Zeύs Olympus

“Lepota čak i kada stvara konfuziju i biva subverzivna, uvek nosi poruku pomeranja!” – reči su autora Jana Fabrea čiji je znojavi izvođački napor bez ozbiljne konkurencije ubedljivo odlukom očarane publike osvojilo lentu ovogodišnjeg, 51.og Bitefa.

Poruka je shvaćena. Pomerena sam. Priznajem. Ne stojim na ustaljenom mestu, taknuto – maknuto. I konfuzna sam. Moj život više nije isti, niti će u duhovnom i vizualnom smislu išta biti kao pre. I subverzija je u potpunosti uspela. Oborena sam, s nogu, s uma. Istina je – lepota u svoj mogućoj različitosti ume da oboji esenciju egzistencijalizma, ovog našeg banalnog, ukolotečenog doživotnom među nevidljivim rešetkama. Njene nijanse su presudne za preživljavanje dogmi kojima prokleto robujemo tražeći smisao realnog, koje je zapravo ništa drugo no laž paralaže. To stvarno je samo nevidljiva pošast koja nas je progutala, dok čekamo da nas u vidu ispljuvka aterira na podnošljivu tačku večitog lovišta. Zrna smo obeznadežnosti, u neprebrojivosti ispaljenih rafala, neshvaćena a tako željna da budemo razumljena. Zato je potreban ishod, težište u kome, poput klimaksa erotske zadovoljštine, možemo da odemo mirno. Prisutni u opštoj odsutnosti. Fascinantni i fascinirani.

A počinje i dešava se otprilike ovim redosledom:

Oni šapuću njima u anuse, odaju im najveće tajne koje se selektivno vare kroz gastroenterološki trakt, i u vidu najvažnijih, fizički najjačih i najspreminijih za prepreke, izlaze onom kome su uduvane, kroz usta. Znak da velika mudrost traži preneto znanje, vreme, moć sažimanja, i pre svega otvorenost ka bliskosti koja ne poznaje nadmenost i ograničenost ličnim iskustvom.

Mnogo sirovog mesa, džigerica, iznutrica, sa kojim treba biti nežan, dodirivati ga, ali i kinjiti, razmazivati, kidati zubima. Spona životinje u čoveku, čoveka sa životinjom, životinja sa ljudskim skeletima. Iskonska povezanost sa prošlošću koja je moralnim predrasudama i zabranama svedena samo na hirurške ordinacije, mesare i izolovane slučajeve tkzv. zločina.

Lanci. Preskakanje istih. Život je lanac. Naš DNK je lanac. I teret koji treba savladati. To mogu samo najuporniji, najizdržljiviji. Posrću, greše, ponavljaju, njihovi mišići su u strahovitom naporu. Dobiće i modrice. I upalu. Ali ne sme se stati, jer je pad smrt. Lanac treba i oblizivati, odmoriti ga nežnošu. Jezik je mek. Pokret jezikom savladava svaki otpor, teskobu, čak i čvrstinu jednog lanca. Života.

Ona drži u rukama nevidljivi, očito u dobrom statusu, muški polni organ koji joj naizmenice unutar obraza živahno pleše. Levo i desno. Dve polovine jedne celine čija igra kulminira belim eliksirom koji joj curi niz bradu. Umorna je i presrećna. Sigurno i nevidljivi, sada već u nikakvom stanju, organ.

Oni i one gromoglasno kažu – fuck. I gledajući u nebo naređuju mu, mole ga, izazivaju da ih uzme. A on ih ostavlja. Da pate ovozemaljski život i sate predstave koji su pred njima. Jer život jeste patnja, i mi Njega ponekad molimo da nas uzme, ebući mater svima redom, pa i Njemu inadžiji, i okrutnom scenaristi naših mizernih života.

Srca u akvarijumima. Krvava. Jer srce uvek krvari, zbog ovog ili onog. I zarobljeno je, poput ribe kojoj je tesno. Ono bi da izađe, ili dobije veći akvarijum, da može i da leti, trči. Tesno je. Zato i krvari. I treba ga stiskati rukama, da se primiri, sputati mu sluđenost.

Oni su u belom. Ali život nije belina. Odjednom, počinju da se kolorizuju. Život te boji, zamazuje, ostavlja ti fleke koje se ne skidaju, osim ako nisu neke kineske, nekvalitetne, a tek pa te neće uopšte da se skinu, ko zna od čega su. Neki su ofarbani svim mogućim farbama, neko tek sitnim mrljicama. Ali su svi obojeni, jer čistote, nevinosti nema.

Oni i one sa biljkama, sadnicama u saksijama. Rukama vajaju izvađeno korenje, predigruju sa zelenišom koje željno iščekuje da bude koitusinirano. Najpre su nežni sa njima a onda sve prerasta u strastveni odnos. Možda je i lišće opalo od strasti, ne mogu se setiti. Posle toga nije bilo upaljenih cigareta, iako je zajapurenost svih aktera, pa i onih zelenih bila uočljiva. I biljke imaju pravo na produženje vrste, mada je seks kao seks apsolutno dovoljan.

On perkusionistički lupa, dok ona ogoljenih grudi udara ritam. Bubnjić mami na pokret. Oni sa svojim najvažnijim polumlitavim instrumentima igraju, napred-nazad, levo-desno, pa ukrug. Ritam je važan da se ne ispadne iz celine. Neuvežbani umiru ukoliko ne znaju da je otkrivenost uslov. Uslov za prihvatanje činjenice da smo goli rođeni ali da ćemo glupom greškom obučeni otići. Život je zapravo i sirtaki. Bez njega, i bez uza, i bez girosa, i grčkog mora, propast rom-antike, i prošlost bez smisla. Inače nisu svi isti, a i lepota je uvek bila u različitosti. I smislu za ritam.

Svakoj igri sledi smirenje. Oni spavaju u dream time-u. Uvlače se u vreće, tražeći kao obični smrtnici snagu za nastavak jave. Gledaoci imaju izbor – mogu da posmatraju tuđe snove, ili da prespavaju još nešto od sopstvenih života.

Odmorena i nakupljena energija skače. Uvertira za sređene rupice koje čekaju stilizovano stavljanje nežnih latica na njihovo lice. I one zaista procvetaju od usporenog čina ulepšavanja, na vulve mislim. Neke imaju i dlačice, što je medicinski definitivno zdravije. To zbog infekcija, a ovde se baš može zakačiti neka ozbiljna, prljavština je na sve strane, mada se svaki imunitet stiče suočavanjem i konačnim ogluglavanjem na problem.

Potom oni nose masku. Čini mi se Sokratovu.  Ili ipak onog koji mi je u naslovu, svi mi ti stari Grci liče. To je onaj čuveni mudrac koji je jednom prilikom izjavio:  “Ženite se u svakom slučaju. Ukoliko dobiješ dobru ženu bićeš sretan; ukoliko dobiješ lošu ženu postaćeš filozof “.  Da li je Jan Fabre srećno oženjen ili duboko nesretan filozof? Poruka je sigurno skrivena negde ispod dasaka koje život znače.

Mlečno bela gusta farba sliva se niz njihova gola tela. Nesrećni su. Nesreća uvek klizi na telo, čineći te prljavim, lepljivim, bespomoćnim. Želiš da se opereš, ali je njena tekstura i težina brža i jača od tvoje reakcije da je izbegneš.

Gola, živa telesa u odeždi kipova se tresu. Unutrašnji napon se prazni. Bolje je da se ne dodiruju jer povezano strujno kolo izaziva kratke spojeve. I smrt. Diode i elektrode.

Oni su u sedećem, stajaćem, ležećem položaju, goli. One im prilaze i škrope ih svetom vodicom po genitalijama. Da im kite budu zdrave, vesele, debele i prave. Da budu dugovečne i korisne. Potom im raspoređuju svećice po udovima i glavama, zarad osvetljavanja njihove fizičke i duhovne lepote koju ne sme progutati mrak.

Estetika prelazi u viši nivo. Umesto sebi, one sada njima lepe latice po očiglednim mrtvuljcima. Sve klonulo od umora.  Za uterivanje snage, prava operska u beloj odori, poput Afrodite, im poje. Muzika je muza podizanja.

Žudnja, strast, izazov, ružnoća odbijanja. Tri ogoljena cveta izeđu šest nogu, sa već poznatim laticama oko fontane života, uporno beže od njegovog oprašivanja. On ih besomučno po sceni juri, jer mu se nude, ali pokvareno ženski ne daju. Pokoleban, ponižen, potonut, odustaje. One mu prilaze i poput oktopoda vešaju o vitko telo koje počinje da posrće od tereta. Svaki je muškarac nosač, a žena pijavica.

Čajnici na struju iz koje izlazi para koju treba udahnuti. Aromu koncentracije i bistrine. Nju ugrožava magla. Zavesa koja život čini nejasnim, a staze i puteve nesigurnim. Ipak, tu su džigerice. One su simbol trpljenja, i izdržljivosti. Ukoliko je sami sebi ne pojedete ili ne dozvolite da drugi to učini, imate budućnost.

Glavni glumac je lanac. Oko njega se prepiru i nadvlače ga sada sporedni akteri, muškarci i žene, boreći se za prevlast, pobedu, imanje lanca. Jer imati lanac u svojim rukama, znači imati vlast. Nad drugim i nad životom. Znači pobedu i oružje u rukama. Od umora sedaju na pod i ližu voćne sladolede. Hladno pročišćava misli.

Na scenu stupa žena koja je u posedu lanca. Besno mlatara tim oruđem, tražeći svoju pravdu. I smisao protkanim kroz karike. One život čine pletenicom bez suvog grožđa.

Dvojica. Gologuzih. Jedan zavlači svoje prste, šaku, u guzove drugom. Simbolika uvlačenja u anus onom ko ima moć. Ali, treba se uvući ceo. Tada je sigurnost obećavajuće sigurna. Duboko, prožimajuće, prosvetljujuće iskustvo.

Oporavljene, iako nebitno da li žive ili plastične, biljke ponovo postaju cilj. Tema nad kojima hemičari i fizičari vrše eksperiment provere izdržljivosti. Nauka menja suštinu, pronalazi odgovore, čak i za pitanja koja još niko nije smislio. Uništenje je osnova novog rađanja.

Dream time po drugi put. Oblaci u vidu vreća za spavanje sa svojim čaurama, mirno plove po sceni.

Gimnastika, razmrdavanje, nešto nalik na publiku koncerta trance muzike, ali definitivno nedostaje pratnja Armin van Buurena. Veliki propust.

Polugole Venere vade bele trake. Nekima izlazi iz ustiju, nekima iz super zvezde. Trake su različite dužine, možda u zavisnosti od dubine svemira. Ili zbog starosti mraka. Bele su jer su simbol devičanstva, savršenstva, svetlosti. I kazuju mnogo o iskonskom, sadržanom u ženi. Mnogo različitih jezika. Engleski, francuski, grčki, italijanski. Svet je internacionala. I razumemo se, čak i kad ćutimo.  I ne razumemo se, čak i kada pričamo. Trake koje su ispale iz svojih izvora bivaju vezane oko njihovih sjajnih čela. One postaju boginje. Besmrtnice.

One imaju prava da se hrane iznutricama lešina. Humanoidnih i animalnih. One mogu da se njima ogrću, miluju ih, kidaju, spajaju sa svojom kožom. Mogu i da ih pojedu ako žele. Možemo biti ne samo hrana, nego i birati čijom krvlju i truplima ćemo produžiti svoj život.

Novi krug snova, osim jedne koja ulančana pleše. I sa teretom koji obavija, može se igrom suočavati. Nijedan lanac ne može biti prepreka letenju bez krila.

Ona sedi i nonšalantno pipa svoje nestidljive dlačice dok joj se iza leđa primiče, sa već ranije spomenutim lepljivim belilom po telu, sapatnica malenih opuštenih grudi koja ima platnenu kobasicu sa jajima među nogama. Ima i par noževa za pojasom i u ruci. To je feministkinja, borkinja za ženska prava. Iako obigrava oko obične, neprosvećene i nesvesne svoje potčinjenosti žene, delujući preteće, sečiva grubo zabada u pod, kao ljuta žena u muškarce koje mrzi. Iskaljena, srećna igra sirtaki. Ona sa razjapljenim dlačicama diše sa olakšanjem, jer nije žrtva, i jer ima ko da joj čuva leđa, makar satarom i na silu.

Oni su sada žene. Obučeni u haljine. Obučeni u šminku. Obučeni u telesnost XX hromozoma. Oni mogu biti i žene, samo ako hoće. I one su sada muškarci. One su snaga veličine XYX. Simbolika jedinstvenosti Jina i Janga, i nesputanih izbora. I transvestitije koja s neminovnom dozom bola koji je sastavni deo rađanja novog, doživljava katarzu.

Opet zelenilo. I zemlja. Dodir sa prirodom koju je potrebno zauvek spojiti sa ljudskim. Samo tako može da preživi. Priroda ili čovek?

Razapeti lanci između njih(oni) i njih(one). U parovima su, vezani njime.  Neraskidivost kao uslov za džandrljanje i podupiranje u starosti kad deca, ako ih ima, odu. Gvožđe kao preduslov okova oko prsta. I relativnog spokojstva da se leš ne raspada mesecima dok ga jedu pregladnele mačke jer ne postoji iko kome je bitan. I naduslov da se može produžavati ili skraćivati, dodavanjem ili oduzimanjem dužine, po potrebi i po intenzitetu osećanja. Ali da, neki su njime sputani. Neki ga čvrsto privijaju.

Maslina – Simbol Božanske brige za ljude. I snage, koju je potrebno dobro međusobno utrljati u preumorna tela. Homerovo je to tekuće zlato, a i dobar melem za podizanje odanosti i vernosti po Odisejevom i Penelopinom iskustvu. Najbolje je kožom upijeno ako se valja po podu, u duetu sa svojim parnjakom.

Ali život nisu samo masline. Život su pre svega boje. Šarenolikost smisla gde ništa ne sme da preteža. Treba se prepustiti vatrometu, dozvoliti da te poprska strast, kreativnost, idealizam, harmonija, inteligencija, misticizam, težina i vrlina. Treba proći ispod duge, ne zaliti se jedinom bojom kojoj tvoja srž stremi. Jer je pasioniranost, nepromišljena usredsređenost, odanost – gubitak.

Njih četiri. U odori Eve, dok još nisu poslušale zmiju i zagrizle voćku. Sa akvarijumima kao matericama koje će iz sebe iznedriti smisao. Jedna po jedna iz svojih breskvica, neznatnim naporom izbacuju po jedno drveno jaje. Izbacuju svoje seme koje će se u plodnoj vodi očovekovečiti.  I ovaj, naš, poseban, svet učiniti nezamislivim đubrištem na kome opstaje samo najupornije cveće. I masa korova.

Kraj.

24-časa frenetične igre kroz koju je prožet smisao prošlosti, sadašnjeg i onog što dolazi. Delo koje (raz)otkriva sav jad, znoj, lažnu krv i prave suze, očaj i sreću, mahnitost i nežnost zrnevlja ovog našeg univerzuma. Magija je bacila publiku na kolena i ubrizgala joj delirijum iz koje se neće dugo izbaviti. Aplauz obožavanja. Divljenje sunovratu čovečanstva koje je zapravo Feniks umotan u prevarantske rite, koje će odbaciti i još jače odleteti u nebo.  Beogradska publika je rekla veliko DA i gospodina Fabrea simbolično krunisala maslinovim vencem. Osvojili smo Olimp. Zajedno sa akterima koji su pomerili granice fizičke izdržljivosti i skoro latentne mutavosti, osim ekscesa urlanja, vrištanja, orgazmiranja, nekoliko emotivnih monologa i visokog C kao intermeca, uspeli smo da zgrabimo zlatnu medalju za izdržljivost. Dodatni bonus je i sertifikat o dosegnutom stepenu intelektualizmičnosti koji su dobili svi aplauderi i ponosni posmatrači ove….baljezgarije.

Tačno je da sam utrošila 45 minuta za prelet preko svih 6 delova ovog nazovi umetničkog performansa na YT-bu, jer je još tačnije da ne bih provela dan i noć da otpratim išta slično i pored sve ljubavi ka pozorištu (ne mogu da zamislm termos, četkicu za zube pod miškom, sendvič u tašnici, i bauljanje od neispavanosti od čega počneš i da haluciniraš na kraju). Tačno je da sam bila zaintrigirana tekstovima iz novina i komentarima svake vrste, i poželela da barem malo imam uvida o čemu se radi (nisu bili presudni visuljci koji igraju u ritmu sirtakija), te tako sama donesem neki sud, iako su sudovi iz ruke pasivnog posmatrača (tj. onog kog ne zapljusne pravi znoj i pokret uživo) možda osakaćeni nedostatkom nečeg onog, što samo oči u oči može da dâ.  Tačno je da je bilo mesa (svih vrsta, i krvi, i razvlačenja) na izvol’te, ali Bože moj, pa nismo od juče, znamo kako šta izgleda, nećemo si iskopati oči sa par manje-više tvrdih kolaca i manje-više odlakavljenih pica. Tačno je da su glumci i glumčice u dobroj formi, da bi mogli komotno u vojsku s obzirom na stepen pripremljenosti i izdržljivost, telesno najvećma prijemčivi za očni aparat, imaju savršenu gestikulaciju i mimik(ričk)u transformaciju mada je gomila radnji bila repetitivna i ne naročito inventivna (osim onih pokretljivih jaja u poslednjim minutima, što je za respekt i promišljaj kako te žene nikad neće imati problem sa nevoljnim oticanjem mokraće u starosti). Tačno je da je lepota u oku posmatrača, i da se o ukusima i te kako raspravlja, jer sam tačno sigurna da sam s ovakvim mišljenjem upala u grupu primitivaca koji ne shvataju poentu. I da za mene, kako rekoše dubokoumni, poznati kritičari koji su od silnih utisaka posle predstave plakali i gutali sline od tolike lepote, nema spasa osim da se vratim tamo odakle sam došla – u pravi srpski rijaliti sa Macama i njihovim prostačkim sisama koje Homer ne bi pogledao. Tačno je da nikada neću shvatiti autora koji već skoro 30 godina briljira alternativnom pozorišnom scenom i čija se karijera bazira na specijalnim scenskim eksperimentima koji podrazumevaju bacanje mačaka niz stepenice, puštanje žaba po pozornici, pranje čarapa u kofama, lupanje presamićenih golih ženskih pozadina pred gladnim tuđih guzova očiju, crtanje slika sopstvenom krvlju (što je mnogo veći podvig od onog Tima Patcha, nazovi Pikasa II, koji stvari iscrtava svojom alatkom po platnu), sopstveno zatvaranje na tri dana i noći u belu kocku koju je iznutra iscrtavao hemijskom. Poznat je i po svojim vajarskim delima, u kojima preovladava mozak (volela bih da proučim njegov, i ako nekom bitnom to isto padne na pamet, neka reaguje, valjalo bi da se isti turi u formalin i podrobno ispita). Kuhinju mu je projektovala posestrima po egzibicionizmu i glupostima (koje su mi, priznajem, nekada bile intrigantne, ali sam u međuvremenu postala konzervativna primitivka), naša a tuđa – Marinče Abramovič. Kad smo već kod toga, ima li u toj kuhinji dovoljno satara, noževa i tiganja za pohovanje mozgova, i zamrzivača za posledice onolike fascinacije džigericama i krvlju? Tačno je da je on multimedijalni umetnik, da ne brzam sa znacima navoda, i da uspeva da spaja operu, dramu, i balet, i da ne ostavlja ravnodušnog nikog (pa ni mene, koja se u par navrata toliko smejala, i dizala obrvu i želudac na pojedine iščašenosti), i da za sve to osvaja nagrade, i da će umreti slavan a ja ostati samo bedno piskaralo koga čita par slučajnih i nekolicina vernih prolaznika. Tačno je da ovde na primer mnogo toga fali, na primer – zašto publika takođe aktivno ne učestvuje, skida se, urla, premazuje? To bi pomoglo na interaktivnosti i nepostojanju barijere, jer su jedni egzibicionisti a drugi muljatori koji se naslađuju (dvoličnjaci u pravom smislu reči).  Gde su prave životinje, deca, crnci, žuti u ovome? Fail!

Tačno je da na sve ono što on radi mogu da kažem samo jedno – pa, ili – i?

I da se zapitam, da li je mera intelektualnosti u razumevanju onog što većina ne kapira ili mu se (poput mene) ruga jer ne ume da kopa po slojevima kao što Intelektualac ume? Da se zapitam, dokle diletantizam i šokiranje banalnostima može da ide? Da se zapitam, zar umetnost ne postoji da bi joj se divili i hranili se njenom lepotom, koju ipak ne čine golotinja bez svrhe, primalni krici i krv, makar kao obojena voda, i pokušaj ubeđivanja da se grčke ili bilo čije tragedije mogu prezentovati i na ovakav način?  Da se zapitam, da li bi se mogli poslati srednjoškolci ili studenti FDU-a, da ne pročitavši originalna dela odgledaju ovakvu i slične predstave i razumeju baš sve što su neke Odiseje, Antigone i ostale starovremske napisane dogodovštine imale da kažu? Da se zapitam, da li ta ista umetnost našu strašnu, ili prihvatljivu, ili u mnogim aspektima lepu stvarnost, mora da ubljuzgavi do besmisla i da ako ne misliš da je taj pristup u redu, da je sa tobom, i zbog tebe takvog sve naopako? Da se zapitam, gde i zbog čega sve brže nestaju reči među ljudima i za ljude, i da se sve više život, pa eto u neku ruku i ovaj pozorišni, manifestuje slikom (najbolje nekom šokantnom, intrigirajućom, o kojoj će se pričati, lomiti koplja i odrvenjeni jezici)? Ovo Bitefovsko Epsko putovanje, izazvalo je mnoga zapitkivanja u mom nerazumnom umu.

“Kritike sa desnice u vezi s predstavom ‘Olimp’ su bile bedaste i tupave i svako je mogao da ih diskredituje malim prstom, ali kritike sa levice nisam očekivao, mada su takođe banalne”, kazao je Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor Bitefa. Kao bedasti i tupavi desničar, zaključujem da ću se ipak držati isključivo, i samo, iako nažalost retko jer sam tako u nemogućnosti, nekih predivnih predstava zbog kojih vredi odsedeti dva a ne 24 sata. Otpratiti ih bez daha, otplakati malo tokom izvođenja, i biti pod njihovim utiskom ko zna koliko dugo. Zahvaljujući pravim glumcima, čarima njihovih dočaranih reči i pokreta, smislu koji je očit, težini koja je spojiv deo…i to se desilo. Hvala Proviđenju na nekim putevima i prilikama.

I? Predstava "Olimp" je po mom mišljenju jedno obično sranje. Shitina, što bi se reklo. Desnica mi se pozlatila.  Prijatelji dragi, ako čitate ovo i ako sam vam povredila ukus, šteta. Maski nema. Nepokajnica.

A kome je volja, može evo uz čaj, pivo, mleko ili špricer, biftek ili ramstek, uvaljen u jastuke ili na hoklici,  na miru, za džabaka da pogleda ovaj ogled. Samo prvi deo, ostali se mogu potražiti okolo:

https://ok.ru/video/66484078564619-7

Evropa pita (ili kraće - gibanica)

Evropski poslanici su u 2016-oj imali pregršt pitanja. Evropska komisija, pregršt ideja za sprovođenje. Evropa ima čemu da se raduje. I u šta da veruje. Ako ništa drugo, može u promišljenost, dobronamernost i ekspanziju u svojim redovima.

Razrada teme (bez očekivanog zaključka, i sa dodatnim mudrim pitanjem oko koga bi trebalo dići nauku na gotovs) - izazvana:

http://www.blic.rs/vesti/svet/zasto-ne-jedemo-insekte-dokle-lazne-snicle-sta-su-sve-pitali-evropski-poslanici-u/yt2zz2z

1. Hoće(mo) da jede(mo) insekte? Zbog invazije svakojakih u Evropu, a između ostalog i smrdibuba, te sprečavanja emisije štetnih gasova (sad zavisi sa koje strane se uzmu), gospa Mirela bi da se zbog njinih korisnih kalorija preorjentišemo na mnogo zdraviju ishranu, a od koje inače preživljava barem milijarda na zemaljskoj ploči. Ne vidim razlog da se osim veganskih i vegetarijanskih restorana na promociju zdravlja ne utiče i masovnim hvatanjem milećih i skačućih bića koje ćemo u slast pojesti uz zeleni čaj ili pivo na primer. Ali predlog još uvek nije prošao...bolje mi njih, nego da nam oni pojedu uši. A ima li i nejestivih?

2. Hoćemo i puževe za podmlađivanje. Razmazivanje pet puževa, tj. sokova služičastih po licu tri puta nedeljno, znači da si mlađi u proseku za 4 dana i nešto sitno sati za jedan mesec. To bi u finalu značilo da oveći džak puževa sa farme može da podmiri potrebe jedne prosečne žene za godišnji kvartal, te bi za 10 godina rođendan mogla da slavi u pravo vreme a izgledala kao da je prošlo svega 8. Ali predlog još uvek nije prošao ... parlamentarci spori kao predmet predloga.

3. Hoće neki da ilegalno prenesu avionom jagnjeće meso u koferima? I ono još krvari od straha. A gde su tu salame, kore za pitu, rakije, šlagovi u prahu? Posebno na dugim avio linijama. To niko da se zapita. Ali to je vec internacionalizovani prekookeanski problem. Što bi znacilo da NATO air force ima definitivno prava da se umeša.

4. Jedan se zabrinuo za putujuće cirkuse, prava izdresiranih životinja i o sposobnostima artista. Ali bih ja pre pitanje - da li je svaki cirkus samo putujući cirkus, ili ne moraš ući u razapeti šator i platiti ulaznicu za klovnove, gutače vatre i bodeža, sneveseljene majmune, omatorele lavove, preletače u vazduhu koji skaču sa jedne na drugu platformu? Šta ako svi mi živimo u cirkusu, samo nam se čini da smo platili da se smejemo? Naravno, hoćemo "veliki vrhunski sertifikat" za alokaciju i konfirmaciju delatnosti.

5. Irski građani su devastirani donetim tumačenjem pojma vremena. I ako se ja pitam, ja bih iz te Unije zbog nerespekta na drugačije mišljenje izašla još koliko juče, a ne u momentu kada se događaj desio, iako je bilo nagoveštaja da će početi. Ali kako kad nije sigurno da uopšte jutro može i da svane. Baš će oni da vam kažu ... Irci, hello, probudite se, oni vas NE ZAREZUJU NI ZA CRVLJIVU IRISH PLUM!

6. Katalonci su se našli u ogromnom problemu. Osim što ne znaju da li će ili neće, njihove ptice pevačice nemaju mogućnost za doškolovavanje. Niti da se prijave za takmičenje "Ja imam talenat", ni za "Una gran estrella" u pevanju. Verovatno nemaju ni dovoljno jakog, ambicioznog španskog Sašu Popovića koji bi pogurao celu stvar i omogućio glasovnim talentima, makar u vidu letećih objekata, da ispune svoju svrhu.

7. I Nemačka se našla u veoma ozbiljnom problemu. Invazivni doseljenici, zvani rakuni, rešili su da promene demografsku strukturu. Dabrovi koji su se razmnožili a na koje ne deluje zakon o istrebljenju, urušavaju bio, strato i građevinsku sferu. I na njih treba pustiti lovce. Hoće li to značiti da će ipak zbog neizračunate ljubavi prema prirodi jednog dana ostati bez šuma, struje, arhitekture, kukuruza i šećerne vodice?

8. Gospa, gorenavedena bubica Mirela, je u strašnom zbunu što se lenjost obrušila na stari kontinent. I od čega će verovatno potonuti. Svi nešto sede po ofisima, mlate praznu slamu po internetima, pauzu za ručak umesto da koriste za teretanu troše za punjenje želudaca okrnjenim svakodnevnim stresom. Uostalom, naspram 6 milijardi nevoljnika koji rmbače od jutra do sutra, jedna milijarda bi mogla i da održi kakav takav balans. Sve je u jogurtu.

9. Bivši grčki profi terač lopte a sada poslanik, tvrdi da su deca postala debela. I da je tome krivo fizičko nevaspitanje. Naravno, treba fizički prevaspitati mnoge ljude, a posebno decu koja ce postati neotpisiv deo tačke 8, osim ako žele da putuju svetom u cirkusu, ili ispoštuju tačku 1, od koje ce dobiti veoma sexy look. Sa tačkom 2, čak i da ne idu u gym, biće lepi. A najstariji kontinent mora da vodi računa o estetici jer iako bez starca nema udarca, ej mladosti...

10. Belgijancu je neko ili ukrao identitet, ili ga je uhvatila žena, ili možda dečko u nedozvoljenim radnjama. Kako on kaže - kad se uključiš na Tinder, ono kao da si nudista na regularnoj plaži. Svi sve znaju o tebi, a nisi hteo da im to pokažeš jer je to tajna za samo posebnu javnost ili javnost za posebne tajne. U prevodu - skršili mu privatnost. Aplikacija mu ili ne radi, ili je stvarno fejzbukovača. Zaboravilo se da se takve stvari rade preko firmi za poslovnu pratnju ili povezivanje interesenata za ispunjavanje bračnih obaveza.

11. Nemačka poslanica je zgranuta činjenicom da postoji pokvareni poriv da se nepravo ispravno meso neiskreno nazove pravim imenom. Tako se svi oni koji zapravo ne žele da ga jedu, a zovu se vegetativne biljke, dovode u zabluđenost da vege šunku i kobasicu ipak kupe, iako znaju da ne smeju ni da ih pomirišu. Usput, za Riplija je da je moguće poverovati da sve što piše jeste ono što se misli, ili da sve što se kaže jeste ono što se govori, ili da sve što se pojede jeste ono što će ti produ-skratiti život. Kako god da nije, veganima i vegeteritorijalcima bih uz klasična jela preporučila vegetu, sans štetnih materija, jer im lepo pasuje uz ime.

12. Tačka koju bi neki poslanik iz Serbije mogao pokrenuti, a da je kojim slučajem nedajsačuvajmedajbože u Unionu, jeste - rešiti pitanje barem jednovekovnog odlaganja žrtava smrti, nosioca silikona, na određeno mesto. Postaviti pitanje - koliko traje raspad tih materija, koliki kvantitet ugrađen gore, na sredini i dole garantuje da će opet tu izrasti trava. Hoće li opstanak obradivog zemljišta biti dovedeno u pitanje, ili će tu moći samo da se radi na urbanizaciji i dizanju 88-spratnica, što je opet diskutabilno jer nije to kamenje nego skliski oblutčići. Misli li Evropa o tome, ili je taj Balkan zauvek prepušten sebi?

(Decembar 2016)

Selfašizam

Već sam štrikala o ovome. Pre tri godine. Dokaz trune u arhivi bloga za već daleku 2014-tu. I taman čovek pomisli da svet (s obzirom na to da nam je Mars u odnosu na taj datum sada tehnološki mnogo bliže pa ćemo ubrzo svojim očima videti da na njemu ima tople vode, da su kola počela sama da voze i sama donose odluku da li će ako moraju pre da zgaze babu ili devojku, ili ipak ubiju sebe i svog pasivnog vlasnika, da jedna kuća može da izađe ispod štampača za tri dana, da nam na koncertima već pevaju hologrami umrlih giga starova, da se računi mogu plaćati pukim prepoznavanjem fizionomija osetljivim okom kamere a istim ući na sopstveni računar bez da trošiš vijuge koja šifra beše, da postoji aparatura koja za par minuta može na osnovu kapi krvi da odredi da li već treba da kupiš grobno mesto iako ti sve mrda, da pomoću ugrađenih čipova invalidi mogu u nekoj meri povratiti izgubljene pokrete),  taman čovek pomisli da svet ide napred i da sada treba i na drugim poljima smisliti nešto konstruktivno novo, kad - ništa. Kad to bajato, nazovi - nešto dobije srazmere kuge, od čijeg košenja broj žrtava gluposti raste poput pečuraka od uzbuđenja orošenošću kišom.

U redu, ima nešto u tome - danas sam lepša (i pametnija, i energičnija, i maštovitija, i sigurnija u sebe, i zdravija, i mlađa, i sve) nego sutra. I to treba ovekovečiti (čisto da se obavestiš u budućnosti kako si nekada izgledao, i šta, i gde radio, i proždereš se od muke kako te vreme okrnjilo), sačuvati za nezainteresovane potomke za bilo šta prošlo u nekom albumu s koricama (a ne u folderu koji može progutati sajber mrak), uživati u samom činu oslikavanja situacije, uz jalov pokušaj memorisanja mirisa, glasova, nijansi, podeliti to sa sadašnjicom i najbližima u njoj, znajući da to vole ali manje nego tebe samog. Zabeleži to.

U redu, ima nešto u tome - danas putujem i hoću da uhvatim liniju skulpture, krova, klupe, fontane, uličnog svirača, umornog lista, čamca, otvorene školjke, kišnu kap, dečiji osmeh, lice starice, svoj palac, raskupusani kofer, raščupanu kosu, otvoreni notes, mačiji brk, odgriz jabuke, stopalo u pesku, komad bižuterije, nečiji prozor, žicu na gitari, skupe cipele, sunčane naočare, slamnati šešir, pupak, pahulju na kapi, licidersko srce, šoljicu vrelog čaja, zgodnog policajca, sumornog prosjaka, dim cigarete, bidermajer, brkove, slap vodopada, drvo bez šume, svoje usne, uho sa minđušom, linije na slepoočnici, saksiju, tobogan, udubljeni jastuk, čipkanu zavesu, isplaženi jezik, džepni sat, uže, bubamaru, odraz u vodi, jer toga neće biti sutra, a ako bude neće biti isto. Imaj to.

U redu, ima nešto u tome - danas si model, snimaš obične, pristojne reklame ili editorijale, prodaješ nešto što bi se ionako prodalo ali uz tvoje lice deluje primamljivije. Od toga preživljavaš ili živiš, i nekome si poslovno potreban koliko i ti njemu. Imaš dovoljno ili više od očekivanih za tu karijeru godina ali je tvoja predanost i profesionalnost skladu sa zahtevom trenutka. Ne povređuješ vanvremensku lepotu banalnošću. Ne i sutra, osim ako nisi Veruška, Hatonova, Rosijeva ili Iman. Podeli to.

U redu, ima nešto u tome - danas si skuvala ručak ili kolač kakav nećeš skoro spremiti, možda predivno izgleda, skoro da miriše sa slike, a sutra ga već neće biti. Ili si pojela tuđe majstorije fantaziju. Sačuvaj to.

U redu, ima nešto u tome - danas si bila sa prijateljima, ili nekom veoma dragom osobom i želiš da taj vaš trenutak, zaglavljen u vašoj duši bude podeljen sa drugima. Poput deljenja sreće koju niko nikad ne može da oseti i razume, ali od koje sam letiš. Sledi to.

U redu, sigurno ima nešto u tome da si potpuno odlepila skidajući se u gaće i wonderbra na svom ili tuđem krevetu, a sve na virtualni uvid prijateljima, njihovim prijateljima, prijateljima trećeg kolena prijatelja a i neprijateljima prijatelja, neznancima voajerima, znancima šarmerima, rođacima da pene, komšiji da blene, kumovima da ogovaraju, koleginicama s posla da popiju od muke prozak a kolegama da se slika zauvek ureže u mozak. A možda si i bez gaća a da ne zarađuješ zvanično na tom nedostatku (mada realno i odgovorno možeš da mlatiš novce za tu oskudicu još koliko sutra, samo da te primeti pravi umetnički direktor fotografije i pokretnih slika). Pri tom svi znaju sve tvoje kupaće kostime, raspored tvojih mladeža, broj ruževa, senki i sjajeva za usne, sve krpe kojima tovariš ormane, sve plaže na kojima peskariš svoje telo uslikano 167 puta za pažljivo odabrani mozaik fotošopiranog struka i celulitnog butića, i tvoje nabubrele od hemije strastvene usne, i natrćene guzove, i profi iscrtane vodootporne obrve koje zmijuljčasto valovito uokviruju tvoje mačkaste polupospane oči. Bez maske ko te nije video raskošno bi te platio. Ako pri tom ne trošiš jezik (ne samo onaj za palacanje i lizanje sladoleda, nego i za oblikovanje jednostavnije rečenice a da nije pokradena ili izvučena sa "motivacionih" postera), mozak (koji obožava tuđice, jer sopstveni uzbuđeno reaguje samo na štras, pivo, folk, splavove, klubove, srećnu tv, miniće i muške lajkiće), oči (kojima pomno pratiš instamiligramuše i instant-gramove), obrazovanje (može jedan testić opšteg obrazovanja na brzaka?), imaš barem dva i po profila na fejsu, tri na instagramu i minimum 100 do hiljadu plus vernih pasa koji te prate i tresu se od radosti na bljesak tvoje guze ili zuba, uz to godina preko 25 (ispod je sve tolerantno, pa i nedostatak dobrog ukusa, razuma i samosvojnosti), ili oko 45 (selfara milfara kojoj kucka kuguarsko vreme), pa do 65 (prava panterka koju već odavno vide kao hodajući leš ali ti to ne kontaš jer si u glavi tek mlađa punoletnica), ima nešto u tome da ti treba stručno, instrumentima i palpativno - vizuelno pregledati ego i postaviti ti dijagnozu. Ozbiljnu, medikamentski nelečivu, smrtonosnu po pitanju ishoda popravljivosti. Osim ako ne hvataš estete kojima će se na tebe dići (ego naravno, jer poznaju takvu jednu specijalnu osobu, čime ćeš bustovati i svoj), vabiš vršnjakinje nad kojima ćeš se slatko iživljavati pokazujući kako si trtastija, pločastija, ribastija, i izazivaš na crtu konkurentkinje po maniji šta god ona za posledicu imala. Ako si još naobrazovana, prozi i poeziji sklona, pa možda i knjige pišeš ali bez selfića ne možeš da dišeš, slučaj beznadeži dobija na kilaži. Ako si tu da bi populaciji skraćivala dah, izlučivala joj bale, cedila im komplimente, podilazila sopstvenom (ne)samopouzdanju, obezbedila doživotnu apanažu i plaćene plastične operacije izuzev one na mozgu jer silikonski još uvek nije smišljen za zamenu zakržljalih, da bi pokazala kako si drugačija od kalupskih klonova koje predano slediš, da su tvoje veće od njihovih (šta god da je u pitanju, veličina je ipak najbitnija), da se možeš dočepati onog s debljim (novčanikom naravno), jako upri! Zapni svom snagom jer su nadolazeće, mlađe još drčnije, gladnije i spremnije da se seciraju do potkožnog tkiva i daju i severni i južni pol (-ni organ) za dobru sumu, tašnicu, Dubai ili hiljaditi lajk.

Bez telefona ne zalazi u kupatilo ako već nemaš za more. Ili barem zabeleži brč u bazenčiču, rečici, jezercetu ili bari. Ne raspremaj posteljinu, seksije je izviti se u znojavim drtijastim čaršavima. Jaši sprave po teretanama nemilosrdno jačajući -cepse, maximuse, minore i majore. Kupuj skupe stvari i izvrni etikete na videlo. Hvataj seljobrtije za grupnjak selfije. Overi sebe u svakom ogledalu u stanu i okolini, i obavezno nosi sa sobom ampule hijalurona za slučaj prisustva masivnijih konkurentskih kljunova. Ispred objektiva budi ili opako ozbiljna, ili vruće instalirana, sredina je ovde kao i za sve krah. Ćurličuće sentence obnavljaj pred ogledalom, jer tako izgledaš sigurnije i prosvećenije. Naglas neprekidno mantraj, a kroz pisane statuse obavezno za gluve i slepe postuj kako si prelepa, prezgodna, preduhovita, preemotivna, prenenadjebiva, prepametna, previše svega da bi bila shvaćena, i kako sebe voliš, i kako mogu samo da ti ispuše muštiklu koliko si srećna što imaš sebe i što tupsići ne vide šta propuštaju ili šta bi mogli dobiti (makar sebi išla na živce neopisivo ponekad). Ako te startuju samo zbog tvog hopa cupa izgleda, zanemarujući pojedine rupe (najvažniju u stvari - onu u glavi), pošteno su te zaslužili (o tome si ionako maštala celog života, ali pažljivo odaberi među desetoricom ozbiljno zainteresovanih, da ne bude posle - malo keša i kreditnih, ili pametniji od mene ništa ga ne razumem, ili požurila da ga ne ispustim a mogla da uhvatim iha). Obavezno za prijatan dan, javnosti u zoru isporuči dozu svog jutarnje svežeg, "gologuzom šminkom" obrađenog, lica, a i onog maskembalskog što je u sjaju šljoka išlo na pijac, prodavnicu, školu, posao i kafanu. Sa 15 izgledaj kao da ti je 25 jer ćeš se pre ubaciti u promet i dobiti kvalitetniju vožnju, sa 25 insistiraj da bude kao da ti je 35 jer je tad lakše uloviti dobrostajaćeg od 45, sa 35 preventivno rekonstruiši fasadu da se neko ne spotakne o tvoje prve ozbiljnije bore, sa 45 izgledaj kao da ti je 15 jer ćeš u suprotnom biti izbačena iz saobraćaja, sa 55 kamufliraj činjenicu da te bole hormoni, leđa, kolena, da si poprilično ćorava i već sklona zaboravljanju, sa 65 kao prava gilfica ugrabi barem jedan spori jedri mladi plen i pojedi ga u slast. A posle toga...otvori lažni nalog na socijalnoj mreži i budi šta god hoćeš jer si celog života bila ono što drugi od tebe očekuju, premda je u stvari svakog za svakog apsolutno briga. Konačno budi svoja jer ako to nisi shvatila na vreme, i bila takva kada je trebalo, a trebalo je 50-60 godina ranije, preostaje ti samo da se baciš. U mrak sopstvene gluposti. Da te proguta. I ispljune u svemir besmisla.

Ako si neka toliko fina da kupaće i obične gaće ostavljaš samo za šetnju po plaži ili spavaćoj sobi (mada može i tu uvek da klikne neka umetnička prilika za umetnički performans za zabalavljenu umetničku publiku), ali nikako ne možeš da se suspregneš da ne obavestiš kad ideš u šoping, šta si kupila (a usput možeš da priupitaš za savet koji te zapravo i ne zanima, šta da odabereš i da li ti nešto famozno stoji); da neizostavno uslikaš svoju posetu frizeru, manikiru ili šminkeru; da obavestiš gde, kako i sa kim si provela popodne ili veče; da neizostavno uslikaš detalje svog toplog, ko iz dvorca uređenog doma (još ako je u inostranstvima ili nekom egzot mestu - to izazavistije * izaziva veću zavist); da rečito (sa otrovom u pozadini) ubadaš  neprosvećene svojim vrhunskim stylingom uz besplatnu obuku o šiku modnih marki i šminkeraja; pri tom antibi(di)otski (na svakih 8 sati ili kraće-duže, u zavisnosti od ozbiljnosti bolesti) mudrolišeš o životu kako bi pokazala da nisi samo lepotica nego i pčelica; da na dnevnoj bazi znatiželjni auditorijum podsećaš kakve sve kožne, udne, kosmate, čulne performanse poseduješ da se budale ne zaborave i prorede lajkove; da s vremena na vreme iskritikuješ sapatnice (po izazivanju pažnje) zbog njihovog virtualnog pregalaštva, dok ćorava kod mozga upravo sve to isto radiš; da nakačiš sve omiljeno i najkulije i na Instagu uz bar pet hashtagova koji će privući neku hiljadarku zaludnih ko zna odakle pratilaca sa osrednjim životima kojima godi uvid u tvoj savršeni (paz' da jeste). Ako uz to imaš i kuče, mačku, autić, ili najveći bingo zvani dete/decu koja su simpatičan topao dekor koji govori o sređenom porodičnom raju kakav bi svaka domaćinska muškarčina ili svestrana nefeministkinja poželela, pa time i srcićem na prikazano odreagovala - nema sreće veće. Da ne iskoči iz vreće. I da si obavezno u neki raritetni kadar ubacila i mužjaka koji će te ako je u zlatnicima moćan a nije ružan, načiniti savršenom, da ne ispadne da je neki bezličan šonja. Ako muškića nemaš, nema veze, imaš sebe, malo li je? Nek pocrka duhovna i fizička sirotinja. Blago tebi. I svima koji u to veruju ili se tome klanjaju.

Pitam se, da li je muškarac-žena samo žrtva svojih pogrešnih uverenja? Vremena koje od njega iziskuje površnost? Nametnutih bezvrednosti? Iluzija o sopstvenoj važnosti? Tuđih izvitoperenih očekivanja? Realne ali banalne minucioznosti? Ili obične, rođenjem ili stečene, tuposti kojom kompenzira manjak večitih i nepromenljivih kvaliteta? Ili je svako vreme u stvari isto, iako se bivša uvek smatraju u nekom kontekstu boljima -  dimenzija koju može samo da uništi i izvitoperi sam čovek, čineći sopstveni život tako ništavnim jer su neka rešenja najlakša. Širenje je svakako isplativije od skupljanja. Stari je to zanat. 
Pitam se, da li sam zadrta, ili od zlobe sebi kobna, da stvarnost ne razumem, ili bar slabosti ljudske. Da barem kao žena potrebu za obožavanjem shvatim, ako već ne umem sve to sama da pratim. Pitam se da li je žensko shvatanje pojma fatalnosti (ujedno i muško), usko povezan sa "fatanjem" neke manje dodirljive osobe ili života, ili je umišljeni fatalizam čist fanatizam. Pitanja bez odgovora pate. Zato ih treba obuzdavati.

Nu, odoh ja da za slučaj virtualnih potrepšina uslikam neki komad svog sirenskog trupla. I omiljenu mi pakumcakum spavaću sobu, a može i garderober. I nahvatam svoju svilenkastu zelenooku mačku koju bih mogla da posadim u krilo, kad već ne mogu decu pod mišku. Jaču polovinu ću da izostavim jer mrzi javna okupljanja a i da ne kvari nežni koncept. I da iskopam neku mudroliju koju bih mogla da provučem ko svoju...nešto kao Paula Koeljana iz lokala. Ako mi ne staviš lajk, nalajaću ti se. I blokirati život. Sa sve ozarenim osmejom do kutnjaka. 

M.4∞

Da bi voleo, moraš da upoznaš. Da bi upoznao, moraš da učiš. Da bi naučio mora da načuljiš uši i slušaš onog ko već to zna. Da bi načuljio i slušao, mora da dobiješ slabu ocenu zbog koje su nekada davno roditelji čupali deci uši, ali i ne mora ako znaš koji ti je jedini posao u životu, oko čega te svakako stalno opominju. Da te ne bi opominjali, mora da savladaš brojeve, note, floru, životinjarsko carstvo, loptu, bojice, brda, reke, rude i oblake, hijeroglife stranog, i rovove maternjeg jezika. Ali pre svega prošlost. Ako o tome pojma nemaš, budućnost ti se beči. Ako spojiš maternju prošlost, dodješ do ciklusa. Ne mesečnih od kojih je svakoj ženi muka i glavobol, nego onih u kojima su se smenjivali raznorazni junaci, retko junakinje, često domaće izdajice i obavezno tuđa ništavila. Čerečeni, prodavani, uzidavani, proterani, izdani, osveštani, uzdignuti ili pognuti, punili su sobom predanja i pesmarice, a potom i čitanke. I naše glave koje su za stotine stihova, lakše ili teže useljene, postale muzej. Jeste da su neki bili apsolutno nerazumljivi, ili bajkoviti, neki strašni, ili preterani, ali dakako umni, koji bi sve te dobre i loše careve, brkate age, nervozne uskoke i hajduke,  i poskoke janičare zatvorio i zabranio im da postoje, barem u knjigama, barem ne za ocenu koju treba iščupati razumevanjem njihovih nesređenih života. No, kako je svet i vreme sačinjeno od promena gde se samo menjaju glumci i kostimi, dok su predstave u principu kopije odevene prostorom i prilikama, tako je sa brojem osvojenih razreda prošlost koju je trebalo upoznati bila novija i sadašnjosti bliža.

Pojavile su se priče o malim bombašima koje su mučili krvoloci s oružjem a ne nastavnici s dnevnicima, istine o masovnim pomorima boraca od tifusa, zaseda, unutrašnjih neprijatelja podjednako neprijatnih koliko i spoljni, o neustrašivim partizanima i njihovim jos hrabrijim komandantima, o junacima i kukavicama, o gubicima, patnji i izbavljenjima. Te priče bile su mnogo realnije, jer su se u njima skrivale neke naše tamo nevidljive ali ipak prisutne prababe i pradede, i babe i dede čije su pripovesti ličile baš na te iz čitanki, a i neke mame i tate, tada samo bebe, koji su uz zlatan prst sudbine preživeli i rodili nâs. Mi smo od obaveznih lektira i škakljive istorije i dalje dobijali obavezne grčeve i šarenolike ocene. Ali kako ovaj svet počiva na ciklusima, tako je protiv opasnosti po mir nužna preventiva. Kako opasnost znači naoružanog, uvek budnog neprijatelja, tako prevencija znači da svi moramo biti spremni, obučeni ne samo naučenom teorijom o prošlosti nego i korisnom praksom za budućnost, za neki sledeći oboleli ciklus.

Tih mirnijih 70-ih i 80-ih, dok su ratovi bili zaglavljeni samo na udaljenim planetarnim tačkama nerazgovetnih naziva, leku nije bilo teško dati ime, a ni odrediti način njegove upotrebe. Bila je to obavezna vakcina ONO-e i DSZ-a (osnove narodne odbrane i drustvene samozaštite) za starije osnovce, rane srednjoškolce a takođe i sve studente, sve do početka devedesetih kada su opaki ciklusi ušli u opipljivu barut fazu. "Terapiju" su u tada još uvek bezazlena mada sumnjivo stabilna vremena, delila lica kojima su ratne strategije, partizanština, oružja  i oruđa bila srcu i veštinama bliža no nekom običnom civilu. ONO te je učilo da razaznaš sve pasivne i aktivne varijante borbe, i da umotaš rusku kapu ako ti neprijatelj kolegi rascopa glavu, i pravilno rasporediš zavoj a da ga ne izarčiš bezveze nego da preostane i za druge ranjenike, i da znaš da mobilišeš slomljeni ud, ali se ne sećam da sam naučila da dam nekom veštačko disanje, prišijem raznetu nogu, ili izvadim zrno iz glave. Znala sam i da rasklopim pušku, ali ne i da je sklopim, nije bilo dovoljno vremena a očito ni talenta. Na pucanju vazdušnom bila sam među najboljima, čak sam "šišala" i one golobrade, mutirane, bubuljičave spodobe iz razreda. Ali sam zato pri gađanju u metu na brdu u prašini dobila odvaljeno rame i modrice od M.48 ice. Ako me pamćenje ne vara, kao da sam prislonila oko i uz mitraljez, ali me sigurno ne laže da bi ja taj komad gvožđurije u neprilici ostavila za sobom makar me streljali za ugled, jer bi pre on mene mogao da nosi nego ja njega, osim ako bi mogla da ga poteram autom na odredište. I taman kad smo se manje-više spremili za Legiju stranaca, za odbranu od povampirenih fašista, a eventualno i agresivnih došljaka iz svemira, ukinuta je i ONO i DSZ, i rodio se bratoubilački rat (sestrubilački niko ne spominje, sestre su valjda stajale po strani i samo plele čarape, nije to ona hrabra generacija partizanki). U njega su sa naše strane uleteli oni što nisu mogli da izlete, tj. oni zaključani zakonom po kasarnama na redovnom vojnom roku, potom nevoljnici koji su se dobrovoljno skrivali po kućama ali ih je vojna policija hvatala iz zasede i trpala u kamione odvezene u nepoznatom pravcu, kao i voljnici koji su već unapred dobrovoljno umrli za svoju zemlju koja je jedina imala prava da preživi. Da li im je ONO pomoglo da izvuku glavu na ramenima, to samo oni znaju. Kako god bilo, nadajmo se da je tada ministar vojni sada (onaj što je bio sa visokim prosekom slabovida pa još i "cilindrima" na oba oka, te zato nisu smeli da mu povere oružje da slučajno ne ubije vođe u maskirnim odelima i tako nije ni odužio dug roditeljima i državi, ali iskreno pati zbog istog, pa mu zbog proživljene patnje treba sada izaći u susret da gazi čizmom, poigra se olovnim vojnicima, tenkićima i puškicama), barem imao peticu iz ONOiDSZ  ako već ne zna da utera metak. Ako je preskočio i te časove, ili da su mu daleko bilo poklonili ocenu iz tog predmeta kao što mu celog života poklanjaju funkcije, onda treba naskroz odbojkotovati njegov, iako fantastičan, predlog da svi mi džumle (svi na gomili, prim. prev.) sada prođemo neku vojnu obuku. I muško, i žensko, sve, a valjda i oni srednjeg, neopredeljenog roda. E sad, da li on misli da opet uprtimo M.48cu na rame, mitraljeze pod mišku, zavoje po ženskim torbicama, da bacamo ćebiće na zahvaćene požarom (to zna svaka domaćica, kad joj se upali tiganj), da nosimo cokule (martinke može, baš bi da imam u fundusu neki par), da svako u špajzu među krompirima čuva neku bombu za ne daj Bože, da dobijemo svaka po jedan damski pištolj a muški po jednog Serdjukova za aktenke, pederuše ili uz gym opremu, ja stvarno ne znam, možda bi i moglo. Ako misli da treba svako od nas da zna bilo koju od borilačkih veština pored hobija, pa tako na primer ja karate uz crtanje, drugarica džudo uz jogu, poznanica mačevanje uz photoshop i slično, složna sam absolutamente. Ako moramo da naučimo da pravimo bombu u kuhinjskoj varijanti, da savladamo tajni špijunski jezik, da znamo kako da uhvatimo neprijatelja u klopku i da ga hemijski tako rastvorimo da mu se skroz ukloni DNK, pa obavezno, potpisujem još juče! Ako je uslov za situaciju da kao kod prijema u vojsku mora da se uradi samo 15 sklekova, 40 trbušnjaka, 3 zgiba i optrči 2 km, to je običan dim. Ako pri tom mogu da produžim služenje redovnog pasivnog vojnog roka za žene preko zakonskih 65 na 75 godina starosti, radi održanja kondicije a i zato što bez mene to ne može da radi, onda - Vuline svaka ti se umnožila. Reč mislim. Mada ne boluješ od insuficijencije istih. Uglavnom si u suvišku, i to najviše glupih. 

Sve miriše na nju - tenziju, i uvođenje izvođenja besnih glisti. Dok profi strelci jedva troše fenomenalnu unosnu platu od koje ne mogu da žive ni pola meseca, nama se u kazanu kuvaju po ko zna koji put nejestiva, poprilično gadna d-j-ela. Ni blizu onog famoznog pasulja na kome su odrastale generacije golobradih mladunaca koje je vojska naučila da se dižu u cik zore, kupaju jednom nedeljno i nameštaju krevet.  Premda je ovim sadašnjim upravo to poprilično potrebno. A koleginicama po uniformi treba priuštiti prirodne solarijume, zategnuti im gluteuse na terenima a ne po nekim teretanama, i takođe naučiti da pritegnu posteljinu. Ne treba spominjati koliko je sve to važno za ublažavanje domovinskog stresa, jer zemlja mora znati i osećati da postoji neko ko za nju želi da se bori, pa i život da dâ. A kako se krug istorije okreće, i vekovna "kolevka" drma iako je nežno ljuljamo, a kukavičja jaja izbegoše na sever i zapad, za nove junačke epove ostajemo zaduženi mi, rodoljubivi ostaci.

Iako rado Srbin ide u vojnike,  gde tri ga vuku a više od dvojice tuku, i još ministar vojni mu staje na muku, Srpkinje majke ne dajte da vam sinovi pajke, a u svoje ruke uzmite puške i dokažite da su iste ko muške. Pesma će se o vama pevati bajna, vaša kuraž neće biti tajna, a što moraš iako je teško, uradiš da ne ispadneš smeško. Istorija je života najbolja učiteljica, pa ne budi ministra vojnog mučiteljica. Zato ženski rode, borbom do slobode. I do uloge glavne u postmodernog kosovskog ciklusa pesme slavne. 

愛 ili što bi neki rekli - bavlju

Nežnim, tihim, odmerenim glasom prave odanosti, obeća joj se sa velikim “Da”. I ona njemu, još nežnijim. On sa aparaturom koja mu zakačena na oči i uši trodimenzionira njeno savršenstvo, ona trepćići u čistoti bele venčanice i uz buket koji ne miriše. Oboje u prisustvu kumova koji će samo njega odvesti na ispijanje sakea uz trostruki banzai kad uhvate zalet, a sve kako bi proslavili njegovu konačnu, za muškarca poprilično tešku odluku da se emotivno sveže.  Ona ne može da pođe jer je iz fine familije, ne pije okolo, prezire svaku vrstu druženja koja nisu intimna, pa će ga čekati kod kuće i obisnuti mu se o pogled čim se ukači na mrežu. To je zapravo momenat inicijacije prvog meseca braka koga zovu medenim, valjda što je tada sve tako slatko, sve dok ona kao matica ne reši da njega kao truta izbaci iz stana te mu život postane malo gorak, dok ne nađe neku novu ako pre toga ne umre od tuge, što je nemoguće koliko i večni život. No, vratimo se delu gde još sve funkcioniše kao satnica japanskog voza.

Malo ošamućen od unete rakijetine, ali dovoljno nadražen uzbuđenjem koje donosi prva bračna noć, on skida svoj smoking, leptir mašnu, malo smrduckavu od znoja košulju, potom i bokserice na kojima se nalazi slika njegove nekada verenice a sada žene koja ga već nestrpljivo, satima čeka da se dovuče kući i ispuni konačno svoje bračne dužnosti. Smerna i lepo vaspitana, pa time i nevina u onom što je kao svaku mladu očekuje (mada u ovo novo vreme samo budale ulaze u ozbiljne šeme a da pre toga nisu proverile neke stvari, čak i u toj na prvi pogled sterilnoj zemlji koja kvarno krije najgore perverzije), ona je budna. Ona nestrpljivo ali svakako tiho čeka da on skroz skine one svoje bokserice sa njenom slikom i da… Šta? Pa da navali na nove epizode mange gde su njene frange tange nevidljive za bilo kog gledaoca osim za njega. I ona će mu ih za ljubav skinuti i pokazati da je ne kao svaka druga žena. I da ne mora da bude telesno topla, ali je sigurno duševno bolja od svake kroz koju cirkulišu krv, zrna i plazma koja nije televizor. Čak i da ne mora da je dodirne jer će ona znati koliko je jako želi.  I da ume da ćuti kad mu padne raspoloženje, polna moć i noć. I da bude njegova enciklopedija kad ustreba. I da se iseli iz stana, tj. kompjutera kad ga iznervira a da sama ne poludi zbog odbačenosti. I da se čak pomiri sa mogućim razvodom kojim bi je zamenio za smeđokosu ili plavu drugaricu iz istog filma. Mada ni ona nije blesava i toliko loše napravljena da ne zna da živi. Pošto zna da mu čak i tako bezazleno nevina nije jedina u životu jer joj je sudbina namenila poligamnost, ili može da se nakljuka bensendinima, ili da se baci pod onaj tačni voz od sramote i patnje, ili pomiri sa time da ona bude zvanična supruga barem za još 40 miliona Japanaca. U to se ne računa onih 500 hiljada plus neki milion hikikomoria koji sede izolovani po kućama ne izlazeći nikud, pod uslovom da su, a sigurno jesu Niizuma predatori poput ovog mladoženje kome se posrećilo da ga udari bračni pečat. A bolje i da se oženi nego da bude neki karoshi kome je posao došao glave.  Bolje nacrtana žena da ga dokrajči nego tupavi šefovi, prekovremeni sati i penzija na baš dugačkom štapu koji doseže u proseku nekih 79 godina za testosteronske aplikante.

On je to uradio ovako:

I na kraju krajeva da ga se baš i ne podržava, ipak mu treba čestitati na hrabrosti da jednu ženu tako olako deli sa drugim sapatnicima. I da je pristao na robiju zvanu brak, makar virtualan bio. Valjda ova tanga ne jede i ne šopinguje previše. Mislim i da je ne boli glava u nevreme, uvek je dostupna za igru. Nije sigurno ni ljubomorna na neku pravu ženu koja mu se tu vrzma kao prijateljica ili usputni objekat za zabavu, a i da jeste, on će zamandaliti otvor kamere. Nema nigde tog podatka, verovatno je poslovna tajna. Šta drugo reći nego da je svaki Japanac u duši ipak pravi samuraj 💓!

Inače čuh i da se jedan oženio svojim manga jastukom. Mekušac. A postoji i mesto na internetu gde možete sklopiti virtualni brak sa kim i čim god hoćete, ne samo sa crtežima. Kome idu na živce ljudi, ovo je pravo mesto za ispomoć:

http://www.virtualvow.com/virtual_wedding.php

Ima li po tim japanskim crtaćima neki muškarac nesklon harikiriju za virtualnu ženidbu? Probala bih. Bez obaveze da moram da ga trpim ili da me trpi dok ga ne izbrišu iz igrice. Restartujem i program, i taj ocrtani brak, ako mi se ne sviđa, odmah da se zna! I nadam se to je diskretan postupak, da mi čovek ne sazna iako je sve nevino, da me u ljutnji ne pretvori u piksel. A udaću se tajno i za svoje knjige (večno se zaklinjem i matičaru i internet policiji da ih neću otuđivati i da ću ih stalno uvećavati), mačku (da ću je paziti i čuvati do kraja njenog devetog života a ako me nadživi dobiće moje ćebe u nasledstvo), drugaricu koju volim (da ću joj se redovnije javljati e-mailom i da možda odemo zajedno jednom na more), mars čokoladice (da ih nikad neću ostaviti bez obzira što su čist otrov), jednu malu evropsku zemlju (pokloniću joj svoje matično državljanstvo za njeno zauzvrat),  svoj garderober (da ću ga redovno puniti, a prazniti samo kad mi se stvari pretvore u rite).

Polivirtualgamija je predivna stvar! Japan(ac) rules. Bonsai! Pardon – banzai!

Grešnost

       

        

       Postavila mi je pitanje – Šta je greh?

Odgovorila sam – Greh je kada protraćiš život.

To je bila moja prva misao.

Greh je…

Kada znaš da je moglo drugačije ali tada nisi znao kako do drugačijeg doći, možda zbog kukavičluka, a možda i zbog toga što je samo tako moglo da završi ili pak počne. Desi se i da ne znaš da drugačije uopšte može, ali se onda lična ne broji, osim ako si slutnje ugušio. Kada iskustveno spoznaš da se nijedan trenutak ne vraća unazad, ali umesto da ga potpuno proživiš, probaš da ga premestiš i naknadno dozoveš mislima, da sačuvaš njegov intenzitet i važnost, i po ko zna koji put napraviš ustupak svojoj lenjosti. Kada strah pobedi nameru. Kada žmuriš na težinu, oslanjajući se na lako. Kada bežiš umesto da hrliš. Kada te zavede hodanje umesto trčanja. Kada puziš umesto da gledaš odozgo. Kada zajašeš na reči umesto na dela. Kada uzmičeš u priči osvajanja. Kada spavaš usred neophodne budnosti. Kada si lakom a glad je jedina mogućnost da preživiš. Kada spajaš nespojivo, i lomiš celo. Kada vežeš umesto da otpustiš. Kad se braniš od zagrljaja, ali podmećeš obraz teškoj šaci. Kada si sâm i nesklon drugom, znajući da će zatvor sa uvek otvorenim vratima postati još teži, jer ne da napolje. Kada visiš o koncu koju “lutkar” vodi. Kad si duševno neuredan. Kada ne želiš ništa, ili ne znaš baš šta, do samog kraja. Kada volju ubijaš bez nadoknade . Kada se ne smeješ sebi. Kad opslužuješ hirove. Kada se okružiš onim što prezireš. I onim koga ne ceniš ali te zavede sjajnim plaštom. Kada umreš u sebi i dalje ostajući živ, uprkos otporu da si tu, i otporu koji te već slomio. Kada živiš ne trebajući nikome. Kada su ti dovoljne mrvice dok se daviš veknom. Kada žeđaš pokraj infuzije sokova. Kada spavaš na krevetu realnosti. Kad izbacuješ snove kroz prozor. Kada sagoriš od tuđeg leda. Kada vučeš beznačajnu i bezličnu prošlost kao preteški krst na leđima. I kada onu lepu činiš lepšom, ružnu ružnijom, umesto da u konačnosti umivene ili prljave ostanu na mestu kome pripadaju. Kada sebi zadaješ smrtnu kaznu ni za šta. I oslobađajuću presudu za najgore zločine. Kada si samo svoj i nikad ičiji. Kada ti sumnje u paramparčad raznesu mir. Kada te traka na cilju ošine prvog, dok saplićeš sve ostale kraj sebe. Kada si poslednji a sa najbržim nogama. Kada pomešaš boje koje su neskladne. Kada si nem pokraj muzike. Kada te gubici ne nauče gradaciji tuge. Kada te tuga nauči isključivo bolu. Kada se okružiš bukom dok te tišina očajnički traži. Kada presuđuješ odsrcativno. Kada pristaneš na ono zbog čega sebe zamrziš. Kada voliš uslovno. Kada želiš ono/g što tebe neće. Kad si s/umoran od onog što ti život ljubavlju hrani. Kada ti nemoć odseče moć upornosti. Kad razum sakriješ od srca. Kada te neprijatelj raspori tvojim oružjem. Kada spotakneš istinu jer ti je prijatnija laž. Kada ti surovost proguta dobrotu. Kada te sopstvena površnost podjarmljuje. I neveran si svojoj srži. Kada plačeš od nemoći zbog loše procenjene moći. Kada si veran sopstvenim slabostima na koje upireš kod drugih. Kada ti nije jasno i ne želiš da pitaš. Kada ti je svejedno i to ti ne smeta. Kada lečiš već odavno istrulele leševe. Kada vreme pregazi tvoje vreme. I tebe koji pokušavaš da ga zaustaviš u sebi, iako si ušao u kazneni prostor. Kada si imun na bol drugih, iako bi te istovetna pojela. Kada si zaslepljen prilikama koje ti ne pripadaju. Kada umeš da ubiješ ne primetivši da si time postao žrtva. Kada lucidno sanjaš dok maglovito živiš. Kada obećanja od srca data zaboraviš. Kada podigneš zid tamo gde dodiri leče. Kada ti sećanja linčuju budućnost. Kada najbolja osećanja postanu samo bleda sećanja. Kada si spreman da uzmeš ne dajući ništa zauzvrat. Kada kopaš po kanalima bezizlaza. Kada veruješ u čuda mada znaš da si koliko i drugi nečudotvoran. Kada misliš da si poseban iako ogrezao u jednostavnosti. Kada zalutaš jer si znao samo gde nećeš. Kada tražiš oproštaj za nešto što nikom nikada ne bi oprostio. Kada premeriš svaki korak premda nećeš krenuti nikud. I kada ideš brže no što mogu oni koji od tvog hodanja zavise. Kada dozoveš večitu zimu u potpunoj nagoti. Kada presečeš, iako će te sopstveni mač raspoloviti. I kada lepiš pocepanu i zauvek oštećenu vrednu “sliku”. Kada odeš iako ćeš zauvek tu ostati, ali te neće videti. Kada zalivaš suzama svoj isplanirani zločin. Kada uskratiš sebi dva koraka nazad i jedan napred. Kad ti je presuda ega jača od zakonitosti savesti. Kada te svest o propuštenim prilikama gurne niz liticu.

Da, mislim da je zaista najveći greh proćerdati svoj život. Živeći ga onako kako želiš i kajući se što se moglo još nešto iskoristiti, znači jedan ipak ispunjen. Ili onako kako želiš ali da je moglo drugačije, čak i manje dinamično, ipak je smislen . Ili onako kako ne želiš i da je prekasno da išta promeniš, osakaćen je. Ili onako kako ne želiš i da možeš možda još nešto da učiniš ali da ne znaš šta u stvari želiš, ili kako, sputan je.

A do spoznaja obično dođeš kada znaš šta bi radio, da je samo koja decenija manje, samo što koja decenija više sada ne da da se diše. Možda je najveći greh samog života što nam postaje jasniji , razumljiviji, lakši za korišćenje onda kada više nemamo snage, moći i volje da ga “zloupotrebimo ” odnosno prilagodimo sebi, da u potpunosti uživamo u njemu. O onih sedam smrtnih svakog smrtnika nekom drugom prilikom… a u međuvremenu treba pre-živeti i poraditi na neproćerdavanju. Već duboko ogrezla u grehu teme, ostaje da više puta prođem kroz mnogo navedenih “kada” i probam da se iskupim. I ko će mi oprostiti za ne/učinjeno sve?

Kriv-da i Prav~da

Pisala sam već. Ne o tome jer je friško, ali da o onome što se ranije izrodilo kao posledica ružnih postupaka nekih u duši ružnih ljudi. A ružan po postupcima čovek, od ljudskosti i ne nosi ništa, te se ne može ni nazvati osobom, dok ga poistvećivanje sa bićem koje se bori za opstanak, i uglavnom napada zbog hrane, ne može izjednačiti sa životinjom. Reč je o otpadu kome je kao rezultatu fizičkog ''rada'' roditelja dato da misli, oseća, govori, pruža, stvara, ali koji je uspeo da sve to izvitoperi i opstane kao greška (genetska, sistemska ili prirodna, a možda i sve zajedno).

Nakon tragedija, prečesto naslućenih, predvidivih, neiznenađujućih (za one u neposrednom okruženju) - muk. Slede masovni izlivi ljutnje prema otpadu i društvu nesposobnom da strašne ishode spreči, ili bar ne dozvoli da se ikada više ponove. Međutim, ponavljaju se, i to nekako sve češće, sve osionije, još dramatičnije po svom obliku, sadržaju i scenariju. Na svetlost dana izlaze ne samo duševne, nego oku i dodiru vidljive modrice od batina, davljenja, ožiljci od noža ili stakla, snimci polomljenih udova, rebara i slomljenih vilica, pisma napisana u očaju a upućena onima koji bi to jedini mogli da obuzdaju, tajne koje to nikada nisu ni bile, jer se bol, kako fizički tako i psihički ne može sakriti ispod tepiha poput prljavštine ili neprijatne prošlosti. Na videlo isplivava otelotvorenje zla koje ne krije svoj pohod na slabe i nejake, niti banalne razloge i povode realizovane brutalnosti, ne mareći pri tom za konvencije ponašanja, moralne okvire, ljudskost, a ponajmanje za logično rešenje neumeća nošenja sa situacijom, tako jednostavno za upotrebu - ostaviti nekog na miru ako već ne možeš s njim.

Ali zlo ne radi po principima razuma.  Ono vlada otpadom. Prosle godine je u našoj zemlji bilo oko 30, a u pređašnjih deset godina preko 300 ubijenih žena od strane svojih partnera. U par proteklih nedelja osvanule su vesti o tri žrtve, od kojih jedno četvorogodišnje dete koje je nastradalo zajedno sa svojom mamom od ruke otpada u liku svog oca. Iza užasa se iskobeljala i nemilosrdna istina o apsolutnoj indolentnosti socijalnih službi i delioca pravde prema žrtvama koje su već otvoreno vapile za bilo kakvom pomoći i izbavljenjem od psihopata koje im dišu za vratom. Svima je bilo svejedno, osim bliskih žrtvama koji su zajedno sa ubijenima unapred slutili i znali da sve te porodične tragedije mogu izaći na nešto još gore. Svejednost koja se može podvesti pod nemar, neprofesionalnost, potkupljivost, strah od odmazde, bahatost.

Kada svi o nečemu nešto znaju, a prave se da to nešto ne postoji, ili umanjuju njegovu težinu, mogu li se smatrati saučesnicima u ubistvu? Kada zakon zažmuri na otvorenu opasnost, otvorene pretnje, vapaj žrtve da joj treba zaštita, može li se takav smatrati dovoljno lošim da i bio zamenjen nečim i nekim efikasnijim? Kada se sve završi na zaključku da su ubice ne za zatvor nego ludnicu, može li to da oživi brutalno ubijenog i otpad učini manje opasnim i izlečivijim? Kada to može da se desi bilo kome i da prođe uglavnom uz uzbunjivanje i zgražavanje javnosti, uz zatvaranje zločinca na kraće staze, rastegljivost kazni i olakšavajuće okolnosti pri njihovom izricanju, kada od načinjene štete i nenadoknadivih gubitaka peru ruke oni koji su najodgovorniji za prevenciju i sprečavanje ugrošavanja života, može li iko verovati sistemu i ljudima?

Srpsko pravosuđe se do sada držalo takozvane retributivne pravde. Spominje se da je pod uticajem socijalističkog viđenja da jedino zatvor može resocijalizovati počinioca krivičnog dela, srpsko krivično zakonodavstvo bilo zasnovano na tradicionalnom retributivnom sistemu i oštrijem odnosu prema kriminalitetu. Međutim, pre jedne decenije započet je proces reforme zakonodavstva i postepenog uvođenja restorativnih elemenata pravde. To podrazumeva načelo oportuniteta pri pokretanju krivičnog gonjenja, te navodno obraćanje pažnje na interese žrtve, ali i uvođenje alternativnih sankcija za neka lakša krivična dela.

Prosto rečeno, umesto da po pravilima retributivne pravde (čak je i ona blaža) zaglavi doživotnu i-ili barem 40 godina korisnosti po najdubljim rudnicima, restorativnom pravdom kriminalca treba poštedeti klasičnog zatvora, jer u njemu može zakačiti fobiju od zatvorenog prostora, pokvariti se u društvu drugih kriminalaca, može postati depresivan i nesrećan, te dodatno problematičan i osvetnički raspoložen zbog ponižavajućeg tretmana u tamnici. Zato se stavom - mir, mir, mir, niko nije kriv (nije zločinac kriv što je izgubio živce, što mu je namešteno, ili što ga je žrtva izazvala, a ni žrtva što je morala da bude izdržljivija, da ne potkazuje, goni i žali se), novom pravdom teži uspostavljanju harmonije u zajednici. To se postiže dijalogom, iz koga treba da vrca razumevanje i saosećanje za potrebe obe strane u procesu. Na taj način, zločinac ima šanse da se popravi, da iz ugla žrtve kad mu se nacrta shvati koliko je bio obesan i bespotrebno nervozan (naravno, još bolje to može da razume ako je nekog oterao u grob, pa će mu savest biti na još ozbiljnijem ispitu), i da će se ako obeća i čvrsto odluči sigurno popraviti i nikad više ponoviti išta slično. Pokajanje i iskreno žaljenje možda neće nikog oživeti, ali je jedna duša (ubice) sigurno spašena.

Takvom integracijom zaraćenih strana, oštećenih na ovaj ili onaj način (malo duševnih bolova, slomljenih noseva ili zuba na jednoj strani ako ima sreće da ne izazove goru situaciju, te ponižavajućih lisica i ispitivanja na suprotstavljenoj), sistem radi na pomirenju i prevazilaženju suštinskih razlika. Žrtva više nije žrtva, okrivljeni nije ubica ili zlostavljač, vec su to samo strane u sukobu.

Neki bi rekli da za to što su počinioci najtežih kriminalnih dela, krvoločne ubice i silovatelji, te oružani napadači i vrhunski lopovi u 90% slučajeva i pored ležanja u buvari ponavljači krivičnih (ne)dela, krivica leži u prestarelom i neefikasnom krivičnom zakonu koji prenebregava psihologiju i njenu moć (o filozofiji tek da se ne govori). Ja bih rekla, biće da su krive njihove (pale ili preživele) žrtve koje im ne daju mira, te moraju da usavrše sistem rada i efikasnost sopstvene misije u ovom životu. Ako ćemo po restorativnosti, onda bi bilo efikasno samo sa njima fino popričati, pokazati im fotografije tuđe krvi koju su prolili, i objasniti da to nikad više ne smeju da čine. Nije to lepo.

Nije lepo. Previše je ružno. Previše teško. Previše strašno. Previše olako i svakako užasno da bi se žrtve i njeni egzekutori stavljali u isti koš. Da, gubim poštovanje u očima nekih koji me poznaju i smatraju da sam previše surova i zahtevna u kaznama prema zločincima (ne, ja nisam protivnik smrtne kazne, a doživotni robovski rad za ubice, i kastraciju silovatelja zdušno podržavam), ali jako dobro znam da se zlo teško preobraća u dobro, da mrtvi neće ustati iz grobova i nastaviti svoj život, da će silovane žene nositi taj žig na duši i strah od dodira do kraja života, da bi teško oprostili i razumeli otpad koji bi učinio nešto loše nama ili našim najbližima. I mislim da ovaj svet mora da počiva na pravdi, kako god se ona zvala, gde je žrtva uvek žrtva, ubica ubica, a naša moralna obaveza da i jednih i drugih bude što manje. I da verujemo da postoje oni koji to mogu da spreče, jer su za to plaćeni. A uzgred i - ljudi.