Tuge boje duge

200+, ministri, 2.7 km, premijerka, kraljica Dita, ambasadori, duga, reci da - o šta, o šta?Odgovor svaki zna, to je naša Parada ponosa!

Pre dve sedmice, Beograd i Srbija su se ponosili. Ponosile su se dugine zastave, drugi po državnoj važnosti čovek tj. prva na čelu okupa premijer-ka BrAna što čast napadanih štiti, zapadnjački ali uznaprednjački ambasadori UsaFraNor-ške, ministri rada i držilok samouprave, presvetli kralj Milan po čijem su trokilometarskom asfaltu hodale stope nekoliko stotina porobljenih i nerazumljenih koji samo traže da im se kaže Da, a najviše kraljica zabave Dita fon Til, za koju je i dalje neizvesno da li pod narodnom srpskom nošnjom ima mačora ili macu (malo jojmu jača bila šminka nego kod predivne Heder Slatke Rene alias Dite fon Tiz, čije ime potkrađuje ali ne može ni karmin da joj nosi, a kojoj se na prvu vidi da je oblo uzbudljivo žensko a ne nešto neodredivo). Ponosili su se posmatrači, neposredni i posredni, opredeljeni i neopredeljeni, visoki i niski, levi i desni, mladi i stari, rodbina i prijatelji, organizatori i čuvari reda, novinari i reporteri, nerođena ali izvesna lična i usvojena deca istopolnih parova, Evropa i svet. Ponosili smo se svi mi što je sve ispalo nenasilno i nežno, i što smo dokazali da nijedan trend ne može da nam izmakne, makar nas gurali na ivicu necivilizacije. Po nosu ovog puta niko nije dobio jer je peta po redu šetnja ovakvog kalibra valjda dovoljna za uzimanje je za ozbiljnu i već utemeljenu tradiciju. Prosto, mi smo već navikli na ovaj divni šareniš osmeha, nepatvorene radosti i sreće grupe ljudi koja je teškom mukom uspela da se donekle izbori za svoja prava. Donekle, jer se oni za svaki slučaj još uvek brane kordonom policije, jer Balkan je ovo, i mrzimo da nam se brkaju i pojmovi i rodovi. Ipak, scenario šetnje i opuštenost učesnika sve je uočljivija. Umetnički izraz, odela, ples, sve je dobilo na dubini. Doskora tako nije bilo, ali su te nepravedne masnice po leđima već izbledele a ispljuvci zgađenih obrisani. Porasli smo. I dorasli zadatku. Sada već ličimo na demokratiju.

Parola ovogodišnjeg ponosa je bila - Reci DA (da za odgovornost države za zaštitu ljudskih prava  LGBT osoba, da sankcionisanju nasilja nad tim osobama, da usvajanju zakona o rodnom identitetu, da usvajanju zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, da objektivnom i nesenzacionalističkom izvestavanju o problemima ovih osoba, da reformi sistema obrazovanja sa uklanjanjem diskriminatorskih sadržaja iz udžbenika, da usvajanju zakona koji prepoznaje uznemiravanje i nasilje zbog seksualne orjentacija i rodnog identiteta žrtava). Što se mog stava tiče, evo, ako nešto znači, spojiću sva ova mala da u jedno veliko Da. Zalažete se za ok stvari, osim što nije vaše da se baš toliko mešate u sadržaj udžbenika, jer koliko znam tamo vas i nema, osim ako baš toliko želite da vas i tamo ima, pa zapinjete da uđete. Nije mi poznato, ali sam ja malo neobaveštena da je neko dobio po njonjari zato što voli isti pol da ljubi u svoja četri zida, osim ako je reč o pravu da to isto može da radi i na ulici (pre 100 godina, ni verenici, ni supružnici to nisu smeli na javnom mestu, ali su se oni svojim paradama ponosa malo brže izborili za svoja prava jer su bili samosvesni i odlučni da svoj status promene...kod vas to ide malo sporije, nema ljutnje). Poštovani pripadnici lgbt zajednice, smatram da slobodno možete birati da li ćete u nekog istopolnog ući ili će vam nečiji zaći (gospođice i gospođe bih pri tom molila da pošteno izbegnu sva pomagala koja liče na muški alat jer to onda znači da malo lažu sebe, a i svoju partnerku da im je samo ona dovoljna... mada i za sebe opredeljeni muškarci treba da pocrvene zbog laži da su napravljeni ne samo da meću nego i da im se metne, no koga je uopšte briga ko je kome šta ako ne nameću svoju želju silom). Ne bih vas ni mrko pogledala, a kamoli na nekog podigla ruku ili nogu. Da mi sinovi jednog dana dođu i kažu "mama, da te upoznam sa svojim dečkom, mi planiramo da živimo i rodimo jedno dete", malo bi me zabolelo (šta ću, nisam 100 %-ni privrženik ničemu osim čokoladi), ali bih rekla "nek vas noge k vašoj sreći nose", i radovala se koliko mogu sada četvorici sokolova (Crnogorci i ostali -ci, mogli biste mi zavideti, šćeri vas popišuljne samo pohodile!). Valjda ipak tako neće, radije bih da sveKriva ženskinjama budem, pa da snahe našte srca svako jutro ogovaram, no da brinem da li će mi muški nečije prezime poneti i ko će izkoznaotkuda neko moje unuče flašicom podojiti dok mu-joj bradama obojica šašolje po kosici. Njah, zar je i bitno? Možda bi dva oca ili dve majke bolje odgojili jedno dete od tate i mame. Možda se dvojica ili dve bolje razumeju od dvoje. Možda je telesna slast samo delić koji nadopunjuje ogromnu slagalicu sveukupnog razumevanja koje nedostaje u drugoj kombinaciji. Možda je jedan takav eksperiment potreban svakom u životu. Možda nam vaspitanje izaziva sumnju. Možda strah od drugačijeg  (religiozno neprihvatljivog) izaziva bes.  Možda gađenje zbog nezamislivog (biološki drugačije odredivog i ostvarljivog) guši razum. Možda nam nedostaje samo Zakon da otvorimo oči i vidimo realnost.  Možda, možda ali samo da se niko od navedenih ne šminka, krade mi svilene carape i podvezice i konkuriše za kraljicu Parade, To volela ne bih, čak ni da pobede za frtalj brkova.

Lično ne poznajem nijednu osobu sklonu svom polu. Upoznata sam samo sa egzistiranjem takve naklonosti u par slučajeva u svojoj bližoj i daljoj okolini. Prva je utekla iz svoje male sredine da bi mogla da živi svoj, drugačiji od većine, život. Ne verujem da bi od ikoga dobila batine, ali bi svakako na neki način u tom malom gradu nakon otkrića bila obeležena, predodređena da prkosi i trudi da se sa tim svakodnevno nosi. Beg je očigledno u mnogim slučajevima lek. Veliki grad lakše guta različitosti (kojih je očigledno mnogo više no što mislimo) i bolje vari izražene individualnosti (koje ne pristaju na kompromise). Drugi primer ima suprugu i dete. Naoko idilličan, porodični život (koji uvek bez izuzetka u sebi nosi mnoštvo neočekivanih iznenađenja). Njemu ne smeta da paralelno voli i služi muškarcima. Da li je njegova, neženstvenija od njega,  polovina toga svesna, verovatno je u celoj priči nevažno (premda itekako jeste). Valjda je tu svako dobio ono što je želeo. Neko muža, neko zvaničnu suprugu, oboje dete, i istinu koja se pred sobom ne krije a pred drugima pomalo labavo čuva. Volela bih da ih, nju izričito opredeljenu, i njega lažno ostvarenog, priupitam šta znači i kako je biti u koži osobe koja voli istost? Koliko je to različita ljubav od one koju deliš sa osobom suprotnog pola? Da li su oduvek patili, i da li su sada srećni? Da li osuđuju one koji ih osuđuju ili ne razumeju? Da li misle da su parade dobar način osvajanja ličnih sloboda i prava? Da li uzdrhte od muke kada vide heteroseksualni par koji se slobodno grli i ljubi na ulici, dok oni to otvoreno ne mogu? Da li se i kako (a moj utisak je takav) i zašto (a odgovor slutim) ženama lakše opraštaju takvi izbori no muškarcima? Da li bi zbog svog opredeljenja otišli negde još dalje gde ne postoji ni vizuelni linč, i konačno prodisali svoju slobodu? Da li je formalno donošenje traženih zakona i neformalna garancija da se sutra neće naći neko ko će ih osakatiti, verbalno povrediti, poniziti? Da li je onaj ko se krije iza paravana ispravnosti (uobičajenosti) a sklon neispravnosti (iskoraku) kukavica (jer mrzi da ga preziru pa beži u okrilje porodične sigurnosti), lukavi lisac (jer je prevario partnera i izdao za ono što nije), maher (jer ima dovoljno srca i pozadine za sve)? Da li rame uz rame sa degutantnim transvestitima, očekuju da će ikada biti ozbiljno shvaćeni i koliko je vremena uopšte potrebno da se promeni svest ljudi? Da li će ikada ostali uspeti da ih razumeju, čak i ako se deklarativno neke stvari reše? Da li je moguće živeti jedan svoj život a ne tražiti javno da uvek svako shvati, razume, opravda, štiti, nagradi tvoje drugačije (ipak ne tako česte) poglede na život i seksualnost? Zašto se ta ideja o normalnosti homoseksualizma sve upornije i napadnije (ne samo šaradama ponosa, nego i kroz medije, filmove, serije, i naravno sve češće kroz obrazovanje) polako infuzira u svest onih koji žive ipak nekim običnim (da li je opako reći - normalnim) životom? Nikada ne bih prisustvovala, niti nečim podržala duginu paradu. Najpre zato što mi se takav čin vojevanja protiv uvreženih mišljenja ne čini smislenim. Zato što je nešto što je imalo oblik protesta uplašenih prešlo u oblik prkosa i osnažene hrabrosti. A ponajpre zato što bih radije volela da vidim paradu ponosnih očeva sa decom, ili paradu ponosnih bračnih parova koji su dogurali 50-tu godišnjicu, ili paradu ponosnih 90-to godišnjaka koji su izgurali toliki život, ili paradu Daunove dece, ili ponosnu paradu paraplegičara koji se svakodnevno krvavo bore za osećaj korisnosti, ili njihove ponosne majke koje su im posvetile život, ili paradu ponosnih profesora koji su na put izvele generacije dece, ili paradu iskusnih lekara koji su spasli otpisane žive mrtvace, ili paradu izlečenih od smrtonosnih bolesti... podržala bih parade svih onih koji slave svoj život koji za razliku od ljudi duginih boja nije potrebno štititi kordonima naoružanih, jer tamo neki većinski ljudi nisu sigurni da vole ono što vide  a kojima se nameće da je nekoga nužno razumeti u različitosti (što jeste na mestu ALI bez ubeđivanja prisilnim putem što parada u ovom slučaju jeste, koliko god iznutra nenasilna i lepršava bila). No svako paradira svojim ponosima, i svako uživa u onim ponosima kojima bi i sam paradirao. Ono što i dalje ne znamo jeste da li je BrAna obećala svojim pratiocima na paradi donošenje svih traženih zakona. Ona to može. Ima podršku zemalja u kojima se istopolni već odavno venčavaju. Ima armiju sapatnika iza sebe. Ima svoj upečatljiv identitet. I jako zgodnu devojku koju bi rado maznuo neki strejt frajer ili neka vruca cica. Da je moja,  dobro bih pripazila da se ne predomisli i ne pronađe nekog sa originalom u pantalonama ili neku sa lepšim sakoima. Da li ćemo zahvaljujući funkciji drugog čoveka, tj. žene dobiti i prvo usvojeno ili rođeno dete od strane istopolnog para, pokazaće mandat. A mi ostali, ako hoćemo da (iz zaostalosti) izađemo, moramo da dopustimo da nam (svet) uđe.  

Od istine nije daleko, koliko god potcenjivački ili zlurado zvučalo, da je samo pitanje vremena kada će i neke druge stvari doći do svojih parada. Nečasnih, dehumanizovanih, besmislenih, bolesnih. Ovaj uzdrhtali od žudnji svet želi nova iskušenja, nove izazove, nove pravce, nove obesti, nove predstave.  Jer je sve postalo tako dosadno... Opravdaćemo telesnu ljubav ka  detetu, konzumiranje heroina, beskorisnost pojedinih rasa, ubijanje siromašnih... paradiraćemo ponosno jer smo uspostavili čistije društvo, u kome nema više laži, slabih, pandi, nafte, ozona, albino čudovišta. Prkosićemo granicama i ograničenim jer smo ponosni što Jesmo i što možemo sve da bi prestalo što Nismo.

Osvešćeni svete daj nam duge danas. Da bi preživeli sutra. I sve ono otužno i teško juče. Reci Da. I bićemo svi "srećni" do kraja ovog našeg ispraznog života. Ne, to nije bila parada srama kako je neki nazivaju, jer ne mogu da podnesu istinu postojanja stvari koje preziru. Ne, to nije bila ni parada ponosa, iako su neki ponosito šetali stvari koje smatraju ravnopravnim onim koje poseduju oni što preziru. To je bila parada koja je trebala i treba da izazove stid u svima koji ne razumeju da je u redu sve ono što dotle nije prihvaćeno. Stidite li se vi prezrivi? Ponosite li se vi prezreni? Ima nade za svakog od nas...samo nikad ne Reci Ne. Ono Možda samo ponekad, dok se ne navikneš na sve.

Homo Homini Human

I šta kažete, Ministarstvo Prosvete je rešilo da uvede red u nered? Odrapiće prestupnike kaznama da će im brideti uši i pocrveneti im savest? Pa mislim stvarno... da li teroru, makar i  edukativnom iko može stati na put?! A sve to može mnogo nežnije, da ne boli, da ne iziskuje napor, i nameće uvijenu u oblandu pokornost.   

Ona dolazi skockana u školu. Ima uredno nalakirane kandžice, iscrtane pijavice, najnovije topiće od laganih materijala, uske lonice sa rupama kao da je nedajbože iscepala neka džukela usput ali nije to je sad moderno, vruće i kratke šorciće kad podgreje dnevna i noćna zvezda, suknjicu od tri šake ispod pupka, namalano lice što je uzelo 30 minuta jutarnje toalete bez nepotrebnog pranja zuba, i 12 je do 18 godina starosti. Potpuno je eksterijerno spremna za čas, ali i da nakon predavanja produži na splav ili noćni klub. Karakondžule iz Ministarstva, ljubomorne na mladost i lepotu, smatraju da tako nepristojno odevene devojke ugrožavaju neatraktivni ženski profesorski personal a kod muškog, odraslog i vršnjačkog izazivaju pojačano lučenje žlezdi. E pa tako više neće moći. 

On/Ona bacaju papire po učionici. Ponekad povraćaju prekomerno popijeno čokoladno mleko. Ili preobilni sendvič sa triheneloznom pljeskavicom iz školskog kioska. Iskašljavaju šlajm po podu, a u nedostatku rukava i slince. Blatnjave patike koje majka nije htela da im opere jer je baksuz, ostavljaju tragove a da su učinili zločin, oni iz kriminalističke bi ih zbog izdajničkih šara na gumama uhvatili za minut. Čistunci iz Ministarstva, kojima služavke čiste njihov sopstveni lom, smatraju da takvi aljkavi učenici mogu da rašire zarazne bolesti i poremete estetiku savršeno uređenih školskih prostorija. E pa tako više neće moći. 

On/Ona je polomila tupu olovku svom drugu iz klupe. Iscepala njegovu ružnu svesku. Ušvrljala korice njegove kupusare. Njegovim šestarom pogodila broj devet ispisan na tabli u centar, što ga je od siline udara prepolovilo. Iscedila mu sve tempere u ranac. Policajci iz Ministarstva, koji ne pipaju tuđe stvari a svoj alat ne koriste bez preke potrebe, misle da je uništavanje drugarskog školskog pribora razlog slabijeg uspeha oštećenog. E pa tako više neće moći. 

On/Ona imaju loš dan. Izgubio im tim na internet igrici. Devojka/Dečko žvalavi drugog. Matorci zakinuli kintu. Gađaju se noževima a njega promašuju. Složan porodični tim sa njim u opozitnoj jednini. Ne podnosi mutavog iz ćoška. Ona u prvoj klupi je neopisivo ružna. Nije popio pivo za doručak. Mrzi budućnost koja mu se plezi. Dosadno mu je do večnosti.  Kobci iz Ministarstva, koji su mirni do penzije, smatraju da su povišen ton, bacanje stolica, davljenje, pesničenje, šikaniranje, pljuskanje, izazovi kojima samo slabi popuštaju. E pa tako više neće moći. 

On/Ona ne tolerišu. Peder ga nije pustio na čas na koji je kasnio samo 25 minuta. Debela krava ne shvata da su integrali nepotrebna stvar. Penzosi se i dalje dovlače na posao a ne znaju ni svoja imena. Ocenjuje se samo stoka za rasplod. Čas mora da traje koliko poluvreme u rukometu. Smorovi mu projektuju nebulozni život zaboravljajući da je ulica mesto za sticanje doktorata. Onaj ga mrzi. Ona ga ponižava. Oni su šaka jada. Gorile iz Ministarstva, koje čuvaju naoružane ćelave glavonje, veruju da se znanje od sile brani metodom. E pa tako više neće moći.

   

On/Ona konzumira. Pićence za opuštanje. Cigareta za pućkanje. Droga za letenje. Trezan ne shvata lepotu valjanja čovekolike svinje u promilima. Nepušač da bi mu dim prodrmao plućna krila i sinuse. Čist da nikad neće produbiti misli i emocije. Jeftino je. Dostupno. Kul i hot. Diferencira od bezlične ljudske kaše. Od nedodirnutih slatkim porocima.  Od slobode odlučivanja, uživanja, prepuštanja, pripadanja, izdizanja. Narkotičari iz Ministarstva, koji konzumiraju u tragovima, ubeđeni su da opijati traže iskustvo i zrelost. E pa tako više neće moći. 

On/Ona završavaju školu. Ne bilo kako. Nikako nikako. Okolo brojevi koji guraju ljude u fijoke. Odredjuju im boju života. Možda biraju i muža ili ženu. Kvadraturu stana ili kalorije na tanjiru. Dužinu puteva koje će preći. Kovčeg od oraha ili kartona. Ionako se razred ne ponavlja, ali degradacija udara šamar. Postoji noć. Ili odrtaveli profesor koga je lako odvratiti od knjige pune cifara što plešu. Dovoljan je trenutak nepažnje. Olovka da se dopiše što fali. I pobedi nepravda koja zaboravlja da je pravda dostupna svima. Cepdilake iz Ministarstva, čije je nekadašnje brojčane neuspehe sadašnjost bogato nagradilia, tvrde da su sve ocene za djaka. E pa tako više neće moći. 

On/Ona ne podrazumevaju. Jednakost ne postoji. Mišić, obrva, pramen kose, patika, telefon, sve je razlika. Bolje zaslužuje dokaz. Pokazati zube. I đon. Ako ima otpora i jačinu šake. Slabost ima obavezu da poklekne. Da se izvini. Da prede. Da moli. Da kaže hvala i da se pokupi s poda. Da tigar rastrgne antilopu ili joj pokloni bedan život. Osmatrači iz Ministarstva, koje ne proganja niko sa vladajućeg vrha prehrambene piramide, stručno procenjuje da je ravnopravnost ustavom zagarantovano pravo. E pa tako više neće moći.   

Za 3 dana naša zemlja okreće novi list stare pravne knjige. Od 15-og septembra ove godine, nepristojno obučeni, aljkavi, naprasiti, agresivni, nevaspitani, pijani, opušeni i naduvani, nepošteni, i dokazane siledžije učenici i školarci, potpadaju pod nove kaznene mere koje će biti određene i sprovedene po pravilniku koje je donelo Ministarstvo Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Profesor više neće moći da kao do sad ikog za prestup tuče, lepi o zidove, verbalno ponižava, izlaže kukuruzu, koristi šibu, nunčaku, boksere. Sada će to sve lepim, na kulturan i civilizovan način. Novi pravilnik o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada ima vaspitnu a ne kaznenu ulogu, ima za cilj umanjenje ili otklanjanje načinjene štete, razvoj empatije i poštovanja prema okolini od strane prestupnika. Preduzete mere će biti stroge ali pravedne, sa psihološkog stanovišta nenasilne ali edukativne, sa ekonomskog stanovišta isplative i dugoročne, sa filozofskog čovečne i efikasne. 

Tako će prema novim merama oni provokativno obučeni, prljavi i nemarni prema tuđim stvarima morati da očiste učionicu, prebrišu prašinu u biblioteci i trpezarijskim stolovima a oni pametniji mogu da urade i neke administrativne poslove (na primer da vode zapisnike sa nastavničkih veća, upisuju ocene za nastavnika tokom časa ili obračunaju plate zaposlenih).  

Izazivači nemira, neprilagođeni nastavnom osoblju, opijatori i dopisivači željenih ocena bi mogli po predlogu da uporedo sa izricanjem vaspitne mere pomognu domaru (na primer, da zaključa sva vrata ili mu pridržavaju alat dok popravlja polomljene stolice), da počiste sneg (i još prave vesele sneškove oko škole), skupljaju lišće (i usput prave herbarijume za biologiju), farbaju ogradu školskog dvorišta (što da ne i automobile školskog osoblja prskalicama), ili pomažu u organizovanju određenih tribina (na primer vezanih za ušne infekcije mladih, prepoznavanje raznih vrsta droga s obzirom na ekspertski nivo, inkluziji nezainteresovanih roditelja u školske aktivnosti).  

Oni što vole da tuku školske drugove, moraće nafajtanom da pomognu da ustane, uz prethodno pitanje da li to želi (ili da ga namlati još jednom zbog nepristojnosti ako pruženu ruku odbije), a ako mu ovaj to dozvoli (da mu pomogne, ne da ga opet tuče), da mu odnese ranac od škole do kuće (jer ga sigurno bole leđa od batina) i da zajedno rade domaći (što bi nastavnik sigurno zdušno podržao i oboje pozitivno nagradio).

Budući društveno-koristan rad će trajati od 15 do 45 minuta dnevno, par puta nedeljno, sve to zgurano u 2- 4 sedmice, a u akciju se uključuju i roditelji učenika (ukoliko pre toga ne obezglave razrednog, psihologa, direktora, načelnika školskog okruga koji ne može i ne sme da naređuje njihovom detetu da bude nečiji rob, a posebno ne sužanj glupave škole od koje niko koristi nije video).  U tom slučaju Pravilnik diže glas i roditelj dospeva u nezgodnu situaciju opomene, pa i poziva na sud koji uvek oslobađa one što zgrešaju prvi put i obećaju da neće više (a desi se i da država platiti odštetu za naneti bol i učinjenu sramotu). To bi za posledicu moglo imati i popravku poljuljane ocene iz vladanja učenika kome su podmetnuli strašne, nepravedne optužbe. A to znači da bi se sada sve predviđene kazne mogle prebaciti na profesorski kadar koji je slučajeve izmislio. Obavezno uz odbijanje narednih 24 mesečnih ličnih dohodaka koji će se pretočiti u džep ocrnjenog učenika. 

Takav staložen, ljudski, pedagoški pristup svakako će odvratiti i najgoreg prestupnika od ideje da se nađe u situaciji da mora da, zbog banalnih grešaka, sebe ponižava nametnutim radnim zadacima koje ni njemu, ni roditeljima niko nije predočio kad se u školu upisivao (a obećano je znanje, kvalitetan nastavni kadar, mirisni novi udžbenici, puno petica, užina i igara). Divlji će postati pitomi, bahati mirni, provokativni smerni, bezobrazni kulturni, napeti opušteni. Roditelji neće više morati da uče potomke šta je dobro i zlo, niti da je pomoć ili doprinos okruženju prirodna stvar, niti da je poštovanje drugih uslov pristojnih međuljudskih odnosa, a rad napor koji održava ljudski duh i telo a ne kazna. Sistem će to rešiti Pravilnikom. I profesori više neće morati da pomoću psihoterapeuta i bromazepama brišu iz memorije dobačene ružne reči, pljuvačke i udarce, oštećeni drugarice i drugovi će imati povremene nosače svojih tereta na leđima, niko neće biti seksualno insinuiran, mentalno provociran, fizički prepadan. Ako i bude, tu je sneg, lišće, ograda. Pa ko sme, neka samo proba da rizikuje. 

Restorativna disciplina će novim pravilnikom neiživljenu ili tek nestašnu mladež naučiti da voli i poštuje bližnjeg svog. Roditelje će opomenuti da za svoju mladunčad treba da izginu, pa i završe pred sudom ako treba. Nastavnike će obrazovati da je korbač ipak izašao iz pakla i da im ne pada ni na pamet ideja o njegovoj upotrebi jer lepa reč i najgoreg u dobro pretvara. Društvo će biti spremno na sprovođenje restorativne pravde koja će opomenama, blagim pristupom, razumevanjem i blagoslovom kriminalni krem pretvoriti u slatku pobedu. 

A da sam ja tamo neki kadar, to bi malo ovako išlo:   

  

Za neprimereno odevanje bi dobilo kaznu da nosi prteni džak od glave do pete celu školsku godinu a roditelji plate 100 iljadarki jer tolerišu prostačku (ne neprimerenu) odevnu varijantu za školu. (I da potpiše unosan ugovor za estradu nakon punoletstva).
Za prljanje učionice radna akcija i počinioca, i najuže porodice u trajanju od mesec dana svaki dan posle časova. (I da se kasnije zaposli u oblasti kulinarstva ili održavanja čistoće u bolnicama).
Za uništavanje školskog pribora druga, drugu bi nadoknadio pribor, i kupio mu knjige i garderobu za narednu školsku godinu. (Kad ojača odvojiti fabriku pod stečajem i prepisati mu vlasništvo).
Za nasilje u školi, izbacivanje iz obične i teranje u specijalnu školu u trajanju od godinu dana a sve pod 24-nim nadzorom bez prava odlaska kući dok ne istekne period. ( Specijalizovati ga za posao bodigarda).
Za vređanje nastavnika javno izvinjenje pred celim nastavničkim kolektivom, i svim učenicima svih odeljenja svih razreda, na tv-u, a specijalno i na instagramu i tviteru. Kazna roditeljima od 200.000 dinara. (Obećati mu posao u Vladi ili Skupštini).
Za pušenje u zatvorenom, radnom ili odmornom prostoru, da pojede 3 pakle cigareta pred direktorom i razrednim starešinom uz prisustvo dežurnog lekara. Kazna od 50.000 dinara. Za ponovljeni prekršaj sve isto, kazna 75.000. (Uposliti ga u duvanskoj industriji u marketingu).
Za alkohol ga naterati da popije za 30 minuta 1 litar votke uz prisustvo dežurnog lekara, isprati mu stomak. Kazna 150.000 dinara. Ponovljeni prekršaj uvećava količinu kaznenog alkohola i sumu za novih 50.000. (Obezbediti mu kad završi školu posao degustatora pića po sajmovima ili bartendera u elitnim hotelima ili bircuzima).
Za konzumaciju droge, oterati u Lazu i zatvoriti na godinu dana bez izlaska na čist vazduh. Za preprodaju u zatvor u trajanju od 25 godina i to sa odraslima, i na tucanje kamena. (Posle može da postane instalater asfalta ili vlasnik firme za izradu spomenika).
Za dopisivanje ocena u dnevnik anulirati mu sve ocene iz prethodnih razreda i poslati na ponovno polaganje uz zabranu da završi išta više od osnovne škole i uposliti na đubrišnoj deponiji na 10 godina. ( Diplomatija ili ministarstvo po izboru).
Za svaki ponovljeni prekršaj roditelji trebaju da uplate dodatnih 100.000 na pređašnju sumu. U slučaju odbijanja saradnje, roditelju oduzeti prestupnika i pokloniti ga onom ko ga hoće, roditelja u zatvor na godinu dana sa radom u rudniku i dugom od stotinu iljadarki evara (sve na ime bezumnosti, greške prirode što je otac ili majka, pokvarenog karaktera i osionosti). Pređoh na evre jer strana valuta zvuči svetskije. I dodadoh ono u zagradama jer mladoj osobi treba ne samo znanje nego i obezbeđen posao koji mu leži i u kome će se savršeno snaći. U stvari, ono u zagradama ne važi ali deluje interesantno.    

Ali mene nece da zaposle u Ministarstvu,  zbog frljanja ovolikim hiljadarkama i torturom koju prosečan čovek ne može da podnese, tako da će ovih 15-45 minuta "kažnjavanja" biti blagorodniji i prijatniji mladim, nestašnim prestupnicima koji nisu mislili ništa loše ali se omaklo. Oh, da ja nisam inkarnacija Himlera? Hitlera već imamo. I zakone. I pravilnike.  Nedostaje samo razum da se stvari nazovu pravim imenom i reše na prigodne načine. Na kazne su mnogi otporni. Na finansijski udar većma sluđeni premda mnogi ležerni. Ali nekako... treba da boli. Baš onako resko i jako. Toliko, da se spreči odrastanje tih nevoljnika u neke nove promašaje čije nas čelične šape sve više stežu. I ubijaju nam nadu da će nekada ipak sve biti dobro. Molbe i lepe reči ne leče bolesti. A humanost je validan lek za znadežne.

A ove matore što im ni godine nisu pomogle da postanu Ljudi? Ali su postali uvaženi profesori, advokati, lekari, sudije, političari, klovnovi? I smišljaju i priređuju nam idealne recepte za život i rešenja u koja sami ne veruju? Možda su ih niske i visoke čkole zlostavljale?! Ili pakleni roditelji. O! Nije valjda...

Ali lepo Biblija kaže: Ne sudi, da ti ne bi bilo sudjeno, jer kakvom merom meriš - meriće ti se. Evo ćutim! (iako nabrbljah za tuce). I ostavljam Pravilu da Nepravilno ispravi. 

Samo dela ljubavi ostaju

“Ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, ili je bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.”

 “Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.“ 

“Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva“. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude “…ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.” 

“Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života. Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe. Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa. Podnošenja neprijatnosti, bola i patnje. Posedovanje zrele, a ne infantilne svesti. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje. Sposobnost da se bude nezavisan. Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji.“ 

“Pokušavam da uzalud prodrem u misteriju smisla istorije. Sve u njoj izgleda zbrkano, nelogično, slučajno. Ali, ako čovek hoće da bude dovoljno iskren i pošten prema sebi, onda mu njegov život, pa i život njegove porodice, kada dospe u srednje godine, izgleda logičan, smislen i upravo takav kakav je bio. A to je najvažnije i to je poruka Jevanđelja“. 

“Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. [U  vezi odnosa posla i partnerskog suživota]Potrebno je da ostane bar malo ljubavi, poštovanja i interesovanja za partnera. Partner poznaje našu Senku, Personu, Animu, Animusa, ona ne može i neće da nam se divi.”

“Svaka indivudualnost je vezana za bol. Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi. Lust will tiefe, tiefe Ewigkeit – Zadovoljstvo traži duboku večnost. U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju. Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.”

 “Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.”

“Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.”

“Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.”

"Oblici ljubavi (tri najčešće): ljubav prema roditeljima, ljubav prema deci, ljubav prema partneru. Naravno, postoji ljubav prema Bogu. Ljubav prema otadžbini, profesiji…Ljubav treba negovati. Imamo duhovnu ljubav, intelektualnu, emotivnu i fizičku. Neću da rangiram, svaka od tih ljubavi je bitna.

Četiri komponente nikad nisu zadovoljene jer idealnog braka nema. Neka budu dve, i kod jednog i kod drugog… Ne znam koje… Svaka je značajna.Naravno, najteže je uskladiti emotivni život. Intelektualni, najlakše. Čim primetite da u braku jedna od ovih komponenti slabi, odmah negujte neke druge (sve četiri treba). Ne zapuštati fizičku ljubav, naročito u srednjim godinama". 

"Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge." 

“Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu.” 

„Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavilo od oholosti. Jer oholost je ne samo neznanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć. Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela, nego za smirenje.“ 

„Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom podnosi sva stradanja u životu. Svojstvo je razumna čoveka da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog da uvek i vazda podiže žalbu na druge.“ 

„Čovek mrzi onoga protiv koga greši. Prvo ga se boji, a onda mrzi.

"Kad čovek učini greh prema prijatelju svome, najpre ga obuzima strah, koji se ubrzo pretvara u mržnju. A mržnja sasvim zaslepljuje."

"Čovek mrzi onoga ko zna njegov greh. Prvo ga se boji, pa onda mrzi.“

„Razočarenje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši da ne čujete one koji drugom stranom ulice idu, uporedo sa vama, i objavljuju razočarenje u vas? Oslušnite, koliko glasova govori o razočarenju u vas?“

„Mi navlačimo zlo na sebe zlom u sebi. To je tako pouzdano kao što jedan magnet privlači drugi.

Mi bismo se užasnuli, kad bismo umeli da shvatimo i izračunamo koliko zla mi nanosimo ljudima zlim pomislima i zlim željama. Da, koliko zla svima živim bićima i koliko povreda vasioni! A obradovali bismo se, kad bismo umeli shvatiti i izračunati, koliko dobra mi činimo ljudima i svima živim bićima svojim blagim pomislima i plemenitim  željama. Radost naša pak bila bi savršena, kada bismo mogli shvatiti i izračunati, koliko tek dobra mi činimo svima i svakome u ovoj vasioni molitvom za sve i za svakoga.

Od zlih misli pa do zlih reči i zlih dela nije dalje nego od semena do korena biljke. Znači, tu i nema nikakva rastojanja, nego sve stoji jedno s drugim u organskoj vezi.“

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje.“

„Blago tebi ako ti um u srcu počiva!“

„Oni koji žive pod jednim krovom s nama i koji su toliko užurbani oko naše telesne nege i  ugodnosti, često su najljući neprijatelji našeg spasenja.“

„Nije li samo društvo svojim jednostranim sistemom obrazovanja odgovorno za izgrađivanje ljudi koji postaju vešti ekonomisti, pravnici, lekari, političari, ali bez čvrstine karaktera i moralne pouzdanosti u međuljudskim odnosima.“

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“

„Ko nema strpljenja sa nama kada grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne oprašta ni kada se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj koji se ne raduje našoj popravci.“

* * *

Kada mudrost, duhovnost, mir duše, misli i jezika, vera u dobrotu i viši smisao, posvećenost, erudicija, blagost, predani rad, iskustvo, ljubav prema čoveku, ali i Bogu dosegne svoj kraj, pri tom sa večitom nadom da postoji nešto i neki u kojima leže istovetne ili bar slične moći, onda preostaje "samo" - Čovek i njegovo Delo. Toliko veliki i moćan da zjapi velika praznina zbog njegovog nestanka, ali ispunjena ogromnim poštovanjem prema svemu što je uradio. Ne postoji na našim prostorima prevelik broj ljudi koji je zavredio toliko sati slušanja, čitanja, citiranja. Na sreću ima ih. Na radost nekih, sve to su mogli da čuju uživo, skoro do samog njegovog kraja. Duboka starost nije bila prepreka da se s voljom podeli toplina, istinitost, suština dubokih misli. Možda je zbog takve vrednosti broj takvih duhovno i intelektualno moćnih ljudi mali, da se poput znamenitih zrna u moru ništavila odvoje, očvrsnu u biser. Da budu primetni i zbog posebnosti čuvani od strane onih kojima su objašnjenja, otkrovenja, zaključci ili nenametljivi saveti bitni. Otud gospodinu Vladeti Jerotiću pripada posebno mesto. I niko mu ga nikad ne može oduzeti. Slava Čoveku. Poštovanje izuzetnom životu koji se imao rašta i stvoriti. Ostanak delima što su iz ljubavi nastala.  Srećan put!

I još puno toga...

http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/09/Vladeta-Jerotic-50-pitanja-50-odgovora.pdf

Vreće pune .....

“Naučio sam da tražim svoju sreću tako što sam ograničio svoje želje, pre nego da sam pokušavao da ih zadovoljim.“

“Vidite, ključ sreće nije u traganju za nečim većim, već u razvijanju mogućnosti za uživanje u malim stvarima.“

“Sreća je osećaj da se moć povećava – da je otpor prevaziđen.“

Ovo su izgovorili veliki ljudi (ne znam koliko su bili visoki i teški, ali su titule bitnih stekli svojim razmišljanjima o životu), neki čija će se imena i ideje provlačiti ko zna koliko dugo kroz istoriju civilizacije i filozofske misli.

Da li je gustina, oblik, broj želja zaista uslov za ne/ostvarenje lične sreće? Da li je njihovo mahnitanje, preterivanje, sluđivanje razuma pritiskom emocija i fizičkih potreba preduslov razočarenja i dozivanja nesreće?  Za mene je postojanje želja oduvek značilo titranje života, izazov koji s naporom ali dobrovoljnim trudom i osnaženom voljom treba doseći, besanost ali otpor letargiji, silu koja podilazi strastima ali ih zbog dobrog (zaboravljam da ima i izvitoperenih) raspiruje,  isterivanje sjaja nečega izbledelog, ubijanje imitacija i rađanje originala. Želja je za mene oduvek bila motiv koji budi. Nemirni spokoj.  Makar i neostvarena, to je impuls koji pomera život. A kad ona prestane da pulsira,  čovek nestaje. Zato Džone Stjuarte Milu, ja se ne bih tek tako odricala želja. I sve dok postoji makar jedna,  Ja će disati. Dok se ne načne trenutak ispunjenja želje Onog ko odluči drugačije.

Pojesti omiljeni kolač, i još jedan, još dva, još 10 - o da, to je mala stvar. Kupiti željenu knjigu i dopuniti svoje papirno carstvo, videti dugo odsutnog dragog prijatelja, ušuškati se ispod ćebeta sa milim bićem, posetiti zemlju koju odavno želiš, razgovarati sa mudrim ljudima, dobiti i poslušati savet roditelja, otići na izlet, maziti životinju, poljubiti dete, držati čvrsto nečiju ruku, dati rame i sve svoje za oslonac, spremiti novo jelo, pozvati goste, otpevati celu pesmu, izručiti čestitke, odigrati vruć ples, pomoći nemoćnom da savlada prepreku, imati hobi, ne izgubiti savest, verovati u sutra, obećati ispunjivo, sprečiti tugu, pobeći od gladnih bilo čijih emocija, otplakati neuspeh, spavati mirno, pokloniti svoje vreme nekome, imati poverenja, nositi zajedničke terete, slušati bez reči, pomoći bez ljutnje, odgurnuti jad, slediti šum razuma, ubiti bezvredno... o da, to su te male stvari. A zapravo ogromne. Nekada nedostupne. Pojedincima nedostižne poput holivudske zvezde utisnute u trotoar, ili naslovne strane sa koje se ogoljen do kostiju ne skidaš, ili neprebrojivog novca u nekom trezoru, ili besmrtnosti kojoj niko nije uleteo u naručje, mada je Sokratu koji je govoreći o uživanju u malim stvarima kao uslovu sreće to uspelo. Iako on nije preživeo, njegova misao jeste. A to što smo skloni da ginemo za i zbog "velikih" stvari koje nisu ove male? Prokletstvo malih ljudi kojima je veličina oduvek bila bitna.

Kada bi pitali kraljeve, careve, predsednike, upravnike, direktore, vlasnike, očeve nacija i porodica, država i novčanika, svačega i nečega, da li su u svojoj moći srećni, bi li  njihovim odgovorima Niče koji se bori sa otporom u svom stavu o sreći bio srećan? Da li bi njegov nadčovek, otrgnut od banalnog materijalizma, svestan trivijalnosti svakodnevice, uzdignut nad užicima (onim malim, dovoljnim? da čovek iz kreveta ustane i bori se?), bio srećan?  Da li je on sam, svestan slabosti običnih ljudi, sa pronađenim načinom dosezanja sreće koja se meri povećanjem moći, u svojoj usamljenosti koja ga je tištala, bio srećan? I dokle moć ima tu moć? Kao da je fizička i psihička snaga neprekidna energija, a pobeda isključivo rezultat osvojene moći. Istina, donekle je, ali šta posle, kada se slomi otpor i moć uzdigne na tron? Hoće li srećni balon pući? Svet niti je crno beo. Niti sastavljen od pluseva koji se pretvaraju u krstače ispod kojih sahranjene leže umorene sreće. Ili pak nesreće koje je oterala moć.

Kako matematičari vide sreću?

Za nekog ko je sa matematikom u celoživotnoj zavadi, ova formula ne znači ništa. Ako bih pogledala puškicu i videla da su CRs - trenutne nagrade izražene u engleskim funtama (ovu enigmu su postavili Londoneri), EVs - očekivane vrednosti u kockanju, tj. srednja vrednost dva moguća ishoda, RPEs - greške u predviđanju nagrada, razlika između ishoda i EV; t – broj pokušaja klađenja, ω0 – konstanta, ω1, ω2, ω3 – odgovarajući koeficijenti uz sume parametara, 0<γ<1 – faktor zaboravljanja koji obezbeđuje da poslednji događaji imaju veći uticaj na količinu sreće od prethodnih - opet bih blenula u šarena vrata. Ako bi mi neko rekao da su naučnici obavili eksperiment nad 26 osoba koje su trebale da izvrše neki zadatak više puta, koji im je dodeljivan u zavisnosti od toga da li žele da igraju za novac na sigurno ili da rizikuju, i da nakon svakog pokušaja, na skali od 1 do 10, ocene koliko su zadovoljni, ni to mi ne bi ništa značilo. Istraživačima jeste jer su oni posmatrali reakcije mozgova ispitanika pomoću magnetne rezonance i sabrali dopamine, neurone i ostale kerefeke koje su otkrile nivoe njihove sreće. Gospodin Niče je u ovom eksperimentu pokazao da je u pravu - ključnu ulogu u određivanju trenutne sreće imalo je očekivanje i ostvareni uspeh učesnika. Igrači su se osećali najbolje kada su dobijali sume kojima su se najviše nadali, dok je nivo sreće bio manji kada su dobijali manje ili ništa. Gospodin Sartr je pogrešio jer je verovao da su ljudi sposobni da shvate da je samo biti deo eksperimenta dovoljan razlog za sreću, ali naravno i nije pogrešio jer je verovao da se ta mogućnost može razviti. Mil u ovom istraživanju nema šta da traži jer po njemu srećnik ne bi ni poželeo da se kocka. Kasnije je ova formula iskorišćena još na 18.000 ljudi koji su igrali neku telefonsku igricu, The Great Brain Experiment, koja se pokazala pouzdanom u proučavanju ljudskog ponašanja. Dobijeni rezultati su umnogome odgovarali prognozi formule, što je pak dovelo do zaključka da je moguće predvideti promenu raspoloženja ljudi usled raznih događaja čime bi vlade zemalja mogle uticati na sreću svog stanovništva.  A neke to zaista i čine.  Ili se barem trude.

Jedna malena južnoazijska, budistička zemlja po imenu Butan toliko brine o sreći svojih stanovnika da je uspostavila Ministarstvo sreće, i uvek pri popisu stanovništva postavlja pitanje da li je popisan srećan ili popišan (pardon, nesrećan). Kako bi se osećaj sreće pospešio, oni ne seku svoje šume, ne love životinje, jako brinu o prirodi, smatrajući da je to najveće blago koje se može ostaviti potomstvu. Bruto nacionalna sreća meri se sa svega 9 % nesrećnih, 35% veoma srećnih a ostali su oni čija prosečna Sukha čeka neke bolje dane.

Indija koja ima sumornu statistiku depresije dece između 13 i 15 godina (svako četvrto dete boluje), rešila je da uvede časove o sreći, čime bi se pomoglo prevazilaženju vidljivih emocionalnih problema mladih. Valjda će ih tu naučiti da razgovaraju o vrednosti ljudskog života i međuljudskih odnosa, premda nije sigurno da će uspeti da iskorene užasne slike zlostavljanja žena, zloupotrebe maloletnika, sveopšte bede i labavih zakona za prestupnike. Svakodnevna 45-minutna sreća u klupama, ipak ne sluti na sunčanu budućnost. Za to je potrebno mnogo više. Dana, godina, decenija...vekova?

Kada su pitali Dance koji žive u truloj zemlji Danskoj zašto su toliko neobjašnjivo srećni (priča se da drže evropsku a možda i svetsku titulu), oni izjaviše da je za sreću dovoljan hige. Ne, to nije pivo, ne kusa se, ne obuva i ne oblači. Hige iliti hygge je stav da svaki slobodan tren učiniš opuštenim i prijatnim.  Takodje da svaki neslobodan trenutak bude prijazan i neopterećujuć (otud normalno radno vreme, normalna radna mesta, normalne plate, normalni godišnji odmor, normalno nenasilno i kulturno ponašanje, normalni brakovi i normalni razvodi, normalno prirodno okružnje, normalna projekcija budućnosti. U njoj se ne postavlja pitanje uzajamnog poverenja ili neverovanja državi. Sreća je sakrivena u spokojstvu. I pripadanju nečemu. I volji da se sačuva sve ono što već postoji, ali i da se nešto novo stvori. Jeste da Dansku prska dosadna kiša, ali ljudi kocke šećera nisu.

Da svet uporno traži načine postizanja i deljenja sreće, pokazuju i srećni a nesebični Šveđani koji su napravili inteligentnu četkicu za zube koja pruža emotivnu podršku. Gurnete to čudovište u usta i ono odmah zna da li ste pod stresom, emotivno preosetljivi, verni, higijenski zapušteni, trezvenjak. S pomoću veštačke inteligencije, proučiće sastav vaše pljuvačke i videti da li je nervozno gutate, slinite nad i za nekim, da li se ljubakate sa nezvaničnim, slučajnim ili samo poznatim partnerima, da li uopšte redovno perete zube ili ste pijani kao čep.  Za svako od stanja daće vam audio savet - Ne brini, Budi čvrst, Ne budi nevaljao, Smrdi ti, Ne loči. Sve uz crvenu lampicu i mnoštvo sličnih prijemčivih saveta na koji savestan posednik oralne aparature neće zažmureti. Najpre zato što veruje savremenim tehnologijama, a potom i što je svestan da je emocionalno i fizičko zdravlje glavni preduslov njegove sreće. Pored naravno državne aparature koja postoji da bi odgovorno sve to poduprla.

A mi? Hoćemo li da uvezemo kontigent od par miliona četkica koje će se preventivno izboriti za duševni mir stanovnika jedne tužne balkanske zemlje iako su silnim vilicama potrebniji novi zubi jer su stare odnele zle vile? Da li ćemo oformiti Ministarstvo bezbrižnosti sa najsrećnijim ministrom na čelu? Kupiti nešto plodne severnjačke kiše u zamenu za nešto južnog sunca? Možda uposliti nastavnike koji će decu od malena učiti da sreća ne stanuje negde drugde? Istetovirati formulu sreće u pasošima, ličnim kartama i nadlanicama rodoljuba? Bezrezervno verovati predvodniku stada koji zna šta je njegovim ovcama potrebno? Oteti sreću od onih koji je imaju previše i zaključati da potraje što duže? Prognati depresivne i ljute zbog sudbine neshvaćenih? Tešiti se da je toliko istinske nesreće svuda da je bezočno tvrditi da je sreća ipak pripala nekom drugom? Nagutati se pilula sreće što rađaju raznobojnu dugu? Zakopati duboko sav jed i tugu? Pobeći ipak u daleke cvetne aleje? Spustiti glavu i čekati srećnu presudu? Naučiti iz duboke misli Lao Cea da je depresija posledica življenja u prošlosti, anksioznost bavljenja budućnošću a mir rezultanta bivanja u sadašnjosti? Ili da je Seneka u pravu kada tvrdi da je mudar čovek zadovoljan svojom sudbinom, kakva god da je ? Ili se pokoriti Torou koji kaže da je  sreća kao leptir, koji što ga više juriš, više će te izbegavati, ali ako usmeriš pažnju na druge stvari, on će doći i sesti na tvoje rame (ha, ja sam jednom doživela da mi leptir sam sleti na dlan i odsanja jedan kratak san... da li je to bio simboličan dodir sreće sa kojom sam razmenila rečite nežnosti?)? Ili ne pokrasti nijednu tuđu misao o sreći nego pronaći i odživeti svoju? I ako uspe, patentirati i prodati za milion poluga zlata.

Zna li iko koliko je (poluga) sreća teška? I ako savlada i obori slabiće hoće li je država konfiskovati i podeliti siromašnima? Može li se uopšte podneti previše sreće? One kada si toliko nasmejan, opušten i miran sa svim onim što je bilo i što će tek biti? Može. Ali tolike i takve iz vreće neće.

No, šta sa falsifikatima sreće koje je moguće kupiti od šanera i na buvljacima privida? Iskoristiti i preprodati, naravno. A da li je mali čovek dovoljno pametan da bez filozofije i matematike išta od svega shvati? Nije, jer ne postoji išta na ovom svetu što se može izmeriti i razumeti. Šta uraditi sreći koja ubija i ubicama sreće? O tome ovde i neki drugi put: 

https://vimeo.com/244405542