Vera u Nadu

Troje ih je. U stvari, na hiljade ih je. Desetine hiljada. Na milione. Možda i milijarde. Sa svesnošću, ili tek nabreklim zrnom zla koje će se razviti u pakao. Ko zna odakle začetim, ali sa istom namerom – da donesu kraj.

Moja prijateljica danas po drugi put, ušavši u drugu godinu borbe, pokušava da ukloni mrlje zlurade pošasti, izazivače crnih slutnji. Ljudi u belom znaju šta rade, osim što nisu sigurni da će njihova veština, napor, znanje, uspeti da se usaglase sa našim molitvama za njeno zdravlje i omogućiti najbolji ishod te bitke. Kada bi rešenja ležala u najupornijim pokušajima i najjačim željama, pakao bi bio poražen. Ali žilavo kopile ima svoj prljavi cilj iako je napadnut hemoterapijom, posebnim čajevima, pilulama, hranom, ljubavlju najbližih, snom, šetnjama, jogom, suzama, smehom, naredbom. Ošamućen tom silom vreba svaki pomak svoje žrtve i lelujav uspeva da ponovo stane na noge, i opet udari ne obazirući se na pravila igre… a valjda pametniji treba da popusti. Ali ne, pakao ne može da bude pametan, jer u zlu nikakva mudrost niti obzir postoji, zato i ne posustaje. Demonstrira pravo jačeg iako glupog u svojim nasrtajima. U tome prečesto uspeva ali neretko biva uništen, sveden na mrsku gadost koju je bilo teško ali ipak moguće savladati. I zato ja najpre verujem Njoj, a ne paklu. Zato što znam da voli život više od svega. I da je isto tako od tog života podjednako voljena, jer je uspeo da joj podari toliko toga lepog i toliko onih koji je neće dati tako lako.

Moj bliski rođak danas, ušavši u peti mesec borbe, pokušava da jede, popije zdrav napitak, stane na noge, svesno i razumno razgovara sa svojim najbližima, trudeći se da konačnu i otvorenu presudu lekara odloži za izvesno vreme. Preteško ide. Zlo je toliko ojačalo da iole poznati tretman ne može da pomogne. Nije dovoljna ni ljubav sestara, braće, starog oca koji bi mu odmah poklonio sopstveni život kada bi se moglo trgovati time. Niti njegov dobar plan da omogući i dočeka da mu deca odrastu. Ostaje samo tračak ničim, ili ipak nečim, podgrejanih nada u makar privremenu nadmoć života. Taj plam je leden ali jedini izvor svetlosti. Čekanje od koga se grči svest o smislu.

Moje, i ne samo moje, pozorišno veličanstvo Glogovac, danas i nedeljama iza, pokušava da nauči najozbiljniju i najveću ulogu svog života – Ubicu zla koje je u mnoštvu izabralo baš njega i uvuklo ga u ring. Samo pre tri meseca, odgledala sam najlepšu pozorišnu predstavu u svom životu, “Hadersfild”. I njega, koji je kao i uvek u svemu što glumački čini – briljirao. Kada ne možeš a da ne zaplačeš, kada se naježiš od emocija, kada osetiš da neko, tu nadomak, na par metara isijava neki realan život i biće, kada te uvlači i komada sa svakim gestom i izgovorenim, kada razmišljaš o svemu ne satima, nego danima nakon predstave, shvatiš koliko neko može da bude savršen u onome što radi, i ne samo da te to savršenstvo ponese, nego i raznese. I sada taj Neko, zajedno sa prethodnih dvoje, sa hiljadama, milionima, milijardama nosilaca klice, stoji na poprištu borbe za dah, produžetak, ritam srca i duha, dug prema sebi i drugima. Vodi zapravo pravi, veliki rat stavljajući kao ulog najvredniju stvar koju ima – svoj život.

O mučnom je teško pričati. I pisati. I razmišljati. I definisati ga. I razumeti ga. I opravdati ga. Držimo se poput utopljenika slamke koja bi značila spas. Verujemo u stvari koje su unapred osuđene na propast. Odbacujemo opciju predaje. Natičemo masku smeha kada bi urlali od nemoći. Prebiremo po tačkama koje možda znače greške koje su možda mogle da se izbegnu. Bežimo posrćući. Hrlimo nadajući se. Čeznemo za samo još nešto vremena u kome bi moglo da se završi isplanirano. Nadamo se da će se To predomisliti i ostaviti nas iznurene ali spašene. Pokazujemo razbijene zube i ranjene pesnice, nokautirani bezočnošću bolesti koja prinosi žrtve Smrti. I verujemo da kraj u stvari uošte ne postoji, i da ćemo se sigurno opet probuditi i sresti sa onim do koga i čega nam je stalo. Neka boli. Neka kinji. Neka lomi. Proći će.

Njih troje, hiljadu, milion, milijarda neće izbrisati nijedna životna drama. Oni će i dalje glumiti sebe i odigrati svoje živote na najbolji način, čak i ako zavese padnu. Svi mi. Sa klicama zla, ili dobra koje nosimo u sebi. I paklom i rajem kao slikovnicom sveopšte stvarnosti.

Samo molim… i želim… da za sve bude mnogo lakše, čak i uz saznanje da je samo jedno moguće. A nije. Sve je moguće. Pravo je verujućeg. I moje.