“Lepota čak i kada
stvara konfuziju i biva subverzivna, uvek nosi poruku pomeranja!” – reči su
autora Jana Fabrea čiji je znojavi izvođački napor bez ozbiljne konkurencije
ubedljivo odlukom očarane publike osvojilo lentu ovogodišnjeg, 51.og Bitefa.
Poruka je shvaćena.
Pomerena sam. Priznajem. Ne stojim na ustaljenom mestu, taknuto – maknuto. I
konfuzna sam. Moj život više nije isti, niti će u duhovnom i vizualnom smislu
išta biti kao pre. I subverzija je u potpunosti uspela. Oborena sam, s nogu, s
uma. Istina je – lepota u svoj mogućoj različitosti ume da oboji esenciju
egzistencijalizma, ovog našeg banalnog, ukolotečenog doživotnom među
nevidljivim rešetkama. Njene nijanse su presudne za preživljavanje dogmi kojima
prokleto robujemo tražeći smisao realnog, koje je zapravo ništa drugo no laž
paralaže. To stvarno je samo nevidljiva pošast koja nas je progutala, dok
čekamo da nas u vidu ispljuvka aterira na podnošljivu tačku večitog lovišta.
Zrna smo obeznadežnosti, u neprebrojivosti ispaljenih rafala, neshvaćena a tako
željna da budemo razumljena. Zato je potreban ishod, težište u kome, poput
klimaksa erotske zadovoljštine, možemo da odemo mirno. Prisutni u opštoj
odsutnosti. Fascinantni i fascinirani.
A počinje i dešava se
otprilike ovim redosledom:
Oni šapuću njima u
anuse, odaju im najveće tajne koje se selektivno vare kroz gastroenterološki
trakt, i u vidu najvažnijih, fizički najjačih i najspreminijih za prepreke,
izlaze onom kome su uduvane, kroz usta. Znak da velika mudrost traži preneto znanje,
vreme, moć sažimanja, i pre svega otvorenost ka bliskosti koja ne poznaje
nadmenost i ograničenost ličnim iskustvom.
Mnogo sirovog mesa,
džigerica, iznutrica, sa kojim treba biti nežan, dodirivati ga, ali i kinjiti,
razmazivati, kidati zubima. Spona životinje u čoveku, čoveka sa životinjom,
životinja sa ljudskim skeletima. Iskonska povezanost sa prošlošću koja je
moralnim predrasudama i zabranama svedena samo na hirurške ordinacije, mesare i
izolovane slučajeve tkzv. zločina.
Lanci. Preskakanje
istih. Život je lanac. Naš DNK je lanac. I teret koji treba savladati. To mogu
samo najuporniji, najizdržljiviji. Posrću, greše, ponavljaju, njihovi mišići su
u strahovitom naporu. Dobiće i modrice. I upalu. Ali ne sme se stati, jer je
pad smrt. Lanac treba i oblizivati, odmoriti ga nežnošu. Jezik je mek. Pokret
jezikom savladava svaki otpor, teskobu, čak i čvrstinu jednog lanca. Života.
Ona drži u rukama
nevidljivi, očito u dobrom statusu, muški polni organ koji joj naizmenice
unutar obraza živahno pleše. Levo i desno. Dve polovine jedne celine čija igra
kulminira belim eliksirom koji joj curi niz bradu. Umorna je i presrećna.
Sigurno i nevidljivi, sada već u nikakvom stanju, organ.
Oni i one gromoglasno
kažu – fuck. I gledajući u nebo naređuju mu, mole ga, izazivaju da ih uzme. A
on ih ostavlja. Da pate ovozemaljski život i sate predstave koji su pred njima.
Jer život jeste patnja, i mi Njega ponekad molimo da nas uzme, ebući mater
svima redom, pa i Njemu inadžiji, i okrutnom scenaristi naših mizernih života.
Srca u akvarijumima.
Krvava. Jer srce uvek krvari, zbog ovog ili onog. I zarobljeno je, poput ribe
kojoj je tesno. Ono bi da izađe, ili dobije veći akvarijum, da može i da leti,
trči. Tesno je. Zato i krvari. I treba ga stiskati rukama, da se primiri, sputati
mu sluđenost.
Oni su u belom. Ali
život nije belina. Odjednom, počinju da se kolorizuju. Život te boji, zamazuje,
ostavlja ti fleke koje se ne skidaju, osim ako nisu neke kineske, nekvalitetne,
a tek pa te neće uopšte da se skinu, ko zna od čega su. Neki su ofarbani svim
mogućim farbama, neko tek sitnim mrljicama. Ali su svi obojeni, jer čistote,
nevinosti nema.
Oni i one sa
biljkama, sadnicama u saksijama. Rukama vajaju izvađeno korenje, predigruju sa
zelenišom koje željno iščekuje da bude koitusinirano. Najpre su nežni sa njima
a onda sve prerasta u strastveni odnos. Možda je i lišće opalo od strasti, ne
mogu se setiti. Posle toga nije bilo upaljenih cigareta, iako je zajapurenost
svih aktera, pa i onih zelenih bila uočljiva. I biljke imaju pravo na produženje
vrste, mada je seks kao seks apsolutno dovoljan.
On perkusionistički
lupa, dok ona ogoljenih grudi udara ritam. Bubnjić mami na pokret. Oni sa
svojim najvažnijim polumlitavim instrumentima igraju, napred-nazad, levo-desno,
pa ukrug. Ritam je važan da se ne ispadne iz celine. Neuvežbani umiru ukoliko
ne znaju da je otkrivenost uslov. Uslov za prihvatanje činjenice da smo goli
rođeni ali da ćemo glupom greškom obučeni otići. Život je zapravo i sirtaki.
Bez njega, i bez uza, i bez girosa, i grčkog mora, propast rom-antike, i
prošlost bez smisla. Inače nisu svi isti, a i lepota je uvek bila u
različitosti. I smislu za ritam.
Svakoj igri sledi
smirenje. Oni spavaju u dream time-u. Uvlače se u vreće, tražeći kao obični
smrtnici snagu za nastavak jave. Gledaoci imaju izbor – mogu da posmatraju tuđe
snove, ili da prespavaju još nešto od sopstvenih života.
Odmorena i nakupljena
energija skače. Uvertira za sređene rupice koje čekaju stilizovano stavljanje
nežnih latica na njihovo lice. I one zaista procvetaju od usporenog čina
ulepšavanja, na vulve mislim. Neke imaju i dlačice, što je medicinski
definitivno zdravije. To zbog infekcija, a ovde se baš može zakačiti neka
ozbiljna, prljavština je na sve strane, mada se svaki imunitet stiče
suočavanjem i konačnim ogluglavanjem na problem.
Potom oni nose masku.
Čini mi se Sokratovu. Ili ipak onog koji mi je u naslovu, svi mi ti stari
Grci liče. To je onaj čuveni mudrac koji je jednom prilikom izjavio:
“Ženite se u svakom slučaju. Ukoliko dobiješ dobru ženu bićeš sretan;
ukoliko dobiješ lošu ženu postaćeš filozof “. Da li je Jan Fabre srećno
oženjen ili duboko nesretan filozof? Poruka je sigurno skrivena negde ispod dasaka koje život znače.
Mlečno bela gusta
farba sliva se niz njihova gola tela. Nesrećni su. Nesreća uvek klizi na telo,
čineći te prljavim, lepljivim, bespomoćnim. Želiš da se opereš, ali je njena
tekstura i težina brža i jača od tvoje reakcije da je izbegneš.
Gola, živa telesa u
odeždi kipova se tresu. Unutrašnji napon se prazni. Bolje je da se ne dodiruju
jer povezano strujno kolo izaziva kratke spojeve. I smrt. Diode i elektrode.
Oni su u sedećem,
stajaćem, ležećem položaju, goli. One im prilaze i škrope ih svetom vodicom po
genitalijama. Da im kite budu zdrave, vesele, debele i prave. Da budu dugovečne
i korisne. Potom im raspoređuju svećice po udovima i glavama, zarad
osvetljavanja njihove fizičke i duhovne lepote koju ne sme progutati mrak.
Estetika prelazi u
viši nivo. Umesto sebi, one sada njima lepe latice po očiglednim mrtvuljcima.
Sve klonulo od umora. Za uterivanje snage, prava operska u beloj odori,
poput Afrodite, im poje. Muzika je muza podizanja.
Žudnja, strast,
izazov, ružnoća odbijanja. Tri ogoljena cveta izeđu šest nogu, sa već poznatim
laticama oko fontane života, uporno beže od njegovog oprašivanja. On ih
besomučno po sceni juri, jer mu se nude, ali pokvareno ženski ne daju.
Pokoleban, ponižen, potonut, odustaje. One mu prilaze i poput oktopoda vešaju o
vitko telo koje počinje da posrće od tereta. Svaki je muškarac nosač, a žena
pijavica.
Čajnici na struju iz
koje izlazi para koju treba udahnuti. Aromu koncentracije i bistrine. Nju
ugrožava magla. Zavesa koja život čini nejasnim, a staze i puteve nesigurnim.
Ipak, tu su džigerice. One su simbol trpljenja, i izdržljivosti. Ukoliko je
sami sebi ne pojedete ili ne dozvolite da drugi to učini, imate budućnost.
Glavni glumac je
lanac. Oko njega se prepiru i nadvlače ga sada sporedni akteri, muškarci i
žene, boreći se za prevlast, pobedu, imanje lanca. Jer imati lanac u svojim
rukama, znači imati vlast. Nad drugim i nad životom. Znači pobedu i oružje u
rukama. Od umora sedaju na pod i ližu voćne sladolede. Hladno pročišćava misli.
Na scenu stupa žena
koja je u posedu lanca. Besno mlatara tim oruđem, tražeći svoju pravdu. I
smisao protkanim kroz karike. One život čine pletenicom bez suvog grožđa.
Dvojica. Gologuzih.
Jedan zavlači svoje prste, šaku, u guzove drugom. Simbolika uvlačenja u anus
onom ko ima moć. Ali, treba se uvući ceo. Tada je sigurnost obećavajuće
sigurna. Duboko, prožimajuće, prosvetljujuće iskustvo.
Oporavljene, iako
nebitno da li žive ili plastične, biljke ponovo postaju cilj. Tema nad kojima
hemičari i fizičari vrše eksperiment provere izdržljivosti. Nauka menja
suštinu, pronalazi odgovore, čak i za pitanja koja još niko nije smislio.
Uništenje je osnova novog rađanja.
Dream time po drugi
put. Oblaci u vidu vreća za spavanje sa svojim čaurama, mirno plove po sceni.
Gimnastika,
razmrdavanje, nešto nalik na publiku koncerta trance muzike, ali definitivno
nedostaje pratnja Armin van Buurena. Veliki propust.
Polugole Venere vade
bele trake. Nekima izlazi iz ustiju, nekima iz super zvezde. Trake su različite
dužine, možda u zavisnosti od dubine svemira. Ili zbog starosti mraka. Bele su
jer su simbol devičanstva, savršenstva, svetlosti. I kazuju mnogo o iskonskom,
sadržanom u ženi. Mnogo različitih jezika. Engleski, francuski, grčki,
italijanski. Svet je internacionala. I razumemo se, čak i kad ćutimo. I
ne razumemo se, čak i kada pričamo. Trake koje su ispale iz svojih izvora
bivaju vezane oko njihovih sjajnih čela. One postaju boginje. Besmrtnice.
One imaju prava da se
hrane iznutricama lešina. Humanoidnih i animalnih. One mogu da se njima ogrću,
miluju ih, kidaju, spajaju sa svojom kožom. Mogu i da ih pojedu ako žele.
Možemo biti ne samo hrana, nego i birati čijom krvlju i truplima ćemo produžiti
svoj život.
Novi krug snova, osim
jedne koja ulančana pleše. I sa teretom koji obavija, može se igrom suočavati.
Nijedan lanac ne može biti prepreka letenju bez krila.
Ona sedi i
nonšalantno pipa svoje nestidljive dlačice dok joj se iza leđa primiče, sa već
ranije spomenutim lepljivim belilom po telu, sapatnica malenih opuštenih grudi
koja ima platnenu kobasicu sa jajima među nogama. Ima i par noževa za pojasom i
u ruci. To je feministkinja, borkinja za ženska prava. Iako obigrava oko
obične, neprosvećene i nesvesne svoje potčinjenosti žene, delujući preteće,
sečiva grubo zabada u pod, kao ljuta žena u muškarce koje mrzi. Iskaljena,
srećna igra sirtaki. Ona sa razjapljenim dlačicama diše sa olakšanjem, jer nije
žrtva, i jer ima ko da joj čuva leđa, makar satarom i na silu.
Oni su sada žene.
Obučeni u haljine. Obučeni u šminku. Obučeni u telesnost XX hromozoma. Oni mogu
biti i žene, samo ako hoće. I one su sada muškarci. One su snaga veličine XYX.
Simbolika jedinstvenosti Jina i Janga, i nesputanih izbora. I transvestitije
koja s neminovnom dozom bola koji je sastavni deo rađanja novog, doživljava
katarzu.
Opet zelenilo. I
zemlja. Dodir sa prirodom koju je potrebno zauvek spojiti sa ljudskim. Samo
tako može da preživi. Priroda ili čovek?
Razapeti lanci između
njih(oni) i njih(one). U parovima su, vezani njime. Neraskidivost kao
uslov za džandrljanje i podupiranje u starosti kad deca, ako ih ima, odu.
Gvožđe kao preduslov okova oko prsta. I relativnog spokojstva da se leš ne
raspada mesecima dok ga jedu pregladnele mačke jer ne postoji iko kome je
bitan. I naduslov da se može produžavati ili skraćivati, dodavanjem ili
oduzimanjem dužine, po potrebi i po intenzitetu osećanja. Ali da, neki su njime
sputani. Neki ga čvrsto privijaju.
Maslina – Simbol
Božanske brige za ljude. I snage, koju je potrebno dobro međusobno utrljati u
preumorna tela. Homerovo je to tekuće zlato, a i dobar melem za podizanje
odanosti i vernosti po Odisejevom i Penelopinom iskustvu. Najbolje je kožom
upijeno ako se valja po podu, u duetu sa svojim parnjakom.
Ali život nisu samo
masline. Život su pre svega boje. Šarenolikost smisla gde ništa ne sme da
preteža. Treba se prepustiti vatrometu, dozvoliti da te poprska strast,
kreativnost, idealizam, harmonija, inteligencija, misticizam, težina i vrlina.
Treba proći ispod duge, ne zaliti se jedinom bojom kojoj tvoja srž stremi. Jer
je pasioniranost, nepromišljena usredsređenost, odanost – gubitak.
Njih četiri. U odori
Eve, dok još nisu poslušale zmiju i zagrizle voćku. Sa akvarijumima kao
matericama koje će iz sebe iznedriti smisao. Jedna po jedna iz svojih
breskvica, neznatnim naporom izbacuju po jedno drveno jaje. Izbacuju svoje seme
koje će se u plodnoj vodi očovekovečiti. I ovaj, naš, poseban, svet
učiniti nezamislivim đubrištem na kome opstaje samo najupornije cveće. I masa
korova.
Kraj.
24-časa frenetične
igre kroz koju je prožet smisao prošlosti, sadašnjeg i onog što dolazi. Delo
koje (raz)otkriva sav jad, znoj, lažnu krv i prave suze, očaj i sreću,
mahnitost i nežnost zrnevlja ovog našeg univerzuma. Magija je bacila
publiku na kolena i ubrizgala joj delirijum iz koje se neće dugo izbaviti.
Aplauz obožavanja. Divljenje sunovratu čovečanstva koje je zapravo Feniks
umotan u prevarantske rite, koje će odbaciti i još jače odleteti u nebo.
Beogradska publika je rekla veliko DA i gospodina Fabrea simbolično
krunisala maslinovim vencem. Osvojili smo Olimp. Zajedno sa akterima koji su
pomerili granice fizičke izdržljivosti i skoro latentne mutavosti, osim ekscesa
urlanja, vrištanja, orgazmiranja, nekoliko emotivnih monologa i visokog C kao
intermeca, uspeli smo da zgrabimo zlatnu medalju za izdržljivost. Dodatni bonus
je i sertifikat o dosegnutom stepenu intelektualizmičnosti koji su dobili svi
aplauderi i ponosni posmatrači ove….baljezgarije.
Tačno je da sam
utrošila 45 minuta za prelet preko svih 6 delova ovog nazovi umetničkog
performansa na YT-bu, jer je još tačnije da ne bih provela dan i noć da otpratim
išta slično i pored sve ljubavi ka pozorištu (ne mogu da zamislm termos,
četkicu za zube pod miškom, sendvič u tašnici, i bauljanje od neispavanosti od
čega počneš i da haluciniraš na kraju). Tačno je da sam bila zaintrigirana
tekstovima iz novina i komentarima svake vrste, i poželela da barem malo imam
uvida o čemu se radi (nisu bili presudni visuljci koji igraju u ritmu
sirtakija), te tako sama donesem neki sud, iako su sudovi iz ruke pasivnog
posmatrača (tj. onog kog ne zapljusne pravi znoj i pokret uživo) možda
osakaćeni nedostatkom nečeg onog, što samo oči u oči može da dâ.
Tačno je da je bilo mesa (svih vrsta, i krvi, i razvlačenja) na izvol’te,
ali Bože moj, pa nismo od juče, znamo kako šta izgleda, nećemo si iskopati oči
sa par manje-više tvrdih kolaca i manje-više odlakavljenih pica. Tačno je da su
glumci i glumčice u dobroj formi, da bi mogli komotno u vojsku s obzirom na
stepen pripremljenosti i izdržljivost, telesno najvećma prijemčivi za očni
aparat, imaju savršenu gestikulaciju i mimik(ričk)u transformaciju mada je
gomila radnji bila repetitivna i ne naročito inventivna (osim onih pokretljivih
jaja u poslednjim minutima, što je za respekt i promišljaj kako te žene nikad
neće imati problem sa nevoljnim oticanjem mokraće u starosti). Tačno je da je
lepota u oku posmatrača, i da se o ukusima i te kako raspravlja, jer sam tačno
sigurna da sam s ovakvim mišljenjem upala u grupu primitivaca koji ne shvataju
poentu. I da za mene, kako rekoše dubokoumni, poznati kritičari koji su od
silnih utisaka posle predstave plakali i gutali sline od tolike lepote, nema
spasa osim da se vratim tamo odakle sam došla – u pravi srpski rijaliti sa
Macama i njihovim prostačkim sisama koje Homer ne bi pogledao. Tačno je da
nikada neću shvatiti autora koji već skoro 30 godina briljira alternativnom
pozorišnom scenom i čija se karijera bazira na specijalnim scenskim
eksperimentima koji podrazumevaju bacanje mačaka niz stepenice, puštanje žaba
po pozornici, pranje čarapa u kofama, lupanje presamićenih golih ženskih pozadina
pred gladnim tuđih guzova očiju, crtanje slika sopstvenom krvlju (što je mnogo
veći podvig od onog Tima Patcha, nazovi Pikasa II, koji stvari iscrtava svojom
alatkom po platnu), sopstveno zatvaranje na tri dana i noći u belu kocku koju
je iznutra iscrtavao hemijskom. Poznat je i po svojim vajarskim delima, u
kojima preovladava mozak (volela bih da proučim njegov, i ako nekom bitnom to
isto padne na pamet, neka reaguje, valjalo bi da se isti turi u formalin i
podrobno ispita). Kuhinju mu je projektovala posestrima po egzibicionizmu i
glupostima (koje su mi, priznajem, nekada bile intrigantne, ali sam u
međuvremenu postala konzervativna primitivka), naša a tuđa – Marinče Abramovič.
Kad smo već kod toga, ima li u toj kuhinji dovoljno satara, noževa i tiganja za
pohovanje mozgova, i zamrzivača za posledice onolike fascinacije džigericama i
krvlju? Tačno je da je on multimedijalni umetnik, da ne brzam sa znacima
navoda, i da uspeva da spaja operu, dramu, i balet, i da ne ostavlja
ravnodušnog nikog (pa ni mene, koja se u par navrata toliko smejala, i dizala
obrvu i želudac na pojedine iščašenosti), i da za sve to osvaja nagrade, i da
će umreti slavan a ja ostati samo bedno piskaralo koga čita par slučajnih i
nekolicina vernih prolaznika. Tačno je da ovde na primer mnogo toga fali, na
primer – zašto publika takođe aktivno ne učestvuje, skida se, urla, premazuje?
To bi pomoglo na interaktivnosti i nepostojanju barijere, jer su jedni
egzibicionisti a drugi muljatori koji se naslađuju (dvoličnjaci u pravom smislu
reči). Gde su prave životinje, deca, crnci, žuti u ovome? Fail!
Tačno je da na sve
ono što on radi mogu da kažem samo jedno – pa, ili – i?
I da se zapitam, da
li je mera intelektualnosti u razumevanju onog što većina ne kapira ili mu se
(poput mene) ruga jer ne ume da kopa po slojevima kao što Intelektualac ume? Da
se zapitam, dokle diletantizam i šokiranje banalnostima može da ide? Da se
zapitam, zar umetnost ne postoji da bi joj se divili i hranili se njenom
lepotom, koju ipak ne čine golotinja bez svrhe, primalni krici i krv, makar kao
obojena voda, i pokušaj ubeđivanja da se grčke ili bilo čije tragedije mogu
prezentovati i na ovakav način? Da se zapitam, da li bi se mogli poslati
srednjoškolci ili studenti FDU-a, da ne pročitavši originalna dela odgledaju
ovakvu i slične predstave i razumeju baš sve što su neke Odiseje, Antigone i
ostale starovremske napisane dogodovštine imale da kažu? Da se zapitam, da li
ta ista umetnost našu strašnu, ili prihvatljivu, ili u mnogim aspektima lepu
stvarnost, mora da ubljuzgavi do besmisla i da ako ne misliš da je taj pristup
u redu, da je sa tobom, i zbog tebe takvog sve naopako? Da se zapitam, gde i
zbog čega sve brže nestaju reči među ljudima i za ljude, i da se sve više
život, pa eto u neku ruku i ovaj pozorišni, manifestuje slikom (najbolje nekom
šokantnom, intrigirajućom, o kojoj će se pričati, lomiti koplja i odrvenjeni
jezici)? Ovo Bitefovsko Epsko putovanje, izazvalo je mnoga zapitkivanja u mom
nerazumnom umu.
“Kritike sa desnice u
vezi s predstavom ‘Olimp’ su bile bedaste i tupave i svako je mogao da ih
diskredituje malim prstom, ali kritike sa levice nisam očekivao, mada su takođe
banalne”, kazao je Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor Bitefa. Kao
bedasti i tupavi desničar, zaključujem da ću se ipak držati isključivo, i samo,
iako nažalost retko jer sam tako u nemogućnosti, nekih predivnih predstava zbog
kojih vredi odsedeti dva a ne 24 sata. Otpratiti ih bez daha, otplakati malo
tokom izvođenja, i biti pod njihovim utiskom ko zna koliko dugo. Zahvaljujući
pravim glumcima, čarima njihovih dočaranih reči i pokreta, smislu koji je očit,
težini koja je spojiv deo…i to se desilo. Hvala Proviđenju na nekim
putevima i prilikama.
I? Predstava "Olimp" je po mom
mišljenju jedno obično sranje. Shitina, što bi se reklo. Desnica mi se
pozlatila. Prijatelji dragi, ako čitate ovo i ako sam vam povredila ukus,
šteta. Maski nema. Nepokajnica.
A kome je volja, može
evo uz čaj, pivo, mleko ili špricer, biftek ili ramstek, uvaljen u jastuke ili
na hoklici, na miru, za džabaka da pogleda ovaj ogled. Samo prvi deo,
ostali se mogu potražiti okolo:
No comments:
Post a Comment