Upali sveću u čast sumraka sveta

Dodju tako dani, a otprilike dolaze svaki dan, kada shvatiš da nešto ne razumeš. Mnogo toga u stvari, nekada baš slabo a mnogo češće no što bi želeo – baš ništa. Podstreka iz raznih izvorišta je pregršt. Malo nečeg te bocne iz bliskog okoliša, nešto pak sa sigurne daljine. Posledica prvobitnog znaka pitanja velikog kao vrata je zbunjenost, koju odmah zamenjuje zgražanje, koju pak poklopi ljutnja, a na kraju sustigne nemoć. Iako si nešto saznao, pažljivim varenjem činjenica uvidiš koliko zapravo produbiš svoje neznanje…ne znaš da objasniš, shvatiš, prihvatiš. (P)ostaneš slep kod očiju, nem kod ustiju, gluv kod ušiju, a ako se uključi i um kao glavni krivac, jedan po umlju ili čak sklon bezumlju.

Prošlog meseca se u Norveškoj desila jedna priča koja je, u nizu retkih ali drastičnih po obliku, uzburkala javnost. Jedna od najmirnijih, najsigurnijih, najzelenijih, najsevernijih, najrazvijenijih zemalja u Evropi i svetu, doživela je šok i suprotstavila koplja široke javnosti i uznemirene privatnosti. Desio se – škotski ovčar, pas čije ime nisam upamtila ali njegovu lošu sudbu jesam, a usled upečatljivosti neslavnog kraja sa mnoštvo ljudskih repova iza, dospeo je i na ove moje stranice. Slava mu i hvala, što je najverovatnije ostvario svoju misiju vernog i dobroćudnog psa, ulepšao život svog gospodara, ali na kraju nažalost doneo mnogo tuge bliskom usled svoje nasilne smrti. A psi obično ne umiru tako, ili ako i jeste pre vremena to je zato što su probali da nekom spasu život pa sami nastradali, ili nestali usled neizlečive bolesti, kao i ljudi uostalom.

U stvari taj pedigrirani pas je, može se reći, doživeo nešto mnogo više no što većina njegovih srodnika po šapama i načuljenim ušima može i da poželi. Živeo je mirno a umro u agoniji ali slavan, oplakan od onih koji nisu ni znali do njegove smrti da postoji. No, vratimo se na početak ove posebne priče koja je uspela da tu naj javnost podeli u dva tabora. Jedna bezazlena šetnja psa sa gospodarem, negde na obali hladnog severnog mora, u blizini bogatog pašnjaka sa stadom ovaca, pretvorila se u užas njegovog vlasnika. Naime, škotski je kao i obično izašao na vazduh, veselo trčkarao,  a onda se iznebuha pojavio nervozni, napeti, frustrirani, beskrupulozni, bezosećajni vlasnik blejavog stada, repetirao pušku, opalio jednom, onda drugi put i … škotski ovčar je otišao u raj za pse. Raj sigurno jer je takva nevina i bezazlena životinja dobila metak koji nije zaslužila a valjda sve nevine žrtve završe u nekom paradajzu. 70-godišnji ubica je zaobišao pripadnika svoje vrste, tj. čoveka, ali se prekomerno ljutit nakon zločina, vratio džipom i ucveljenom vlasniku psa sasuo u lice da će tako drastično proći svako ko ugrozi njegovo stado. Nije bas najjasnije da li je psić zaista pokušao da se poigra sa ovcama ili je histerija već nečim uznemirenog stadovodje bila neopravdana ali ipak nečim izazvana. Ko zna, možda je ipak nekim ličnim ludilom ali mi to nikada nećemo saznati, tajna otišla u pseći grob. a oštećenom vlasniku treba verovati na reč o odigranom scenariju jer je već dovoljno p(l)atio.  Možda je priča ipak izazvana mržnjom prema psima? I u toj mržnji leži pas tj. u tom grmu leži zec. Upravo su posledice te (može biti) mržnje, cela ta dijabolična priča izazvala raskol u javnosti. Na jednoj strani su se našli oni koji vole životinje, a na drugoj oni koji vole ljude…ako ćemo bukvalno da prevedemo, ali bi bilo previše bezobzirno i površno da se sve oboji tako olako u crno i belo (ili ipak realno?) i još tvrditi da su ljubitelji životinja mrzitelji ljudi, ili da su ljubitelji ljudi mrzitelji životinja i da se sve završi na tome.

Razložimo to zdravorazumski ovako – Oni prvi su bili pogodjeni surovošću jednog strahom i besom obuzetog nečoveka koji se životinjski ophodio prema zivotinji (dakle čovek je postao nečovek, a ako je nečovek onda može biti samo životinja, mada kažu da životinje nikada ne ubijaju bez razloga nego ili iz straha, ili zbog opstanka, ili zbog hrane, te je logično da je u ovom slučaju nečovek životinja koja je ubila iz straha ali i opstanka njegove hrane tj. stada). Ovi drugi su bili manje-više pogodjeni osudom nečoveka tj. životinje u ljudskoj koži jer je ipak po pravdi, ali izuzetno pogodjeni time što je mimohod i masovno paljenje sveća po trgovima za dušu nevino nastradalog psa nadmašio svaku iole sličnu manifestaciju na istom prostoru, povodom neke ljudske smrti, a da se ne spominju one masovne koje se pred njihovim očima na tv-u i kompjuterskim ekranima dešavaju svakog dana, svakog časa, svakog minuta, svake sekunde sadašnjice (lokalnog Breivika ću izuzeti iz ove priče). I time su ovi drugi svrstani u ? Dušebriznike koji veličaju patnju tamo nekih dalekih, nepoznatih, bezličnih ljudi koji eto nisu imali sreće pa ih bar treba istrebiti da ne budu vise nesrećni, ILI u ljude životinje koji nemaju ništa od ljudskosti kada mogu hladnokrvno da osudjuju ljude neživotinje koji ljudski sagledavaju koliko ljudsko zlo može da izazove i životinjsku i ljudsku agoniju, ILI u mrzitelje životinja koji ne shvataju koliko su životinje plemenitije i bolje od ljudi i koji nikada neće shvatiti onu maximu – što više upoznajem ljude, to više volim životinje?  Na suprotstavljenim stranama našli su se oni koji su osudili ubicu nevinog psa, što je svakako ljudski, i oni koji su osudili toliku buku ljubitelja koji su ostali tihi i ravnodušni pred mnogo većim zločinima koji se dešavaju svuda oko nas, što je takodje ljudski. U sredini su se stisla pitanja – da li se stepen ljudskosti meri prekomernim doziranjem ljubavi prema životinjama ali i ljudima? Da li su neke ljudske smrti važnije od onih koje nas se ne tiču, pa ostajemo tvrdi uzimajući ih nedovoljno važnim, trivijalnim, nebitnim ikakvog osvrta? Mogu li se i trebaju ljubavi prema životinjama i ljudima razdvajati i uopšte stavljati u isti koš? Kako se meri stepen humanosti, bez obzira na vrstu i treba li to uopšte raditi?

No hajde nešto i na svoj račun. Od kako znam za sebe, jurila sam sitne životinje, pa tako gajila papagaje, kornjače, ružne grebajuće bradate agame, mutave ribice, par kučića a osobito gnjavila mačke pri čemu mi ni ulične nisu izbegle, da bi na kraju postale redovno društvo. Štaviše, ponekad sanjam mačke i leptire koji razgovaraju sa mnom, onako kao ljudi, tako da su oko mene sve te divote skoro neprestano.Dakle, ja sam Mačka-rka na kvadrat! Neki bi rekli, pre svega oni što vole verne, odane kuce, najpoznatije najbolje prijatelje čoveka, da grešim i da sam izabrala nešto lukavo, svojevoljno, kvarno, što se vezuje za kuću ali ne i vlasnike. Ali ja i ne želim da budem vlasnik, da raščistimo. Ne mogu da se savladam ni svoje misli a kamoli živa bića, makar bili repati i dlakavi od glave do pete. Zato je mačka za mene savršen izbor. Usled takvih “poremećenih” vrednosti, kroz moj život je prošao jedan poveći čopor mačaka. Jednoj sam čak rečima i maženjem asistirala tokom koćenja tj. radjanja mačića i mnogo sam ponosna na to! No, ono za šta bi me pravi ljubitelji mačaka osporili kao jednog od njihovih jeste to da ja ne mogu da živim sa mačkom, mačorom, mačićem, šta god od toga, u kući. Možemo mi da se gnjavimo, mazimo, zajedno predemo, razgovaramo, čak i ljubnemo u vrh nosa, ali me njihova neizdipiliranost i specifičan miris ipak drži na distanci. Uzgred i alergija na njihovu dlaku od strane mojih porodičnih čovekolikih. Tako se moje mačke i ja volimo na daljinu ali je ta ljubav ovekovečena do kraja, njihovog ili mog. Nažalost, kako sam surovo odredila granice naših druženja, tako su se i moje mace smenjivale jer ih je nešto uvek sprečilo da dožive duboku starost. Najčešće su to bili automobili na ulici i mačje nepoznavanje saobraćajnih propisa pri prelasku a i bahati vozači koji ravne teren pred sobom, divlji mužjaci mačori koji su mi davili najbolje primerke i ostavljali ih ranjene ili dokrajčene što je izazivalo veliku bol, ili su nestajali u neznanom pravcu uz pretpostavku da ih je neko od dece iz komšiluka usvojio, do najdrastičnijeg primera dugogodišnje ljubimice koja je uginula usled bolesti i zašta sam pomalo sama bila kriva. Mace su se smenjivale, ja očajavala za bivšim ali ushićeno dočekivala neke nove koje su od “loptica” brigom i pažnjom dostizale svoja zrela doba. Evo, i sada imam jednu macu, pomalo neodgovornu majku prvog puta koja je u drugom krugu naučila šta znači predanost i posvećenost roditeljstvu, pa se čak i od mene sakrila sa sve potomcima, čiji broj još uvek nažalost nisam saznala. Nadam se samo da će jednog dana graciozno ušetati sa svima njima i doći mi na ručak. Da li mi nije verovala pa našla bolje sklonšte u dvorištu pored, ili ju je situacija iznenadila dok je obavljala noćnu šetnju pa je aterirala na tudjem terenu? Ja strpljivo čekam i radujem povratku svoje domaće ljubimice. Doduše, ja nisam toliko po svojoj prilici posvećena, pa ni dobar obožavatelj životinja kada dozvoljavam da se mezimica u takvom ali i običnom stanju snalazi sama. Neki bi možda mojoj maci na mom mestu obezbedili potpun pre i post porodjajni tretman, uveli parno grejanje u jastuke, obezbedili penziju u neograničenim whiskas kolačićima za mirnu starost, platili estetsku operaciju poderanog uva osakaćenog u nekoj uličnoj prepirci.

Neki od mojih prijatelja, a ima ih podosta, zaista predano brinu o svojim članovima porodice, a ne govorim o deci, na njihove pse mislim (niko od njih ne čuva mačku, hm…kako ja to mogu da tolerišem?!). Znam da su imali mnoge neprospavane noći, plaćali skupe intervencije, vodili ih na ili zbog njih nisu išli na godišnje odmore, zovu ih decom i tepaju im tako, i dali bi sve da im produže već ušuškan i spokojan život na kome im može pozavideti 2/3 čovečanstva. Prijatelji moji, a i oni koje ne poznajem, ako ovo čitate, nemojte me pogrešno shvatiti iako je izvesnost upravo takvog tumačenja osigurana!…Samo hoću da kažem da ja ljubav kao pojam obradjujem u svojoj glavi svakodnevno, da je tumačim, živim, predajem joj se, uzimam kada je daju, bez premišljanja, a u to ulazi i ta prema životinjama, mojim i tudjim. Takodje, jako dobro znam koliko nežnosti može da se razmeni sa ljubimcem, i koliko je detinjstava bilo obojeno čuvanjem životinja, i kako se njihovim imanjem razvija odgovornost i saosećajnost, i koliko samo životinje umeju da slušaju a da ne postavljaju pitanja, i da vole bezuslovno (što neki ljudi i ne znaju šta znači). Šta ako u stvari ja i ne znam šta je prava ljubav, kada mogu uopšte da merim nešto što se nekome bezrezervno daje, makar hodalo na četiri noge? I kalkulišem da će mi ugroziti životni prostor dlakama, ostavljajući je na nemilost vremenskim i nekim drugim neprilikama? Da li sam onda zaista čovek ili životinja koja misli samo na sopstvenu kožu ali ne i krzno onih koji u nekom smislu zavise od nas?

Ali šta ćemo sa onim velikodušnim koji svojim ljubimcima obezbedjuju dnevne obroke koje neki ljudi neće za života videti, kupuju im fensi garderobu pa čak i nakit, i pri tom organski ne podnose decu? Što neki prošetaju decu samo zahvaljujući višim silama fiziologije njihovog ljubimca a da njega nije dete bi do polaska u školu premeravalo kvadraturu stana? Štaviše, provlače se tu i neke paralelne homicidne ideje, koje ne smem od užasa i neshvatanja (opet ja ništa ne razumem) da uzmem za ozbiljno jer je previše morbidno da ne bi bilo filmično? Šta sa ostavljenim basnoslovnim nasledstvima od 23 sobe podgojenim četvoronošcima i hiljadarskim tretmanima za uklanjanje tumora na nezgodnim mestima? I sa čoporima pasa koji tokom ledenih i hladnih dana u potrazi za hranom, napadaju decu i nemoćne dok zagovornici životinjskih azila nemaju bolji predlog od toga da svako ima prava na slobodu pa i takve životinje, umesto da ih lepo rasporede i odvedu svojim kućama i brinu sami o njima. Šta sa bulovima koji šetaju pitove bez brnjice na tanušnim trakama ili bez njih, koji svako malo užinaju nečiju polovinu lica, ili nekog od udova i budu od nadležnih blago ukoreni a od istomišljenika pohvaljeni za izbegnutu kaznu? Šta sa minskim poljima od smradnih ćuftica koje bi njihovi vlasnici trebali lepo da stave u džep i odnesu kući na analizu i dubinsko ispitivanje ili bar sahranjivanje u svojim kupatilima gde, ako ćemo pošteno, treba deliti i taj prostor kad već nema diferenciranja teritorije a vaspitanja o pravilnoj brizi o dotičnim stvarima uopšte?

Nakon ovakvih (pomisliće i verovatno neko reći), tendencioznih pitanja i konstatacija koja u sebi kriju zluradost, osudu vlasnika bilo kakvih ljubimaca, koja pokazuju netrpeljivost i prema ljudima koji imaju veliko srce  i životinjama koje imaju njih za savršene vlasnike, mogu samo da namaknem na vrat gomilu usplahirenih i u srce i dušu pogodjenih ljudi koji znaju šta ja gubim a šta su oni dobili, koji su svesni moje nesvesti. Medju njima je sigurno i onih koje poznajem i koji me znaju. Možda ih ima manje a možda isto onoliko koliko je često sresti ih kada se u medijima povede tema o životinjama, i gde obavezno na verbalnoj giljotini završi onaj ko prednost da ljudima nad animalijom.

Kaže se da oni koji vole životinje vole i ljude. Da li dotični ili pak norveški slučaj zbog koga je ova tema i pokrenuta opravdava tu postavku? Nekako bi mi zaista draže bilo da se u toj naj, a i na nekim drugim mestima na kojima se lepo i opušteno živi,  održi neki mimohod i paljenje sveća za sve one mučenike koji ovog trenutka gube svoj krov nad glavom, svoju budućnost, svoj mir, državu, svoj život čak, makar delićem snosili deo odgovornosti za takvo što, iako…

Jedan nevini pas poginuo je zbog privremenog ili permanentnog ludila jednog čudaka, i sigurno je zaslužio neke suze i bol, postmortem podršku za sprečavanje sličnih situacija, pa možda i za osnivanje nekog novog humanitarnog fonda za zaštitu životinja. Usput je izazvao spontana okupljanja saosećajnih, onih koji će sprečiti rat izmedju ljudi i životinja ali ustuknuti, zaćutati, onemeti kada treba stati iza parole o prekidu rata medju ljudima. Da li je to zato što su životinje bolje od ljudi i što nikada neće izazvati rat, ili zato što ljubimci umeju samo da ćute, i da uvek samo pružaju ljubav a da i ne moraju da traže nešto posebno zauzvrat?

I još nešto na kraju ove duge storije. Dragi ljubitelji životinja, kada bi dospeli u situaciju da treba da spasim samo jedan život – Vaš ili Vašeg ljubimca, šta mi ne bi oprostili? Da li treba da se osećam krivom što bih vam poklonila život? A da nisam Bog. Ili ne zaslužujem ni ljudsku milost kada ne razumem ono što samo uzajamna ljubav ćutljivog i govorećeg ume da shvati?

Tu nešto smrti

Pre nepune dve sedmice zaposela me Misao. Misao strašna, misao tužna, misao definisana dimenzijom neodredjenog vremenskog trajanja i svih potencijalnih oblika u koje može da se transformiše a da ne izgubi suštinu. Prišunjala mi se iza ledja, stavila duge hladne prste preko vidnog polja, onda se spustila na vrat i poput ljigavog oktopoda isti čvrsto obgrlila ali očito bez namere da dovrši stiskavski posao, da bi potom vrtoglavo skliznula na područje grudnog koša i tu odležala dovoljno dugo da se misli zabrinjavanja aktiviraju i poguraju je naniže u grotlo gde se vari štošta ali takvi elementi nikako. Dotična me ozbiljno paralisala na par dana, izazvala izuzetno neprijatne simptome čije posledice još uvek vučem ali da kucnem u drvo, čini mi se da će se povući. Ali Možda, ako ne zaključi da sam povoljno tle za izgradnju stambenog prostora u koji bi se naselila na duži period. Sada prikupljam dokumentaciju da je moja teritorija trusno područje, da tu često vršljaju zemljotresi rastegljivih skalnih veličina, poplave su kao dobar dan, vulkani se aktiviraju s vremena na vreme i to nenajavljeno, o tornadima i uraganima da ne govorim. I naravno, posle toga sve treba graditi od nule i to bez spoljnih donacija, humanitarnih pomoći i slično, sve u se i u svoje kljuse. Potpuno je onda logično da ta Misao kod mene nema šta da traži i još da planira da mi stalno pravi društvo. Ne, hvala, Ne. Čak sam razmišljala da joj ponudim plaćanje neke mesečne ili kakoveć nadoknade da mi se ne primiče. Kako nemam nikakve jake veze da joj se sudski zabrani komunikacija i približavanje mojoj duši, idem na sve mogućnosti umiljavanja joj i odobrovoljavanja je. Nisam ulizica ali nekad ne može drugačije. Postane tako čovek malecan i u sopstvenim očima, ali i strah ima velike oke. 

Taj strah, odnosno spopadajuća manijakalno depresivna Misao glasi - strah od smrti. Od smrti bliskih. A kao nikada dosad ili preciznije po prvi put, i od sopstvene. A uvek sam imala sasvim dobro i utešno objašnjenje da nije sve tako...ni smrtno, ni dosadno, ni nerešivo, ni uporno, ni bajkovito, ni moguće da je nemoguće ne objasniti ga. Ista besmislenost (jeste li?) kinjila me u ranom detinjstvu a onda i uzlaznoj mladosti. Užasavala me pomisao da ću ostati bez roditelja, a tako jedincata i prepuštena samo njihovoj pažnji, brizi i ljubavi, svaka pomisao o takvom gubitku uspevala je da iscenira najgore moguće košmare u kojima me kao siroče niko nije hteo, makar i za ukras. Valjda sam imala potrebu da budem potrebna a i da meni potrebni budu zauvek tu, da se niti nekih neraskidivosti nikada ne prekinu. Onda sam porasla a Misao se povukla i pronašla neke druge ljude, da ih muči i opominje na neke neminovnosti. Njena senka se ipak vukla negde po ćoškovima mojih sećanja ali sam je kao što inače i radim sa neprijatnim stvarima ignorisala, nadajući se da sam u njenom podsetniku za sastanke štiklirana kao odradjeni posao.

Medjutim, mi sićušne, zastrašene od svega i svačega, nemirne, nedokazane a može biti i površne duše ne umemo da dobro procenjujemo stvari. Misao mi je kucnula na vrata par puta i to onda kada sam ja sama postala nekom zaista potrebna i zaista odgovorna za tog drugog, kada sam vec donela odluku da taj drugi postane deo i izdanak mene. Vrata nisam otvarala, samo sam im se prišunjala ne dišući da se ne odam, i čekala da zbog žurbe i silnog posla nastavi dalje. Ali, ovog puta očigledno nisam bila dovoljno oprezna. Ne da nije pokucala na vrata, nego je usled moje nezaključavajuće nepažnje elegantno ušetala, sela na najbliže udobno mesto i ošinula me svojim izazivačkim pogledom. On, pogled, prikovao me uza zid i jedino što sam čekala bilo je izvršenje zaslužene smrtne kazne jer sam eto svesno eskirivala stvari koje normalni ljudi lepo ugoste, popričaju o tome i onda Misao isprate uz tapšanje po ramenu da će se opet, Bože ti pomozi kada, opet sresti. Naravno, nisam se usplahirila koliko bi mene sve to fizički bolelo, na kaznu mislim, nego na to što nemam ni napisani testament, ni ispisana oproštajna pisma iako nije samoubistvo u pitanju, ni pozavršavane poslove, što po kući, što po glavi, ni to što imam bar još par godina odgovornosti za druge a posle kako hoće. Hoću reći, nisam se uplašila toga što bi mene ne bilo bilo, nego to da je u pitanju pogrešan trenutak za egzekuciju. Medjutim, taj deo je potpuno ništavan po svom senzibilitetu. Ono što me paralisalo bilo je da nikako ne treba, ne može, ne sme da se nešto tako desi meni bliskim ljudima, onima od kojih moj unutrašnji sistem za preživljavanje opstaje.

Jednostavno ne želim da se išta loše desi, jer smrt nije dobro ili ne olakšanje, osim kada to zaista jeste a biva ponekad. Teško podnosim sliku o nemanju, nestajanju, sliku o nikada više, i ne stvari nego ljudi. Opis toga je...kao da je u pitanju otimanje nečeg, nekog. I još osećaš, znaš da imaš mogućnosti da koliko toliko nešto nadoknadiš a ne znaš baš kako, ni koliko ti je vremena preostalo. Ta Misao. Učinila me da se osetim tako samom i tako obeznadežnom, tako nemoćnom i tako ranjivom. Nedostajalo mi je da mi neko kaže - Ne brini, biće sve u redu. I da nekako znam da je to jedino rešenje za izbacivanje te Misli iz mog stana. I da znam da nisam jedina koja se sa tim uljezom suočila. I da znam da će sve to zaista proći, makar se vratilo kasnije, ali kada budem spremnija. Valjda mu ta spremnost za nepotrebnost drugima i netrebanje drugih sebi dodje u pravi čas, kada ta Misao za tebe takodje ostari i izgubi na snazi, postane sopstvena suprotnost, ili pak potreba kao jedini izlaz. I ima takvih, medju nepoznatim, nevidljivim, nikad dodirnutim, ali divnim ljudima sa kojima te slučajnosti spoje i koji to - ne brini, umeju da ti kažu a da nisi ni tražio, a još manje očekivao. I njima hvala. Onim drugima koji su se dobrovoljno pretplatili da budu tu a onda pobegli jer ih nervira vapajna buka, treba otkazati "obavezu" da se nadju u nevolji. Još se i oni moraju nositi na savesti i uterivati im strahove da budu dobri a ne umeju. Bolje da se plaše Misli nego nečijih slabosti i nečije potrebe za njihovim ličnim prisustvom koje namerno, iz bezosećajnosti odsustvuje. 

U stvari, nakon dubokog i ozbiljnog razmišljanja, ispitivanja i testiranja uzroka i posledica - io, Ich, Я, je, 私は, me - veruje u stvari u večnost svake vrste, samo što sam imala loše dane, loše trenutke, loše konekcije sa Mišlju koja u sebi nosi strah...strah od prolaznosti, prestanka, potrebe da se bude potreban i da je nesto potrebno da bi se smatralo upotrebljivim. Ionako jako dobro znam, mada znam da ne znam zašto, da svi ionako uvek staro završimo da bi uvek novo započeli. Mogu eto odabrati da na kraju krajnosti počnem kao orhideja, ili bambi, ili mozda eukaliptus, muškarac ili patuljasti jež i sve će to imati svoju svrhu i odredjeni rok trajanja sa novim neizvesnim početkom nakon zasluženog srećnog završetka.

A mogu odabrati i da se tešim nekim mudrostima dok ne dodje fajront i račun za plaćanje. Gospodin pisaoni Pekić je mudro izjavio da čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan covek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost (ja sam sve kompletirala i mogu da kažem ponosito da sam - čovek, tj. žena, tj. valjda je to isto mada bi mi mizoginisti dobro očitali). Pa je još jedan, a taj bi bio ovaj očitavši, Joca Dučić kazao - umreti to nije ništa, ali biti zaboravljen to je najsvirepija odmazda smrti nad životom (daklem, pod hitno mora da radim na svojoj nezaboravljivosti tj. upamtljivosti, da stvaram, vajam i sebe i one za koje odgovaram, da ne zapostavim ovaj blog i pišem mu domaći svake sedmice, da smišljam mudrosti koje će neko citirati nakon moje smrtnosti, kada budem bila mahovina ili leptir). A smatram da je najlepša ona latinska - strašnije je bojati se smrti nego umreti. Jašta da je istina jer dok se ustručavaš i kako je još jedan veliki gospodin i to Selimović rekao "boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?", ne umeš opraviti na ono sad i samo misliš o nekom crnom odmah ili sutra, onda i ne zaslužuješ da jedeš pečenje, nego da te nataknu na ražanj i pojedu. Umreću, pa šta. I živeću posle smrti opet možda, pa šta. I večnost zaista postoji, samo u tu bajku treba verovati, čak i kada je i ako je to samo nada uplašenih i voljnih za besmrtnost. A imam i ignore listu za takve provokacije koje Misao inicira. Jeste da problem perzistira ali je bar pod ključem.  

I poručujem Misli - za sebe ne hajem, ali me poštedi straha za druge i njihovih odlazaka. Niko ne ide nikud, ne maši mi lažima pred očima. I da - sve će biti u redu, ne brinem. Samo lelujam u trenucima kotrljanja nizbrdo. I stvarno mi nekada neko treba da me zaustavi. I obriše svu prašinu, stavi meleme na uboje i poljubi me za utešje mi ako to jako poželi, jer i ja to želim i mnogo mi znači. Zaista bi manje bolelo što tu nešto smrti a smrd je nesto sto te hteo ne hteo .... (četiri slova za stihovnu rimu, ali cenzura se vratila sa godišnjeg pa se tačkamo).