Željo moja, kako ćemo?

Ode. Bespovratno. Osim u povremenim (o)sećanjima koja umeju da pritisnu. Bledim ili intenzivnim, u zavisnosti koliko je kome sreće i tuge donela.

Moja 2017-ta je bila šuplja. Kao šupalj zub kome naleti hladnoće donesu neprijatan bol i podsećanje da treba zalečiti stvar, i to ne na neki bapski, laički, alternativni način, nego onako - stručno, kako se neprijatnost ne bi vraćala i produbljivala. Uklanjanje "karijesa" struganjem, punjenje napuklina "amalgamom", čak i ekstrakcija truleži kao nužnosti. Možda sam je naskroz izmalerisala time što sam tu ponoć na prelasku iz 16-te u 17-tu svesno i odlučno prespavala, preskočivši bučni prelazak iz jednog u drugo "stanje", bez onog laganog skoka iz sadašnjeg što prelazi u prošlo, a onda pravo u blistavo buduće.

Onesvešćena snom ušla sam u tu 2017-tu, dakle potpuno nepripremeljena za novo, bez prošaptanih želja i sa određenim očekivanjima. Odatle i promaja, od koje ono silno žiganje po celoj konstrukciji tokom skoro svih 365 buđenja. Tinjao je neki neprijatan osećaj od samog početka da će godina biti bedna. Slutnjama se treba pokloniti, ne omanjuju. Doduše, bilo je dugih putovanja sa svrhom, osećaja povremene korisnosti mada ne i ispunjenja, leto nije bilo vruće već mlitavo toplo, jesen je otpustila neke bleđe, skroz čudne boje, proleća se već uopšte ne sećam, a prethodne zime samo po lošem padu koje se po bliskog završilo pozitivno, kao i po interesantno dobrom vezanom za mene, ali potonulog u mulj usled... (čime je dobro izgubilo lepotu i važnost...no kad razmislim - dobro je uvek dobro, bez obzira na sve...to je baš bilo DOBRO). Neki veoma bitni ali ogrezli u vešto prodane mi laži su umrli, dok pod istim imenom, sa istom fizionomijom, na istoj adresi, kao original i slika neprijatne istine i dalje žive. Neka poznanstva su zakržljala (naravno da preispitujem čijom to krivicom, ali je treba svakako i uvek pripisati sebi, bolje je tako), neka koja su se prijateljstvom zvala pokazala su se da to nisu ni bila - samo su se takvim činila, dok neka i dalje lepo traju (hvala im na tome). Neki dragi ljudi su se kao titani borili, a i dalje hrabro bore protiv opakosti koja im razjeda telo, a ja i dalje pokušavam da shvatim odakle im tolika snaga. Pročitala sam mnogo knjiga, pogledala dovoljno filmova, nacrtala 20 (samo!...tužan broj :( crteža), osvojila u dublu sjajno srebro, slabo fotografisala jer su motivacija i dobar objektiv usled lomljave otišli u kantare za djubrare, zaokružila deseticu, usnila neke dobre ideje za priče, osujetila lenjošću par dobrih ideja, neprežaljivo propustila tri koncerta, pomalo vežbala dok me nisu zabolela leđa, šetala sama kroz šumu oslušujkući tišinu i sopstveni strah, gledala pozorišnu predstavu JDP-a koja je urezala neizbrisiv žig na emocije, doživela apsurdnu priču na putovanju koja me je učvrstila u ranije labavim stavovima koje bih ipak opet prekršila, slomila volju, dopunila svoju biblioteku, prešla na crno-belo sa potencijalom nečeg trećeg u detaljima (kažu da crno i belo nisu boje...a značenje imaju...možda je to odluka o bezbojnosti?), nadala se beznadežnom, napisala par tekstova za ovaj blog, pozajmila jednu informaciju, spalila tiganj a umalo i celu kuhinju ali je prisebnost bila jača, pokušala mada ne uspela da očvrsnem duh do nivoa titanijuma, aktivirala sedmu i zablokirala par drugih čakri, inicirala korisnu i  neophodnu peticiju u ulici sa neizvesnim ali valjda dobrim ishodom, virtualno se asocijalizovala i realno povukla, zavolela nekada neželjenu hranu, propila pivo, konačno ali konačno ali konačno shvatila šta hoću a ne samo šta neću, klimavo rešila da ne pravim ijedan plan koji bi preskočio jedan dan (sadašnji)... i potpuno budna ušla u 2018-tu. Na sebi sam nosila nešto crveno, na, i za radost. I poželela samo jedno. Jedno što znači baš sve. Usput ipak shvatila da je šupljina samo drugi naziv za vreme osvešćivanja. I to je malo? 

Papa Franja je inače danas poručio svim novogodišnjacima da ne dozvole da im slobodu nagriza banalnost konzumerizma, buka reklama, bujica praznih reči i svemoćni talasi praznog naklapanja i zaglušujuće dreke. Preporučio je da se iza sebe ostavi beskoristan prtljag svake vrste kako bi otkrili ono što zaista vredi i krenuli iz početka. I dao recept u vidu svakodnevnog izdvajanja trenutka tišine u cilju približavanja Bogu. Apsolutno saglasna po svim tačakama sa gospon Franjom. Treba zaboraviti na tv ili barem na njegove najtuplje pokušaje obrlaćivanja, na socijalne mreže kao merilo sopstvene važnosti, besmislene ulepšane slike i uplive tuđinaca o kojima "znamo" više no o onima pokraj sebe, na loš humor i praznu zabavu, na lažna obećanja i nemoguća ostvarenja. Odbaciti svu nepotrebnu odeću, stvari, uspomene, reči, i ljude kao stare kofere a koji više nisu u stanju da sačuvaju i podrže ono što je naša suština. Ukloniti sve ono i one što ne volimo, i što i koje ne dotičemo. Odbaciti prošlost iz koje se ništa nije naučilo. I budućnost koju unapred izjeda laž i praznina. Obavezno sadašnjost koja samoobmanjujuće pevuši. Odgurnuti bol koja se ne mora trpeti. Prihvatiti svaki izazov i nagoveštaj lepog. Gledati u nebo, horizont i zemlju da se ne razbije nos. I zaista...uroniti bar nekoliko trenutaka u tišinu svaki dan, kako bi se približili ... Onom... u sebi. I onima oko sebe.

Jer je čovek bez želja kao i leto bez sunca, zima bez snega, jutro bez doručka, auto bez kočnica, muke bez nauke, žurka bez muzike, ljubav bez nesanice, bojler bez tople vode, djak bez kečeva, jelo bez soli, palačinke bez krema, trening bez znoja, blog bez posta, mobilni bez kartice, model bez fotošopa, iks bez oks, forma bez suštine, akcija bez udvaranja, avion bez pilota, veštice bez magije, internet bez konekcije, tatoo bez kože, kuća bez krova, rijaliti bez ološa, soba bez vrata, slava bez praseta, muzika bez ritma, Kinezi bez pirinča, Melanija bez Trampa, košarka bez crnaca, žena bez pozadine, gaće bez čipke, oko bez sjaja, muškarac bez brade, žena bez ukusa, Eva bez jabuke, države bez diktatora, književnost bez Rusa…- NIŠTA.

Želim da poželim, što bi rekli naručioci želja, čestitki i pozdrava. Ali ne uz pesmu, i sigurno bez čestitanja i znojavih zagrljaja. Samo hoću čistu želju. Golu, savršenu, jaku, neuprljanu, jedru želju. Sa njome se može baš sve.                                                                                                     

Zadovoljavajuća meni 2018-ta! Budno dočekana snom o željama (valjda) otrgnutih od (pomalo) dotaknute smrti. Pardon - promaje :).  Srećna i svima Vama koji ste (mi) tu. Koordinate Vaših pozicija se vide i osećaju. Posebno srećna svim borcima za život i zdravlje. Srećna i brojnom napaćenom, tužnom, siromašnom svetu. Ostacima želim da sami izmole svoju ovogodišnju vreću, za njih nemam novogodišnju sveću.