Potpisujem

Niste čuli za nju? Nemate pojma o kome se radi? O, pa vi izgleda živite negde daleko. Verovatno na Marsu, ili u malenom iglou na nultom stepenu severne geografske širine. Ili nemate televizor. Pretpostavljam da nemate ni internet konekciju jer  sa svojim virtualnim prijateljima i agresorima ne komunicirate putem društvenih mreža nego telepatski. Slušate isključivo džez, čitate Hajdegera i Kanta,  tumačite na dnevnoj bazi južnoameričku poeziju i haiku, dok za užinu obavezno u sebe ubacujete  TED-ova naučna predavanja. Do vas nikada nisu doprli zvuci i pokreti ičega izvan vašeg sveta u kome vlada vanzemaljska inteligencija. Možda. Ali ja u to ne verujem. Prijemčivija sam na ideju postojanja vanzemaljskog života no zemaljskog u kome hteo, ne hteo, moraš da čuješ i vidiš sve ono čega se (realno) pametan stidi. Ipak, neki što žive po balonima iz kojih gledaju odozgo sav jad i bedu onih odozdo, i to sa filozofskom mirnoćom i bez tona, tvrde da za dotičnu nemaju šta da kažu jer je nikad do sada nisu videli. I šta reći no da je to dobar dokaz da ako ste jedan od tih, onda ste ne samo neobavešteni, nego i nekulturni. Da je suprotno, na polici bi već imali njenu knjigu. Sa njenim autogramom na autogramski naslov. Znali bi da je pakao jednog života (gde treba ozbiljno ožaliti i oplakati glavnu junakinju, kažu ovi što su kratko prepričali njen sadržaj) izvanredna tema za autobiografski roman za koji se čeka u redu, zbog koga se štampaju novi tiraži, za koji se zakazuju promocije i konferencije, čija je autorka barem u jednom naslovu tema dnevnih vesti, koju žene zdušno podržavaju i kojima je idol (da se sve može izdržati i dostojanstveno na svim poljima pobediti), koju kamere prate i do toaleta pa ne sme zbog finoće ko čovek ni da prdne ali sme na drugim mestima da dobije nervni slom,  zbog koga je ona ne samo rijaliti zvezda nego i piskinja iliti spisateljica. Naravno, upućeni znaju da je u pitanju čitljivo ali pre svega poučno štivo piskinje zvučnog prezimena Kockar koju je život bacio kao lopticu u rulet, i okreće je, okreće, da bi je (daće Bog) izvukao neki srećnik i oženio, a ona konačno našla svoj izgubljeni mir. Kristina, svetskije zvana Kija, više neće biti žrtva sudbine kojoj nezreli, izdajnički, frajerski muž  na njene i milionske oči uvaljuje krastavac drugoj, preživeće sve tumore i umore, sve buduće profesije koje joj se smeše, a možda, ako kucne u drvo, nekad postane i prava Ministarka, a ne samo ona pevaljska iz istoimene vokalne grupe kojoj dade svoj glas. Ne treba sumnjati da će se dočekati na noge jer je nekad bila i stjuardesa, što će reći posednica padobranske veštine koja sleće uvek pravo u centar. Žena za sve.

A upravo tu ženu oni već afirmisani pisci, kritičari i provereni intelektualci otvoreno opanjkavaju. Tvrde da je zajedno sa ostalim javnim gospodjicama (bolje tako zvuči nego reći - javnim ženama) koje su se prethodno proslavile na drugim poljima (tjuberke i rijalitke) blebećući gluposti i o glupostima, glumeći, filozofirajući, kasnije iz sebe iščupale i "talenat" za pisanje i tako sebe još više približile svojoj publici (što bi rekle novokomponovane pevaljke, a što naravno nije neistina). Talenat, netalenat, ali njihova pisana zlo-dela objavljuju veoma ugledne domaće izdavačke kuće. I oko tih knjiga se vodi mali rat laktovima i nogama koji čuškaju i gaze dok se čeka u redu da se kupe. Od toga te javne ličnosti imaju džeparac. I jednog dana će zahvaljujući tome, imati prava da udju u Srpsko književno društvo, a možda i traže nacionalnu penziju za postignuća na kulturnom polju. Ovu i slične gospodjice opanjkavaju i amateri, laici, zavidnici, neuspešni, propali, neobjavljeni kvazi pisci čije pisanje neće ama baš niko ni da pogleda a kamoli da štampa. Povećanih krvnih pritisaka i pulsa, gutaju knedle gledajući onu jagmu oko knjige koju je ona tako lako napisala, sigurno između snimanja emisija, reklama i tezgi (jer realno kad bi inače, osim ako ič ne spava), dok se njihova krčkala mesecima a možda i godinama. I ništa, da ih niko i ne oslovi. A da su pisali o svom teškom detinjstvu, da su imali partnera preljubnika, da su bili jadni, ili da su bar izmislili sve to a nekako se pre toga javno uključili na net, zaključali u ludnicu pred kamerama, ili izazvali neki skandal, podmazali, dali šta treba, već bi bilo ... Zlobnici tvrde da je njoj (i mnogim drugim izvikanim poznatim književnicama... a muškarci? oni sve umeju sami?) neko tu knjigu napisao. Ti neki duhovi pisci, ili pisci u senci, ili ghostujući pisci koji to za novac a ne svoju slavu rade, mogu u nečije ime za dobru nadoknadu svašta napisati. Hajde što ne znaš i možeš da platiš, ali da ti plate da uradiš ono što znaš onome ko nikada neće znati a pravi se da zna, greh je od svih pisalačkih najveći. Ali...

Ono o čemu sam htela da pišem nije ovogodišnji jesenji sajam knjiga. Nije ni žena glupog umetničkog imena. Ni njen pokušaj da bude ono što nije. Ni njena prava ili kriva po autorstvu knjiga. Ni ludilo mase koja je izgubila kompas i koja ne čitajući ništa upravo tripuje i tipuje na kaobajagi literaturu, te kupuje još veće ništa. Ne ni ono što nas okružuje, čineći svakodnevicu dodatno apsurdnom u gomili poteškoća koje je teško razumeti. To je samo sporedna pozornica namere teksta. Htela sam da pišem o jednom drugom sajmu knjiga koji se zgodio na potpuno drugom kraju sveta, u zemlji izlazećeg sunca, dalekom Japanu. Iako ne po prvi put, ove godine je zvanično komisija koja pregledava prispele radove, dobila na uvid knjigu " Dan kada je računar napisao roman". Njen autor je kao što naziv kaže - kompjuter. Koautori su inženjeri koji su osmislili kako da mašina savršeno sklopi rečenice i napiše smisleno delo. Njoj je to uspelo, čak i to da uđe u uži krug za književnu nagradu. Povezivanjem ubačenih reči i rečenica, realizovana je ideja romana koji je imao primamljivu strukturu i celinu. Nije bilo savršeno, osetio se pomalo nedostatak ljudske ruke (duše), ali je bilo potpuno razumljivo, dovoljno interesantno i logično da bi mu se te minorne mane mogle uzeti kao osnov za poboljšanja. Tek će ih biti, vidi se gde škripi. A ja se zapitah, da li je moguće da će nam sada veštačka inteligencija, osim što nam otvara i zatvara vrata na dugme, vozi automobile bez ljudske ruke, nadzire živote, daje uputstva za kretanje, pokreće mašine, procenjuje novčane rizike, pomno prati naše preference i ukuse usmeravajući ih ka konzumerizmu, pamti sve ono što mozak ne želi čineći ga lenjim i uspavanim, gradeći kuće iz štampača, sada stvarati književnost, komponovati muziku, slikati na platnu, plesati umesto nas dok sedimo ili ležimo, maštati, voleti, želeti umesto ljudi? Da li će najtananiji instrumenti uspeti da prodru u srž naših emocija, preoblikovati ih u moćnu igru rečenica koje su možda univerzalna umna sadržina, ali uvek izvedena pojedincem? Da li će se čip za reč, notu, boju, pokret ugrađivati u naše nadlanice, slučajno ili po zasluzi, ili prema uloženom novcu, da bi tako ubačenih, isprogramiranih ideja nastalo nešto što više nije ljudsko jer bi čovek bio samo ljuštura bez svojstva? I neko takav bi bio siguran da su njegove misli zaista njegove? Njegove knjige rezultat njegovog nesna i rada? Miris priče veštačka aroma nevidljive sile? Duhovi svih pisaca i njihovih dela stisnuti u komadić metala što se razlaže krvotokom isisanog ljudskog bića, ili memorijom aparature koja oseća da je više od gomile gvoždja? Celokupna misao čovečanstva pretvorena u impuls koji tempira namera da se ovlada čovekom u svakom smislu, da se obesmisli svaki smisao, da se osmisli novi besmisao?

Kija, iako u stvari nemam pojma ko si iako sam se pravila da imam (osim što vidim da se tvoje ime vucara na sve strane a sve zahvaljujući tom ozloglašenom gengu kome pripadaš i kome se opijena masa klanja, a sve praćeno budnim okom kamera, novina, vesti), premda imam tv ali uključen na kanale u kojima ne borave gorile koje čuvaju ološ od sebe samih, solidnu internet vezu, ne umirem za džezom, ne družim se sa Hajdegerom i Kantom, poeziju i haiku ne razumem previše, a TED-ova predavanja me mrzi da slušam jer mi je predavanja u životu dosta, te stoga nisam osebujne inteligencije i kvalitetetnosti, a pri tom ne živim u izolovanom balonu i zanima me svašta, pa i kuriozitet uspeha ljudi i pojava koje bi trebalo zabraniti da bi razum ostao čitav, želim da ti kažem, iako ti nikad nećeš čuti moje kazivanje, da je meni ipak drago što si ti napisala to što si napisala, premda možda nisi. Ne zato što si dokazala da si i pametna (to kao...napisao knjigu i taj je pametan), osim što si u skladu sa duhom vremena (to kao... digla žaba nogu), i uspešna (to kao... pojaviš se na tv-u i pristaneš da budeš sve što hoće), već da je ... ma ništa. Radi ti svoj "posao" najbolje što možeš, a na ostalima je da procene da li baš moraju da znaju baš sve o tebi čak i ako im to turaš pod nos. Ja u stvari želim da se obratim tim Japancima da malo smanje doživljaj. Nisu mi potrebne knjige ikakve veštačke inteligencije (zvale se one Kija ili Hal 9000). Nisu mi potrebne izmišljene reči koje će mi um činiti pospanim ili razdraženim jer prate moje raspoloženje iz nekog ćoška. Nisu mi potrebni sajmovi knjiga gde će mi roboti ljudi i ljudi roboti prodavati snove o nemogućem. Ni živote o mogućem. Potrebne su mi stvarnosti sa mirisom i ukusom jesenjeg okupa knjiga na mestu gde je lako i divno uljuljkati se u prizor istinske ljubavi prema pisanoj reči... reči, a ne ljudima...ili mašinama koje ih stvaraju. Ne smeta mi čak ni miris pljeskavica, pa šta... ogladni se dok se obidje sve, mada bi intelektualcima tu bolje legao neki kavijar i šampanjac. Ne smeta uopšte ni onaj miris starog što se uvukao u ko zna čije knjige, polovne ali cele u svojoj bitnosti.

Ovo je u stvari trebao biti tekst o knjizi. O sajmu papirnog lišća što miriše. O pisanju. O snazi stvaranja. O razlozima postajanja i postojanja književnosti. O kradljivcima mašte.  I darivaocima iste, kad ko o čemu, a ono o Kiji i nekim nedostižnim Japancima... eh inteligencijo, makar i veštačka - reaguj. Ne puštaj me da se raspuštam i prvobitnu ideju napuštam... Moj potpis.