Virtuoskinja

Dan kada sam se rodila upamćen je ne samo u porodici, već i u mračnim arhivskim k-analima nevelike bolnice, kojom je vladala menadžerka poznata po gvozdenoj pesnici i takmičenjima pesničenja kojima je stalno slala svoje nikad nagrađene radove. Za to je bila kriva poznata gradska akademkinja, predsednica komisije, koja je lično nije podnosila još od mladalačkih dana. Ginekološkinja, po užoj specijalizaciji - embriološkinja, koja je vodila prvu trudnost moje tvoriteljice, izbegla je udarac mojih nogu u vrata života jer je bila na slavi. Ipak, oberučke su me dočekale anesteziološkinja, hirurškinja - lokalna carica stomačnih rezova, i naravno babica, jer dedice i medicinska braća na porodiljstvu nisu baš u modi. Ova poslednja me je nemilosrdno pljesnula po guzi i predala pedijatrici koja je za moju bledu kožu i slabi plač, poput zahtevne predavačice, odrezala dosta slabu ocenu. To nije sprečilo mog oca da od barmenke obližnje kafane u rano jutro naruči celu litru crnog, tek da nakvasi grlo i tako proslavi moju premijeru. Lopovke tek rođene dece nisu marile za kilave bebe, pa su me vratili donositeljki, a administratorka upisala u knjigu prispelih na ovaj čudan svet. Odmah angažovana astrološkinja je potvrdila da za mene nema jače zime, i da ću sigurno preživeti, uz budućnost koja će nam svima prirediti mnoga iznenađenja. Bolnička farmaceutkinja me je odmah opskrbila neophodnim eliksirima, a flebotomistkinja par puta kao vampirka izvukla nešto od crvenog soka. Pregladnelu mamu je po ličnoj narudžbini za moje rođenje častila ćevabdžijka iz obližnje roštiljnice. Sestra goničkinja je branila taj nezdravi pristup, spominjući da će pozvati dijetološkinju da neposlušnim pacijentkinjama očita bukvicu, ali nije imao ko da je sluša. Mamina koleginica iz sobe, hortikulturistkinja je dobacila da su biljke u svakom smislu zdravije od mesa, i da se mnoge od njih mogu jesti, kao na primer onaj maslačak ispred porodilišta. Druga, poslovotkinja lokalnog marketa, rekla je da priznaje samo rezultate poslastičarki i svakoobličnog šećera. Poljoprivredna proizvođačica koja je bila najtiša, prošaputala je da bez povrća nema ni leka, ni mleka. No, ti neugodni dani žutila i početničke nervoze svih što nema dovoljno hrane, ubrzo prođoše. Na dan mog izlaska sa bele robije, pojavio se otac sa rođenom sestrom tj. mojom tetkom koja se pokazala dobrom rukovateljkom moje malenkosti. Taksistkinja nam je otvorila vrata, neudobno smo se smestili, i krenuli kući. Tamo nas je dočekala baba, glavna projektantkinja i scenaristkinja mog svečanog dočeka. Uz to i serviserka i signalistkinja na svaki moj zagrcaj i nervozni plač. Naredniih dana pokazala se i kao izvanredna organizatorka, slagačica i sortirerka moje odeće, spravljačica kupki, stražarka ali i ekspertkinja za sitnež, već dokazana kao majka trojice sinova i jedne kćeri. Moja majka joj je izričito zabranila da mi bude stilistkinja i sutkinja za njene početnički nespretne pokrete. Deda je namrgođen samo čupkao brkove, danima ne verujući da je umesto unuka dobio nešto bez budžice u pelenama. Tetka se pokazala kao dobra tatina terapeutkinja smirujući njegovu ogromnu nervozu prouzrokovanu očinstvom i oduzetim snom. Odigrala je i ulogu pouzdane vodičkinje, vešte navigatorke,  detektivke greški mojih stvoritelja kroz period prihvatanja usrane drekavice, jer je jednu, i to svoju čupavicu već postavila na noge. Moj otac ju je prozvao zidarkom njegovog porodičnog mira, a ona je uz osmeh rekla da se oseća kao žetelica neočekivanog uspeha kroz ulogu žonglerke uznemirenih kućnih duhova. Teča je pak izigravao gosta, ne samo u našoj, nego i svojoj porodici.  Stričevi su uglavnom imali ulogu mojih nosača, ali su se zato strine uključivale uvek kada su žene iz prvih redova - mama, baba i teja poželele da imaju sopstveni život. Izigravale su pantomimičarke, mamine dublerke, operaterke na kolicima u šetnji, evidentičarke nabavke i telohraniteljke. Stala sam na trupčiće u 11-om mesecu, što je znacilo da sam konačno postala upravljačica sopstvenog tela koje će sve ređe tražiti izvesnu podršku. Kao hodačica po žici, lagano sam prelazila od jedne do druge fotelje. Jezik mi je bio nešto sporiji, ali je tata bio srećniji kada sam izgovorila svoju prvu reč. One naredne su bile uobičajeno trapave, ali sve ružnije kako je vreme prolazilo, pa su u mojoj trećoj godini angažovali dosadnu logopetkinju koja me je jedva naučila da više ne govorim vopta, liba i jutka. Ali sam zato prosto obožavala muziku, te neprestano igrala i pevala. Tata je pre mog polaska u školu rekao da bi bilo lepo da sa dobrim osećajem za ritam postanem velika baletanka koja će vežbom steći divan stas, a ne biti debela kao njena mama a njegova saputnica, koja se na to sržinski uvredila i presudila da je bolje da mi kupe neki instrument. Bio je to pisak zviždaljke koji je našu veliku porodicu okupio po prvi put oko velikog stola, radi većanja da li ću postati pijanistkinja, violinistkinja ili harfistkinja. Za trubačkinju i saksofonistkinju za šta je navijala tetka koja je obožavala džez sam bila ipak mala, iako mi je kapacitet pluća kod plakanja bio poprilično velik. Mlađi stric, roker u duši, je insistirao da postanem gitaristkinja ili bubnjarka. Stariji je mislio da je bolje da budem vokalna izvođačica. Već odobrovoljen mojim polom, deda je uporno pritiskao ideju harmonikašice. A meni je jedino bilo važno da se sa muzikom budim i ležem, makar na kraju ispala obična dirigentkinja, jer sam ionako volela da me svi slušaju. Na kraju su svi zaključili da šta god odaberem, od mene će sigurno kad tad ispasti i sviračica, i muzikološkinja sa savladanom teorijom. Kupili su mi pianino i tako sam sebi utrla put klavijaturistkinje. Dok me nije prošla volja, i to baš u vreme polaska u prvi razred. Psihološkinja i pedagoškinja su bile dovoljno razumne da shvate sa kakvim potencijalom imaju čast. Nijedna od ispitivačica nije posumnjala da će glavna dreserka,  učiteljica, imati dovoljno izazvane migrene, malo zbog mene, malo zbog moje, za školu naoštrene, roditeljke. Prva četri razreda sam isplivala za medalju jer je majka bičevateljka bila istrajna. Prema osmici je usporilo, najviše zahvaljujući biološkinji  i jezičarki gramatičarki koja je od mene konstantno zahtevala da izigravam revnosnu konzumeristkinju lektire. To nisam mogla, jer sam u stvari jako mrzela knjige i teško da bih mogla i štamparka da budem, ali sam trpela i kao prava kalkulantkinja uspela da izguram ono osnovno što se tražilo. Zabrinuti otac je konstatovao da mi je pod hitno potrebna sveopšte obrazovana tutorica koja bi poput strpljive i nehisterične stražarke propratila svaku moju ocenu i sprečila da, daleko bilo, u njegovoj propaloj firmi završim kao zavarivačica, mašinovođica, zakivačica, lemiteljka, ili ložačica.  Mama, koja osim što je bila moja krotiteljka, celog radnog veka skapavala na radnom mestu računovotkinje uz stalno uzdisanje da je da se samo nije rano udala i da je završila fakultet mogla lepo biti prava ekonomistkinja, komercijalistkinja, ugovaračica međunarodnih poslova, ili još lepše - turistička vodičkinja koja bi proputovala svet, pomno se složila s mužem. Ni kontrolorka mog obrazovanja, niti bedni poslovi nisu dolazili u obzir, tako da sam prešla u štrajkerke glađu. Za nedelju dana oslabila sam od muke celih 300 g. Iako je to na 75 kila žive vage i 160 cm visine bilo kao kec na deset, familija je uzbunjeno po drugi put sela oko okruglog stola opkolivši moj slučaj.  Budnost je nalagala da mi u odsudnom raskrsničkom trenutku odrede čime ću se ja u stvari baviti u životu, a da se to ne odrazi na moje zdravlje i psihu, niti na njihov ugled. To je moralo biti nešto zvučno. I korisno. Poput zanimanja moje sestre od tetke koja je već imala zacrtani put politikološkinje koja će sigurno imati dobru platu i još bolji bakšiš kao zakonodavateljka i delegatkinja vladajuće sile, ako udje u parlament. Ili posla same tetke koja je bila prevodilica za arapski. Baba je smatrala da moram da budem lekarka specijalistica koja bi njoj i dedi olakšala starost, možda neka fizijatarka, osteopatkinja, stomatološkinja, oftalmološkinja, kardiološkinja, ili imunološkinja, a može i toksiološkinja ako snaje pokušaju da ih otruju. Rekla sam joj da je bolje da budem homeopatkinja nego da se oslanjam na izvikanu medicinu i protraćim silne godine na škole, a i da ću pre lečiti mile životinje nego svakojake ljude, tako da mogu da razmislim da postanem zoološkinja.  Deda je dobacio da je u ovo vreme isplativije biti  kamiondžijka, automehaničarka, lakirerka, vulkanizerka ili molerka nego intelektualka. Tetka je na to ljutito skočila i rekla da je to omalovažavanje ženskog roda i da svako žensko osim lepote mora da pokaže i mozak. Deda joj je rekao da se ne ponaša kao psihopatkinja i ne insistira na glupostima. Teča je potapšao dedu po ramenu i zauzvrat od njega primio pogled ubice. Tata se nadovezao izjavom da sam ja svoju lepotu odavno ugrozila pljeskavicama i silnom čokoladom i da je zato zaista bolje da poradim na učenju, ali da je bolje prikloniti se nekom praktičnom zanimanju poput carinkinje, trgovkinje ili  meteorologinje. Strina 1 je rekla da je jako lepo zanimanje - sekretarka. Strina 2 je nakon dužeg razmišljanja zaključila da je svrsishodno biti - agentica za nekretnine. Stričevi su nesigurno dobacili da bi bilo dobro razmisliti o poslu pilotkinje, tehnologice, istraživačice ili vatrogaskinje. Mama je napeto slušala sve ovo i oštro prekinula preklopljene glasove - Ona će biti barem konzulatkinja, ako ne atašeica ili visoka diplomatkinja! Sestra od tetke je dobacila - a može biti i filozofkinja, piskinja ili antiglobalistkinja. Klimnula sam potvrdno glavom na taj izvanredan predlog, dobacivši da izgleda niko mene ne pita šta ja hoću. Svi su se okrenuli ka meni i upitali - A šta je to? Fotomodelsica naravno - odgovorila sam. Tako debela? - uzvratili su.  Oslabila sam 300 g, a ako angažujemo trenericu i krenem u školu plesa sa stručnom koreografkinjom otići će i ostalih 20 kg viška - dodala sam. Jeste, ako izigravam stražarku pokraj frižidera - rekla je baba. Ne budi cinikinja - zarežala sam. E, pomoći ću ti i ja, naći ćemo dobru šminkericu da ne izgledaš kao klovnica - dobacila je sestra. Svi su se zgledali i prećutno dogovorili da odluku o konačnom zanimanju odložimo do daljnjeg, te da upišem opštu gimnaziju, paralelno radeći na fasadi kao bitnom preduslovu pametnog smotavanja muža koji je čak bitniji faktor uspeha od dobro odabrane profesije. Žena treba da bude pre svega uspešna lovkinja ili ribarka, i svaka je u principu kovačica svoje sreće, zaključiše obe strine sebi u bradu. To nije promaklo mom uhu pa im rekoh - ja se nikad neću udati i pretvoriti u dezinfektorku, peglarku, spremačicu i peračicu, jok ja! One me pogledaše ispod oka i odoše podgurkujući se. Od tog dana sam krenula u rat, kao borkinja za svoje pravo na lepotu i slobodne izbore. Po preporuci drugarice sam otišla do jedne numerološkinje kako bi proverila da li moja ideja o svetlosti reflektora, kao i zahtevna funkcija eskivatorke babe čuvarke frižidera, uopšte ima smisla. Nisam želela da budem drvosečkinja sopstvene grane na drvetu uspeha. Proročkinja mi poruči da su moje šanse da se preoratim u vitu jelu jako male, i da ona ne želi da bude minerka moje ideje o sreći, ali bi mi toplo preporučila da postanem umetnica, preciznije crtačica ili tetovažerka, aktuelnije rečeno. Kako Čiča Glišu nisam znala da nabodem, odlučila sam da se obratim i, iz medija poznatoj, hiromantkinji, da barem potvrdi taj predlog. Gospodja je kao prava gnjuračica zaronila u hijeroglife mojih dlanova i nakon dubinskog proučavanja izjavila - Devojko, tvoje ruke nisu za mešateljku maltera ili istovarivačicu, ali ni za graverku ili grafičarku, već za suptilne poslove baratanja velikim novcem. Možeš se igrati tuđim i krupijerkom biti, i trošiti više no što prosečna kupkinja po tržnim centrima čini. Voliš nepoznato i daleko, pa si idealna za kosmonautkinju.  Jaka si i snažna, pa bi u uterivačice i naplaćivačice dugova mogla. Nisi rođena da budeš statiskinja. Ne brini, od tebe laičkinja nikad neće postati, šta god odlučila, al' crtanje zaobiđi. To mi predoči tumačica sudbine, a ja shvatih:

Pekarka, lekarka, apotekarka, kolarka, stolarka, mogla bih biti ja, bilo šta. Knjigoveskinja, stakloreskinja, vidarka, zidarka, mogla bih biti ja, bilo šta.

I kritičarka, i političarka, i pedagoškinja, i demagoškinja, policajka ili pajackinja, bilo šta, bilo šta, bilo šta!

Mesarka, tesarka ili klesarka, kovačica, trovačica, mogla bih biti ja, bilo šta. Mlinarka, vinarka, veterinarka, kuvarica, čuvarica, mogla bih biti ja, bilo šta.

Daktilografkinja i fotografkinja, i scenografkinja i geografkinja, polupesnica i bolesnica, bilo šta, bilo šta, bilo šta!

Govore meni i mama, i tata, mani modu, važna je škola, socijalno, zdravstveno i redovna plata, no ja ne mogu bez imalo bola.

Ubrzo, jedne svečane, otrežnjujuće noći, usnih jednu čudnu poruku - Budalkinjo šašava, budi šta god želiš, i neka te i loncem a ne -icom-kinjom zovu, samo nemoj da te razbiju.

Istina...mogu i šerpasica da budem, samo da odlučim koji da osvojim vrh.


P.S. Svaka slučajnost sličnosti literatkinje teksta sa izmišljenom likušom je nemoguća.

Željo moja, kako ćemo?

Ode. Bespovratno. Osim u povremenim (o)sećanjima koja umeju da pritisnu. Bledim ili intenzivnim, u zavisnosti koliko je kome sreće i tuge donela.

Moja 2017-ta je bila šuplja. Kao šupalj zub kome naleti hladnoće donesu neprijatan bol i podsećanje da treba zalečiti stvar, i to ne na neki bapski, laički, alternativni način, nego onako - stručno, kako se neprijatnost ne bi vraćala i produbljivala. Uklanjanje "karijesa" struganjem, punjenje napuklina "amalgamom", čak i ekstrakcija truleži kao nužnosti. Možda sam je naskroz izmalerisala time što sam tu ponoć na prelasku iz 16-te u 17-tu svesno i odlučno prespavala, preskočivši bučni prelazak iz jednog u drugo "stanje", bez onog laganog skoka iz sadašnjeg što prelazi u prošlo, a onda pravo u blistavo buduće.

Onesvešćena snom ušla sam u tu 2017-tu, dakle potpuno nepripremeljena za novo, bez prošaptanih želja i sa određenim očekivanjima. Odatle i promaja, od koje ono silno žiganje po celoj konstrukciji tokom skoro svih 365 buđenja. Tinjao je neki neprijatan osećaj od samog početka da će godina biti bedna. Slutnjama se treba pokloniti, ne omanjuju. Doduše, bilo je dugih putovanja sa svrhom, osećaja povremene korisnosti mada ne i ispunjenja, leto nije bilo vruće već mlitavo toplo, jesen je otpustila neke bleđe, skroz čudne boje, proleća se već uopšte ne sećam, a prethodne zime samo po lošem padu koje se po bliskog završilo pozitivno, kao i po interesantno dobrom vezanom za mene, ali potonulog u mulj usled... (čime je dobro izgubilo lepotu i važnost...no kad razmislim - dobro je uvek dobro, bez obzira na sve...to je baš bilo DOBRO). Neki veoma bitni ali ogrezli u vešto prodane mi laži su umrli, dok pod istim imenom, sa istom fizionomijom, na istoj adresi, kao original i slika neprijatne istine i dalje žive. Neka poznanstva su zakržljala (naravno da preispitujem čijom to krivicom, ali je treba svakako i uvek pripisati sebi, bolje je tako), neka koja su se prijateljstvom zvala pokazala su se da to nisu ni bila - samo su se takvim činila, dok neka i dalje lepo traju (hvala im na tome). Neki dragi ljudi su se kao titani borili, a i dalje hrabro bore protiv opakosti koja im razjeda telo, a ja i dalje pokušavam da shvatim odakle im tolika snaga. Pročitala sam mnogo knjiga, pogledala dovoljno filmova, nacrtala 20 (samo!...tužan broj :( crteža), osvojila u dublu sjajno srebro, slabo fotografisala jer su motivacija i dobar objektiv usled lomljave otišli u kantare za djubrare, zaokružila deseticu, usnila neke dobre ideje za priče, osujetila lenjošću par dobrih ideja, neprežaljivo propustila tri koncerta, pomalo vežbala dok me nisu zabolela leđa, šetala sama kroz šumu oslušujkući tišinu i sopstveni strah, gledala pozorišnu predstavu JDP-a koja je urezala neizbrisiv žig na emocije, doživela apsurdnu priču na putovanju koja me je učvrstila u ranije labavim stavovima koje bih ipak opet prekršila, slomila volju, dopunila svoju biblioteku, prešla na crno-belo sa potencijalom nečeg trećeg u detaljima (kažu da crno i belo nisu boje...a značenje imaju...možda je to odluka o bezbojnosti?), nadala se beznadežnom, napisala par tekstova za ovaj blog, pozajmila jednu informaciju, spalila tiganj a umalo i celu kuhinju ali je prisebnost bila jača, pokušala mada ne uspela da očvrsnem duh do nivoa titanijuma, aktivirala sedmu i zablokirala par drugih čakri, inicirala korisnu i  neophodnu peticiju u ulici sa neizvesnim ali valjda dobrim ishodom, virtualno se asocijalizovala i realno povukla, zavolela nekada neželjenu hranu, propila pivo, konačno ali konačno ali konačno shvatila šta hoću a ne samo šta neću, klimavo rešila da ne pravim ijedan plan koji bi preskočio jedan dan (sadašnji)... i potpuno budna ušla u 2018-tu. Na sebi sam nosila nešto crveno, na, i za radost. I poželela samo jedno. Jedno što znači baš sve. Usput ipak shvatila da je šupljina samo drugi naziv za vreme osvešćivanja. I to je malo? 

Papa Franja je inače danas poručio svim novogodišnjacima da ne dozvole da im slobodu nagriza banalnost konzumerizma, buka reklama, bujica praznih reči i svemoćni talasi praznog naklapanja i zaglušujuće dreke. Preporučio je da se iza sebe ostavi beskoristan prtljag svake vrste kako bi otkrili ono što zaista vredi i krenuli iz početka. I dao recept u vidu svakodnevnog izdvajanja trenutka tišine u cilju približavanja Bogu. Apsolutno saglasna po svim tačakama sa gospon Franjom. Treba zaboraviti na tv ili barem na njegove najtuplje pokušaje obrlaćivanja, na socijalne mreže kao merilo sopstvene važnosti, besmislene ulepšane slike i uplive tuđinaca o kojima "znamo" više no o onima pokraj sebe, na loš humor i praznu zabavu, na lažna obećanja i nemoguća ostvarenja. Odbaciti svu nepotrebnu odeću, stvari, uspomene, reči, i ljude kao stare kofere a koji više nisu u stanju da sačuvaju i podrže ono što je naša suština. Ukloniti sve ono i one što ne volimo, i što i koje ne dotičemo. Odbaciti prošlost iz koje se ništa nije naučilo. I budućnost koju unapred izjeda laž i praznina. Obavezno sadašnjost koja samoobmanjujuće pevuši. Odgurnuti bol koja se ne mora trpeti. Prihvatiti svaki izazov i nagoveštaj lepog. Gledati u nebo, horizont i zemlju da se ne razbije nos. I zaista...uroniti bar nekoliko trenutaka u tišinu svaki dan, kako bi se približili ... Onom... u sebi. I onima oko sebe.

Jer je čovek bez želja kao i leto bez sunca, zima bez snega, jutro bez doručka, auto bez kočnica, muke bez nauke, žurka bez muzike, ljubav bez nesanice, bojler bez tople vode, djak bez kečeva, jelo bez soli, palačinke bez krema, trening bez znoja, blog bez posta, mobilni bez kartice, model bez fotošopa, iks bez oks, forma bez suštine, akcija bez udvaranja, avion bez pilota, veštice bez magije, internet bez konekcije, tatoo bez kože, kuća bez krova, rijaliti bez ološa, soba bez vrata, slava bez praseta, muzika bez ritma, Kinezi bez pirinča, Melanija bez Trampa, košarka bez crnaca, žena bez pozadine, gaće bez čipke, oko bez sjaja, muškarac bez brade, žena bez ukusa, Eva bez jabuke, države bez diktatora, književnost bez Rusa…- NIŠTA.

Želim da poželim, što bi rekli naručioci želja, čestitki i pozdrava. Ali ne uz pesmu, i sigurno bez čestitanja i znojavih zagrljaja. Samo hoću čistu želju. Golu, savršenu, jaku, neuprljanu, jedru želju. Sa njome se može baš sve.                                                                                                     

Zadovoljavajuća meni 2018-ta! Budno dočekana snom o željama (valjda) otrgnutih od (pomalo) dotaknute smrti. Pardon - promaje :).  Srećna i svima Vama koji ste (mi) tu. Koordinate Vaših pozicija se vide i osećaju. Posebno srećna svim borcima za život i zdravlje. Srećna i brojnom napaćenom, tužnom, siromašnom svetu. Ostacima želim da sami izmole svoju ovogodišnju vreću, za njih nemam novogodišnju sveću.