Zoka Plavooka

Postoje slučajnosti koje to ipak nisu. Jedna od takvih desila se pre 19 godina, kada je u moj život uvela biće koje je iz korena promenilo neke dotadašnje putanje. Na izmaku snaga u traženju dobrog rešenja koje bi trenutni haos doveo u red, pojavila se ona. Poput neke dobre vile sa dobrim idejama i dobrim vestima koje samo dobri ljudi mogu da donesu.

I zaista, nekako se sve brzo uklopilo u željeni ram, iako je život nadalje povlačio konce u drugačijim smerovima, opet po nekom svom nahođenju. Taj momenat kada sretneš nekoga po prvi put, i on bezrezervno nepoznatom ponudi svoju pomoć, ne može se platiti ni doživotnom zahvalnošću. Tako je Zoka postala neodvojiv deo mog ono-stranog života.

Iako okolnostima razdvojene u vremenu i prostoru, koje nas je pak ponovo spajalo u datim tačkama, iskusile smo rodjenje njeno dvoje dece, obostrane selidbe, poverljive priče, jade snalaženja, ushite nad malim stvarima. Nije to bilo u kontinuitetu, niti duboko poput njenih čvrstih prijateljstva iz mladosti koje je negovala na svaki mogući način ali i jako patila za njima zbog prostorne razdvojenosti, ali je bilo jasno da je imati nekog takvog uz sebe pravo zadovoljstvo i sreća.

 

Zoka voli Grčku i mašta da starost provede na moru.

Zoka obožava svoju decu koja su izrasla u predivne mlade devojke.

Zoka je preduzimljiva, smela, hrabra da udje u poslovni poduhvat koji se ispostavlja kao pravi potez koji izdržava porodicu.

Zoka ima sjajan ukus za detalje i uredjenje svog životnog prostora i sve zamisli sprovodi u delo.

Zoka voli da eksperimentiše i isprobava recepte egzotičnih kuhinja.

Zoka je večita devojčica sjajnog stila, širokog osmeha i harizme na prvu.

Zoka optimizam hrani jakom voljom i vizijom budućnosti.

Zoka neizmerno želi da ponovo poseti svoj rodni grad, da sretne voljene ljude, evocira neke uspomene.

Zoka voli život.

Zoka je borac.

 

Ali svega ovoga više nema jer u plesu života i smrti, ovo potonje odnosi i one najupornije u ratu sa zlom. Surova bolest, prevrtljiva i na momente "brižna", popustljiva na veru u boljitak i snove o zdravlju, odabranima nikad ne dopušta da se izvuku, da veruju, da održe snagu, da i dalje maštaju, žele, ostvaruju. Najednom odluči kada da ti pomuti planove, da te spreči, poništi. I ti-odabran, nekako prestaneš da veruješ u dobre ishode, kao što je Zoka poslednjih meseci prestala, mada drugi nikada nisu. Postala je umorna od bežanja, izmicanja i suočavanja sa lošim prognozama. Predala se, sačekavši valjda neki najbolji trenutak, kada je valjda svima podnošljivije da ostanu sami (neistina je, samo se tako kaže), a ne 5 godina ranije kada je smrtna presuda merena nedeljama. Ali Zoka je bila borac. Uspela je da svoju ljubav prema bližnjima, svoje prisustvo rastegne na dane, nedelje, mesece, godine, da ne sumnja isuviše u svoju izdržljivost i umeće onih koji su bili tu da joj daju neku novu šansu i nadu. Neki, mnogi, ne bi bili toliko hrabri.

Zaista si divna i posebna, poput naslova ove pesme koju si volela. A to... to što ne mogu da shvatim da se više nećemo sresti u našem kafeu ili parku... ne treba uopšte ni razmatrati. I dalje mi u mislima odzvanja tvoj glas, i sve to, sve ono, sve ti. Hvala. Za sve. Nije tamo sve tako crno, zar ne? Javi se ponekad, makar u snovima večita devojčice.

Poslednji pozdrav od ....čice.

https://www.youtube.com/watch?v=1O7b2afRfiA


ZOKA
1972-2021

Zov divljaka

 

Juče je jedan četvorogodišnji mališan završio tragično svoj život. Ubila ga je majka. Da, rodjena majka. Zloćudni psi koji su ga maltene u par sekundi rastrgli ispred ulaznih vrata doma, koje su te zveri čuvale, bili su samo smrtonosno "oružje" koji je ta roditeljka-bezumnica brižljivo čuvala, pojila i hranila. Valjda da bude sigurna da joj niko neće ugroziti život, ili možda što voli maznu prirodu tih umiljatih životinjki. Siroti dečak je u mukama umro na svoj rodjendan.

Imam psa. Pojavio se u mom, našem životu posle ubedjivanja od par minuta da nam je to ono što nam jako nedostaje da bi bili dodatno ispunjeni i radosni. Znala sam unapred da to znači jednu logičnu stvar - o njemu će se najmanje brinuti onaj koji je to milo belo čudo doveo u našu porodicu (čudo sada ima sigurno više od 30 kg, kad zalaje podilaze žmarci, ali je "opasan" koliko i njegov konstantan facijalni osmeh i miroljubiva priroda rase kojoj pripada - samojed je u pitanju). To čudo ne podnosi nijednu mačku osim naše za koju preskače ogradu od 2 metra kako bi je spasao od nasilništva drugih četvoronožnih siledžija (mačke su moja oduvekovna slabost i nije bilo perioda kada ih nisam imala, ali me je naš pas sada malo u-o-svojio) a koja je inače divljeg karaktera i fina samo kad je gladna. Ne podnosi ni druge pse kada prolaze ulicom, mada je miran kao bubica kada drugi laju na njega dok sam šeta (šta kaže pseća psihologija - da li je to strah od ugrožavanja teritorije ili zavist na tudjoj "slobodi"?). Obožava odrasle i decu, u stalnom je modusu za igru i maženje. Tom čudu nije potrebna glad da bi ti pokazala svoju ljubav i privrženost. To čudo je poput deteta koje poludi od sreće kada treba da ide u šetnju, i kada dodješ odnekud kući, ili kada izadješ napolje da se s njim poigraš. Ne delimo unutrašnji prostor (surova sam, jel' da? ne volim ga dovoljno i ne poštujem njegovu ličnost? ili nepravilno mislim da je životinjama iz raznoraznih razloga mesto napolju, sa stvorenim uslovima za jedan udoban životinjski život), ali delimo neizmernu uzajamnu radost (prosto je neverovatno koliko životinja može zaista da te učini opuštenim i veselim... tom čudu uvek uspe da me oraspoloži koliko god ja sama u nekom momentu bila teskobna i pomračena, i ta spoznaja na mene deluje zaista čudesno). Ima istine u tome kada se govori da su psi najbolji čovekovi prijatelji. Čak i zlima u zajedničkom zlu. Sigurno i neprijatelji, kada se probudi zlo.

Ono što se po logici stvari i normativima zove ljudima i psima, nekad uopšte ne zadovoljava nijedan zadati kriterijum. Biću otvoreno kivna i bezobzirna - ovu osobu koja je usmrtila svoje dete zahvaljujući svojim kućnim ljubimcima treba, poput njoj sličnih poslati na psihijatrijsko posmatranje i doživotno lečenje. Meni je zaista potrebno stručno objašnjenje u čemu se sastoji smisao držanja najkrvoločnije zveri u svojoj kući ili dvorištu, čiji se karakter može meriti sa prirodom jednog medveda, aligatora, hijene, bilo koje divlje životinje koja se bori za svoj opstanak napadom slabijih jer je na to prinudjena usled gladi i produžetka vrste (ove su pak site i gladne krvi)? Kakav je psihološki profil onih koji imaju potrebu da čuvaju takve gadove koje su ne samo neposredno (provereno i nepromenljivo) agresivne, već fizički ružne (kad ono, pa oni vlasnici i sami fizički liče na svoje "pse", jer su izdeformisanih njuški, mrgodnih pogleda, ciničnih usana, obično ćelavi, tetovirani i bučni, zabačenih ledja unazad i kaubojskog hoda, i nekako baš u paru, poput pajtosa ili partnera svojim iskeženim i balavim od ljutnje četvoronošcima, uz nagoveštaj da ih u tom dvojcu nešto ozbiljno uzbudjuje i nadražuje - moć ili ... )? Zašto je zakon u zemljama gde zakoni slobodno žive, protiv držanja tih najgorih pasmina moguć (u koje se ubrajaju i ovi detetovi egzekutori - dobermani, ali i doge, stafordi, mastifi, pitbulovi i ostale nasilne gamadi) dok ovde ljudski šljam (prava je reč jer ne zaslužuje bolju) slobodno šeta svoje dlakave šljamove, obično bez brnjice i nikada ne popije nijednu moguću kaznu za silna ranjavanja slučajnih prolaznika? Takvog ne smeš da pogledaš u prolazu, jer mu ono na povocu dodje kao policijska značka, pištolj, ili diplomatsko-klanski imunitet.

Juče su četvoronožni gadovi nakon svog neslučajnog ludila (možda im je gazdarica uskratila doručak ili poljubac pa su bili besni) po usmrćivanju deteta eutanazirani. A ja pitam ZAŠTO, zašto se neko ne seti da eutanizira nekog kome je palo na pamet da u svom dvorištu, svojoj kući, u svoju porodicu uvede Zver ? Zašto mu ne oduzme pravo na imanje i čuvanje dece, na kretanje ulicom, na kontakt sa drugim ljudima, i ne zatvori ga u boks, u kavez, u štenaru da deli svoj obrok sa tim životinjskim otpadom kakav je i on sam a ne ume i ne želi bolje? Ovaj moj rotvajlerski brutalni, nasilnički post, pun besa i potrebe da iskezim zube i ujedem do kostiju je samo moj osećaj nemoći i ogromne ljutnje. Poput onog, mada uporedivo sa ovom pričom minornog, kada je našeg samojeda iz čistog mira u mimohodu za njušku ujeo i raskrvario ga jedan četvoronožni agresivni skot bez brnjice, iz neke od tih jadnih rasa, koga je za kaznu ćelavi, mladi, ljutiti gazda odmah izudarao dok je ovaj mahnito režao i otimao se, i produžio i ne izvinivši se. Ovo naše belo čudo je ostalo u šoku, i nekako se doteturalo kući. Naš šok je bio za nijansu manji jer imamo posredna životna iskustva sa svakojakim propalicama, bez obzira na broj nogu, koji slobodno hodaju ulicama.
A ono - sa kim si, takav si? Definitivno radi, bilo je uvek, i ostaće, bilo mereno životinjskim ili ljudskim aršinima. Možda sam gora od samojeda i neadekvatan parnjak svom psu, s obzirom na lako gubljenje živaca i spremnost na drastičnosti. Brnjicu od čioda za opomenu molim, da ne grizem, atakujem, lajem više.

Priča se da su sve životinje i sve vrste pasa miroljubive, nevine i nežne ali da postanu agresivne zanemarivanjem, grubošću, lošim treningom... valjda je to slično dobrom i lošem tretiranju deteta koje se izmetne u Čoveka ili mrcinu. A možda se ipak okotiš ili rodiš kao loše seme, koje ničemu dobrom ne vodi. Ubedjena sam u to. I mogao bi da me ospori bilo ko ko veruje u univerzalnu dobrotu. Ili u onu postavku - Osuda me ne definiše ko sam, već onog ko osudjuje . Možda. Ali ne verujem u nju, barem ne uvek. Kao što ne verujem da bi se te kukavice na dve noge osećale isto tako moćno bez svojih džukela, oružja ili krda istovetnih bezvrednih dvonožaca pored, ispred ili iza sebe. Ne verujem ni u razum jer on očigledno ne postoji ili se rapidno usled nečega raspada. Da ga ima, danas bi jedan dečak imao 4 godine i jedan dan. Da sam majka tog deteta, bacila bih se u kavez lavovima u zoološkom vrtu. Može i pod voz. Ili sebe poslužila onoj preostaloj dogi u dvorištu za ručak. Jer bi u suprotnom značilo da nisam bila svesna sa čim imam posla. A to je nemoguće. 

Još jedan u nizu svakodnevnih potresa gde osetiš i nemoć, i bol, i tugu, bez obzira što je to negde tamo. Sve sam manje sposobna da razumem i prihvatim stvari oko sebe. Ovo zaista ujeda. Do srži i definitivne smrti bilo kakve vere u zdravoumlje.

Kad odem...

 

To je samo ...
Jedan od onih za koje nije moguće sprečiti, zaustaviti, ugušiti tugu i pitanje - zašto? Ali to je samo život, i njegov logičan sled.

Nisam imala prilike, a to je bila jedna od najvećih želja - otići na koncert jednog od najvećih pesnika sa ovih prostora.
Kad ne uradiš to uživo, tada u ogromnoj potrebi da s vremena na vreme nahraniš svoju dušu, napraviš poseban folder sa njegovim pesmama. Bezuslovno se uvek oduševiš njegovim vickasim umom, vrhunskom sposobnošću da život preslika u stih, humorom koji pleni, njegovim setnim osmehom koji nesebično i spontano deli, dubinom promišljanja što se izlije kroz tonove, šmekerskim nastupom nesvojstvenom svakom. I tamo uvek pronadješ ono što te dirne posred najosetljivije tačke, što te izmesti i pomeri, od čega jedva progutaš golemu knedlu, zbog čega ti zaigra u uglu oka ili na prevoju srca. I nasmeje te ta detinja duša u telu odraslog čoveka za koga osećaš da besprekorno odradjuje svoju sudbinu vidara i tvojih, i tudjih rana, i da svi oni aplauzi koje pokupi nakon par sati muzičkog, emotivnog davanja, njemu daju nov polet i volju da stvori i osmisli nešto novo, a nekako već odavno poznato. Ako uopšte neko takav išta namerno osmišljava. Ne... on namerno živi i sebe i sve nas. Zato su ga voleli.

Balašević je sa ogromnim uspehom i voljom orao pesničke njive i ugradio u njih svoje najveće snove, održavajući svet budnim. U neku ruku i stalno gladnim nekih novih, podjednako lepih dela od kojih podilaze srsi. Uspevao je u tome.
Umeo je da me natera da otplačem uz Neke nove klince, D mol, Svirajte mi Jesen stiže Dunjo moja, i nasmeje svojim brzalicama... Kroz priču koju je pevao (s)hvatali smo Život. I razumeli da smo svi deo toga. I da eto postoji neko ko to ume da nam pokaže, da nas usredsredi, da nas podseti, razgali i rastuži. I da zahvaljujući svemu tome, postanemo svesni ko smo, gde smo, šta smo. Cenili su ga baš zbog toga

 Kada čuješ da je Čovek koji je umeo i znao, izgubio svoju bitku, i otišao da ore nebeske njive, baš bude teško. Teskobno i mučno mi se spustilo na dušu. Ali fioka sa pesmama je tu, da i dalje nose i raznose, da uzdižu i utople. Nemam ja dovoljno tih reči koje bih želela da napišem, i osećanja svoja da opišem. Hvala ti što si postojao. I Novom Sadu koji te je imao i nama dao.

"Život? To ti je, znaš ono na grobu, pa kada piše godina rođenja i godina smrti. E ona crtica između, to ti je život" - Djordje Balašević. 

Moja omiljena:

Za(š)to

 

Razmišljala sam kako da započnem ovaj post. Teško mi je da nadjem početak. Valjda zato što je priča sazdana od kraja, a o krajevima je mučno pisati, posebno o onima koji ne podrazumevaju nove početke, i koji ne donose olakšanje. Razmišljala sam da li uopšte da napišem nešto na tu temu jer je toliko bolna, toliko tužna, toliko strašna da sam bila pod ogromnim utiskom i baš potištena ovih par dana.

Znam, to se dešava. To nije izuzetak. Ko zna koliko se takvih priča odigrava upravo u ovom trenutku. Ko zna koliko mladih ljudi ovog momenta želi da, ili upravo oduzima sebi život. I sve nestane u trenu... i budućnost, i nada, i smisao, kako za njih koji više ništa od toga ne vide, tako i za njihove bliske, čak i za ovaj surovi svet i život koji nastavlja da postoji. 

Jedan 15-godišnjak je pre nekoliko dana izvršio samoubistvo utapanjem. Ostavio je oproštajna pisma i poklone svojoj najboljoj drugarici i devojčici koju je voleo ali se od nje rastao, dao uputstva kada da otvore te poruke, obavestio ih o svojoj nameri, stavio kamenje u ranac i skočio u smrt. Očigledno nečim jako razočaran, a spominje se tuga zbog raskinute ljubavi i saznanja da zbog očevih zlodela neće moći da se posveti karijeri koju je jako želeo, jedno primerno, veselo, druželjubivo dete, dobar djak, i privrženi sin samohrane mame, odlučio je da problem reši na najdrastičniji način. I nekako logično ispliva pitanje - Zašto? Zar nije moglo drugačije? Zar tu i takvu bol nije mogao neko da ublaži, da sasluša, tragediju spreči? Zar mladost tako uporna, živahna, nevina ali jaka ne može da i onom krhkom dune vetar u ledja, podigne ga iz neprisebnosti i očaja?

Ne može. Jer su neke duševne niti slabašne, neka srca previše uznemirena, očekivanja naspram sebe ogromna, razočarenja preduboka, osećaj neutemeljenosti postojan, bez obzira na ljubav roditelja (onog ko je tu je u redu, ali šta sa onim koga nema, pa ostaje ta okrnjena, nedorečena?), uz prihvaćenost od strane vršnjaka, uz mnoštvo opcija koje postoje ali ne izgledaju dovoljno dobro da bi poriv za samoopstankom nadjačao. Neko ne može da čeka da očvrsne i nasmeje se na svoje nekadašnje slabosti. 

Neverovatno je teško biti mlad i ... zašto mislim da je bio jako, jako usamljen? Nagadjam, možda nije, ali i dalje mislim da jeste, jer su ljudi bilo koje dobi veoma usamljeni premda to retko pokazuju, a još ćešće se samozavaravaju da nije tako. Ali mlad čovek, okružen onima kojima može da veruje, onaj ko nije jako duševno ozledjen, onaj kome nisi unapred nešto uskratio i osujetio mu jake želje, onaj ko ne prodje kroz emotivni krah (nisu sve mladalačke ljubavi detinjaste i lake, naprotiv), onaj kome misli ne hrle ka odabiru najbezbolnije smrti, ima šansu. Može da se izvuče iako biva okrznut sumnjom u sebe i u one oko njega. Nema garancije da neće tako i kasnije biti, kada poraste, sazri, kada ga nazovu odraslim čovekom. I tada će se možda preispitivati, vagati svoje crno i belo, premeravati dubinu voda, visinu spratova, jačinu otrova, kalibar oružja, brzinu vozova, a onda ipak odlučiti da mu Kosač odredi način. Ali ovo... kada još uvek nije pronikao ni u jednu veliku životnu tajnu iako jeste u velike životne boli (a i propale ljubavi, i propali očevi ili majke, propali ideali itekako bole), kada je možda samo u nekoliko poteza odavanja svoje muke nekom mogao da sebi potpiše dogovor sa dužim životom, kada sebi nije dao priliku da razmisli još jednom iako je sigurno neprestano mislio, da dopusti da neko makar na kratko preuzme njegov bol i ublaži je pojačanom brigom, razumevanjem, savetom, utehom... strašno je.

Pomislila sam i da se on zapravo nije bojao smrti, već samo njene surovosti, intenziteta bola koji će mu naneti. Pomislila sam da se on zapravo počeo da se više boji života jer je već pokazao da se u njenu loše snalazi. Pomislila sam da mu je izvesnost draža od neizvesnosti. I da nije pomislio da mu život može doneti i nešto lepo. I da je najlakše suočiti se sa svojom nesavršenošću, u stvari ništavnošću poništenjem svega. Jer sve to loše, neuverljivo, bledo, već oskrnavljeno nekim neuspehom, nepriznanjem, podmetanjem surogata, iznudjivanjem falsifikovanog sebe vodi u kompromise i laži. I da to što želiš a pre svega osećaš niko nikad neće razumeti. Realno... i neće. Realno... pomiriš se s time nekad, možda, ako si nejak - nikad ali guraš glave zabijene u pesak. Realno... odlučiti se na konačnost kojoj sam odrediš njeno kada, ne može svako.

Znam to. Uvek kad pogledam tu gredu, setim se, a i ne moram, ona je još uvek tu, gleda me odozgo. Moglo je, ali se nije desilo. Treba imati i razlog (svaki razdirući je dovoljan) i srce(petlju) za to. I odlučnost koja ne sažima pomisao u beznačajnost da bi se izbegla smrt. Neko jednostavno ne ume, i ne želi više da razočarava, ni druge, ni sebe, i tada reši da podvuče crtu. Prepuštanje Hipnosu umesto Tanatosu je za takvog izdajstvo svog Ja. Izdaju života, i onih koji ostaju, ne smatra bitnom jer je važna Greška koja boli a ne može da je ispravi.

Teško je slušati ovakve vesti. Teško je razumeti da je tako lako pomisliti da je ovakav izbor bolji. Mučno je znati da zbog ljubavi prema nekom, ili nečemu čovek izgubi i ljubav prema sebi (odgovor za takve izbore je u gubitku ljubavi nekog ili nečeg prema tebi koja izazove mržnju prema sebi). Tiho ću priznati... plakala sam za tim nepoznatim dečakom. I za njegovom umrlom ljubavlju prema sopstvu koja je nestala u dubokom viru. I zbog njegove usamljenosti koju je kamenje povuklo na dno. Za svom onom propuštenom nežnošću i slikama stvarnosti (koja često ume da bude lepa) koje nije mogao da pretpostavi i uspeo da vidi, ostvari.

Ali... zar svi oni koji su negde iskreno naumili ne odlaze tamo gde će im biti bolje? Jer znaju da gore ne može biti? Čini mi se da je tako. Očaj ne presudjuje. Ni neiskustvo. Ni ludost. Ni mladost. Samo Zato, što je tako trebalo. Mi ionako ništa sami ne rešavamo. Nešto je krivo. Ili pravo i jedino moguće. Ne treba to osudjivati. Traženje krivice u drugima je beskorisno. Razlog koji kida i razdire je uvek tu, unutra, u najdubljem kutku. I čeka svoj trenutak.

 

Glumarozno

 

Rekao je (preneto iz pisanog medija javnog informisanja):

“Oni nisu deca, oni su mali ljudi, nama je lakše da ih nazovemo deca, ali oni jesu mali ljudi. U većini kuća dete je ravnopravno sa roditeljima, ono odlučuje i može šta hoće, a to ne može, to u životu nikada ne može. Ne mogu ovde da budu mali ljudi čija želja da ostanu nije toliko jaka, ili nije njihova već mamina, tatina, bakina. Nikog od njih nisam zvao. Oni dolaze u ovaj studio i moraju da potvrde svoju želju, ako je iskrena. Vremenom shvate da su svi ti zahtevi potrebni samo njima. Ne sme da se laže, u grupi vlada demokratija, poštuje se drugarstvo, nema hvalisanja, samoveličanja, ni ružnog ponašanja. Na čas ne sme da se kasni, dolazi se pet minuta ranije. A kada je neko “lupio glupost, a da ga niko nije ništa pitao”, vikao na ulazu u Studio, ide na umivanje. Kada se malo “otrezni”, može jasnije da misli. Ima i nepisanih pravila. Dečaci nose košulje, a ne majice i dukseve sa reklamama, a devojčice su uvek u suknjama. Nema ni patika. Obavezne su cipele. Sve to mnogo je važno za male ljude. Tražim da uče o svom poreklu, da znaju rodoslov, ko su im bile dede, da li su im bake odlično pevale, divno mesile, ili tkale ćilime. Starije grupe obavezno uče folklor. Moraju da znaju i dobro da pevaju. Od početka učimo dikciju, bavimo se umećem govora. Osim toga, svaka tri meseca moraju da pregledaju zube, jer su važni za govorenje. Ako primetim devijacije na kičmi, stopalima, obevezno ih šaljem lekaru. Ukoliko neće, više ne dolaze ni ovde. Moraju da idu u pozorište, muzeje, na izložbe…. I, pre svega, moraju da nauče da misle.

Ljubav vam je kao biljka koja je tek iznikla. Mora da se zaliva, da je pazimo i negujemo dok raste. Svaka ljubav je vredna i važna koliko i otkucaji srca. Nema smisla život ako nema ljubavi. Roditelji se ponašaju kao vlasnici svoje dece. Ne znaju da se roditeljstvo i uči. U roditeljstvo, i da hoću, ne mogu niti pristajem da se mešam. Osećaj roditeljstva je uvek vezan za emotivnu ucenu. To je dominantan princip koji vlada između roditelja i dece. Na kraju krajeva, ne postoji dobar primer u svetu da roditelj može da bude profesor svom detetu. To je nemoguće. Baš zato što je između ta količina i taj oblik ljubavi. Suština je da se ljubav uči, da se emocije razvijaju i da se mišljenje uči. Taj krug je zatvoren – živiš onako kako misliš. Pre svega moraš da naučiš da misliš, i to je za malog čoveka otkrivanje stvari. Omogućiti malom čoveku da nešto otkrije ili ga navesti na taj put umeće je pedagogije, jer na tom putu on doživljava radost. Onda je učenje lako, spojeno je s takvim zadovoljstvom čak i kad taj mali čovek otkrije da ringla peče. I to je zadovoljstvo. To uzbuđenje što je nešto saznao je neprocenjivo.

Nije problem učenje nego način na koji se uči. A mali ljudi su uvek spremni da uče, bilo da su ‘tupsončići’ bilo inteligentni. Pedagog može da izabere i metod igre, kroz koju se lako, ili svrsishodnije, prevazilazi i tegoba, muka odrastanja, tragedija… Može problemom da se barata i kroz pesmu, i kroz Šekspira, Dučića, Zmaja, Duška Radovića, neki zanimljiv sistem. Važno je samo da se ne ukine radost učenja. A to naša škola neizostavno uradi, jer je tako ustrojena. Takav je kadar, tako su naučeni, odnosno nenaučeni, a to je ozbiljan greh. Danas, da biste nešto učili u školi, morate da dobijete odobrenje od roditelja, i to je ta primitivna varijanta u kojoj se roditelji pojavljuju kao vlasnici dece, koji najbolje znaju šta je za njihovu decu najvažnije: šta da uče, šta da ne uče… Inače, celog života sam se gnušao jednog od glavnih ‘postulata’ roditeljstva da je najvažnije da jedeš, spavaš, hrčeš, da ti je toplo… To nije tačno. Ne prihvatam to. Ne dopuštam da roditeljstvo na bilo koji način uđe u dramski studio.

Pedagogija ne postoji preko interneta, telefona, papira. Mora da postoji odnos, kontakt, razmena. Da biste prosudili nečiju moć ili nemoć, emotivni naboj, iskrenost, morate da budete dovoljno blizu, da imate ‘naočare’, da to vidite u oku. Nemoguće je to napisati. Mora da se oseti da li su te reakcije prave ili nisu. Ima pravila koja mogu da budu mudra, da budu saveti, prečice, ali nema ništa bez kontakta."

Miroslav Mika Aleksić – reditelj, scenarist, vlasnik i predavač privatne škole glume za decu i omladinu „Stvar srca“.

Dobro zvuči. Promišljeno. Pedagoški. Iskusno. Strogo ali pravično. I realno - poželjno kao forma vaspitanja. Da je besplatno, dostupno svima, nadgledivo, nenamenjeno samo "odabranima", nenamensko kao što jeste, pa da bez pogovora i preispitivanja upišeš dete u tu Školu Života i Glume Života, i predaš ga presvetlom masteru pedagogije u koga su se zaklinjale generacije roditelja i njihovih uspelih potomaka. Da je pristup ovakav kakav se opisuje (ne treba sumnjati da su mnoge stavke sigurno ispoštovane), pa da poželiš da se i ti kao mator upišeš tamo, malo podetinjiš i vratiš svojoj nevinosti, ali i naučiš nešto novo, i odbaciš staro, i s razlogom se okumiš sa svojim joginom koji te transformisao u Čoveka. Kad ono, medjutim.

Predvodnici ljudskih i životinjskih stada, čopora i krda su oduvek bili najjači, po snazi, snalažljivosti, veštinama, umu, instinktu, oni kojima se najviše veruje. Čak i kada dodje do desetkovanja, neke neočekivane tragedije, predvodnik obično, osim ako i sam ne nastrada, ostaje na čelu svoje bulumente koja ga slepo (s verom i žmureći) prati, jer zna da može da opstane samo zahvaljujući njemu, vodji, koji je u stanju da predvidi mnogo koraka unapred, da zavara neprijatelja, da izbegne zamke, da pogura gde treba, da pregovara s kim treba, da pogubi koga treba, da treba koga treba.
Predvodniku bez pogovora i s poverenjem predaješ i svoju mladunčad jer znaš da su oni okosnica budućnosti, a on sam stabilizator sadašnjosti. Kad ono, medjutim.

Da li u onom pod navodnicima, citiranom intervjuu gospodina pedagoga učitelja života, laže i glume, ima istine, pre no što se dođe do nulte istine tj. poente i cilja ovog posta?
Mogu li se složiti sa onim o nelogičnoj ravnopravnosti dece i roditeljima im? Mogu. Da li su roditelji vaspitači ili drugovi svoje dece, a možda i potlačeni robovi? Kako gde, ali sve češće bez prvog jer su se uloge malo promenile a deca postala komandosi svojim mamama i tatama. Da li se laže na široko? Laže se. Da li se čeljad često hvališe, samoveliča, ružno ponaša? Sigurno, uzora je bezbroj i ne znaš da li su gori oni iz siromašnijih ili bogatijih legla. Da li se kasni na čas? I u školu, i iz izlazaka, i za život. Da li se lupetaju gluposti a da ih niko ništa nije pitao? Non-stop. Da li viču? Na najjače. Da li dečaci redovno nose košulje a devojčice suknje a da nisu u horu ili nekom zvaničnom prigodom? Ne nose. Da li stalno nose patike? Ne skidaju ih ali to i nije previše važno. Da li znaju bar nešto, ako ne sve, o svom poreklu, znaju svoj rodoslov, ko su im nekada bile dede i babe? Nemaju pojma, niti ih naročito zanima. Da li umeju pravilno da govore, idu redovno u pozorište, muzeje, na izložbe, čitaju jednu knjigu nedeljno, redovno posećuju zubara i vode računa o ispravnom držanju? Retko ali u tragovima postoje (a da za to nije zaslužan privatni učitelj glume). Da li je lako naučiti misliti kada si mali čovek? Preteško. Neko ostane uskraćen toga i kao odrastao. Da li je malom čoveku zato potreban kurs i privatni studio gospodina pedagoga učitelja života, laži, obmane i glume? Obavezno, i zato su neki tvorci malih ljudi utvrdili da je to itekako neophodno, kad već oni sami nemaju sva ta znanja, umeća i sposobnosti da to urade, nemaju iznajmljenu dadilju ili obrazovanog mentora što uči po kućama, najčešće nemaju ni vremena, ali zato ima ko to ume i zna. Pri tom imaju viška novca, previška ambicije i gigantsku kvazi elitističku neizlečivu boleštinu za koju nema boljeg leka do pretvaranja sopstvene dece u buduće glamur zvezde koje će zaseniti sve što postoji i što je ikad postojalo. Tako sebi ti egomanijački triperi, radjajući bezazlenu neiskvarenu decu, podvrgnutu specijalnom vaspitanju, za sitninu sebi obezbedjuju titulu najpožrtvovanijih medju "prestižnima". A prestižni su svi oni dokazani, glumci, doktori, advokati, arhitekte, menadžeri, političari, pevači i kojekakvi prazilukovci, ali i vajni usplahireni anonimusi koji iz bede svog nevidljivog postojanja mogu smisao svog života ostvariti preko svoje vidljive dece tamo nekad, možda na estradi, pisti, sportskom terenu, televiziji, ili na daskama koje život znače (šta fale gradjevinskim i onim u glavi?), samo da je posao u nekoj javnoj kući ili mestu koje odiše tkzv. kulturom, glamurom i zdravim duhom, preko čega će se sav trud i ulog stostruko vratiti. Svaka druga opcija, svako drugo zanimanje je luk bez vode, jedna obična nula. I takvi kvaziljudi (zavidna sam, jel’ da, što im se može da prave neobične izbore i budu elita?), zaglavljeni u procepu sopstvenog ništa ili nešta, dobiše priliku da postanu vlasnici sopstvene dece, sa kojima mogoše da učine bilo šta za svoju dušu. Pristadoše da se neko zvučnog imena (dobio nagradu Jugoslovenskog saveta za brigu i vaspitanje dece davne1980-te a u medjuvremenu ispratio u svet poznatih mnoga aktuelna glumačka imena) i karijere (neobilne za toliko godina života i staža), koji je rad i spreman da odabirom najboljih (pre svega dece poznatijih ili uglednijih ljudi) napravi nova zvučna imena i karijere, svesno umeša u njihovu roditeljsku, vaspitačku, zaštitničku, pedagošku ulogu, potpisujući pri tom tapiju na svoju ćutnju i nemešanje u posao pravljenja njihovog čeda u čoveka. Valjda zato što ne postoji dobar primer u svetu da roditelj može biti profesor svom detetu. Da li mu verujete? Bezgranično. I pomalo tupavo, kada se realno sagledaju svi aspekti ove priče, ne uzimajući strahovite posledice koje je na kraju izrodila. Da li je lako objasniti taj poriv da bez ikakve sumnje u ispravnost čudnog pristupa tog „umetničkog gurua“ (a šta je tu čudno!?! što ne moraš znati, što ti je zapravo zabranjeno da znaš, niti se interesuješ šta ti radi dete u  izvikanoj glumačkoj školici sa tamo jednim bitnim, pametnim, veoma strogim ali genijalnim pedagogom), čudnog prema njima kao roditeljima, čudnog i prema deci, i da nadjača... šta pre - suluda želja za dobrim obrazovanjem njihovog deteta? druženje sa decom drugih važnih ljudi? obezbediti detetu siguran put ka nekom unosnom zanimanju? dokazati da si deo privilegovanih jer u grupu nije mogao ući ko hoće? ili šta? Pri tom se godinama rumori i žumori o tom specifičnom okruženju, ali ko da mari za takve sitnice (da ti dete dobije još jednog roditelja pored tebe živog, i da ga još vaspitava uz viku, polivanja vodom, strogoću koje ga sam štediš jer ima ko je plaćen da to radi (izgleda da ipak ima nešto u tome, jer su se retki pobunili na taj režim, a preživeli se kasnije nisu požalili na ožiljke na duši).

Moja sumnja u roditeljsku umnost dobija na brzini kada pomislim kako je lako udenuti detetu u uši ideju da je pohadjanje glumačke škole za njih nešto veoma dobro (da je sporedna aktivnost, poput sporta, da ga ulica ne odvede u ćorsokak, da se nekako i razume)  i da još dete ubrzo „shvati“ kako je gluma njegov usud, a roditelji mu onda dodju kao madjioničari, da njihove želje usliše kako znaju i umeju. Dakle, roditelj, zrela i odgovorna osoba (takav bi trebao da bude) bezuslovno veruje nekom (jer je zaboga ta škola izrodila najveće talente, a i toliki su svoju decu na tim jaslama odgajili), poverava svoje dete, ne pitajući ni pedagoga a ni dete šta se tamo dešava,  ni izokola ne ispituje kako sve to izgleda,  samo plaća časove i u sebi likuje kako je uspeo u životu jer će i njegov potomak zahvaljujući svemu tome sigurno uspeti!
A onda se desi čudo. Padne nebo. I reke krenu naopačke ka izvoru. I sunce počne da sija noću. Nemoguće! Ne, to je surova šala, to je igra loše sudbine. To je gorčina koju ne može da spere nijedna dobra roditeljska namera. On je monstrum. Mi ovce ošišane. Naša deca - zaklana jagnjad.

Onaj ko ne razume o čemu pišem, sigurno je makar pasivno čuo udarne vesti o traumama više devojaka i devojčica, izazvanih užasnim činom jednog matorog manijaka koji je iskorišćavao svoj privilegovani položaj predavača i vlasnika jedne privatne glumačke škole, seksualno ih zlostavljajući. Nekog direktno, nekog posredno. One ostale, istog i suprotnog pola, uzrasta i termina pohadjanja, i verbalno. Ugledna škola je za ovakav rad sa zainteresovanom decom uzrasta od 5 do 18 godina radila par decenija. Ta ista institucija je na zvezdano glumačko nebo ispalila gomilu dobro znanih, uspešnih imena. To mesto je bilo utočište i drugi roditeljski dom za hiljade malih polaznika koji su od malih postali veliki ljudi. Uz sve one knjige, dikcije, izložbe, prave kičme, lekcije o ispravnom mišljenju i stavovima u životu. Taj deo sigurno ne treba osporiti (nečeg belog u moru crnog), ali šta sa ovim drugim, tumornim i sumornim, jezivim koji je osakatio psihu neočvršćenih? Uglavnom - ništa. Oštećene i osvešćene (da li samo svojim ili i tuđim bolom?) skupile su hrabrost, presavile tabak i podnele tužbu za zlostavljanje od strane svog dugogodišnjeg profesora glume. U nju su sažele svoje gadne uspomene na te dane (koji su trajali i trajali), sve traume (od utoraka kada im je držao "dodatni čas"), strahove (od njega, sebe, moguće osude društva ako bi se otkrilo). Time je pokrenuta lavina. I šta sad?

* Hoće li privremeno zatvorena škola biti opet pokrenuta? sa ostalim predavačima koji pojma nisu imali šta se dešava (nisu?).                   

* Da li će onim roditeljima čija su deca prošla seksualnu torturu (ona verbalna se i ne računa jer se na nju niko ne žali previše) biti oduzeto roditeljsko pravo, biti oduzeta deca i predata domovima za napuštenu siročad jer nisu bili u toku šta se tamo dešava (i jesu siročad sa takvim roditeljima, ali im ipak država neće osporiti te nazovi roditelje iako bi trebalo... mada uvek imaju u rezervi onog što je sada u zatvoru)

* Umesto škola glume, da li je nekom palo na pamet da otvori školu za roditeljstvo, da nauči mame i tate kako se brinuti o deci, kako razgovarati sa decom, kako ne praviti od njih razmažene, umišljene pekmeze (može i sa onim umivanjem, nije strašno), kako ih zaštititi od predatora, pa i sebe samih, kako ih učiniti skromnijim i prizemnijim a opet Ljudima? 

* Hoće li ikad biti napravljena škola koja će odgajati normalne ličnosti željne pravih znanja i vrednosti, sposobne za logična promišljanja, za dobre i pametne životne izbore, sa isto tako obrazovanim i za pedagoški i rad pravilno obučenim osobljem (proverenim za to od strane psihijatra i policije) umesto ovih elitističkih, tj. za "bogomdane". 

* Da li će ikada pasti nekom na pamet da nauči klince kako da prepoznaju opasnost i da se ona može desiti i u samoj porodici, i da o tome moraju da pričaju sa nekim kome veruju?

* I supruga dotičnog nema nikakve veze sa prijemima kandidata na fakultet na kome radi, niti je posumnjala da njen poštovani suprug ne voli samo nju već i jedrost tih devojčica i devojaka?

* Koliko njih će se još javiti da potvrdi te morbidne priče? Koliko njih se nikada neće javiti? Uz pitanje zašto.

* Kako baš NIKO nije ništa primetio? I ako jeste, kako je mogao-la da ćuti, osim ako - smatra da to nije njegov problem, veruje da postoje "viši ciljevi" koji opravdavaju sva sredstva, misli da je pravda nedostižna, da nije bolji od zlostavljača i u sebi latentno uzgaja mizoginiju iz nekog razloga, da je savladan strahom od odmazde, da mu je potpuno ravno.

* Dokle će trajati osuda devojaka i devojčica koje su ovo prijavile, podmećući im podsmešljive komentare da su se sada setile da to obelodane, kada su godine prošle?

* Kada će ovo društvo (i dalje opako patrijarhalno) da se mane moralisanja i shvati kako je strah od podsmeha, neverovanja u istinitost činjenica, udružen sa stidom a sigurno i strahom žrtve (moguća pretnja o osveti njoj ili njenim najbližim, ubedjivanje da je sve normalno ako je nezrela, ucena i kazna da će je proglasiti napadačem a sebi dati ulogu žrtve) osnovni problem što mnoga mrcvarenja istog tipa nisu nikad ugledala svetlo dana?

* Hoće li se oni koji su tu da odbrane oštećene od nasilnika (policija), a praksa pokazuje tu nelogičnost, postaviti prema njima kao ugroženima a ne kao izazivačima nesreće (izazivala si, provocirala si, dobila si šta si tražila?)

* Da li će zakoni ove zemlje ikada biti strogi a kazne ozbiljne i pravedne za počinioce ovakvih zločina (a osobito oni učinjeni nad decom i maloletnicima)? Postojeće sigurno demotivišu povredjenog, a nasilnika ne plaše.

* Da li ćemo uvek naivno verovati u ispravnost i kvalitet nekog i nečeg samo po tome što je u pitanju neko Ime, iako ima indicija da stvari radi na neprihvatljive načine?

* Zašto je javnost uzburkana sada, kada su isplivale priče sa poznatim osobama (sa nekom reputacijom), dok mnoge anonimne, podjednako teške, užasne, pojedinačne priče nikada ne ugledaju svetlost dana? (SVI su jednaki, ali su sada neki ispali jednakiji od drugih... ko je zakazao? novinari kojima su bitne udarne vesti u tabloidima, ili policija koja je dužna da na svim medijima pod punim imenom i prezimenom obeleži silovatelja i upozori javnost na opasnost od istog i istih?). Šta sa gomilom žena koje u različitim profesijama, pa čak i u svojoj porodici doživljavaju svakojaka maltretiranja godinama, i ne usudjuju se da to prijave jer uvek postoji ono nerazumljivo Zato?

* Koliko takvih poznajemo, pa i mi sami imamo ovakvih iskustava nepriličnog ponašanja, koje je bilo na ivici incidenta i šta smo po tom pitanju preduzeli-e? Šta nas je sprečilo da o tome pričamo i tražimo svoju pravdu na slobodu i spokojstvo?

 * Da li se iko seća onih pomahnitalih „svetih ljudi“ Pahomija i Kačavende koji su silovali maloletne dečake i prošli bez opomene, a da kazni nisu ni primirisali jer su sudski procesi otezani i time slučajevi zastareli? (očigledno kasta nedodirljivih, šta god da je u pitanju)

* Gde su roditelji dece koja su pohadjala časove? (da se barem čuje neko zgražavanje, protest, preispitivanje... ili su i dalje svi ipak jako zadovoljni dobijenom uslugom, osim onih čija se deca sada vucaraju po sudovima)     

* Kako protumačiti one jadnike koji su i dalje vodili decu na časove u tu istu školu, iako je vinovnik već počeo da guli zatvorsku klupu?   

* Da li je svima onima koji su pohadjali tu školu, čak i da nisu imali negativnih iskustava (po svojoj prilici nisu ih imali oni čiji su roditelji bili  iz glumačke branše), bilo na trenutke sumnjivo da se nešto dogadja? Gde su sada ti ljudi, a nema ih mnogo u ulozi negativnih komentatora – učitelj je bog?

* Koliko je naučena veština glume iz te školice od pomoći nekim polaznicima dobra fasada za neko buduće manijaštvo? (usvojena znanja su prenosiva, a očigledno ne moraš biti profi glumac da obmaneš javnost u svoju ispravnost)

* Da li je istina da je rodjena sestra glumice inicijatorke za Aleksićevo hapšenje takodje pohadjala istu školu, i to u vreme ili nakon seksualnih napada na nju, stariju sestru?
                   

* Već je napisan scenario za film na tu temu, od strane mlade glumice koja je pokrenula tužbu, ali zašto u ovom momentu?

* Da li je moguće da iko više (roditelji) može smatrati da je u redu biti izopšten iz života sopstvenog deteta jer je tamo neko to postavio kao uslov za članstvo u klan posebnih, da bi zarad svojih i (navodno) detetovih ambicija trebalo pristati na izopačene manire i forme vaspitanja i obrazovanja?

* Da li će optužen biti obešen za jaja? radi neke pravde

*Da li iko primećuje da je autoriteta u koje verujemo, koji se ponašaju kao navodni roditelji koji brinu o nama, koji su spremni da nam "sve daju i žrtvuju se da bi svima bilo bolje", koji nas teraju u ćošak, viču na nas, a onda kao miluju, kojima debelo plaćamo da nas odvedu u bolje sutra, koji nas zlostavljaju na dnevnoj bazi, koji nas debelo lažu i kinje, i redovno terorišu taktikom toplo-ledeno - toliko, da se ne možemo odbraniti od svetle budućnosti na pozornici što se život zove?

* Znamo li koliko je lažnih optužbi protiv zlostavljanja bilo i koliko života navodnih demona uništeno zbog istih? To se po svojoj prilici i nekim dokazima ovde ne može primeniti, ali postoje i drugačije priče.

  * Da li smo iz ovog skandala uopšte nešto naučili? Postali samosvesniji? Spremni da pomognemo nemoćnima? Ili smo sudije koji ubijaju pre dokaza nevinosti ali i dokaza krivice, teoretičari zavere, sumnjičavi, nepoverljivi, samo posmatrači kojima je ionako svejedno.  Šta sam ja od toga?  

* Da li je ovaj blog post morao biti dug? Morao je. Poput višegodišnjeg zlostavljanja matorog jarca. Poput višegodišnje kazne koja ga čeka ukoliko se dokaže krivica (možda bude nanogica, vrle poznate ličnosti uvek dobiju to u zamenu za rešetke i učenje novog zanata u bajbokani). Poput mog višemesečnog odsustva sa bloga koji moram da nadoknadim u jednom dahu. Poput hiljadugodišnje istorije ogavnih mrcvarenja nevinih.
Možda u ovom dogadjaju ima mnogo kontroverzi. Možda ima podmetačine. Možda ima poluistina. Verovatno jedne obične gorke istine. I činjenica koja mi se stalno nameće – Oni koji su svoju decu odveli negde, iz nekih glupavih pobuda, kod nekog za koga se nešto šuška, koji ih ignoriše, nisu daleko od njegove krivice. To pitanje slabo ko postavlja, a odavno je trebalo. Mada ko zna... sigurno su u hodu naučili nešto iz te glumačke škole - da budu „odgovorni roditelji koji puno daju" za budućnost svoje talentovane dece, da se ne mešaju u svoj posao, da ne budu krivi za ono za šta je neko drugi kriv. Dok socijalne, i ostale službe spavaju... a andjele mora mori.

P.S. Kako se zove zlostavljanje čitalaca pisanjem dugačkih postova na blogu? Ukoliko ga prežive naravno? I kolika je kazna za taj prekršaj?   

 

 

2 + 2 = 00

 

2021. Januar.

Zima se očekivano, osim za one koji joj se ne nadaju ili veruju da će se uspavati, uvukla u svaku poru zemljine kore. Nekima i u dušu, u skladu sa godišnjim, starosnim, statusnim, misaonim dobom, opravdavajući svoj ledeni pesimizam niskim, klizavim udarcima leda, loše lične ili haotične sveopšte sudbine ljudskog roda. A on, rod, uglavnom mrmlja i steže cvokoćuće zube, utrnule od neočekivanih neprijatnosti koja se na njega obrušava danima, nedeljama, mesecima, godinama, decenijama. Možda i vekovima, sigurno takav podatak negde stoji u knjigama. U onim knjigama u prošlosti koje su pisale o budućnosti što se zove sadašnjicom, načitani kažu da je ova i ovakva zima bila očekivana. Poput laganog kuvanja žabe koja ne primećuje kako joj se bataci pretvaraju u delikates spremljen za posebna nepca, na ražnju se lagano okreće cela zemaljska kugla. Povremeno se doda tu i tamo neki preliv, začin, sos kako bi milijarde vlakana omekšalo, bilo spremno za bezbolno žvakanje. Zagorela parčad se baca, dok se izmedju reš i sirovog mesa vodi pregovor medju već sitima, kome i koliko. 

Najveći, belosvetski kuhinjski znalci, po isprobanim recepturama spremaju veliki gozbeni bal. Elita je na putu da bude potpuno zadovoljna švedskim stolom. GMOrganizmi nabijeni koncentratima izdašne nauke čekaju novu sezonu, novo seme. Nikako seme zla, već opstanka.

2020-ta je bila dobra godina. Mislim na Ja godinu, ne Mi, Oni, Svi.

Zakačila sam par kilograma viška koji su me usled vučenja za rukav od strane kuhinjskih elemenata, escajga, šporeta, šerpi navukli na tanak led (a nije bila zima) i tako doneli debelo razočarenje sopstvenim odrazom u ogledalu. Veći obimi i dimenzije objektivnosti dobro su oružje protiv osećanja nepripadanja sopstva svom telu, tako da je situacija upornošću vraćena u okvire samodopadljivosti.

Uspela sam i da porastem. Ne štiklama, ne u svojim očima, ne penjanjem po nameštaju. Izaći iz jedne i ući u drugu fazu života a da pri tom nisi na prelomu decenije, ošinut tragedijom, specijalno nagrađen posebnom srećom, dođe mu kao novčani bonus kome se nisi nadao a toliko ti treba. Dosegneš mir, onoliki i takav, da shvatiš kako je njegovo nedostajanje bilo razlog tolikih nepotrebnosti. I potrebnosti.

Naučila sam nešto novo. Opet za dušu i nešto malo pameti. Naravno, teško je, skoro nemoguće naplatiti svako učenje, jer umetnost nekom pruži novčanicu za uslugu, a nekom samo nahrani dušu. Važi, u redu, dobro - pomirila sam se sa tim da meni artsy novac nije potreban, moram da ga zaradim na druge načine. Važi, nije u redu, nije dobro, ali za sada još uvek ne odustajem da naplatim ume(š)(t)nost. Videćemo ko je jači. 

Prestala sam da pišem. I ovo malo, i ono veliko. Mislim da to nikom ne treba, biće da ni meni kada sam tako lako odustala (zašto ljudi pišu? kome ljudi pišu?). Ali avaj, malo me nateralo da nakon 2 nepune godine blogerskog apstiniranja ipak udarim jednu crtu i duboko uvučem, nadajući se da će se zadovoljstvo piskaranja izliti iz duše pojeći dušu (razlozi su jutrošnji, i poprilično bedni, a do njih još nisam došla, i biće prekasno dotaći ih kada je ova ispovest već poprimila ovaj oblik). Za pisanje treba da postoji motiv (imala sam ga ranije, u zabrinjavajućim količinama), ideja (u pristojnim oblicima), publika (u tragovima, ali sam zato redovno sedela u svojoj publici i aplaudirala, ili se gađala jajima shodno postignutom efektu svog napisanog na mene kao čitaoca... kad već nema drugih da njište ili vrište). Pisanju je neophodna koncentracija (neometana zujanjem sporednih misli), vera (u svoje nepromašaje), istina (da ne ustukne ispred laži). Pisac nije svako ko napiše blog, tekst, priču ili roman jer pisati može svako, ali ne može svako biti pisac (to je onaj koji piše sebe). Male nagrade za bivše pisalačke poduhvate, kada je mašta postojano i razorno dubila moj um i tastaturu, nahranile su moj uspavani ego (postoji li na svetu aparatura egometar?). Barem sam, makar to ne bilo tako veliko i bitno, nekada znala da pišem. Filozofijo, i blogu si teška. Ko se nije suočio sa nemanjem reči, ne zna kako je teško prestati, i teško nastaviti sa pisanjem. Da li sam ih u međuvremenu našla? Ne znam. Zatrpaće me ako me žele, to znam, kao što su ranije činile. Čikam ih, evo, sada, ovde.

Prestala sam da crtam. Tu nemam opravdanja. Nijednog. Onaj broj 104 deluje kao fantazija. I jeste, kada se olako igraš ciframa. Izdaš matematiku i ona izda tebe. Nikada se nismo podnosile. Ali olovka ne može da naudi kad je izvedeš iz carstva slova. Osim dece, treba i volju ponekad nalupati.

Ali slabašna savest šapuće - da si bar četvrtinu "jabuke" pojela, i to bi bilo nešto.

 

Bila sam zdrava. Kao da nije najvažnije da se probudiš i da te ništa ne boli. Zaboravljamo često da je tako. Nisam zaboravila i zahvalna sam na tome. 

Bila sam spokojna i mirna, bez obzira što se svet okolo tumbao, skakao, na ružno menjao, izopačavao, pretio, uništavao (a sve to i dalje radi). Osetila sam da čvrsto upravljam svojom kapsulom, jurcajući ili mileći serpentinama, pravim, bušnim, izbočenim, krivim putevima. Stigla sam do kraja 2020-te neoštećena, neokrznuta lošim gps-om i manjkavim procenama pređašnjih leta. 

Momenti razočarenja, nezadovoljstva, plahovitosti, pesimizma, gubitka nade nisu štedeli, udarali su itekako po prstima i tamo unutra, ali sam Ja ipak bila na svom mestu, nekako postojana. Kao što gomila ljudi i stvari nije bila. Sama protiv svega. Bolje i to, nego sve protiv mene. 

A godina? Godina je sama po sebi bila četvrtasto okrutna. I kada bih želela nešto o njoj da kažem, rekla bih da bi valjalo izbrisati je. U ime svih onih koje je ona izbrisala, simbolično ili stvarno. U ime svih patnji, ograničenja, zahteva, nameta, maski, samoća, izdaja, laži, bede i jada koje je donela. 2020-ta je đubre godina. I zato je s pravom otišla u kantu, mada otud i dalje smrdi.

Kako pronaći balans između nečeg u čemu je tebi bilo dobro, većini loše? Ako bi odgovor bio - sad si doli, sad si gori... možda i nema neke nade za mene, ovaj blog, život moj u 2021-oj. Znam, mraka je dovoljno. Svetlo je na izdisaju. Prognoze vidovnjaka su poprilično loše. Svevideća nisam. Samo se nadam, mislim da jesam, verujem, da sam naučila da živim od danas - do - sutra. Ne od prekosutra ili malo sutra. A sigurno ne od juče. Želim da sebi dodelim diplomu za to. I da je okačim na zid. Eto, sada je i drugi vide. Hvala, hvala, na čestitkama, baš ste ljubazni! I ja Vama isto.

 

Mama

Bilo je.

Mnogo trenutaka.

Ispunjenih, srećnih, umirujućih, snažnih.

Mnogo trenutaka. Preteških, obeshrabrujućih, poražavajućih, mračnih.

Trenutaka kada poželiš da se sklupčaš ispod toplog krila zauvek, zaštićen i obgrljen. Kada se užasneš nestanka za koji ne znaš kada će biti, ali znaš da će u njemu nestati i deo tebe. Kada ti se savet učini suvišnim. Kada te namera okrzne kao kazna. Kada te reč učini vrednijim. I gorim no što misliš, i što jesi. Kada te opomene žulje. Kada te očekivanja guraju. Kada ne želiš ali moraš da čuješ. Kada vidiš iako žmuriš. Kada ćutiš a treba da govoriš. Kada govoriš a treba da zamukneš. Kad si usamljen a nisi sam. Kada si sam a nisi usamljen. Kada poželiš da se sakriješ. Kada žudiš da duga traje. Kada nije svejedno. Kada se sruši svet. Kada jesi. Kada nisi. 

Jeste.
Tišina koju više nijedan zvuk neophodnosti može da dosegne. Nemanje. Neizgovoreno. Prazno. Tamno. Nesvejedno. Sleđenost. Sluđenost. Slomljena oštrica. Propuštena mogućnost. Izvesnost. Oproštaj. Optužba. Doživotna kazna sizifovska. Neverica. Tama dubine kroz koju propada ljuštura. Duhovi prošlosti. Senke. Neumitnost. Kada misliš da sanjaš. Kada sanjaš ono od čega si bežao. Kada bežiš od onog što je realno. Kada vidiš uvenule reči čije seme nije htelo da proklija. Kada shvataš šta je moglo a nije. Kada uvidiš šta jeste a nije moglo. Obeznađenje. Da više nisi u sredini, ili bar dovoljno blizu. Hladnoća. Izmaknute stolice. Prilike progutane danima. I nedodirom.

Nikada više.

Ništa više.

Ne može da promeni... ni vreme, ni želja, ni potreba. Kada sve ode nekud, negde, sigurno ne nigde, jer nigde ne postoji. Kada ne umeš da kažeš nešto što bi sve učinilo lakšim. Kada baš ništa više ne može sve da ispravi. Kada je sve kasno, i potpuno prekasno jer znaš da si unekoliko kriv i nepopravljivo neuk za gomilu prohujalih trenutaka... od početka do kraja. Nikada te neću upoznati kako je trebalo. Nisi me upoznala koliko sam želela. Ostavila si mi pretežak posao sređivanja uspomena. I spoznaju da u sebi vidim neke tvoje deliće. Više te neće ništa boleti, iznutra i spolja, a ni ljudi.

Hvala ti.

Za sve. I za ono meko, blago, nežno, blisko. I za ono tvrdo, oporo, neželjeno, tesno.
Volim te Mama. I voleću te. Zauvek. I oprosti mi što je bilo potrebno da se Ovo desi, da bih to izgovorila. I opraštam ti što ni ti nisi umela to da mi kažeš. Mislim da smo obe to nekako znale ali... I tim pukim, preformalnim, običnim, ali predivnim rečima je potrebno pokazati da postoje, ne njima već ljudima kojima su namenjene. Nismo baš umele... Niti delima koja su često bila praćena sa "ako", " kad bi", "samo da", "jer"... Možda je zato ovoliko teško. I napisaću ti ono pismo koje planiram i odustajem od njega već godinama. Verujem da ćeš ga ipak pročitati. Preko mog ramena. I nemoj da se ljutiš previše, nema razloga. Nikada ga nije ni bilo. Ako i jeste, Izvini. Mnogo sam se trudila, valjda ti je to ipak poznato. A i ti si, na svoj način... znam. 

                                                                    MAMA
                                                                 1947- 2019