Razmišljala sam kako da započnem
ovaj post. Teško mi je da nadjem početak. Valjda zato što je priča sazdana od
kraja, a o krajevima je mučno pisati, posebno o onima koji ne podrazumevaju
nove početke, i koji ne donose olakšanje. Razmišljala sam da li uopšte da
napišem nešto na tu temu jer je toliko bolna, toliko tužna, toliko strašna da
sam bila pod ogromnim utiskom i baš potištena ovih par dana.
Znam, to se
dešava. To nije izuzetak. Ko zna koliko se takvih priča odigrava upravo u ovom
trenutku. Ko zna koliko mladih ljudi ovog momenta želi da, ili upravo oduzima
sebi život. I sve nestane u trenu... i budućnost, i nada, i smisao, kako za
njih koji više ništa od toga ne vide, tako i za njihove bliske, čak i za ovaj
surovi svet i život koji nastavlja da postoji.
Jedan 15-godišnjak je pre nekoliko dana
izvršio samoubistvo utapanjem. Ostavio je oproštajna pisma i poklone svojoj
najboljoj drugarici i devojčici koju je voleo ali se od nje rastao, dao
uputstva kada da otvore te poruke, obavestio ih o svojoj nameri, stavio kamenje
u ranac i skočio u smrt. Očigledno nečim jako razočaran, a spominje se tuga
zbog raskinute ljubavi i saznanja da zbog očevih zlodela neće moći da se
posveti karijeri koju je jako želeo, jedno primerno, veselo, druželjubivo dete,
dobar djak, i privrženi sin samohrane mame, odlučio je da problem reši na
najdrastičniji način. I nekako logično ispliva pitanje - Zašto? Zar nije moglo
drugačije? Zar tu i takvu bol nije mogao neko da ublaži, da sasluša, tragediju
spreči? Zar mladost tako uporna, živahna, nevina ali jaka ne može da i onom
krhkom dune vetar u ledja, podigne ga iz neprisebnosti i očaja?
Ne može. Jer su
neke duševne niti slabašne, neka srca previše uznemirena, očekivanja naspram
sebe ogromna, razočarenja preduboka, osećaj neutemeljenosti postojan, bez
obzira na ljubav roditelja (onog ko je tu je u redu, ali šta sa onim koga nema,
pa ostaje ta okrnjena, nedorečena?), uz prihvaćenost od strane vršnjaka, uz
mnoštvo opcija koje postoje ali ne izgledaju dovoljno dobro da bi poriv za
samoopstankom nadjačao. Neko ne može da čeka da očvrsne i nasmeje se na svoje
nekadašnje slabosti.
Neverovatno je teško biti mlad i ... zašto
mislim da je bio jako, jako usamljen? Nagadjam, možda nije, ali i dalje mislim
da jeste, jer su ljudi bilo koje dobi veoma usamljeni premda to retko pokazuju,
a još ćešće se samozavaravaju da nije tako. Ali mlad čovek, okružen onima
kojima može da veruje, onaj ko nije jako duševno ozledjen, onaj kome nisi
unapred nešto uskratio i osujetio mu jake želje, onaj ko ne prodje kroz emotivni
krah (nisu sve mladalačke ljubavi detinjaste i lake, naprotiv), onaj kome misli
ne hrle ka odabiru najbezbolnije smrti, ima šansu. Može da se izvuče iako biva
okrznut sumnjom u sebe i u one oko njega. Nema garancije da neće tako i kasnije
biti, kada poraste, sazri, kada ga nazovu odraslim čovekom. I tada će se možda
preispitivati, vagati svoje crno i belo, premeravati dubinu voda, visinu
spratova, jačinu otrova, kalibar oružja, brzinu vozova, a onda ipak odlučiti da
mu Kosač odredi način. Ali ovo... kada još uvek nije pronikao ni u jednu veliku
životnu tajnu iako jeste u velike životne boli (a i propale ljubavi, i propali
očevi ili majke, propali ideali itekako bole), kada je možda samo u nekoliko
poteza odavanja svoje muke nekom mogao da sebi potpiše dogovor sa dužim
životom, kada sebi nije dao priliku da razmisli još jednom iako je sigurno
neprestano mislio, da dopusti da neko makar na kratko preuzme njegov bol i
ublaži je pojačanom brigom, razumevanjem, savetom, utehom... strašno je.
Pomislila sam i da se on zapravo nije bojao
smrti, već samo njene surovosti, intenziteta bola koji će mu naneti. Pomislila
sam da se on zapravo počeo da se više boji života jer je već pokazao da se u
njenu loše snalazi. Pomislila sam da mu je izvesnost draža od neizvesnosti. I
da nije pomislio da mu život može doneti i nešto lepo. I da je najlakše suočiti
se sa svojom nesavršenošću, u stvari ništavnošću poništenjem svega. Jer sve to
loše, neuverljivo, bledo, već oskrnavljeno nekim neuspehom, nepriznanjem,
podmetanjem surogata, iznudjivanjem falsifikovanog sebe vodi u kompromise i
laži. I da to što želiš a pre svega osećaš niko nikad neće razumeti. Realno...
i neće. Realno... pomiriš se s time nekad, možda, ako si nejak - nikad ali
guraš glave zabijene u pesak. Realno... odlučiti se na konačnost kojoj sam odrediš njeno kada, ne može svako.
Znam to. Uvek kad pogledam tu gredu, setim se,
a i ne moram, ona je još uvek tu, gleda me odozgo. Moglo je, ali se nije
desilo. Treba imati i razlog (svaki razdirući je dovoljan) i srce(petlju) za
to. I odlučnost koja ne sažima pomisao u beznačajnost da bi se izbegla smrt.
Neko jednostavno ne ume, i ne želi više da razočarava, ni druge, ni sebe, i
tada reši da podvuče crtu. Prepuštanje Hipnosu umesto Tanatosu je za takvog
izdajstvo svog Ja. Izdaju života, i onih koji ostaju, ne smatra bitnom jer je
važna Greška koja boli a ne može da je ispravi.
Teško je
slušati ovakve vesti. Teško je razumeti da je tako lako pomisliti da je ovakav
izbor bolji. Mučno je znati da zbog ljubavi prema nekom, ili nečemu čovek
izgubi i ljubav prema sebi (odgovor za takve izbore je u gubitku ljubavi nekog
ili nečeg prema tebi koja izazove mržnju prema sebi). Tiho ću priznati...
plakala sam za tim nepoznatim dečakom. I za njegovom umrlom ljubavlju prema sopstvu
koja je nestala u dubokom viru. I zbog njegove usamljenosti koju je kamenje
povuklo na dno. Za svom onom propuštenom nežnošću i slikama stvarnosti (koja
često ume da bude lepa) koje nije mogao da pretpostavi i uspeo da vidi,
ostvari.
Ali... zar svi
oni koji su negde iskreno naumili ne odlaze tamo gde će im biti bolje? Jer
znaju da gore ne može biti? Čini mi se da je tako. Očaj ne presudjuje. Ni
neiskustvo. Ni ludost. Ni mladost. Samo Zato, što je tako trebalo. Mi ionako
ništa sami ne rešavamo. Nešto je krivo. Ili pravo i jedino moguće. Ne treba to
osudjivati. Traženje krivice u drugima je beskorisno. Razlog koji kida i
razdire je uvek tu, unutra, u najdubljem kutku. I čeka svoj trenutak.
