Glumarozno

 

Rekao je (preneto iz pisanog medija javnog informisanja):

“Oni nisu deca, oni su mali ljudi, nama je lakše da ih nazovemo deca, ali oni jesu mali ljudi. U većini kuća dete je ravnopravno sa roditeljima, ono odlučuje i može šta hoće, a to ne može, to u životu nikada ne može. Ne mogu ovde da budu mali ljudi čija želja da ostanu nije toliko jaka, ili nije njihova već mamina, tatina, bakina. Nikog od njih nisam zvao. Oni dolaze u ovaj studio i moraju da potvrde svoju želju, ako je iskrena. Vremenom shvate da su svi ti zahtevi potrebni samo njima. Ne sme da se laže, u grupi vlada demokratija, poštuje se drugarstvo, nema hvalisanja, samoveličanja, ni ružnog ponašanja. Na čas ne sme da se kasni, dolazi se pet minuta ranije. A kada je neko “lupio glupost, a da ga niko nije ništa pitao”, vikao na ulazu u Studio, ide na umivanje. Kada se malo “otrezni”, može jasnije da misli. Ima i nepisanih pravila. Dečaci nose košulje, a ne majice i dukseve sa reklamama, a devojčice su uvek u suknjama. Nema ni patika. Obavezne su cipele. Sve to mnogo je važno za male ljude. Tražim da uče o svom poreklu, da znaju rodoslov, ko su im bile dede, da li su im bake odlično pevale, divno mesile, ili tkale ćilime. Starije grupe obavezno uče folklor. Moraju da znaju i dobro da pevaju. Od početka učimo dikciju, bavimo se umećem govora. Osim toga, svaka tri meseca moraju da pregledaju zube, jer su važni za govorenje. Ako primetim devijacije na kičmi, stopalima, obevezno ih šaljem lekaru. Ukoliko neće, više ne dolaze ni ovde. Moraju da idu u pozorište, muzeje, na izložbe…. I, pre svega, moraju da nauče da misle.

Ljubav vam je kao biljka koja je tek iznikla. Mora da se zaliva, da je pazimo i negujemo dok raste. Svaka ljubav je vredna i važna koliko i otkucaji srca. Nema smisla život ako nema ljubavi. Roditelji se ponašaju kao vlasnici svoje dece. Ne znaju da se roditeljstvo i uči. U roditeljstvo, i da hoću, ne mogu niti pristajem da se mešam. Osećaj roditeljstva je uvek vezan za emotivnu ucenu. To je dominantan princip koji vlada između roditelja i dece. Na kraju krajeva, ne postoji dobar primer u svetu da roditelj može da bude profesor svom detetu. To je nemoguće. Baš zato što je između ta količina i taj oblik ljubavi. Suština je da se ljubav uči, da se emocije razvijaju i da se mišljenje uči. Taj krug je zatvoren – živiš onako kako misliš. Pre svega moraš da naučiš da misliš, i to je za malog čoveka otkrivanje stvari. Omogućiti malom čoveku da nešto otkrije ili ga navesti na taj put umeće je pedagogije, jer na tom putu on doživljava radost. Onda je učenje lako, spojeno je s takvim zadovoljstvom čak i kad taj mali čovek otkrije da ringla peče. I to je zadovoljstvo. To uzbuđenje što je nešto saznao je neprocenjivo.

Nije problem učenje nego način na koji se uči. A mali ljudi su uvek spremni da uče, bilo da su ‘tupsončići’ bilo inteligentni. Pedagog može da izabere i metod igre, kroz koju se lako, ili svrsishodnije, prevazilazi i tegoba, muka odrastanja, tragedija… Može problemom da se barata i kroz pesmu, i kroz Šekspira, Dučića, Zmaja, Duška Radovića, neki zanimljiv sistem. Važno je samo da se ne ukine radost učenja. A to naša škola neizostavno uradi, jer je tako ustrojena. Takav je kadar, tako su naučeni, odnosno nenaučeni, a to je ozbiljan greh. Danas, da biste nešto učili u školi, morate da dobijete odobrenje od roditelja, i to je ta primitivna varijanta u kojoj se roditelji pojavljuju kao vlasnici dece, koji najbolje znaju šta je za njihovu decu najvažnije: šta da uče, šta da ne uče… Inače, celog života sam se gnušao jednog od glavnih ‘postulata’ roditeljstva da je najvažnije da jedeš, spavaš, hrčeš, da ti je toplo… To nije tačno. Ne prihvatam to. Ne dopuštam da roditeljstvo na bilo koji način uđe u dramski studio.

Pedagogija ne postoji preko interneta, telefona, papira. Mora da postoji odnos, kontakt, razmena. Da biste prosudili nečiju moć ili nemoć, emotivni naboj, iskrenost, morate da budete dovoljno blizu, da imate ‘naočare’, da to vidite u oku. Nemoguće je to napisati. Mora da se oseti da li su te reakcije prave ili nisu. Ima pravila koja mogu da budu mudra, da budu saveti, prečice, ali nema ništa bez kontakta."

Miroslav Mika Aleksić – reditelj, scenarist, vlasnik i predavač privatne škole glume za decu i omladinu „Stvar srca“.

Dobro zvuči. Promišljeno. Pedagoški. Iskusno. Strogo ali pravično. I realno - poželjno kao forma vaspitanja. Da je besplatno, dostupno svima, nadgledivo, nenamenjeno samo "odabranima", nenamensko kao što jeste, pa da bez pogovora i preispitivanja upišeš dete u tu Školu Života i Glume Života, i predaš ga presvetlom masteru pedagogije u koga su se zaklinjale generacije roditelja i njihovih uspelih potomaka. Da je pristup ovakav kakav se opisuje (ne treba sumnjati da su mnoge stavke sigurno ispoštovane), pa da poželiš da se i ti kao mator upišeš tamo, malo podetinjiš i vratiš svojoj nevinosti, ali i naučiš nešto novo, i odbaciš staro, i s razlogom se okumiš sa svojim joginom koji te transformisao u Čoveka. Kad ono, medjutim.

Predvodnici ljudskih i životinjskih stada, čopora i krda su oduvek bili najjači, po snazi, snalažljivosti, veštinama, umu, instinktu, oni kojima se najviše veruje. Čak i kada dodje do desetkovanja, neke neočekivane tragedije, predvodnik obično, osim ako i sam ne nastrada, ostaje na čelu svoje bulumente koja ga slepo (s verom i žmureći) prati, jer zna da može da opstane samo zahvaljujući njemu, vodji, koji je u stanju da predvidi mnogo koraka unapred, da zavara neprijatelja, da izbegne zamke, da pogura gde treba, da pregovara s kim treba, da pogubi koga treba, da treba koga treba.
Predvodniku bez pogovora i s poverenjem predaješ i svoju mladunčad jer znaš da su oni okosnica budućnosti, a on sam stabilizator sadašnjosti. Kad ono, medjutim.

Da li u onom pod navodnicima, citiranom intervjuu gospodina pedagoga učitelja života, laže i glume, ima istine, pre no što se dođe do nulte istine tj. poente i cilja ovog posta?
Mogu li se složiti sa onim o nelogičnoj ravnopravnosti dece i roditeljima im? Mogu. Da li su roditelji vaspitači ili drugovi svoje dece, a možda i potlačeni robovi? Kako gde, ali sve češće bez prvog jer su se uloge malo promenile a deca postala komandosi svojim mamama i tatama. Da li se laže na široko? Laže se. Da li se čeljad često hvališe, samoveliča, ružno ponaša? Sigurno, uzora je bezbroj i ne znaš da li su gori oni iz siromašnijih ili bogatijih legla. Da li se kasni na čas? I u školu, i iz izlazaka, i za život. Da li se lupetaju gluposti a da ih niko ništa nije pitao? Non-stop. Da li viču? Na najjače. Da li dečaci redovno nose košulje a devojčice suknje a da nisu u horu ili nekom zvaničnom prigodom? Ne nose. Da li stalno nose patike? Ne skidaju ih ali to i nije previše važno. Da li znaju bar nešto, ako ne sve, o svom poreklu, znaju svoj rodoslov, ko su im nekada bile dede i babe? Nemaju pojma, niti ih naročito zanima. Da li umeju pravilno da govore, idu redovno u pozorište, muzeje, na izložbe, čitaju jednu knjigu nedeljno, redovno posećuju zubara i vode računa o ispravnom držanju? Retko ali u tragovima postoje (a da za to nije zaslužan privatni učitelj glume). Da li je lako naučiti misliti kada si mali čovek? Preteško. Neko ostane uskraćen toga i kao odrastao. Da li je malom čoveku zato potreban kurs i privatni studio gospodina pedagoga učitelja života, laži, obmane i glume? Obavezno, i zato su neki tvorci malih ljudi utvrdili da je to itekako neophodno, kad već oni sami nemaju sva ta znanja, umeća i sposobnosti da to urade, nemaju iznajmljenu dadilju ili obrazovanog mentora što uči po kućama, najčešće nemaju ni vremena, ali zato ima ko to ume i zna. Pri tom imaju viška novca, previška ambicije i gigantsku kvazi elitističku neizlečivu boleštinu za koju nema boljeg leka do pretvaranja sopstvene dece u buduće glamur zvezde koje će zaseniti sve što postoji i što je ikad postojalo. Tako sebi ti egomanijački triperi, radjajući bezazlenu neiskvarenu decu, podvrgnutu specijalnom vaspitanju, za sitninu sebi obezbedjuju titulu najpožrtvovanijih medju "prestižnima". A prestižni su svi oni dokazani, glumci, doktori, advokati, arhitekte, menadžeri, političari, pevači i kojekakvi prazilukovci, ali i vajni usplahireni anonimusi koji iz bede svog nevidljivog postojanja mogu smisao svog života ostvariti preko svoje vidljive dece tamo nekad, možda na estradi, pisti, sportskom terenu, televiziji, ili na daskama koje život znače (šta fale gradjevinskim i onim u glavi?), samo da je posao u nekoj javnoj kući ili mestu koje odiše tkzv. kulturom, glamurom i zdravim duhom, preko čega će se sav trud i ulog stostruko vratiti. Svaka druga opcija, svako drugo zanimanje je luk bez vode, jedna obična nula. I takvi kvaziljudi (zavidna sam, jel’ da, što im se može da prave neobične izbore i budu elita?), zaglavljeni u procepu sopstvenog ništa ili nešta, dobiše priliku da postanu vlasnici sopstvene dece, sa kojima mogoše da učine bilo šta za svoju dušu. Pristadoše da se neko zvučnog imena (dobio nagradu Jugoslovenskog saveta za brigu i vaspitanje dece davne1980-te a u medjuvremenu ispratio u svet poznatih mnoga aktuelna glumačka imena) i karijere (neobilne za toliko godina života i staža), koji je rad i spreman da odabirom najboljih (pre svega dece poznatijih ili uglednijih ljudi) napravi nova zvučna imena i karijere, svesno umeša u njihovu roditeljsku, vaspitačku, zaštitničku, pedagošku ulogu, potpisujući pri tom tapiju na svoju ćutnju i nemešanje u posao pravljenja njihovog čeda u čoveka. Valjda zato što ne postoji dobar primer u svetu da roditelj može biti profesor svom detetu. Da li mu verujete? Bezgranično. I pomalo tupavo, kada se realno sagledaju svi aspekti ove priče, ne uzimajući strahovite posledice koje je na kraju izrodila. Da li je lako objasniti taj poriv da bez ikakve sumnje u ispravnost čudnog pristupa tog „umetničkog gurua“ (a šta je tu čudno!?! što ne moraš znati, što ti je zapravo zabranjeno da znaš, niti se interesuješ šta ti radi dete u  izvikanoj glumačkoj školici sa tamo jednim bitnim, pametnim, veoma strogim ali genijalnim pedagogom), čudnog prema njima kao roditeljima, čudnog i prema deci, i da nadjača... šta pre - suluda želja za dobrim obrazovanjem njihovog deteta? druženje sa decom drugih važnih ljudi? obezbediti detetu siguran put ka nekom unosnom zanimanju? dokazati da si deo privilegovanih jer u grupu nije mogao ući ko hoće? ili šta? Pri tom se godinama rumori i žumori o tom specifičnom okruženju, ali ko da mari za takve sitnice (da ti dete dobije još jednog roditelja pored tebe živog, i da ga još vaspitava uz viku, polivanja vodom, strogoću koje ga sam štediš jer ima ko je plaćen da to radi (izgleda da ipak ima nešto u tome, jer su se retki pobunili na taj režim, a preživeli se kasnije nisu požalili na ožiljke na duši).

Moja sumnja u roditeljsku umnost dobija na brzini kada pomislim kako je lako udenuti detetu u uši ideju da je pohadjanje glumačke škole za njih nešto veoma dobro (da je sporedna aktivnost, poput sporta, da ga ulica ne odvede u ćorsokak, da se nekako i razume)  i da još dete ubrzo „shvati“ kako je gluma njegov usud, a roditelji mu onda dodju kao madjioničari, da njihove želje usliše kako znaju i umeju. Dakle, roditelj, zrela i odgovorna osoba (takav bi trebao da bude) bezuslovno veruje nekom (jer je zaboga ta škola izrodila najveće talente, a i toliki su svoju decu na tim jaslama odgajili), poverava svoje dete, ne pitajući ni pedagoga a ni dete šta se tamo dešava,  ni izokola ne ispituje kako sve to izgleda,  samo plaća časove i u sebi likuje kako je uspeo u životu jer će i njegov potomak zahvaljujući svemu tome sigurno uspeti!
A onda se desi čudo. Padne nebo. I reke krenu naopačke ka izvoru. I sunce počne da sija noću. Nemoguće! Ne, to je surova šala, to je igra loše sudbine. To je gorčina koju ne može da spere nijedna dobra roditeljska namera. On je monstrum. Mi ovce ošišane. Naša deca - zaklana jagnjad.

Onaj ko ne razume o čemu pišem, sigurno je makar pasivno čuo udarne vesti o traumama više devojaka i devojčica, izazvanih užasnim činom jednog matorog manijaka koji je iskorišćavao svoj privilegovani položaj predavača i vlasnika jedne privatne glumačke škole, seksualno ih zlostavljajući. Nekog direktno, nekog posredno. One ostale, istog i suprotnog pola, uzrasta i termina pohadjanja, i verbalno. Ugledna škola je za ovakav rad sa zainteresovanom decom uzrasta od 5 do 18 godina radila par decenija. Ta ista institucija je na zvezdano glumačko nebo ispalila gomilu dobro znanih, uspešnih imena. To mesto je bilo utočište i drugi roditeljski dom za hiljade malih polaznika koji su od malih postali veliki ljudi. Uz sve one knjige, dikcije, izložbe, prave kičme, lekcije o ispravnom mišljenju i stavovima u životu. Taj deo sigurno ne treba osporiti (nečeg belog u moru crnog), ali šta sa ovim drugim, tumornim i sumornim, jezivim koji je osakatio psihu neočvršćenih? Uglavnom - ništa. Oštećene i osvešćene (da li samo svojim ili i tuđim bolom?) skupile su hrabrost, presavile tabak i podnele tužbu za zlostavljanje od strane svog dugogodišnjeg profesora glume. U nju su sažele svoje gadne uspomene na te dane (koji su trajali i trajali), sve traume (od utoraka kada im je držao "dodatni čas"), strahove (od njega, sebe, moguće osude društva ako bi se otkrilo). Time je pokrenuta lavina. I šta sad?

* Hoće li privremeno zatvorena škola biti opet pokrenuta? sa ostalim predavačima koji pojma nisu imali šta se dešava (nisu?).                   

* Da li će onim roditeljima čija su deca prošla seksualnu torturu (ona verbalna se i ne računa jer se na nju niko ne žali previše) biti oduzeto roditeljsko pravo, biti oduzeta deca i predata domovima za napuštenu siročad jer nisu bili u toku šta se tamo dešava (i jesu siročad sa takvim roditeljima, ali im ipak država neće osporiti te nazovi roditelje iako bi trebalo... mada uvek imaju u rezervi onog što je sada u zatvoru)

* Umesto škola glume, da li je nekom palo na pamet da otvori školu za roditeljstvo, da nauči mame i tate kako se brinuti o deci, kako razgovarati sa decom, kako ne praviti od njih razmažene, umišljene pekmeze (može i sa onim umivanjem, nije strašno), kako ih zaštititi od predatora, pa i sebe samih, kako ih učiniti skromnijim i prizemnijim a opet Ljudima? 

* Hoće li ikad biti napravljena škola koja će odgajati normalne ličnosti željne pravih znanja i vrednosti, sposobne za logična promišljanja, za dobre i pametne životne izbore, sa isto tako obrazovanim i za pedagoški i rad pravilno obučenim osobljem (proverenim za to od strane psihijatra i policije) umesto ovih elitističkih, tj. za "bogomdane". 

* Da li će ikada pasti nekom na pamet da nauči klince kako da prepoznaju opasnost i da se ona može desiti i u samoj porodici, i da o tome moraju da pričaju sa nekim kome veruju?

* I supruga dotičnog nema nikakve veze sa prijemima kandidata na fakultet na kome radi, niti je posumnjala da njen poštovani suprug ne voli samo nju već i jedrost tih devojčica i devojaka?

* Koliko njih će se još javiti da potvrdi te morbidne priče? Koliko njih se nikada neće javiti? Uz pitanje zašto.

* Kako baš NIKO nije ništa primetio? I ako jeste, kako je mogao-la da ćuti, osim ako - smatra da to nije njegov problem, veruje da postoje "viši ciljevi" koji opravdavaju sva sredstva, misli da je pravda nedostižna, da nije bolji od zlostavljača i u sebi latentno uzgaja mizoginiju iz nekog razloga, da je savladan strahom od odmazde, da mu je potpuno ravno.

* Dokle će trajati osuda devojaka i devojčica koje su ovo prijavile, podmećući im podsmešljive komentare da su se sada setile da to obelodane, kada su godine prošle?

* Kada će ovo društvo (i dalje opako patrijarhalno) da se mane moralisanja i shvati kako je strah od podsmeha, neverovanja u istinitost činjenica, udružen sa stidom a sigurno i strahom žrtve (moguća pretnja o osveti njoj ili njenim najbližim, ubedjivanje da je sve normalno ako je nezrela, ucena i kazna da će je proglasiti napadačem a sebi dati ulogu žrtve) osnovni problem što mnoga mrcvarenja istog tipa nisu nikad ugledala svetlo dana?

* Hoće li se oni koji su tu da odbrane oštećene od nasilnika (policija), a praksa pokazuje tu nelogičnost, postaviti prema njima kao ugroženima a ne kao izazivačima nesreće (izazivala si, provocirala si, dobila si šta si tražila?)

* Da li će zakoni ove zemlje ikada biti strogi a kazne ozbiljne i pravedne za počinioce ovakvih zločina (a osobito oni učinjeni nad decom i maloletnicima)? Postojeće sigurno demotivišu povredjenog, a nasilnika ne plaše.

* Da li ćemo uvek naivno verovati u ispravnost i kvalitet nekog i nečeg samo po tome što je u pitanju neko Ime, iako ima indicija da stvari radi na neprihvatljive načine?

* Zašto je javnost uzburkana sada, kada su isplivale priče sa poznatim osobama (sa nekom reputacijom), dok mnoge anonimne, podjednako teške, užasne, pojedinačne priče nikada ne ugledaju svetlost dana? (SVI su jednaki, ali su sada neki ispali jednakiji od drugih... ko je zakazao? novinari kojima su bitne udarne vesti u tabloidima, ili policija koja je dužna da na svim medijima pod punim imenom i prezimenom obeleži silovatelja i upozori javnost na opasnost od istog i istih?). Šta sa gomilom žena koje u različitim profesijama, pa čak i u svojoj porodici doživljavaju svakojaka maltretiranja godinama, i ne usudjuju se da to prijave jer uvek postoji ono nerazumljivo Zato?

* Koliko takvih poznajemo, pa i mi sami imamo ovakvih iskustava nepriličnog ponašanja, koje je bilo na ivici incidenta i šta smo po tom pitanju preduzeli-e? Šta nas je sprečilo da o tome pričamo i tražimo svoju pravdu na slobodu i spokojstvo?

 * Da li se iko seća onih pomahnitalih „svetih ljudi“ Pahomija i Kačavende koji su silovali maloletne dečake i prošli bez opomene, a da kazni nisu ni primirisali jer su sudski procesi otezani i time slučajevi zastareli? (očigledno kasta nedodirljivih, šta god da je u pitanju)

* Gde su roditelji dece koja su pohadjala časove? (da se barem čuje neko zgražavanje, protest, preispitivanje... ili su i dalje svi ipak jako zadovoljni dobijenom uslugom, osim onih čija se deca sada vucaraju po sudovima)     

* Kako protumačiti one jadnike koji su i dalje vodili decu na časove u tu istu školu, iako je vinovnik već počeo da guli zatvorsku klupu?   

* Da li je svima onima koji su pohadjali tu školu, čak i da nisu imali negativnih iskustava (po svojoj prilici nisu ih imali oni čiji su roditelji bili  iz glumačke branše), bilo na trenutke sumnjivo da se nešto dogadja? Gde su sada ti ljudi, a nema ih mnogo u ulozi negativnih komentatora – učitelj je bog?

* Koliko je naučena veština glume iz te školice od pomoći nekim polaznicima dobra fasada za neko buduće manijaštvo? (usvojena znanja su prenosiva, a očigledno ne moraš biti profi glumac da obmaneš javnost u svoju ispravnost)

* Da li je istina da je rodjena sestra glumice inicijatorke za Aleksićevo hapšenje takodje pohadjala istu školu, i to u vreme ili nakon seksualnih napada na nju, stariju sestru?
                   

* Već je napisan scenario za film na tu temu, od strane mlade glumice koja je pokrenula tužbu, ali zašto u ovom momentu?

* Da li je moguće da iko više (roditelji) može smatrati da je u redu biti izopšten iz života sopstvenog deteta jer je tamo neko to postavio kao uslov za članstvo u klan posebnih, da bi zarad svojih i (navodno) detetovih ambicija trebalo pristati na izopačene manire i forme vaspitanja i obrazovanja?

* Da li će optužen biti obešen za jaja? radi neke pravde

*Da li iko primećuje da je autoriteta u koje verujemo, koji se ponašaju kao navodni roditelji koji brinu o nama, koji su spremni da nam "sve daju i žrtvuju se da bi svima bilo bolje", koji nas teraju u ćošak, viču na nas, a onda kao miluju, kojima debelo plaćamo da nas odvedu u bolje sutra, koji nas zlostavljaju na dnevnoj bazi, koji nas debelo lažu i kinje, i redovno terorišu taktikom toplo-ledeno - toliko, da se ne možemo odbraniti od svetle budućnosti na pozornici što se život zove?

* Znamo li koliko je lažnih optužbi protiv zlostavljanja bilo i koliko života navodnih demona uništeno zbog istih? To se po svojoj prilici i nekim dokazima ovde ne može primeniti, ali postoje i drugačije priče.

  * Da li smo iz ovog skandala uopšte nešto naučili? Postali samosvesniji? Spremni da pomognemo nemoćnima? Ili smo sudije koji ubijaju pre dokaza nevinosti ali i dokaza krivice, teoretičari zavere, sumnjičavi, nepoverljivi, samo posmatrači kojima je ionako svejedno.  Šta sam ja od toga?  

* Da li je ovaj blog post morao biti dug? Morao je. Poput višegodišnjeg zlostavljanja matorog jarca. Poput višegodišnje kazne koja ga čeka ukoliko se dokaže krivica (možda bude nanogica, vrle poznate ličnosti uvek dobiju to u zamenu za rešetke i učenje novog zanata u bajbokani). Poput mog višemesečnog odsustva sa bloga koji moram da nadoknadim u jednom dahu. Poput hiljadugodišnje istorije ogavnih mrcvarenja nevinih.
Možda u ovom dogadjaju ima mnogo kontroverzi. Možda ima podmetačine. Možda ima poluistina. Verovatno jedne obične gorke istine. I činjenica koja mi se stalno nameće – Oni koji su svoju decu odveli negde, iz nekih glupavih pobuda, kod nekog za koga se nešto šuška, koji ih ignoriše, nisu daleko od njegove krivice. To pitanje slabo ko postavlja, a odavno je trebalo. Mada ko zna... sigurno su u hodu naučili nešto iz te glumačke škole - da budu „odgovorni roditelji koji puno daju" za budućnost svoje talentovane dece, da se ne mešaju u svoj posao, da ne budu krivi za ono za šta je neko drugi kriv. Dok socijalne, i ostale službe spavaju... a andjele mora mori.

P.S. Kako se zove zlostavljanje čitalaca pisanjem dugačkih postova na blogu? Ukoliko ga prežive naravno? I kolika je kazna za taj prekršaj?   

 

 

2 + 2 = 00

 

2021. Januar.

Zima se očekivano, osim za one koji joj se ne nadaju ili veruju da će se uspavati, uvukla u svaku poru zemljine kore. Nekima i u dušu, u skladu sa godišnjim, starosnim, statusnim, misaonim dobom, opravdavajući svoj ledeni pesimizam niskim, klizavim udarcima leda, loše lične ili haotične sveopšte sudbine ljudskog roda. A on, rod, uglavnom mrmlja i steže cvokoćuće zube, utrnule od neočekivanih neprijatnosti koja se na njega obrušava danima, nedeljama, mesecima, godinama, decenijama. Možda i vekovima, sigurno takav podatak negde stoji u knjigama. U onim knjigama u prošlosti koje su pisale o budućnosti što se zove sadašnjicom, načitani kažu da je ova i ovakva zima bila očekivana. Poput laganog kuvanja žabe koja ne primećuje kako joj se bataci pretvaraju u delikates spremljen za posebna nepca, na ražnju se lagano okreće cela zemaljska kugla. Povremeno se doda tu i tamo neki preliv, začin, sos kako bi milijarde vlakana omekšalo, bilo spremno za bezbolno žvakanje. Zagorela parčad se baca, dok se izmedju reš i sirovog mesa vodi pregovor medju već sitima, kome i koliko. 

Najveći, belosvetski kuhinjski znalci, po isprobanim recepturama spremaju veliki gozbeni bal. Elita je na putu da bude potpuno zadovoljna švedskim stolom. GMOrganizmi nabijeni koncentratima izdašne nauke čekaju novu sezonu, novo seme. Nikako seme zla, već opstanka.

2020-ta je bila dobra godina. Mislim na Ja godinu, ne Mi, Oni, Svi.

Zakačila sam par kilograma viška koji su me usled vučenja za rukav od strane kuhinjskih elemenata, escajga, šporeta, šerpi navukli na tanak led (a nije bila zima) i tako doneli debelo razočarenje sopstvenim odrazom u ogledalu. Veći obimi i dimenzije objektivnosti dobro su oružje protiv osećanja nepripadanja sopstva svom telu, tako da je situacija upornošću vraćena u okvire samodopadljivosti.

Uspela sam i da porastem. Ne štiklama, ne u svojim očima, ne penjanjem po nameštaju. Izaći iz jedne i ući u drugu fazu života a da pri tom nisi na prelomu decenije, ošinut tragedijom, specijalno nagrađen posebnom srećom, dođe mu kao novčani bonus kome se nisi nadao a toliko ti treba. Dosegneš mir, onoliki i takav, da shvatiš kako je njegovo nedostajanje bilo razlog tolikih nepotrebnosti. I potrebnosti.

Naučila sam nešto novo. Opet za dušu i nešto malo pameti. Naravno, teško je, skoro nemoguće naplatiti svako učenje, jer umetnost nekom pruži novčanicu za uslugu, a nekom samo nahrani dušu. Važi, u redu, dobro - pomirila sam se sa tim da meni artsy novac nije potreban, moram da ga zaradim na druge načine. Važi, nije u redu, nije dobro, ali za sada još uvek ne odustajem da naplatim ume(š)(t)nost. Videćemo ko je jači. 

Prestala sam da pišem. I ovo malo, i ono veliko. Mislim da to nikom ne treba, biće da ni meni kada sam tako lako odustala (zašto ljudi pišu? kome ljudi pišu?). Ali avaj, malo me nateralo da nakon 2 nepune godine blogerskog apstiniranja ipak udarim jednu crtu i duboko uvučem, nadajući se da će se zadovoljstvo piskaranja izliti iz duše pojeći dušu (razlozi su jutrošnji, i poprilično bedni, a do njih još nisam došla, i biće prekasno dotaći ih kada je ova ispovest već poprimila ovaj oblik). Za pisanje treba da postoji motiv (imala sam ga ranije, u zabrinjavajućim količinama), ideja (u pristojnim oblicima), publika (u tragovima, ali sam zato redovno sedela u svojoj publici i aplaudirala, ili se gađala jajima shodno postignutom efektu svog napisanog na mene kao čitaoca... kad već nema drugih da njište ili vrište). Pisanju je neophodna koncentracija (neometana zujanjem sporednih misli), vera (u svoje nepromašaje), istina (da ne ustukne ispred laži). Pisac nije svako ko napiše blog, tekst, priču ili roman jer pisati može svako, ali ne može svako biti pisac (to je onaj koji piše sebe). Male nagrade za bivše pisalačke poduhvate, kada je mašta postojano i razorno dubila moj um i tastaturu, nahranile su moj uspavani ego (postoji li na svetu aparatura egometar?). Barem sam, makar to ne bilo tako veliko i bitno, nekada znala da pišem. Filozofijo, i blogu si teška. Ko se nije suočio sa nemanjem reči, ne zna kako je teško prestati, i teško nastaviti sa pisanjem. Da li sam ih u međuvremenu našla? Ne znam. Zatrpaće me ako me žele, to znam, kao što su ranije činile. Čikam ih, evo, sada, ovde.

Prestala sam da crtam. Tu nemam opravdanja. Nijednog. Onaj broj 104 deluje kao fantazija. I jeste, kada se olako igraš ciframa. Izdaš matematiku i ona izda tebe. Nikada se nismo podnosile. Ali olovka ne može da naudi kad je izvedeš iz carstva slova. Osim dece, treba i volju ponekad nalupati.

Ali slabašna savest šapuće - da si bar četvrtinu "jabuke" pojela, i to bi bilo nešto.

 

Bila sam zdrava. Kao da nije najvažnije da se probudiš i da te ništa ne boli. Zaboravljamo često da je tako. Nisam zaboravila i zahvalna sam na tome. 

Bila sam spokojna i mirna, bez obzira što se svet okolo tumbao, skakao, na ružno menjao, izopačavao, pretio, uništavao (a sve to i dalje radi). Osetila sam da čvrsto upravljam svojom kapsulom, jurcajući ili mileći serpentinama, pravim, bušnim, izbočenim, krivim putevima. Stigla sam do kraja 2020-te neoštećena, neokrznuta lošim gps-om i manjkavim procenama pređašnjih leta. 

Momenti razočarenja, nezadovoljstva, plahovitosti, pesimizma, gubitka nade nisu štedeli, udarali su itekako po prstima i tamo unutra, ali sam Ja ipak bila na svom mestu, nekako postojana. Kao što gomila ljudi i stvari nije bila. Sama protiv svega. Bolje i to, nego sve protiv mene. 

A godina? Godina je sama po sebi bila četvrtasto okrutna. I kada bih želela nešto o njoj da kažem, rekla bih da bi valjalo izbrisati je. U ime svih onih koje je ona izbrisala, simbolično ili stvarno. U ime svih patnji, ograničenja, zahteva, nameta, maski, samoća, izdaja, laži, bede i jada koje je donela. 2020-ta je đubre godina. I zato je s pravom otišla u kantu, mada otud i dalje smrdi.

Kako pronaći balans između nečeg u čemu je tebi bilo dobro, većini loše? Ako bi odgovor bio - sad si doli, sad si gori... možda i nema neke nade za mene, ovaj blog, život moj u 2021-oj. Znam, mraka je dovoljno. Svetlo je na izdisaju. Prognoze vidovnjaka su poprilično loše. Svevideća nisam. Samo se nadam, mislim da jesam, verujem, da sam naučila da živim od danas - do - sutra. Ne od prekosutra ili malo sutra. A sigurno ne od juče. Želim da sebi dodelim diplomu za to. I da je okačim na zid. Eto, sada je i drugi vide. Hvala, hvala, na čestitkama, baš ste ljubazni! I ja Vama isto.