On
izgleda obično. Obično je utreneren u trenerku. Ili umajčen u majicu. Ili
uduksan u duks. Ili ubačen u najskuplje odelo sa kravatom. Obično ošišan
obično. Obično nosi patike ili cipele. Obično koristi prevozna sredstva da bi
stigao do nekog običnog mesta. Obično se vozi svojim dobrim autom ili čak ima
svog pilota. Obično je bez posla, ili sa poslom koji bi mu oteli. Obično je
privlačan, ili neugledan. Običan čovek. Sa izuzetkom onog neobičnih manira i
neobičnih namera. Neobičnije rečeno - manijačkih.
Manijaka
ima svakojakih. To nisu samo oni koji prolaze kroz crveno, kupe na haubi pešaka
sa pešačkog, trube kao mahniti, pretiču preko pune, urlaju uz podignutu pesnicu
izbačenu kroz prozor. Nisu samo oni koji ubijaju pogledom za svaku im upućenu
reč. Nisu samo oni koji bacaju svoje đubre preko terase, auta ili ispred
ulaznih vrata. Nisu samo oni koji se guraju u redovima i uspevaju da zafrknu
sve. Nisu samo oni koji disciplinuju nastavnike, lekare, policajce, majstore,
ali i đake, pacijente, prestupnike, klijente. Nisu samo oni što po haustorima i
osamljenim mestima vrebaju slučajno žensko da mu pokažu svoju napaćenu i
usamljenu stvar u gaćama. Nisu samo oni koji pištoljima i puškama slave
rođenja, smrti, razočarenja, unapređenja, ili ništa nego samo onako. Nisu samo
oni koji u nedostatku svojih života uhode tuđe, onako iz prikrajka ili iz
senke. Nisu samo oni koji dosadom svojih života proganjaju tuđe, glumeći
ispunjenost koja tuđim nedostaje. Jesu svi oni, i još mnogi drugi od čijih
postupaka ostaneš zgranut, pomalo ili previše uplašen, zabrinut, bespomoćan.
Jedan
takav posebnog šarma i intencija je pre sedmicu dana obično utreneren, umajčen,
upatikovan, ošišan, ušao u tramvaj. Naravno, cilj mu je bio da se preveze od
tačke A do tačke B. Ovešen o šipku, posmatrajući odsutnim pogledom svetla živog
grada u kome se okružen ljudima nekako uvek činiš usamljeno, osetio je najednom
neodoljivu potrebu da stupi u kontakt sa osobom suprotnog pola, sa nekim ko bi
mogao da mu promeni tok misli i života. Osvrnuo se okolo i sokolski naciljao
kome bi mogao da se udvara. Kako mu gospođe tmurnih godina baš nisu zapale za
oko, odlučio je da svoja htenja usredsredi na usamljenu maloletnu devojku
koja je sigurno brinula iste brige poput njegovih. Kako je lepa, zgodna, fina
za druženje, pomislio je. Ali da ipak skratim postupak, jer su reči
oduvek uzrok mnogih nesporazuma, pa i gubljenja vremena. Primaći ću se,
ispipati je i tako joj pokazati kako mi se sviđa i kako bi jednog dana mogli
postati dobri prijatelji. Ako ćuti znači da joj se dopadam. Mogao bih tu
odmah na licu mesta i da je obljubim, štaviše nije loša ideja, uzbuđuje me
pomisao da nas ove matorke gledaju. Ako pristane da odšetamo zajedno, mogao bih
je odvesti kući i pokazati joj nešto od borilačkih veština jer sam u tome
ekspert, i naučiti je kako da se brani od manijaka. Kako je samo dobro
dodirivati to mlado neotporno telo što miriše na nevinost i neznanje, na
neotpor i strah. Za to vreme gospođe u pozadini znatiželjno vire. Čekaju da
vide šta će da se desi. Rijaliti uživo, osim što nema brojeva da se glasa ko da
ispadne iz tramvaja. U sebi bučno navijaju da pobedi on jer je mlad i jak, a
ona mala glupača koja se sad tu nešto prenemaže i neće sa njim da komunicira.
Ne, nije tako. On je mlad i jak, a ona nemoćna koliko i one, ali žene su tu da
trpe. Ne, nije tako. On je mlad i jak, i ona treba sama da se brani, a sve
ostale treba da bude briga. Ne, nije tako... Čekamo da neko ovo vidi, i postavi
na internet pa da vidimo šta dalje. Ako to izostane, nije se ni desilo.
Desilo
se jer je internet na dan-dva buknuo zbog tramvajskog incidenta. Kamera je
zabeležila aktivaciju njegove moći koja doduše nije potrajala (šta ga je
sprečilo da je stavi na krkače i odnese u svoju pećinu? kad već nije vriska i
piska ostalih žena u pozadini ili štangla probuđenog majstora za volanom).
Zabeležila je i njegovu fizionomiju, zahvaljujući čemu je prepoznat od još
jedne žrtve koja je tih dana prošla s njim kroz sličnu torturu osim što je na
napad oštro i glasno reagovala. Kao i u prvom slučaju, posmatrači su ostali
gluvonemi premda ne i ćoravi. Valjda tako neki strah, ili možda ravnodušnost
poput mace pojede jezik i osećaj za pravdu. On je prepoznat u liku koji je
nekad bio faca, uzoran mladić i sportista. Ali život nanese traume i postaneš monstrum,
u stvari ne, samo običan manijak. Tada ti izađe slika u novinama i na
portalima, prepoznaju te i ubace na 48 sati u pritvor. Dovoljno da te procene i
odluče za gde si. Da li za psihijatrijsku, kućnu ili zatvorsku sobu. Obično se
sve završi u sredini, osobito ako ima logičnog objašnjenja za sve (na primer da
je devojka izazvala sama incident, ili da on nije pre toga nikad osuđivan, ili
da je preglednost bila loša a vazdušni pritisak visok), a onaj na koga je
uperen prst svečano obeća da to nikad više neće ponoviti. Naravno, dok ne uđe
ponovo u tramvaj ili bus. Mada, može i dok čeka na stanici, u redu za poštu ili
burek. OK, pritvorni sati su istekli, i gde je on sad? Internet
ćuti.
No,
ne treba da nas bude previše briga šta je sa njim jer će biti što biti mora (a
moralo bi i i to nešto jako ozbiljno, i treba, i to neopozivo). Ova priča ima i
drugu stranu. I treću. Drugoj strani je glava silom bila priljubljena uz staklo
a psiha i telo oskrnavljeni gadnim rukama prljavog uma. Onoj prvoj druge strane
su stradali nervi i uši od njegovog dahtanja i šaputanja. Nisu se dakle previše
pobunile na to, ne zbog uživanja u zamamnoj seksualnoj igri pred ne-vidljivim
svedocima, već zbog straha od njegove naknadne pojave pred ulaznim vratima jer
će kad tad da im sazna adresu, i dalje uvreženog mišljenja da se od siledžije
treba sklanjati a ne suprotstaviti, zbog opravdanog verovanja da se nijedan
zločin u jednoj tužnoj i osakaćenoj zemlji nikada adekvatno ne kažnjava. Tako
oštećena meta produžava svoju ulogu žrtve i nakon što je opasnost prošla.
Ostaje joj trauma, da se sa njom nosi i da je inicira svaki put kad joj se
primakne neki nepoznati ili čak poznati muškarac koji odašilje znake nerazumnog
ponašanja koje nije ni izazvala, ni odobrila. Treća strana su posmatrači,
pasivni učesnici događaja koji ih nečinjenjem zapravo stavlja rame uz rame sa
nasilnikom. Gledati kako se odvija neprijatna slika prinude, iživljavanja,
mučenja, omalovažavanja, ponižavanja, i pri tom ćutati, ravno je manijaštvu.
Naučnici kažu da je čovek egoistično biće kojim preovladava strah, strah za
sopstvenu kožu i sopstveno sutra. To je onaj strah koji ignoriše savest (da li
je svako ima?), koji neće da sam ili sa drugima podigne kuku i motiku i tako
spreči siledžiju da sprovodi svoj teror, koji parališe ideju solidarnosti sa
slabijim koja pak jača humanost kada joj se prikloniš. To je strah od bezumlja
koji je bio u stanju da pokori i pojedince i grupe, učinivši ih taocima nosioca
pogrešnih gena, izvitoperenih sistema i uništenih vrednosti (da li je
koncentracione logore hranio strah?). Tako prepušten i uravnodušen na sve, taj
famozni čovek postaje korov, stvar, zarazna smrtonosna bolest koja opovrgava
sve ono što mu daje za pravo da se smatra višim od ostalih živih bića.
Možda
sam o sledećem već pisala, ali se nekako uklapa u ovu priču, pa ću svejedno
ponoviti. Pre tri godine je u jednom našem većem gradu izveden sociološki
eksperiment. Imao je za cilj da proceni ponašanje slučajnih prolaznika u
kritičnoj situaciji. Situacija je podrazumevala nju i njega. Na javnom mestu su
započeli (lažnu) raspravu, potom ozbiljnu svađu, a onda je on devojku počeo
fizički da maltretira, vuče za kosu, šamara, udara uz pogrdne reči. Eksperiment
je trajao par sati. Prolaznici su to izignorisali. U stvari, odreagovao je
svaki peti. Četvoro ljudi je žmureći prošlo pokraj očiglednog maltretiranja i
nije preduzeo baš NIŠTA. Da li je peti prišao i probao da manijaku zavrne ruku,
da mu vikne, da ih rastavi, da pripreti, da se dohvati telefona i pozove
policiju, nebitno je. Svaki peti je bio budan. Ostali su spavali i pustili da
košmar sam od sebe prođe. Nije ih zanimalo zašto on nju tretira kao psa (da je
bio zaista pas, verujem da bi panika i reakcija bila veća). Nije ih
interesovalo da zastanu i pitaju da li joj je potrebna pomoć ili bar viknu da
joj se pomogne (neki komentatori na situaciju kažu da pomoć treba pružiti samo
onom ko je traži, u suprotnom je to mešanje u lične stvari). Nije im bilo važno
jer se to njih nije ticalo. Upućeni smatraju da bi uvlačenje u nečiji sukob
mogao da eskalira i da sve poprimi ozbiljniju konotaciju (upotreba oružja na
primer). Da se uključeni tretira kao akter sukoba i dobije kaznu koju nije
zaslužio (govori se o realnim primerima iz života gde je naše sudstvo potpuno
nevine ljude upravo zbog tog svedočenja neopravdano kažnjavalo). Da žrtve
nasilnika nekada promene iskaz te da stvari treba pustiti da se završe između
sukobljenih strana. Da se može sebi natovariti beda na vrat usled odmazde.
Ljudima kojima jako verujem i čije mišljenje poštujem, postavila sam pitanje
šta bi oni uradili u takvoj situaciji. Obojica su rekla da se ne treba mešati.
Bila sam zapanjena tom izjavom. Neprijatno iznenađena. Shvatila sam da
... valjda treba samo imati dovoljno sreće da ne upadneš u takav užas, da
ako zapadneš ipak valjda ima ljudi koji će nešto preduzeti (taj neki peti, i da
pri tom sigurno ne mora da bude muškarac jer eto neki muškarci to ne vide kao
razlog da spašavaju ženu, posebno ne tuđu iako možda slađu... ali ko zna, možda
bi džentlmeni koji me poznaju izginuli u borbi da sam ja u pitanju, sic!), i da
je kombinacija indolencije, straha i egoizma (ili ipak realnog sagledavanja
stvari...ma daj!) veoma ozbiljna boljka zbog koje umiru ne samo poverenje i
vera u čoveka, nego i nada za ovaj svet. Ne znam... možda je lako biti jak na
rečima, predstaviti sebe savesnijim i hrabrijim no što jesi, mada ne bih rado
iskušavala ništa od toga (da pobegnem u gomilu koja ne vidi dok gleda). Ja imam
potrebu da vrisnem, da vapim, da očekujem da se neko trgne na nametnutu silu.
No, možda je strah zaista spasio mnogo više glava no suluda hrabrost. Možda se
sistemu i onima koji ga štite zaista ne može nipošto verovati, ali kao da
uopšte imamo drugi izbor, barem malo ako ne u potpunosti. Možda sve priče i
primeri nisu isti, ali u njima uvek postoje barem dve strane, ne uključujući
glavnog vinovnika nesreće. Na jednoj je žrtva. Na drugoj svedoci kojih uvek ima
ali se dobro kriju, da ih valjda ne stigne kob prve strane. U sredini je
manijak koga valja zatvoriti u kutiju bez svetla i baciti otvarač njegove
konzerve u slivnik. A onda mirno sesti u tramvaj i srdačno proćaskati sa
obamrlim gospođama i gospodom o lepom vremenu. Sa sobom naravno obavezno za
nesrećni slučaj poneti štikle, bakandže, biber sprej, dimnu bombu, skakavac, nepromukao
glas, neku borilačku veštinu, oštre nokte, i dobru vezu u unutrašnjim poslovima
ako manijaku slomiješ vrat. Čisto da bi spoljašnje poslove nastavio u miru, sa
verom u krajnju pravdu i svako dobro sutra.
No comments:
Post a Comment