Pobediš

Kada Čovek ode - strašno je, tužno, potresno, nepojmljivo, besmisleno.

Kada Čovek ode brzo i neočekivano - teško je poverovati.

Kada Čovek ode tiho - mučno je.

Kada ode Čovek koga iz ovog ili onog razloga voliš, ili poštuješ, i čak ne znaš ali prepoznaješ da je itekako Čovek - bolno je.

Prethodni tekst u blogu sam napisala verujući. Ovaj tekst pišem jer je vera tragično nepouzdana. I zbog toga što mi je zbog jedne, prekjučerašnje, smrti već treći dan mnogo teško. Teskoba ovakvog intenziteta (u vezi poznatih, uspešnih u nečemu ličnosti) desila se još samo tri puta, iako je tih "javnih" smrti bilo napretek. U njima je zablistalo nešto drugačije, i nešto previše blisko. Prepoznala sam Ljude koji su ne samo iz života iščupani pre nekog prosečnog "roka trajanja"... onog kome se svi nadamo uz poželjnu grešku plusiranja, nego i iz naših, običnih života kojima su oduzeli dar lepote svog davanja. Otišli i ostavili nas bez daha udarcem u pleksus koji presamiti. I vere da dobro uvek ima više šansi. Ovim kao da sam uprljala sudbine nekih drugih koji su poživeli, bili privilegovani da traju, ili ispali dobitnici premije zvane starost. Ne, poenta nije u tome. Poenta je da nešto sprečava da Dobro bude dugo prisutno, da se razvija, da se iz njega uči, u njemu uživa. Kao da ti strašno nekog otme kako bi ga tako vrednog  prisvojio, a tebe ostavio da sumnjaš kako samo ružno, nedostojno, banalno uspeva da opstane, dok i njemu ne dođe kraj, ali prekasno jer je već pustilo otrov i uprljalo suštinu. Neistina... mnogim Dobrim je uspelo da se u trajanju izjednače sa nedostojnima, da se razviju, da se od njih nauči, da se u njima uživa, i opet s odlaskom žali što život ne traje još toliko da bi se sve to udvostručilo i produbilo. Samo sam sada ubijena u pojam. I još uvek neotrežnjena udarcem istine koja govori da nešto više ne postoji. 

A šta ako bih stvari gledala drugačije? Kao privilegiju. Kao poklon života nama da  poznajemo nekog takvog, da smo delili isto vreme i prostor, da nas je dušom pomilovao, uvukao se u naše misli i srce i tu ostao zauvek, da nas je ipak naučio nečemu i za to kratko vreme, da ga treba slaviti kao donosioca lepote i dobrog a ne smatrati žrtvom nemilosti, iako je moglo malo drugačije. Da i sa tim malim treba da budemo zadovoljni i da iz toga izvučemo neki nauk... da budemo bolji, da se organizujemo drugačije, stremimo savršenstvu koje je nedostižno ali kroz njih opipljivo, da kontrolišemo svoje zdravlje, budemo uz bliske, ne traćimo svoje vreme, i da dajemo bez zadrške. Zapravo... plačem za Ljudima, i Čovekom koji je davao bez zadrške. Za Čovekom koga je vodila i oblikovala strast. Koji je tu strast izlio u ostvarenja na koje nisi ravnodušan. Koji se hranio potrebom da razmenjuje energiju i istu neštedimice trošio, obnavljajući je novim strastima. Ko je postojao zbog drugih a drugi postojali zbog njega. Plačem za nestalom suštinskom Dobrotom. Za retkom čestitošću i moralnom čistotom o kojoj pričaju oni koji su ga lično poznavali. Za promišljenošću, nežnošću i čvrstinom. Plačem zbog smrti  neukaljane i veličanstvene ostvarenosti. Takvih je premalo. Ili ipak dovoljno, samo malo zaklonjenih od planine bezizražajnosti, bezdušja, banalnosti, bezobrazluka, gluposti.

I svi oni odu u duboku tamu, toliko visoko da ih samo vidimo kao zvezde koje trepere na nebu, ćuteće i  daleke, ali dostižne od strane istovetnih. Ne trebaju se bojati onih "planinskih" koje će zauvek progutati kosmičke crne rupe. Baš zato mislim da na ove zemaljske, realno bolne gubitke treba probati da se gleda drugačije. Utešno nije, niti lako prolazno u svojoj težini. Ali čovek ima izbor. Da se raduje onom za šta je imao sreće da mu se pružilo, i ne zaboravi da su stvari i ljudi prolazni. Ili da nariče i oplakuje ne samo drugog, nego i sebe što je ta prolaznost neizbežna. Za sreću je dovoljno mnogo manje no što izgleda. Samo što sreća baš ume da boli.

Ne želim da budem patetična. Povod je dovoljno neprijatan. Osećanja previše uznemirena. Samo sam morala sebi da objasnim tu nepredvidivost, naglost, nužnost preranog nestanaka Ljudi. I gde leži lek za ispunjenje praznine. Sigurno nije u vremenu, niti u zaboravu.  Valjda stvari saznamo kad dođe vreme.

Putniče mili, imena nebojažljivog, duha jakog, uma dubokog, srca širokog, svoju si  zvezdu davno osvojio. Zaista sam srećna što sam te neslučajem srela, tvoju glumačku virtuoznost upila, i da ako nešto neću zaboraviti, to je upravo sve ono što se desilo pre onog juče. Pre dana kada si otišao bez uvek zasluženo izazvanih ovacija, i naprotiv suprotno - izazvao muk. Mogu da odlučim da se nije ni desio. Zašto da ne? I ti u stvari pobediš i pored izgubljene bitke.