Nebo

Desilo mi se to prošle godine, otprilike u ovo vreme, dan nebitan... sunčani maj, aroma proleća koja prijatno štipka za nozdrve, neki nemir u stomaku koji samo to godišnje doba može na taj način da izazove. Jako volim maj, oduvek, valjda zbog tog naglog prodora života koji svim čulima dodiruje. No ume da bude varljiv, pomalo ružan, kao što je ovogodišnji, kišovit, na trenutke sumoran i asocirajuć na jesen. Ali ne, ne o tome, vraćam se unazad i vidim...

paradu svršenih srednjoškolaca u glavnoj ulici mog grada. Šarenoliko mnoštvo koje svoj poslednji dan škole proslavlja bukom, pevanjem, zviždanjem u pištaljke, neobuzdanim smehom... sve prožeto iskrenom radošću što se nešto veliko i bitno dešava u njihovim životima, nešto značajno završava, nešto još značajnije počinje. Radost detinjasta, iskrena, dejstvujuća na okolne koji ih posmatraju sa osmehom i odobravanjem. Primetna toliko da počinjem pažljivije da ih posmatram, obraćam pažnju na pojedince, ali i celu nepreglednu, kompaktnu grupu čiji su glasovi otežali od pesme i vikanja. Najednom počinjem da osećam teskobu, neprijatnost koju pokušavam da prepoznam i izdefinišem kako bih dala neko racionano objašnjenje za tu nepriličnost. Reakcija je toliko jaka, trenutna da se izokreće u nešto što ne mogu da iskontrolišem... počinjem da plačem... nasred ulice. Užurbano se sklanjam što dalje od ljudi, negde sa strane, sva usplahirena, ne toliko zbog toga što me suze pretiču u njihovom obuzdavanju i prete da odaju nešto neprimereno mestu i vremenu, već što ne mogu da dam najbolje objašnjenje što je reakcija tako najednom jaka. Treba mi izvesno vreme da se saberem, prikupim nepovezane misli koje se još uvek opiru odgovoru. 

Polako počinju da se rastvaraju, bistre, govore ono što u stvari i sama znam ali ne prihvatam kao razumno. Valjda nije tako lako prihvatiti razumno ono što nema razloga tumačiti drugačije no razumom, ali se uvilo u rolnu emocija koje rade nekim svojim načinom. 

Da li bi bilo logično pomisliti da sam plakala zato što nisam na njihovom mestu? Kao neka vrsta žaljenja za prošlim? Potrebe da nadoknadim ono što nikad nisam? Boga mi - ne (dobro, da malčice, ali nije vezano za Taj tren). Nije bilo to, premda je sve navedeno možda i moglo imati smisla. Onda sam pomislila kako mi se ovakve stvari dešavaju jako često, prečesto čak da bi se ovo moglo smatrati tek trenutkom neke blesave slabosti. Dešava se kad se neko venčava, kada se nekom rodi beba, kada se kreće prvi dan u školu, kada se oprašta od učitelja... uvek kod prelomnih tačaka u životu koje uglavnom znače neki iskorak iz nečeg jednog radi prelaska u nešto drugo, novo, drugačije, uglavnom bolje. One ružne, negativne trenutke neću da pominjem,  nepotrebno je. Ali ovo... šta je to što me tako uznemiri i natera na suze koje čak nisu suze radosnice iako su događaji lepi... ne znam ni koje bih im ime dala... možda suze uznemirice, pitalice, sumnjalice? One koje nisu sigurne da se baš treba toliko radovati takvim promenama, koliko god da su velike, pozitivne? Zar je uopšte u redu očekivati, priželjkivati da vreme stane, da se spreči dešavanje lepih stvari, da se lamentira nad prošlim?

A onda ... oni, ta (ipak, donekle) deca nisu ni svesna da se to više ne vraća (ipak im zavidim na godinama?...ne previše, jer znam koliko nisam znala, a opet ne znam koliko sada ne znam a što ću nekad saznati, pa je to jednako njihovim godinama... ili ipak nije?), nisu svesni šta ih tek čeka, a očekuje veoma često baš neočekivano (o mudrosti proživljene zrelosti!),  što će gomila ideala biti srušena poput kule od karata (ja inače kule još uvek gradim), što je bezazlenost i nada tako lomljiva i sklona prevratu (bolno je gubljenje tih nevinosti)... i što će se možda, neko, nekad, naći tako na ulici, posmatrati neku veselu skupinu koja je već nestrpljivo ispružila ruke ka nebu, uzdižući se na prste da dohvati što više svetlucavih zvezda koje ih mame i dozivaju. A nebo je tako visoko...

(21.05.2011)

@@@@@

Prošlo je 7 godina od pisanja ovog uvodnog teksta, odnosno 8 od neposrednog doživljaja. Maj i dalje uzbuđuje moja čula, mada su ona sve tvrđa na spoljne izazove (da li se zajedno sa dušom postepeno pretaču u kamen?). Mom dragom tati i milim drugaricama, majskoj deci, ne zaboravljam srećan dan. Da ne govorim o trešnjama čiju slatkoću i blaženstvo njihovog ukusa mesecima i dalje nestrpljivo čekam. Maj će uvek biti mesec u kome su mi se dešavale veoma bitne stvari, one koje promene život. I zato će uvek biti poseban. Ne samo meni, i onim maturantima od pre skoro deceniju  koji su u međuvremenu dobrano zagazili u pravu zrelost i ko zna kako trasirali svoj put, već i onima koji su i mnogo pre, i do, i ove 2018-te rekli zbogom (bez imalo kajanja, tuge ili uznemirenosti) najbezbrižnijem periodu sveukupnog bivanja. Oni vide samo napred, iako ne predaleko. Oni imaju želje, doduše, prečesto nerealne. Oni su puni snage, one što pomera planine. Oni su i vatra i dim. Oni su sve ono što mi više ne možemo biti. I ono što će tek postati a neodoljivo/nažalost/na sreću/ liči na nas - njihove smorove, tutore, zaštitnike, nerazumne, staromodne, dosadne, matore (sve to zajedno i još ponešto) tvorce i pretke. Hihihi, dobro je što ne znaju da će biti isti! Tj. misle da im se to nikad neće desiti, da će zavrnuti prirodni tok stvar(nost)i. U stvari, to uopšte nije smešno, štaviše. Ali ko uopšte ikog šta pita, pa i sam život - sedneš u voz i on te vozA, do stanice do koje ti traje karta. Švercovanja nema. Može samo iskakanje iz kompozicije... kad se volja i avantura osmele. 

Ah da, ove godine nisam plakala, iako je možda postojao izuzetno jak razlog da opet "ispadujem".  Valjda nisam stigla od fotografisanja jednog kraja, i jednog početka. I od misli koje su mi haotično letele ka njegovoj budućnosti,  igrajući s njom jedan nespretni stiskavac obojen strahom od neizvesnosti. Ali njega nije strah, i eto ravnoteže.  Ne želim ni da mislim šta iza "nestraha" stoji. Valjda dovoljno ludosti da možeš probati šta god poželiš, površnosti da bez-bolno padneš i pridigneš se, neiskustva da veruješ u koješta i svakoga, nezrelosti pa je sve lepršavo i smešno... U stvari, stoji Mladost, ono gde je sve moguće i lako. Možda nije moj, naš, roditeljski zadatak da preterujemo u ganjanju ispravnosti (po merilima iskustvom stečene zrelosti), niti u uterivanju straha od budućeg (bilo bi nehumano), ali bez packi sigurno nema pregovora. Niti bez gunđanja,  soljenja pameti, izvrtanja očiju, nespavanja, podmetanja ideja, oštrih reči, mekih ubeđivanja, padanja u nagone da se uzme prutčina i onako... Ma ne, pored svega toga samo treba strpljenja debelog ko mornarsko uže.

A što se radosnica tiče, nadam se da će vreme doneti dovoljno lepih događaja da se nadoknadi ovaj propust. Samo da se u međuvremenu čula i duša ne pretvore u ... , kad je već gradnja kula zauvek otišla u prošlost. I naoblačeno nebo progutalo zvezde.  

Po meri mira

Mašina za zemljane radove, pogodna za iskop zemlje, razastiranje materijala, izradu nasipa,  skidanje humusa, zatrpavanje jama i kanala, čišćenje terena, obaranje stabala, iskop, vuču drugih mašina. 

Merica za preciziranje kvantiteta merene mase, neophodne u određene svrhe. 

Granica preko koje se ne prelazi, jer je iza sve ono što nikako ne bi voleo ili -la. 

  

Dozer.

Reči...

Ne može se sve (ono što se u glavi i srcu nosi) sabiti u jednu jedinu, pa ni mnoštvo rečenica, i to ne zbog verbalne nemoći, "nevremena", premalo ili previše hrabrosti i straha, nedoraslosti i nesavršenosti reči, već zbog činjenice da nijedan jezik, niti reč nije dovoljna da zameni svu buru emocija koje se kovitlaju i koje su u stanju da izazovu nezamislive posledice. A ni (sa)znanja koje bi valjalo nekako preneti.  

Mislim da reči imaju strahovitu moć, čak i kada se ne izgovore a kada ih onaj kome su upućene samo kroz pogled ili dodir oslušne i oseti. A tek izgovorene! Pokreću ratove, sklapaju mir, oformljuju život, iznalaze smisao, donose spas, ubijaju rešenje, stvaraju nesporazume, izazivaju smrt, dozivaju priliku, povezuju razdvojeno, čak žive same od sebe ne tražeći ništa zauzvrat, nadživljujući prostor i vreme. 

Mogu da promene i trenutak, i ljude, da preokrenu situaciju i odluku, da od života učine pakao, od ljudi monstrume, od moćnih ništavila. I da pogrešno protumačene izobliče ili uobliče, da skrivene spreče ili uslove...

Postoje reči koje umeju da spasu onog ko ih drži kao sopstveni moto, da im postanu infuzija koja ih održava, lek koji "bolest" drži na sigurnom odstojanju, štap koji ih podupire. Ali postoje i one koje guraju poput nasilnika u ambis. 

Reči su alat manipulacije, a oni, usavršeni u njihovoj upotrebi, eksperti u vladanju ljudima i svojim ciljevima. Reči su i seme iznedrenih stihova i proznih dela, mudrosti i životne istine, ali posejano na lošem tlu ne uspevaju, ili bivaju zgažene od strane onih koji ih vide kao korov. 

Da li ih treba okolo nesebično pružati, deliti, upućivati, poklanjati? Da li im pre izručivanja treba više puta pretresti suštinu pa ih tek onda pustiti da žive? Da li ih treba sputavati kada znaš da će biti povređene ali da je to dobro i za tebe i za njih, jer ćete od kritike zajedno ojačati ? Da li svi zaslužuju naše misli pretočene u slova? 

Znam da me tuđe reči oblikuju, uznemiruju, uznose, oplemenjuju, ispunjuju, prazne, obogaćuju, mame i izazivaju, zaslepljuju i nerviraju, sluđuju, teše. To su njihove, te koje su mi neophodne, koje prihvatam bez obzira na formu i težinu. Čak i kad baš zaboli. I kada sve neodoljivo miluje. A njima moje? Dozer. 

Strast...

Da li je strast vrlina ili slabost, zavisi od oblika, objekta strasti i vrste zadovoljstva koje se njenim osetom doživljava. I ne mora biti trajno stanje duše, naprotiv, jer je nekada to čistokrvni poriv za trenutnim, kratkotrajnim, intenzivnim zadovoljstvom dok ne ugasne usled dosade i-ili ispunjenja. 

Strast uznemirava sva moguća čula čak i onda kada ne dotiče drugo ljudsko biće, kada nije usmereno prema nekome već prema nečemu. Ljudska je vrlina osećati strast. Ljudska je slabost podleći joj, da nas nadvlada i nama rukovodi. 

Ne vredi odupirati joj se jer će biti sve jača, ne vredi suzbijati je jer će nagrizati ustalasani duh koji svoj mir ne nalazi dok bar ne štrpne od svoje strasti. Vredi imati je bar na kratko ako ne vodi zavisnosti, ili zauvek ako ne ubija. 

Predati se bez griže savesti svojoj strasti? Ne zagledati je kako ne bi umanjili njenu vrednost ili se predomislili? Podgrevati strast jer je u vatri život? 

Znam da su mi upućene strasti uvek izazivale nedoumicu, i golicale pažnju. Poneke i ponekad budile moje uspavane. Nelične su otkrivale horizonte u koje sam odabirući uranjala. To su njihove, meni potrebne, za večnost ili trenutak. Nečemu moje? Uvek i bezmerno. A njima moje? Dozer.         

Iluzija... 

Iluzija - zatvaranje očiju pred činjenicama, gledanje u oči činjenicama dajući im drugačiji smisao (onaj koji odgovara ili koji manje boli), davanje nade nečemu što je već prestalo da postoji, samozavaravanje koje podupire napor, samouteha, lažiranje, odlaganje istine usled straha. Postoji samoiluzija (nadovezuje se na navedeno), ali i iluzija koju nam drugi stvaraju i koje nismo u potpunosti svesni (ili jesmo, i to zbog sklonosti samoiluziji i samoprevari kojom se lakše klizi kroz život). Misleći iluzionista utabava teren po kome može da ne posrće. Nemisleći iluzionista ostavlja drugima da misle za njega ne spirajući time krivicu sa sebe ako i kad krene nizbrdo. Iluzionist je veći samozavaravač (kakva kovanica! - samozavarati - zavar(a)iti sopstveni stav nadajući se da se neće slomiti) od maštara jer maštar zna krajnju liniju svojih želja i htenja, i ne pada u očaj kada ne dobije ništa zauzvrat. Taj se lako (o)kreće drugim oblacima.

Da li je iluzija put ka svrsi bez kompasa? Ima li iluzionist poput onog u predstavi moć mađioničara čiji trikovi mogu baš sve? Jesu li sve iluzije podjednako glupe u svojoj naivnosti? 

Živeću kao što sam i do sada sa njima živela. Znajući da će nekada, negde, nekog umesto mene odabrati za oslonac. Sa njima se može, jer znaju kako, iako nikada ne objašnjavaju zašto. Valjanje u iluzijama uspavljuje, i nosi tamo gde je meko. Potrebne su mi. A njima moje? Dozer.   

Dozer je zapravo buldožer. Sredstvo za "zemljane radove" koje sopstvena ubeđenja, porive, ideje, namere usaglašava sa okolnim pejsažima. Koje iskopava najbolje iz nas, razbacuje ono najkorisnije, podiže odbrambene zidove da bi se "tvrđava" odbranila, skida paučinu sa sopstvenih očekivanja, zatrpava rupe nerazumevanja, čisti neraščišćene račune, obara razgranato drveće laži, izvlači druge iz tame. 

Dozer je merica koja tačno zna količinu smelosti za pristupanje drugima i njihovim potrebama. 

Dozer je granica iza koje živi opasnost od gubitka svega onog što ti je važno. Mesto na koje mudrost nikada ne kroči. Tačka koja i ono izgovoreno iz najboljih namera, strast prosutu jer više nije mogla da živi od sebe same, iluziju izdžigljalu do nedosežnosti, baca u živo blato. I guta je bez nade da će je povratiti, i vratiti je, makar i takvu omalovaženu i beskorisnu. 

Otud i najjači mogući razlog da čovek sebi zada dokle sme da stigne, kada već nekud krene. Da unapred zna sve zamke nevidljivih linija koje nikada ne treba da pređe. U suprotnom ga može zaboleti toliko da iz te agonije nikad ne izađe ili možda privremeno trpi. Ili da prezre sopstvenu moć neprosuđivanja. Otud treba sputati i reči, i strasti, i iluzije. Ograničiti svoju moć, poverenje, savete i mišljenje, sa zadrškama koje nude (makar prividni) mir. Prigrliti onoliko koliko ti se pruži i ne smeta, dati toliko da ne budeš krivac. Pred sobom. I sutrašnjicom koju sada i juče začinje. I onim ko sve to meri digitalnom vagom (za zlato ili škart) koje si mu namenio. Ali ostaje samo jedna stvar koju nikada, ni pod kojim uslovima, ni pod pretnjom sopstvenog tiranina sakrivenog u opreznoj savesti, ni u zamenu za bilo šta drugo, ne treba sputati ili meriti Dozerima. Najveća i najvažnija - xxxxx. 

Ko ne zna šta je, neka istražuje, isprobava, iskušava, ili u neznanju sa životom svrši. 

Dozer je količina koja negde može da stane. Sve preko toga je otrov koji se ne može istisnuti njegovom suprotnošću ili vremenom. Mogu te samo osuditi da si im dao/ gurnuo/ podmetnuo/ poturio/nametnuo ono što od tebe nisu tražili, i prezreti tvoj nasrtaj i slobodu prodora na mesto koje se ne sme pipnuti. Možeš biti proglašen ubicom ili lopovom, a da nisi ostavio leš ili išta odneo. Sa stvarima je kao i uvek mnogo lakše, one dobijeno neće ocenjivati, ali davati hoće, čak i više nego što mogu da pretpostave. Zato je dozerstvo veština dosezanja sebe, i drugih, u miru sa pravom merom.   

Uljez mi se uvuko u cveće

A sada dragi slušatelji, Samo za Vas! Jer ste Vi to tražili!

"Ah uveri se zašto mene zovu mamba, ah, ah proveri da li sam tempirana bomba,

joj ja sam kao opijum, ej promenićeš stadijum, izgubićeš um...Gazim ko puma u džepu suma, lagano gradom kruziram, kola su svuda, lova i gudra, ali se više ne gudriram...Tol'ko sam beo, belji nego Drakula, plivam po bitu, kao bela ajkula...Te felne sijaju u mraku kao da su zlatni lanci, svi gledaju u gradu kao da smo vanzemaljci, hteli bi da te ukradu k'o da si novac u banci, ma sedi tu kod mene, neka vide Indijanci...Zla Barbika - Ludilo u klubu, ko karijes na zubu lepiš se za mene. Kažem nemoj sa mnom, mnogi plaču za mnom. Nađi sebi bolju, ko me ljubi, ljubi nevolju. Ja sam zla Barbika, srce mi je plastika...Duni, vjetre, malo preko jetre...Vaser vaga kaze da sa mnom teraš šegu, dabogda dobila pesak u bubregu...Napravi mi sina pod svetlima kazina, bice milioner, bice smrt za žene, kao ti za mene...O kakav li je pakao, kad sneg je vruć k'o kakao...Brushalter noćas steže kao malter...Ti si ideologija, večna borba za slobodu, doživotna robija od svakog dodira, topim k'o da džogiram, od tvoga mirisa postajem vampirica...Imam dokaz da si bio sa mnom, imam dokaz za ljubavni čin, imam dokaz nosim ga u sebi, on se zove nerođeni sin...Ma postaću plava i biću kučka prava, leći ću sa njim da te ponizim, tebi teško biće al' poslaću ti piće, na njemu posveta - baš je slatka osveta...Može li taj tu muškarac mlad i lep, ljubav moju da sprži, spavaću sa njim i muka biće mi, ti dođi glavu mi drži... Sklonite me drugovi pijanu s ulice, zgaziće me nešto...Da dogovor kuću gradi rekao je neko, s tobom kako stvari stoje, temelj je daleko...Kad si mi, kad si mi, najviše trebala, ti si me prodala za šaku dolara. Ti si me očarala, nešto si mi sipala u čaši punoj ludila...Kuku lele, kuku lele, ima glavu kao tele...Avon sam proždrnula...Koka kola,  malboro, suzuki, diskoteka, gitara, buzuki... Neko će mi noćas napraviti sina, vatru pali flaša crnog vina. Haljina na podu, dobar znak za sreću , ko si ti, do jutra znati neću... S kim si sinoć bio, da li ona zna, ne zna ona, ne zna ona, znam samo ja. Devojka za jedno veče, misli, briga me, al' kod tebe su još uvek moje gaćice... Ako imaš petlju, ako imaš herca, pokloni mi bundu od nerca, ako imaš petlju, ako imaš čuku, dijamantski prsten stavi mi na ruku...Ne stajem na crveno, šmekeri kad voze,

poznat po bratu jer tako mi se može. Belo odelo, bela kola, sve od kože, oko mene sve je belo, na to se cice lože... Sve radite na silu jer puca vas kompleks, u mraku vaše mržnje sijam k'o Rolex, konstrukcija uspeha, čelik, Transformers..."

Da, tako je... Ovo je delić savremene poezije najbliskijeg istoka našeg neposrednog suseda sa zapada. Zapravo, naš najbolji izvozni proizvod čija se vrednost meri u mili(j)onima šuškavaca, koji će završiti u trezorima najjačih domaćih intelektualnih influensera (uticači ili utikači prim.aut.) sadašnjice ovdašnjice. Njihova upečatljiva imena i još impozantniji doprinos muzičkom obrazovanju širokih narodnih masa, sigurno će ostati zauvek urezan u kamenje naše istorije, književnosti, psihologije, patologije, filozofije i nekulture (nadamo se da će biti duboko zakopani jer avaj nama kao naciji ako ti tragovi ostanu). Mi ipak nikada! nikome! nećemo! pokloniti naše najlepše silikonjare anđeoskih glasova, naše najmuževnije džiber stihopevce, našu ćirilicu, našu najdublju emociju. Ne! Mi ćemo ih samo pozajmiti, jer se najboljih samo ludi odriču. Na odloženo ćemo ih uz visoku kamatnu stopu uvaliti svima onima koji su od muzike operisani i kojima treba presaditi, koliko je god moguće (neki pacijenti su ipak beznadežni), pravi muzički ukus, miris, i opus. Pri tom mi ništa ne namećemo, samo sve suptilno pokazujemo.

A da je očaj usled nemaštine takvog visokog kvaliteta očigledan, govori činjenica da se već javno govori o tajni nepomirenosti inostranog tržišta sa sopstvenim rupama u zvučnim idejama i interpretacijama, i da je za zdravlje ne samo suseda, nego i čitavih kontinenata neophodno pod hitno infuzirati naš produkt. Daćemo naravno, jer osim što imamo beskrajno mnogo talenta, mi sve ljude volimo! I kao gostoprimljiv narod, koji raširenih ruku prima gostujuću trapavu muziku tih istih nemuzikalnih suseda, za očekivati je da to gostodajstvo i uzvratimo. Da se ja pitam, naše bi zvezde valjalo potrpati u kamione, šlepere, vagone i izvesti u inostranstvo, da se ne vraćaju dok ne prokulture silan neuki narod izvan granica, posebno onih zapadnih (kome je tamo bolje jer se bolje plaća, ne treba uopšte da se vraća, izdajice tamo u radni logor!). Tek onda možemo govoriti o kulturnoj sinhronizaciji. Doduše, ima nekih pokušaja otud koji se mrcvare da sustignu našu vrhunsku poeziju, ali je to sve jadno. Na primer, njihova najpoznatija influenserka a naša snajka (koja usavršavanje u braku može da iskoristi i za usavršavanje u muzici preko svekra), kaže:

"Nek' te ludi ritam fura, nek' te puhne jaka bura, tete, strine, konkubine, vrtite svoje obline" (bilo bi napadno pitati je da li je uticaj na ovu strofu imao njen film iz domaće produkcije snimljen na jahti, ali ovo stvarno zvuči amaterski i nekako previše popično a ne narodno). Ovo njeno drugo, složeno za specijalnu evropsku priliku, je već mnogo bolje:  Zumba, zumba, zumba, zumba, sijeno, slama, sir, salama, rizi, bizi, teča, veća, cikla, bikla, cikla, bikla, afrika, paprika...međutim, njihove plastične trave su ipak nikle i odnele joj štikle. Ipak, mlađe snage, otvorenije za dobre uticaje brže uče, pa jedna njihova književnica, glumica i pevačica (3 u 1 dobar komad što nabija temperaturu) peva:

"Kara, kara, karanfili, to se tebi, draga, mili, kita, kita, kita cvijeća, to je bolja što je veća..." Ovo već, mora se priznati, ima dalekiju umetničkiju vrednost jer se poštuje i rima i milano i venecija. Na osnovu priloženog je apsolutno jasno da je do sada ograničena (da ne bude naopako protumačeno - dotokom prave muzike) publika, koja se skrivala po stanovima, zatvorenim klubovima i svadbama da bi mogla da sluša pravu muziku, morala da digne glas i konačno se izbori za slobodni radio. Zahvaljujući naporima koje su uložili pregovarači dveju država, povoljnim uslovima koji podrazumevaju nepreskupe koncerte naših pevačkih zvezda (po Arenama i u prestižnom Lisinskom), onostranom narodu gladnom svega dobrog čega sam nema, Hrvatski Radio Extra FM je konačno slepima i gluvima omogućio da progledaju i pročuju. Ta vest je primljena sa izuzetnim odobravanjem i ovacijama, a i kako ne bi... svesti svoj repertoar na njanjave popbaladere, nenađene alternativce, narokere, i džez preživare, prava je stupidarija. Kako uopšte neko može da zamisli život bez scene kakva hara na ovom našem istoku (i ne samo našem nego i istočnijem odakle je krenula ljudska civilizacija)? Kako uopšte zamišlja da će da izgleda njihova lektira u budućnosti, ili časovi muzičkog na akademijama, ili opšti test na prijemnim ispitima na fakultetima društvenih nauka? Kako oni misle da nauče svoje device da se oblače i ponašaju u svim mogućim prilikama? Imaju li uopšte predstavu da će ogrezli u literaturu samo svojih pisaca ostati uskraćeni najlepših književnih poetskih dostignuća a sve to na njima bliskom jeziku koji može da se lako prevede na latinicu? Kako neko živi bez uvida koliko je džipova i bundi jedna mega zvezda zaradila za vikend u Beču? Heeej! I posle nama reći da smo zaostali, primitivni, neotesani seljoberi?! Mi, kojima se treba diviti što su nam i pevači i njihovi obožavaoci mereni milionima naučili sve ove komplikovane i dubokoumne tekstove? Nama se smejati koji smo sa Micom Trofrtaljkom (pažljivo proučiti ovo pa se onda smej ako smeš:  Šta će meni kola i kuća sa spratom, kad ja volim jednog sa debelim vratom, pa ga često molim da radi masažu, uteraj mi, uteraj kola u garažu), začeli jedan neprevaziđeni pravac u kulturi?! Nama, kojima se zavidi na najlepšim cicama, najkosmopolitskijem glavnom gradu u ovom delu balkanske rupe, na splavovima i rudnim bogatstvima, sarmi i bureku, brzom gubitku pamćenja, stepskoj duši međ njivama, čak i klimi koja je bolja, a posebno Nikoli Tesli kome smo poklonili aerodrom....nama?!

E u inat Vama, kojima ćemo svojim pesmama zapaliti Extra FM i izobrazovati vam omladinu, i tako vam se infiltrirati u sve pore i dobiti sveti međususedski rat, i gde ćete nam noge dolaziti i moliti nas za još, evo još jedne veličanstvene od naše najveće među mnogim kraljicama parade, kiča i povraćologije... da Vam se u grlu i mozgu zaglavi. Da nikad ne raskinete s njom. Da vam kao nama uđe u čitanke i domaću epsku poeziju. Da vam lipše i pop, i rok (što ne bi i Vama?!). 

"Uradi mi sad sve što si s njom bez mene radio, znam radio si to samo da bi mi se zgadio.Volim ukus tvoga đona čak i kada na njemu donosiš mi nju jer važno je da si mi tu. A sad mi daj njen broj da mesto tebe ja raskinem sa njom da pozovem je, i kažem da si tu i da si za mnom lud, pusti me.

Pusti me da raskinem s njom umesto tebe ja, neka sluša noćas kako volimo se a onda spustim slušalicu jer sama ne mogu da uzdišem za oboje.

A sada muči me kao što si i nju mučio, znam radio si to samo da bi mi se smučio".

Majko, kraljice, shvatiće budalice.

Hteli ste si cajke? E ako, jadne li Vam majke. Primite moje najdublje saučešće.

(P.S. Kako se zovu muške? Cajkani? Muzički policajci koji zavode red na estradi?)

Grab & Run

120 u 18 je već proletelo. Dana, u ovoj godini, mislim. Zima je pokunjeno otišla u ormar i sakrila se u njegov najdublji čošak. Proleće je na pucanj startovalo dobro ali ga je nestrpljivo leto izguralo sa staze. Nadam se da će moj omiljeni takmičar ustati i vratiti se u trku, a ovaj znojav i drčan na proboj cilja dobiti malu upalu mišića i usporiti.

Ipak, događaji, ljudi, ideje, ne staju. Filmska traka radi, beležeći svaku stotinku naših osobenih života ogrezlih u teško stečenoj prosečnosti i lako projektovanim iščekivanjima. Ima naravno i onih izvanprosečnih čija su imena nezaobilazna a naši životi nemogući i bljutavi u njihovom odsustvu (dok spavaju na primer, a moraju i oni, makar to iznosilo samo par sati koji se u našoj nestrpljivosti pretvaraju u očajničke gladne godine). Zato jedva čekamo da se probudi(mo) i radujemo novim a osobito starim predivnim obećanjima koja nama podanicima ovog jedinstvenog carstva život čini plemenitim. Ko ne vidi da se u tom dvoru lepo i perspektivno živi, obična je luda. Ili nezahvalni vrtlar, konjušar i sluga. A u međuvremenu...

*** Treći čovek naše carevine pri poseti beloruskom caru pao je u iskušenje da otkupi ili bar razmeni domaćinove diplomatkinje što nose kafu za naše domaće (koje nisu ništa gore ali su već dosadile i treba ih zameniti ili proterati u neki konzulat ili ambasadu) . Kaže da su bile topmodelski prelepe i da nije mogao da odoli da da ponudu. Da nije bila izrečena u šali nego pečatiranim službenim dokumentom, možda bi mu sada novi, napućeni obdareni staff krasio privatne i službene odaje. Nikako neki ljudi da shvate i pored veka bavljenja istim poslom, da biznis ne trpi cerekanje i okolišanje. A imaju od koga da uče, nego večito loši đaci sa protekcijom. Ipak, taj mali šmeker nije toliko naivan. Priča se da uporno razmenjuje poklone sa portparolkom spoljnog ministarstva najvece severoistocne carevine. Za dobijeno licidersko srce, ona će mu otvoriti Guču. A ako joj pokloni svoje, možda mu otvori mogućnost da održi gala solistički koncert u Gorki parku.

*** Prvi čovek naših vadikala je posetu predsednika sabora susednog carstva iskoristio da iskuša otpornost platna gostujuće zastave. I pored onolkih ručerdi, i još onolkijeg besa, uspeo je samo da je zgazi. Gosti se naljutiše, pokupiše pinkle i odoše, vrući od besa kao hot chili peppers, odlučni da im taj višedecenijski rasparčavač domovine i slobode ne zagorčava život i uporno kvari taman jedva skrpljene komšijske odnose. Naravno, bivša krasta je opet raskrvavljena i od rekonstrukcije ožiljka nema ništa. Vadikalna vanredna situacija sa kalom do kolena iz koga nema vađenja, barem ne u narednih 100 godina ako ne i neki vek pride.

***Dok se u grudima i savesti podanika našeg carstva koleba idejno rešenje koje je odavno rešeno, osim za one koji deljenje i stvaranje novih carstava vide samo na tuđem nebu, jedno koje većina i dalje tretira kao naše a bivše je (tamo vlada drugi car koji je sa našim u zategnutim odnosima, ali će mu naš zarad uspostave mira sagraditi jedan dugački auto-put), proslavilo je 10 godina nezavisnosti. Da nije tako nego onako, 80% naših carevića i carevni ne bi smatralo da je rizično živeti u uslovima bezbedonosnog rizika, i isto toliko bi lagano izdvajalo od svojih visokih plata i penzija da spasu ono što se spasti može. 60% kaže da ne bi ni u snu prihvatilo carevčane one nacionalnosti na visokim carevskim funkcijama kada bi mi taj delić povratili i (p)ostali veliko carstvo ko nekad. To je zato što bi mi uhapsili istinu, i počeli da gajimo napredniji pasulj i kukuruz nego oni sad.

***Da nije sve strašno kao u tom njihovom iskvarenom, a nama otetom carstvu, govori činjenica da na primer mi uopšte nemamo korumpirane bahate profesore, dekane i rektore. Da ne prodajemo ispite i diplome iznad tarife od 1000 eura. Da nema pomena o štancovanju diploma i doktora od kojih može da te sustigne smrt u bilo kom obliku i oblasti. Protiv jednog vrhunskog profija na čelu i ispred šumadijske univerzitetske elite, vodi se već mesecima besprizorna hajka. Čovek lepo i otvoreno kaže svojim koleginicama  da je pušenje veoma zdravo i da će zahvaljujući tome moći da računaju na napredovanje u karijeri. Mlade nevaspitane muške kolege beže sa fakultetskih pozicija jer on neće da im draška polne organe. Pa i ne treba, zna se ko kome treba da milki, i čiji je stariji. Kao što priliči velikodušnima, uposlio je pola svoje familije na univerzitetu i time smanjio nezaposlenost na svega 1/ 9 sveukupnog plebsa Karagovindža. Dr Hausu nikada niko nije mogao stati na crtu. Neće ni našem domaćem.

***Princ naš vojni je uinat carstvu zgažene zastave koja će potrošiti 135 milja jura za borbene avione, rešio da isparira Ubicama tenkova s neba, tj. vazduplohovima helikopterima koje ćemo kupiti za neku siću. Kad kapne nešto love, kupićemo i nešto malo migića, tenkića, pešadijskih limuzina. Em će princ usput vožnjama i letenjima tim skalamerijama da završi vojni rok za koji mu se vazdan spočitava, em će i ženama kojima je obećao služenje vojnog roka u civilu do 50-te godine života biti mnogo lakše. O tome da će se ustresti gaće svim carevinama okolo od tolike sile, ne treba trošiti ni reč.

***Da će sve ipak biti u redu, osim ako u klinč mržnje zbog pijanstva i duvanja ne uleti najveće zapadno i severoistočno carstvo, govori činjenica da su kritični jug i sever zemlje istog imena na liniji izlaska sunca postigle dogovor o nuklearnom razoružavanju. Severni će sada prosvetleti, južni odahnuti, a istok i zapad kritički posmatrati to novo uspostavljeno prijateljstvo.  Na zapadu je pak ništa novo. Oni što su se voleli oduvek, i dalje se rukuju i ljube. Valjda će nakon toplog susreta dveju sila nešto od francuskog šika Makro-n-a preći na priprostog Tra-m-pa(vog) a mi mikroni konačno odahnuti jer su veliki tu da čuvaju male.

***U te male svakako treba ubrojiti i poslugu iz jednog južnjačkog geta naše carevine koje je car proglasio tupim. Dati sebi za pravo na mišljenje a osobito odlučivanje može samo car. I carevi službenici tj. družbenici. Pametni su tu da od tuđeg naprave svoje. Tupavi mogu samo da tupo protestuju i potvrđuju koliko su slepi, umesto da daju da ih Vođa vodi i u sve se kao margarin meša. U suprotnom odlete ceo malečki nesposobni i neprofitabilni aerodrom sa sve lokalnim spejsšatlovima u vazduh koji ugrožavaju glavni aerokosmodrom u prestonici carstva. A u inat tupoglavima, carstvo ima da pomogne sve aerodrome u jednom zemljačkom carstvu na zapadu sa čijim je vlasnikom nas car jako blizak. Ako je po pravdi, tupi geto treba izbaciti iz našeg carstva i dati mu da krepa od gladi kad ne zna ko mu želi dobro, i svojim nepostojanjem tako prestati da izaziva histeriju i ulični rečnik caru. Dobro, može da nastavi  sa daljim plaćanjem svih poreza, doprinosa i računa koje njegovi tupi poslužitelji naprave, a sve u ime nekadašnje ljubavi. Tupani jedni, štedite caru živce. I ne draškajte Francuze da vam Makro ne lupi po pisti. Ni azijate (kojima je car pošteno platio da dođu), da vam ne odnesu one silne kablove, pa nećete imati šta da motate ili čime da se obesite kad vam sve dozlogrdi.

***Jedan nevaspitani, ali eto ga sad - stranac, Holanđanin, bio je zatečen saobraćajem u Srbiji i to rastrubio okolo. Ne sviđa mu se kako se parkiramo, pretičemo, i ne poštujemo pune linije. Krivo mu je što on u svojoj zemlji ne može da upali migavce i zaustavi se gde želi, ili da pretekne gnjavatora koji vozi svega 100 tamo gde je ograničenje 60, niti da proceni da li je linija tu da ti testira vid ili strpljenje. Ako mu se ne sviđa, nek vozi biciklu, natukne nemački šlem i odšeta u klompama. Njemu je svakako lako, svoj bol zbog saobraćajnih ograničenja može da utopi i u ulici crvenih fenjera. Mi to nemamo. Naši fenjeri i ulice iste namene su druge boje.

***Ali da zbog tih istih fenjera jedna prosvetna radnica može da dobije krst na leđima, čista je istina. Gospođa nastavnica je na iregularnu ekskurziju koju je organizovala privatno povela par 14-godišnjaka iz njene škole za protekle uskršnje praznike. Deca su pretpostavljam videla Van Goga, omirisala maru, ali i bila "prinuđena" da razotkriju strašnu pošast koja se uvukla u izloge te ozloglašene fenjerske ulice. Mali carevići su se susreli sa pornografijom licem u lice. Možda i okusili slasti plodova telesne bašte. I sad nju nastavnicu koja roditelje nije o tome obavestila (mada su neki pošli sa svojim pilićima), treba strogo kazniti jer nije unapred obavestila šta program obilaska podrazumeva. Kazniti jer je mogao poći mnogo veći broj i dece i roditelja, da im se zaostalost usađena od strane zaostalog carsrva otkloni. I direktora škole treba kazniti što se sam nije setio da napravi takvu ekskurziju.

***A danas, 121-og dana ove 18-te godine XXI veka, na 1. maj, Praznik rada, u kome robovi rade barem do 3 poslepodne, neradnici planduju kao i svaki dan, a privilegovani spajaju već poodmakli vikend, kako vam je? Osećate li se u našem carstvu dobro? Voli li vas car i vi njega? Ili se uzajamno bolite? Imate li preko hleba i kolača? I godišnji u julu ili avgustu u kome se već sada radujete? Uspešno žonglirate sa tri ravnopravne osmice na 24 sata? Ne želite da prebegnete na kraj sveta u zemlju dugog belog oblaka i spojite se sa Maorima i carstvom najmekših ovaca? Svega vam je dosta i srećni ste u dostajanju? Da li ste danas kao prekjuče mladunčad iz carske prestonice, u čast praznika i svoje snage uzeli sekiru i oborili barem jedno drvo u šumi ili parku? Ili ćete to ostaviti profesionalcima koji godinama i nekažnjeno vršljaju po gorama carstva i menjaju mu reljef? I ako niste, šta čekate? Pa ne može car i to da uradi za vas. Morate i vi nešto da lomite i gradite. Ako ne danas kad je praznik, a ono sutra. Kada svane novi dan, i kada se probudite i vidite kako je život i pripadanje ovom malom, ali i zemaljskom carstvu u kome uživa samo jak i neumoran, ono što vam daje smisao. 

Carpe diem vrli svete.