne,
mada su bile polurealne. Upravo tako su se i ostvarile – jedna i po ili taman
toliko koliko sam valjda bila jaka, sposobna, voljna da ostvarim. Da je godina
trajala duže od 365 dana, i tada bi bilo teško da se uglave u celosti u taj
uvećani iznos. Valjda sam preterala sa njihovom veličinom. Zato treba sa
željama pažljivo, na oprez i sa rukavicama. Za neke maksimalni gas na papučici,
da se stignu. Za neke i ručna i nožna kočnica, a za neke najbolje da se kao
višak odmah izbace iz prevoznog sredstva zvanog duša, glava, srce, ili kako gde
već ko smešta svoje.
Šta sad reći Deda Mrazu? Kako osmisliti stvar a da upali
bar jednom u celosti? Sluša li on uopšte veliku decu? Ispunjava li njihove
snove i hirove, ili taj uopšte ne postoji, nego ga godišnjaci uvažavaju da bi
mu lakše prebacili krivicu zbog neostvarenja?
Nešto se ozbiljno razmišljam…da uopšte ne poželim ništa.
Ono vezano za dobro zdravlje najbližih, za mir u svetu, za finansijske nebrige,
to se podrazumeva, to uopšte i ne računam u posebnosti tj. obavezno želim iako
svesna da je najteže upravo to zadržati. Ali ono drugo…ono što do sada nisam
uspela, teško da će mi pasti opet na pamet. I da padne, odmah ću povući vodu i
oterati u okean ostalih želja, da se meša sa ostalim, tudjim…možda da tamo
nadje nekog svog para ili društvo, pa tako ojačana bori za svoj život. A
takodje mislim: Ko pametno ćuti, otvoreni mu puti – ko u prazno galami, po
glavi ga odalami.
I, i, šta ćemo sa 2015-om? Da je kolektivno prespavamo
jer nas “boljitak” čeka u 16-oj? Individualno izdevetamo ako počne da srlja još
na samom početku? Zamrznemo bar u narednih 10 jer i ne liči da će se nešto
specijalno desiti (čast izuzecima koji već imaju projektovanu sigurnu budućnost
do 2050-te, ali to nije za ljudsku boraniju). Ili možda ponajpre budemo nežni,
pre svega prema sebi jer smo ipak skloni tome da preuveličamo i svoje potrebe i
mogućnosti, i da je nužno da se zadovoljimo manjim ostvarenjima. Ili da
jednostavno živimo, od danas do sutra, bez prevelikog očekivanja, zahvaljujući
se tome što postojimo, živimo u turbulentna ali još uvek savladiva vremena,
opskrbljeni razumom i voljom da nešto menjamo, trudeći da ogrebotine od života
budu što površnije a mi mnogo jači i sigurniji sa svakom narednom. Nežnost
prema drugima je Obavezna (ta ne moram i to da ističem kad je to pojam sa
hiljaduvekovnim korenjem koje se ne može iščupati).
Deda Mraze, neću ti ništa, obećavam! A ti meni…ako
misliš da sam bila dobra, pa sad…ne moraš da škrtariš. I Hvala, unapred, u
sredini i unazad. I spomenuću te u decembarskom blogu 15-te, ako nisi već
isplanirao da me fizički odškartariš. A osobito ako budeš načuljio uši i čuo
ono što ću šaputati tiho, mnogo tiho, onako u sebi, da ni sama ne čujem, šta je
to što još uvek želim.
I da ne budem kvarna k’o kvaran zub – ipak moram da
kažem jedno ogromno Hvala, nemam pojma kome, što sam u 14-toj rodila ovaj Blog.
Jeste, bilo je to bezgrešno začeće osim ako se izuzmu iz obzira činjenice da
nešto s nečim mora da se spoji da bi se nešto novo stvorilo. Nećemo
detaljisati, ali je valjda logično…to je bio moj um i nešto bezobrazno zvano –
volja. Ali je i Deda Mraz sigurno umešao svoje prste…to je ona polovina želje
od ukupno 3. Dobro, ćutaću, neću biti nezahvalna! Ćutim, ćutim…Valjda umeš da
čitaš misli zaključane u desnoj fioci levo gore, u desnoj pretkomori olinjalog
srca, i onoj kutiji sakrivenoj u dvanaestom prevoju manjeg odeljka organa za razmišljanje.
Srećno vam-nam…uz dobijanje malo više no što smo možda
zaslužili, ali sa obećanjem da ćemo obećanja o budućim zaslugama ispuniti.
Nova Godina, kuca na vratima! Ili je to već zamrznuti
deda pristigao?! Xoxoxo.
