Brlog

Zovem se Ruža. Jana. An Na. Nadja. Anastasija. Lea. Kovalska, X©. Mnogo sam lepa, mlada, pametna, sposobna i uticajna. A sve je počelo ugledom na jednu predivnu plavušu  koja je u odnosu na nas mlade vlogerke već sada obična tetka, premda jako slavna i uspešna, i koju ću jednog dana prevazići po količini najkvalitetnijih krema, maskara, pudera, senki, fudbalera, azurnih mora, cipela, bundi, tašni i stanova. Imam 100.000 subskrajbera na jutjubu a smeši mi se pola miliona. Na instagramu za mnom puzi još više, a kad se lansiram na zapadnu obalu, zaradiću i svoj prvi milion idiota. Pardon, dolara. Svoju karijeru započela sam kao devojčica pošto su mi mama i tata kupili kameru i rekli da moram sama da se izdržavam. Tako sam se odlučila za pokretanje svog kanala na kome možete pratiti moj uzbudljivi život. Tamo možete saznati koliko i u čemu spavam, zašto ne doručkujem, koliko često idem da piškim i kakim, kakvim frajerima dajem šansu, u kojoj boji su moje omiljene sveske i zašto ih ne popunjavam u školi, koliko sam platila antirid i masku od ježeve sline, koju veličinu sisa i guzice ću ugraditi za svoj 14-ti rođendan, pardon 28-i (jer sam već počela da se raspadam ali to niko ne sme da zna), gde sam kupila svoj prvi dildo , koliko sam sati provela na aerodromu na putu za Puket, šta sam kupila u Bečkoj operi, kako izgleda moj njujorški hotel sa zvezdicama, u šta sam se poslednji put zaljubila, šta on nikad ne sme da ti kaže, kako ćeš ostvariti svoj životni cilj, koliko puta sam izgubila nevinost, da li je bolji nude ili karmin boje jorgovana, kako proliti veštačke suze, kako mu se osvetiti kad te ostavi, kako se praviti da slušaš na času, kako izgleda moja baba, kako šminkam svoju kevu, koliki mora da mu bude intelekt da bi napravile dobar izbor, šta je emancipacija, da li su crnci gori od belaca, gde čuvam svoju najvredniju bižuteriju, ajfon ili ajfon, cipele od krzna ili zmijskog vrata, kako pravim smuti i njime oblažem kosu, lice i cipele, voli li te ili samo ceni, tatina sam mezimica, umirem - nestao mi je prajmer, moje leto na Kopu, moja prva palačinka, vozila sam se u šatlu, šoping princeza medju prosjacima, ne znam više šta da smislim, pitajte me ja odgovaram. Jedan vaš lajk = jedan moj virtualni poljubac a možda i moje nošene gaćice. 

Zovem se Andrija. Janko. Čoda. Djota. Delić, Glavić,Y©. Mnogo sam frajer, mlad, pametan, sposoban i jebem po kućama, i na javnim mestima.  A sve je počelo ugledom na jednog svetski poznatog lika s jutjuba koga sada nakon stečene slave mulati hlade na Sejšelima dok mu svaki dan serviraju naizmenično plavušu i crnku u koktelu, ali ću tog pacera jednog dana prešišati i kupiti samo ostrvo a njega baciti ajkulama. Imam 200.000 subskrajbera sa progresijom ka milionu ribica koje će upasti u moju mrežu, somove ne računam. Na instagramu imam još više, a kada me otkriju belosvetske kurvice, postaću kapetan svemira. Svoju karijeru sam započeo igrajući video igrice u kojima sam bio najbolji. I u školicama. Mama i tata su mi kupili kameru i rekli da je krajnje vreme da se osamostalim i skinem im se s grbače. Tako sam otvorio svoj kanal i na njemu možete pratiti moj zanimljiv život.  Tamo možete saznati koliko sam platio svoj telefon i koliku ću karu da vozim. Koji tip gaća ne nosim. Koliki mi je u cm ujutru. Koju od vlogerki bih odveo u karantin a kojoj razmazao balzam po kosi. Kakve guze su najdruželjubivije. Voleti više majku ili dojku. Da li ti se svidjam da te imam. Moj prvi put. Da objasnim šta se desilo. Šutiram loptu u kineskoj prodavnici. Učim salto. Čelendž s ćaletom. Da te pita brat. Disstrack. Pazi, od igrica može da se živi. Žderemo inostranske slatkiše. Raskid. Preporučujemo. Jedan vaš lajk = poslaću vam uzorak svoje mokraće, a možda dobijete i autogram. 

Zovem se Baka Prase. Mnogo sam jak. Najbolji. Najuticajniji. Najtraženiji. Najveći mi je. Rejting i ugled. Juče je zbog mene u novosadski tržni centar došlo, što samo, što u pratnji maćeha i očuha više od hiljadu maloletne dečurlije i punoletnih praznoglavaca. Ne mojom krivicom, hteli su moje telo. I da mi otmu duh kojim plenim. Jedni drugima su gnječili fontanele, stopala i bubrege. Oštetili inventar. Padali u nesvest. Zaradili modrice po labrnjama. Podlive i krvoliptanja. Izazvao sam histeriju, tj. konverziju kod publike. Plakale su. Tukli su se. Policija je upotrebila silu. Sabila me u ofis gde sam dao izjavu da oni tako hoće. Jer me vole. Shvatili su da je moj život u njihovim rukama. I da moraju da upotrebe svoje pendreke. Do autograma su došli retki. Ostale ću im predati preko vloga. A počelo je tako jer su mi tata i mama intelektualci, povremeni učesnici mog video materijala, rekli da zaslužujem ovu slavu. I zdušno me podržavaju u tome. I imam preko milion subskrajbera na jutjubu a tek pola na insti. Jajeta mi, biće ih barem trostruko nakon ovog incidenta. Zato u medjuvremenu na mom kanalu možete pratiti moj fenomenalni život. U njemu možete videti koliko sam glup, agresivan i prost. Tamo svojoj devojci, drugarici, koleginici po šarmu i poznatosti, kurvi i drolji što bi moji subskrajberi rekli, postavljam sledeća pitanja:

• Da li si se igrala sa šlagom, onako, stavljala ga?
• Da li si ikada bila u vezi u isto vreme sa više osoba?
• Da li si ikada bila prijatelj sa povlasticama, onako , samo se karate i ništa više?
• Da li si se ikad jebala u javnosti?
• Nije to jedina stvar koju nisi uspela da pojedeš
• A ti se probudiš a prangija ti onako stoji pa ti po njemu pa, pa. 
• Da li si ikad snimila nevaljali video, svoj pornić, kućni, domaći?
• Da li si se ikad usrala u gaće?

Na mom vlogu možete videti kako sa pajtosom ocenjujemo guzove najpoznatijih jutjuberki, šta bi im radili, kako nisam otišao prvi dan u srednju školu jer sam dokazao da sam gluplji nego što se misli, a još i pevam, snimam spotove, i svadjam se sa yt ortacima koji me mrze tj. zavide, ali mi moj otac lepo u jednom zajednički snimljenom prilogu savetuje da se, tj. ga izdignem (ugled) iznad takvih. Šaim se, retard sam ali vi ste to tražili. Volim vas mali moji od 7 do 17 godina. A i vas kobile matore koje se na pastuve ložite. I vas buzdovane što mi niste ni do bicepsa. 

***

Kako mediji kažu, krajem septembra 2018-te godine, održan je četvrti po redu Balkan Tube Fest. Tih dana se više od 70 najpoznatijih jutjubera sa ovih prostora družilo sa nekoliko hiljada svojih pratilaca ili modernije rečeno - fanova. Velika Kombank arena bila je pretesna da primi sve. Osim deljenja autograma, slikanja, igrica i izazova, ovaj skup je imao za cilj da progovori nešto i o nekim ozbiljnijim temama koje bi mogle da zainteresuju mlade. Uspelo je. Takodje sve to zahvaljujući sponzorima (veoma poznata imena, velike firme) koji su pokrili troškove ove manifestacije. Idoli su bili nadomak ruku svojih obožavalaca. Mogli su da ih dodirnu, da se smeju s njima, da im postave poneko pitanje. Razmenjena su iskustva, možda napravljeni dogovori za guranje na internacionalnu scenu, spajanje sa nekim svetskim facama. Učesnici su pokazali svojim subskrajberima da ih poštuju i cene (a i trebalo bi s obzirom da pojedinci zarađuju na pregledu njihovih kanala od nekoliko stotina do nekoliko hiljada eura mesečno), a pratioci da su njihovi uzori, idoli, ideali tako životni, tako dostupni, tako moćni da je naravno opravdano njihovo celodnevno buljenje u ekrane telefona i praćenje svih dogodovština njihovih junaca i junica, tj. junaka. 

Naravno, Baba Svinja piše ovaj tekst jer je generacijski mnogo daleko od ovakvih priča. Proba da sve te mlade, bitne, preduzimljive, maštovite, privlačne, fantastične ljude uprlja blatom, da ih usled nerazumevanja ponizi i omalovaži. Baba svinja naprosto ne razume lepotu umetničkog prikaza svakodnevice naše mladeži. Ne kapira njihov način života. Ne razume internet i nove tendencije. Ne podržava vrstu njihove komunikacije, obraćanja, tema koje se tamo mogu naći (mogu se naći dobre, priznaje baba). Ne vidi smisao buljenja u pokretne slike koje su po njenom mišljenju čisto ruglo i besmislica. Na kraju krajeva, tj. početku početaka, ona to vidi kao degradaciju normalnosti, kako opšteg ponašanja tako i ljudske psihe. Vidi to kao uvod u potpuno posrnuće čitavih generacija koje u sveopštem informativnom haosu postaju meta izvitoperenih bezvrednosti. Koji preuzimaju odredjene modele ponašanja nalazeći tamo toliko toga pozitivnog i vrednog, jer im je blisko, na dohvat ruke, tako prijemčivo. Kopiraju rečnik, pokrete, modu jer se u tome osećaju sigurnim. Slušaju savete onih koji su im po godinama bliski i koji ih jedino mogu razumeti i pomoći im u bukvalno svemu. Možda i u tome da jednog dana postanu deo te elite. Dok mame i tate pojma nemaju čije se njihova deca hrane. Ili čak imaju, što ih zakonski može okarakterisati kao dobrovoljne davaoce svoje krvi vampirima, glupsone veće od sopstvene dece, budale kojima tu istu decu treba oduzeti. A deca i nisu kriva, samo se igraju...odraslih. Uz potencijal da ostanu to što jesu - deca.

Razume Baba Svinja da je lakše igrati se, ne misliti, čak i moći živeti od prodaje ničega jer smo skloni da platimo ništa. 

Pretpostavlja Baba Svinja da postoje različiti oblici zabave i forme duhovitosti, ali je nekada pretužno koliko je prejadno.  

Uvidja  Baba Svinja da će svet uskoro početi da komunicira sa 100-nak reči jer nema potrebe za verbalnim obiljem. 

Zna Baba Svinja da je svet sačinjen od apsurda, i da je glupost zarazna bolest za koju nemaju inekciju ni oni belosvetski laboranti, da je ona možda čak namerno puštena da umori čovečanstvo, ali  takodje misli da ne mogu drugi za sve biti krivi. Da ima nešto i u cenzuri. I potrebi da sebe učinimo više od predmeta. I da je to glupo od onog pametnog mnogo lako odvojiti, samo kad se hoće. A može se. Nije valjda nemoguće od brloga napraviti bar pristojnu štalu, kad već ne može mirisni toalet.  

Neka (namerna) istraživanja pokazuju da smo po broju pregleda kanala lokalnih mladih zvezda Youtuba, koji imaju preko 100.000 pratilaca, na trećem mestu u svetu. Na PISA testu , na kome smo poslednji put učestvovali 2012-te godine, od 65 zemalja bili smo na 43-ćem mestu. Literarna, matematička, naučna i finansijska pismenost 15-godišnjaka nam nije jača strana. Zbog toga ipak ne treba previše brinuti jer postoji velika šansa da dobrim savladavanjem tehnike šminkanja, pravilnim šopingovanjem, dobrim snalaženjem na svetskim destinacijama, dobrom pucačinom, poznavanjem najnovijih telefona, savršenim verbalizovanjem seksualne ponude i tražnje te savladavanjem svih neophodnih tehnika koju eksperti preporučuju, nama ne preti nikakva opasnost. Na zvaničnim manifestacijama će uvek biti dovoljno mladih književnica čije će knjige o modi i savetima o životu, kao i njihove biografije, zajedno sa njihovim kolegama čija se izdanja na razne teme tek očekuju (ako ništa drugo, bar profesionalni book-ovi sa njihovim slikama), biti primamljivo štivo. Preživećemo mi. Ne znam kako, ali bi možda Baba Svinja mogla da priupita Baku Prase za mišljenje. Ipak na mladjima svet ostaje. "More Baba, ne smrdi tu, nego idi i kuckaj svoje bpr(i)loge koje niko ne čita, a nas mlade pusti da živimo. Ko ti je kriv što te blato godina pokrilo pa ne vidiš šta se traži i od čega se opstaje", odgovorio bi mi.
"U pravu si Prase Babino, samo ti grokći i uživaj", uzvratila bih. Šta bi i inače mogla da dodam.  

P.S. O Inst-u, V-kama +25-55, smislu života u nekom od narednih brlogarija.    

   

XYZ

Jehova Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša.

Jehova Bog je pustio dubok san na čoveka, i dok je čovek spavao, uzeo mu je jedno rebro i zatim je to mesto popunio mesom. Jehova Bog je od rebra koje je uzeo čoveku načinio ženu i doveo je čoveku.

***

Da li su zaista ovako nastali muškarac, ili što bi neki rekli - čovek, i žena, koja izgleda nije čovek nego samo žena, nikada nećemo saznati. Ili to jednostavno moramo znati jer Biblija zna jedini ispravni odgovor. Ili zna još neko?

Da li će se ikad u toj svetoj knjizi dopisati šta se u međuvremenu s nama, koji po zemlji vekovima bauljamo i probamo da nađemo smisao života, izdešavalo? Ona dobro zna da ćemo potpuno posrnuti, da će doći kraj sveta i da će se samo oni koji u Njega Veruju spasti, a ostali zauvek nestati. Ali, da li pretpostavlja koliko smo u međuvremenu d-evoluirali, ogrezli u nemoral, zlo i nepopravljivost, i koliko nas sada ima?    

Muškarac, iz praha nastao i u prah nestao, i za koga se ne zna da li je poput jajeta stariji od kokoške ili je pevac koja ipak ima jaje, medicinski gledano nije ništa drugo no XY proizvod. Taj X-ć i Y-ć je dokaz da muškarac zapravo nije samo muškarac nego i žena. Komplikovana u svakom, ali jednostavna u biološkom određenju, žena je samo XX. Ako je muškarac taj koji u ponudi drži Y-one, i onaj koji je uvek odgovoran za pol svog potomka (dok primitivci masovno za svoje promašaje krive svoje žene), jer je on taj koji seje seme svoje ne-sreće, dok je ona ta koja plodove njegovog truda iznosi na svet, postavlja se pitanje - zašto on sebe višim bićem smatra? Pa valjda zato što u sebi svetu tajnu drži - on je zemaljski Bog (sa batinom) koji odlučuje o svemu, a najviše o sinovima. 

Žena, iz rebra nastala i u prah nestala, za koju se zna da je ne bi bilo da se njegov Y nije umešao (mada je Isusova mati bez ikoga sama uspela), slovno gledano je jedno veoma prosto biće. Stvoreno da jaja nosi, na njima sedi dok se pilići ne izlegnu, da o njima brine dok ne porastu, a ona u međuvremenu prestane da bude nosilja sreće, nego postane stara kokoš od koje nijedna a kamo li dobra juha može da se spravi. Ona u svojoj prostoti i sebičnosti može samo sebe umnožavati i produžavati, i čekati žudno onaj Y da joj popravi sudbinu. Zato svoju niskost može podići samo njegovom milošću da joj sina udeli a koji će daljom borbom čovečanstvo održati u životu. Ona je samo mala Boginja koja čeka. I pokorno se gura u udobno mesto njegovog kičmenog stuba, održavajući ga uspravnim i jakim za hod po zemlji (dok on misli da sve radi sam). 

Ali se jednog dana u svet umeša tvar nepoznatog porekla, i odluči - Ovaj svet više nikada neće biti isti. Nikada više dosadan. Nikada manje jednostavan. I tako i bi. 

On je dečak, dokaz za to postoji u krštenici a može se i taktilno osetiti ko ne veruje. A može da ne poveruje jer ima izgled devojčice, žensko ime i novi pasoš koji kaže da se on oseća kao žensko, želi da to bude, i tako će i ostati, dok ne odluči drukčije. Ima vremena, tek mujoj je 10 godina. U stvari, biće sve što hoće, jer može, jer se rodiola u državi koja poštuje duhovne potrebe svojih stanovnika. On tj. ona u svojoj matičnoj zemlji Norveškoj može sebi priuštiti luksuz dopiranja do suštine svog bića. Da je rodjen-a Na Malti, takođe ne bi imaola problema. Niti u Argentini, Irskoj ili Danskoj ali bi moraola da sačeka punoletstvo da se domisli šta je. Da se rodiola na nekom drugom mestu, mogaola bi samo da bira haljine i štikle i prošeta ih ponekad po ulici, manje ili više pod okriljem mraka. Ili pantalone kao lakšu varijantu, ošišavši se na kratko i mutirajući do muževnog basa. Ovako je imaola mnogo sreće, a uz sve još i standard. Samo ta duga i hladna zima, bestraga joj...On-a dakle nije više muškarac, no žena. E sad, da li je ona tkzv. Bigender ili ni muško ni žensko, Demigirl ili ono što se oseća delom kao žena (jer će možda promeniti ideju ili pak neće, ali ima tog ženskog kog ne želi da se odrekne), ili Genderqueer gde i ima i nema ženstvenosti i mužstvenosti, ili je nešto sasvim drugo, ja zaista ne znam. Volela bih da saznam, da ne ostanem neupućena u činjenice sa kojima se svaki dan sudaramo na ulici, po autobusu, na radnim mestima, na opštim proslavama i porodičnim okupljanjima. Možda nismo Norvežani i privilegovani da čak i ako je Bog drugačije planirao, sami ispravimo stvari, ali smo podjednako ljudi sa svojim prohtevima, izlivima, nuždama i opredeljenjima. A ima nas svakojakih i zato treba znati ko smo mi u stvari. Ima nas raznih. 

Androgyne (Androgin) - ni muškarac, ni žena, ni plavo, ni crveno, ni pantalone, ni haljina. A u stvari sve. Vi ste ciklama i  lavanda koju gleda tirkizno plavo nebo. 

Demiboy (Polumuškarac) - onaj ko se samo delom oseća kao muškarac. Zastava ove grupacije ima tamnosivu, sivu, svetloplavu i belu boju. Da li demibojevi nose kravate i suknje, ili čipkane bluze i cokule?  Ili se isključivo razaznaju po navedenim nežnim nijansama u odevanju?

Demigirl (Polužena) - ona koja se samo delom oseća kao žena. Umesto svetloplave, ubačena je, kao što devojčice vole, roze boja. Koji deo kod poludevojke je muški? Menja li se sa promenom vremena ili raspoloženja?

Neutrois (Neutralac) - ni jedno, ni drugo, ili možda ne može da se opredeli, ili se opredeljuje prema volji i nuždi. Nosi zastavu sa belom (boja neutralnosti ili upitnika), tamnozelenom (ni muško, ni žensko) i crnom bojom (ništa od svega tj. bespolnost). 

Agender (Nećudakažem) - pol koji se ne izjašnjava, zbog neodlučnosti ili iz protesta. Zastavu krase štrafte obojene u crno, svetlosivo, belo i svetlozeleno po sredini. 

Pangender (Volim sve i sve sam) - najhumaniji pol koji voli sve i svakog. Nešto žute i puno rozeg sa belim po sredini na zastavi. I još medaljon po sredini koji svojim raširenim kracima opisuje otvorenost ka životu. 

Third gender (trećepozicionar) - taj se nikad ne definiše konkretno, jer može biti i sve i ništa. On najviše voli roze, žuto i plavo. 

Butch (muškarčina) - ni levo, ni desno, a ko posumnja, može dobiti po glavi. Dokazi su transparentni i upečatljivi. Slobodno pipni i proveri! 

Femme - (ženabre) - prava, nepatvorena, sa oblinama, zavijucima, dugom kosom, nežnim glasom, rađa, pere i kuva po potrebi a ako to mrzi onda je još i fatale, ili žena koja sigurno može bilo koga da ufati jer je prebajna i prekrasna.

Aliagender (čovekpresvega) - koji ne želi da ga iko definiše ovako ili onako i koga ne sme niko da procenjuje, diskriminiše ili nagrađuje na osnovu pola, jer je on pre svega mozak sakriven u telu sa sekundarnim oznakama. Njegova zastava je mirni prelaz od zelene boje trave, preko plave, ljubičaste, do mirne narandžaste. 

A gde su još i Aporadženderi, Maverici, ljubičasto-lila, oker-žute, sve ostale zastave i opredeljenja? Ima li toga po knjigama negde, ili smo se popeli i dosegli vrh čovečanstva pa sada može da nastane potop i da krenemo ispočetka? 

I u ovakvoj ponudi, kako se osetiti sigurnim šta si u stvari? Kako znati kojim putem krenuti i koji barjak u ruci poneti? Kako ne pogrešiti i zalutati u tuđ tabor? Kako progutati pljuvačku, glupi stid i naučeni red, i ući u unisex javni toalet gde možemo ravnopravno, muški uz ženske, deca uz odrasle, a da smo u stvari isto jer jesmo isto, obaviti nuždu i izaći rasterećen, oslobođen razloga zbog koga se ušlo, ali i nametnutih pravila? Više ne treba trpeti polnu segregaciju nametnutu tablom za levo ili desno, sa čovečuljkom u pantalonama i čovečuljicom u haljini (privilegija žena, manekena i Škota... a koji toalet pa oni biraju?!). Kako nakon svega ne poželeti da odeš u Norvešku ili na Maltu i postati ono što jesi a ne silom, što se slučajno zadesilo u gaćama? 

Ja slučajno poznajem samo muškarce i žene. Nekako nisam nabasala na one treće, ili osme. O desetim tek da ne govorim. Čini mi se da se svi dobro osećaju u svojoj koži. Možda bi se neka žena menjala sa nekim muškarcem, čisto da oseti moć (ne znam na koju se misli), ili da se rastereti svoje poprilično teške uloge oktopoda koji mora da ima 8 ruku sve da stigne. Nijednog muškog kog znam ne bi se menjao za poziciju žene, što ipak govori da su ili kukavice, ili neavanturisti, ili ogrezli u privilegijama koje im se na drugoj strani ne smeše. I nekako svako živi udobno u svojoj koži, jer možda nema vremena da misli drugačije, ili nije obavešten o novim tendencijama i mogućnostima koje bi im život učinile punim ko oko. A ja... ja nekako i dalje volim što sam žena, bez obzira na sve. I kad u sledećem životu budem birala, opet ću izabrati da nosim haljinu, pratiti pločicu sa čovečuljicom (verujem u univerzalne a ne unisex vrednosti), ležati na jajima, gajiti piliće, na vrhuncu svoje ukusnosti biti skuvana i pojedena i tako nepcima ugodna uvažena, iako sa kraćim ali sočnijim batacima od bilo kog glavonje petla. Silno ću se još u jajniku boriti da mi niko ne uvali nijedan Y. I nosiću ponosno žensku zastavu koja nikad neće biti roze ali to je samo estetski a ne suštinski otpor. Da se predomislim svakako mogu uvek. Osim ako... osim ako je ovaj svet već na ivici ponora, na ivici razumnosti, na ivici ispraznosti, na ivici opstanka ljudske dobrote i morala pa će propasti brže no što se vratim. Ne...on je otišao mnogo niže. Možda u to ime treba poneti belu zastavu... Predati se, položiti oružje, pokoriti konačnosti koja valjda može da pročisti svu nakupljenu prljavštinu i ljudsku glupost. Ili ipak uzjahati onu u boji duge što u sebi svetlo "ravnopravnosti" nosi. I biti ono sto jesmo. A ko smo, da li to zaista znamo? I ima li to zaista veze sa polnim organom? Ili je pol nešto mnogo finije od hormona i žlezda?

O zmijo zmijurinska, i ženska ćudi pokvarenska, i Adame šonjasti, hvala Vam što smo ipak na kraju dosegli (k)raj. Ili možda to treba na Darvinovu adresu?  

I gde može da se dobije Jupiterski pasoš? Ja osećam da ne pripadam ovde! Zemaljska košuljica mi je baš tesna. 

Početak

Kada započne godina, neću reći nova jer logično ne može početi izanđala, iskorišćena i dovršena stara, uvek pomislim šta u tom trenutku na blogu treba pisati. Da li o svojim nadama i očekivanjima? Da li o onom prošlom, te rezimeu istog? Da li uopšte ne treba išta slično spominjati nego odabrati tako neku temu uzgred, ne osvrnuvši se na išta što bi postavilo granicu između prošlog i budućeg? U stvari, ove reči su svakako stvar samo ovog trenutka, ali su svakako proizašle iz onog što je bilo i što bi moglo biti. Mogla bih napisati da sam sada ušuškana u krevet, izložena belini ekrana koji traži da mu se dam, sa muzikom u pozadini koja mi prija. I tu bi priča bila završena, a neke priče su tu da bi bile drugačije sročene. Iako nebitne, realno gledano.

2018-ta je bila moja dobra godina. Začela sam. Rodila. Zakmečalo je mnogo ideja koje su postale zrele da izađu napolje. Osetila sam se više puta srećnom što su ta nastojanja uspela. Išlo je lakše no uobičajeno, kao u stara dobra vremena, iako se činilo da neće biti tako. Rođeno nije uvek kipilo od vedrine, štaviše, ali je u sebi nosilo talog koji je valjalo odbaciti i ostaviti makar te otužne, tamne, na momente strašne tragove. Ali to je samo imaginacija, ona ima prava na sve. Možda je trebalo da dobije druge kontekste ili oblike, ali je ispalo onako kako jedino znam. U duši sam bila mirna, mnogo mirnija nego samo godinu pre ili nekoliko unazad. Mislim da je to bilo zbog toga što se verbalno naglo pokrenulo, što je pokazalo da nije umrlo, iako je u sebi vuklo mnogo smrti. Nemušto izrečeno, ali istinito po svojoj suštini. Radila sam ono što sam volela, a prilike ne idu uvek u susret. Radila sam i ono što sam morala, i to mnogo više, neuporedivo u odnosu na pre. Takve stvari pokažu da moranje ne donosi uvek puko zadovoljstvo, ali zauzvrat podari dosta korisnosti. Nedostajalo je vreme za drugo drago, ali je valjda sve sklopljeno tako da će se desiti kad bude trebalo.

2018-ta je bila moja godina iskušenja. Iskusila sam još jedan gubitak. U stvari, kad bolje razmislim, to je bio čist ćar. To je bio jedan pozitivan nestanak iz mog života. To je bilo ono kad nekome jako veruješ i poštuješ ga, sa kim ti je lepo kad razmeniš reči i misli, a onda ti persona (koja je bila grata, a onda svojim abnormalnim ponašanjem pokazala da je non, za sva vremena) zabode nožinu u grudi. Ne znaš šta je gore, da li s leđa ili odnapred.  Od lepršavih tema i razgovora, dospeš u fazu šoka kad se zapitaš - da li sam Ja normalna? Da li sam ikada umela da čitam između redova i raspoznam pozadinu nekih pojmova a naknadno i očiglednih namera? Da li je poverenje stvar koju treba poklanjati na pipetu ili ga izručivati iz kofe? Da li je nečija histerija prouzrokovana izmišljenim međusobnim problemima stvar koju treba prihvatiti s mirom? Da li je moguće da ti neko sruči gomilu nepostojivosti i nesvarivosti bez da trepne? Da li je nemoguće da neko ne zna da postoje odloženi trenuci poverenja (ispalo je dobro što je nečije nestrpljenje preduhitrilo izlazak mog unutarnjeg sveta, da bi se usled nezadovoljenosti pretvorilo u otvoreni rat)? Da li je trebalo išta imati sa osobom kojoj svi zavide jer je po svojim rečima posebna i bolja, ali koju je briga šta misle oni koji o njoj (svakojako) misle? Da li se treba upuštati u odnos sa nekim ko te ipak uopšte ne poznaje, a ume da te deklasira u par razgovora jer si joj "ugrozila teritoriju"? Da li je moguće da te neko proglasi lošom osobom jer si joj dao dobronameran savet (naravno, savete ne treba davati ako nisu traženi, a dobri saveti se i inače traže i plaćaju samo stručnim licima, dok drugarice služe samo da slušaju i aminuju)? Da li se prijateljstvom može smatrati ono stečeno slučajno u prolazu, održano namernim retkim susretima, podržano uobičajenim i toplim razgovorima, okončano iz potpuno besmislenog razloga oličenom u trećem licu i liku , i sa veoma teškim optužbama i rečima? Da li treba verovati ženama koje ti tepaju,  a onda te kao furije pregaze u najvećoj brzini, otpuštenog besa i rečnika koji izaziva jezu? Nisam, Nije, Ne, Jeste, Nikad. Otud iskušenja imaju svoje dobre strane. Izruče ti zadatak koji te iznenadi, prodrma, onespokoji, rastuži, naljuti, i na kraju priznaš da mu nisi dorastao. Padneš u rešavanju istog... ali shvatiš na kom si koraku pogrešio, osetiš da neke stvari ne zavise od tebe, promeniš kurs. I razumeš zašto su loše stvari u svakom momentu jako dobre. Da se barem sve tako dešava na vreme, da ne upadneš u spiralu sopstvenih neispravnih predubeđenja i neoprezne vere. Hvala kome treba da je jedan email potreban da se klupko razmota a zabluda o jednoj osobi shvati.  Ženi, pardon.

2018-ta je bila godina sa malo putovanja. Umorila sam se. Putanje se ne skraćuju ali su mi udovi nekako otežali. Čak nije ostalo previše žaljenja što drugačije uvek može, ali kad se hoće. Ovo kao da nisam ja.

2018-ta je bila godina probuđenih nada. I prisustva dvostruke podrške onih čije mišljenje jako cenim, a jednu od njih osobito volim jer je poznajem. Jedna je učinila mnogo da se približim nadi. Jedan čini mnogo da nadu ostvarim. Kada ti neko govori ne ono što želiš da čuješ (jer od toga nema ništa, mada ga ništa ne košta da tako radi), nego ono što zaista misli (jer poštuje tvoj trud), kada osetiš da zaista stoje iza onog što ti poručuju, i žele...žele da se ne odrekneš svojih želja, da se tvoje želje ne odreknu tebe, ne možeš ništa drugo izreći osim zahvalnosti. H-val-A oboma. Malo su se nade opet uspavale, ali nema druge no da to prodrmam. Uz blagu probuđanku, ili vojničku komandu, razmisliću.

2019-ta je tu. Nisam poželela ništa grandiozno, kao i uvek. Veće želje su stvar prošlosti i alavosti. A želudac ne može baš više toliko da podnese. Pregazile su me one prethodne, pa mi je noga malo više na kočnici. Novu godinu vidim kao godinu brojki. Numeriozno gledano, treba ispuniti neke kvote. Nisu nemoguće, ali ne mogu biti kao prošlogodišnje, brojevi su umanjeni. Dovoljno su ambiciozne i čekaju samo logističku podršku koja nije niotkud izvan. Vremena je sve manje. Uhvatiti trenutak.

Želim...