Instina

Imaju svoju platformu. Svoje umetničko ime. Svoj profil. Svoje prijatelje. Prijatelje svojih prijatelja. Svoje pratioce. Svojih 15, 16, 17 godina. Imaju sve vreme ovog sveta koji još uvek nije u potpunosti svestan njihovog postojanja i osobitih vrednosti. Svetu hrle u naručje jer pruža osećaj sigurnosti i priznanja. Svet čuvaju u laganom komadu složene konstrukcije koja im polako srasta uz šaku. On nema prava na odmor ni dok spavaju, jedu, ili idu u toalet. Zbog njega se noću bude na svaka dva sata, uzimajući ga kao redovnu terapiju kojom se vraća duhovna i fizička ravnoteža. On im daruje osmeh, ali i užasne brige. Biti deo tog sveta je dokaz o sopstvenom postojanju. Ne biti, činjenica da si se sveta odrekao, ili možda on - tebe.

U svom istraživačkom pohodu o životu mladih na zapadu, jedan novinar je intervjuisao tri tinejdžerke. Sedeći sa njima u kafeu neobavezno ispijajući šolju zelenog čaja, svojim pitanjima ih je odvajao na momente od telefona koje nisu ispuštale iz ruku. Dekoncentrisane, s mlitavom pažnjom u vezi svega opipljivog, pa i tog dogovora da malo pričaju o sebi, polako su se otvarale kako su pitanja bila konkretnija i doticala upravo onu sferu bez koje ne mogu da zamisle svoju svakodnevicu. A ona, svakodnevica, stvar je merena pojmovima koje starije generacije donekle ili nimalo razumeju. Pod starijima se podrazumevaju pregaženi petom decenijom i definitivno zaglavljenim (kada je reč o uspomenama) u vreme gde je bilo mnogo čekanja i istraživanja da bi se do nečeg ili nekog došlo. Ipak, oni mladji duhom, ne želeći da ih unapred proglase umornim starcima, pomno prate šta je to bez čega toliki ne mogu, čime su toliki ispunjeni, i mogu li se sami tome prilagoditi. Sigurno je da iskustveno to otkriju jako brzo. Da li ih to obespokojava i čini nezadovoljnim jer mnoge stvari nisu doživeli na lepši (sadašnji) način, ili upravo suprotno – spokojnijim, jer su nekadašnji izazovi imali neke svoje vrline, verovatno spoznaju odmah. Srednjaci (oni u najboljim za ponešto godinama) pak ne dopuštaju da ih sve tek tako mimoilazi i pregazi. Moraju biti u toku zbog svoje dece, poznanika, samog života koji uopšte ne čeka već vabi da uskačeš i plivaš, ili te na talasima odnese u neznano.

Tako je novinar saznao da ono bez čega apsolutno nijedan tinejdžer ili adolescent ne može da zamisli svoj dan jeste – Instagram. Ne samo dan, već i noć. Jedna od priupitanih je izjavila da joj je san konstantno isprekidan i da loše spava jer je neophodno biti u toku sa svim notifikacijama koje dobija na svoje priložene slike, a naročito sa reakcijom glavnog motivatora postavki. Druga je apsolutno saglasna da je nemoguće imati samo jedan profil. Jedan je glavni i tu se postavljaju najbolje fotografije i to odgovarajućim ritmom, i nikako u velikom broju (od napravljenih 100, bira se jedna, obično na predlog najboljih drugarica koje procenjuju koja od urađenih može najbolje proći kod publike), tu ima najviše pratilaca, i tu se ništa osim fotosa ne stavlja jer bi profil sve ostalo učinilo dosadnim i nezanimljivim. Drugi je za dobre poznanike i prijatelje gde se osim najboljih mogu stavljati i obični fotosi, pisati statusi, igrati neobavezne verbalne igre. Treći je za postavljanje grupnih prijateljskih slika sa zajedničkih događaja. Četvrti je za rodbinu i roditelje koji su blokirani sa ostalih. Peti je tajni, služi za praćenje ex-ova. 

Treća objašnjava da je i tagovanje (obeležavanje imena) jedan promišljeni proces gde se tačno zna pozicija bliskih, daljih i neutralnih ljudi na slici. Sve se slažu u tome da je odsustvo reakcije tagovane osobe siguran put ka prekidu prijateljstva i uklanjanju tragova ikakvog postojanja takve nezahvalne osobe. Takođe je notorna istina da sve ispod 500 lajkova u periodu od 48 sati nakon postavke fotografije znači potpuni promašaj i neizvesnu sudbinu imaoca profila. Ugled tako rapidno opada. Preostaje neizvestan pokušaj da se osmisle bolje poze, obezbedi kvalitetniji fundus šminke i garderobe, a osobito pronađu neka posebna mesta za slikanje, što bi koliko toliko moglo spasiti stvar. U suprotnom, ne preostaje ništa drugo no da se tinejdžer zauvek zazida u svoja 4 zida i više nikad ne promoli svoj nevoljeni, neprihvaćeni, nesviđani, nepoštovani nos, lik i delo. Tako prestaje život. Prestaje smisao postojanja. Prestaje da preostaje išta.
Tinejdžerke u konačnici zaključuju da je Instagram mesto koje im omogućava da budu ono što se od njih traži, da ih tera da se bore za svoje mesto koje im neće zauzeti neko drugi, da se bez toga osećaju izgubljenim i neprilagođenim, da im pruža opciju ravnopravnosti u odnosu na muškarce, kao i šansu da otvoreno izraze ono što osećaju i misle, čineći ih time vidljivim, poželjnim, i vrednim. Zaista?

Kada je 2010. godine pokrenut, Instagram nije bio naročito prihvaćen, ali kupovinom od strane najveće društvene mreže Fejsbuk, broj njegovih korisnika je drastično porastao, upravo prelaskom sa jedne već pomalo bajate na drugačiju, novu mrežu. Koncipiran kao mesto na kome se mogu samo postaviti fotografije, kratki video klipovi u trajanju od par sekundi, bez mogućnosti razglabanja unedogled što odlikuje ostala virtualna mesta za druženje, ovaj oblik „socijalizacije“ postao je interesantan najpre mlađoj populaciji a potom i ostalima, bez obzira na godine i pređašnja interesovanja. Tako su Fejsbuk, Twitter, blogovi, forumi, sva ona mesta koja su služila za interakciju i razmenu misli, polako potisnuta od strane mesta koje zauzvrat pruža vizualna uživanja. Osim toga, Instagram je i prostor koji pojedinci koriste za sticanje zarade. U zavisnosti od broja pratilaca, ona može da iznosi od nekoliko stotina, do nekoliko hiljada po postu, odnosno slici. Te sume njihovi vlasnici opravdavaju gomilom sati koji su uloženi u zauzimanju poza, šminkanju, biranju garderobe, osmišljavanju ideja, nalaženju sponzora, biranju materijala koji će se prezentovati... dakle "fizički veoma zahtevan i umno prenapregnut napor" koji nisu svi sposobni da ulože a osobito ne da naplate. Ti najatraktivniji i najuspešniji zovu se influenserima i bez njih život običnih smrtnika nema nikakav smisao. Uticatelji ili uticači tako prostom, siromašnom, neinventivnom, neobrazovanom pojedincu znatno unapredjuju svakodnevni život, pružajući mu time i duboke fizolozofske uvide u sve tajne besmrtnosti. Takvom pojedincu ostaje da uči, prati, kopira, ili pati. Da bi sve bilo uzbudljivije, u biznis prodavanja magle uključuje se i dojenčad, sitnež od par godina života koji imaju svoje instagram profile ili se šljamče uz roditeljske, čije mame njihov tek probuđeni život dekorišu skupim igračkama i firmiranom odećom, odajući gde se i kako ta nejač polako uključuje u život kroz neke obične, svakodnevne stvari, učeći tako sopstvenu decu od malih nogu da ispod određenog nivoa nije dopustivo ići - sjajni mali influenseri kojima se smeši sjajna budućnost, osim ako Instagram u dogledno vreme ne ugine, a njegovi pasionirani korisnici budu prinuđeni da se sele na neko novo uzbudljivo mesto. Instagram zaljubljenici nisu samo deca, adolescenti, mladja populacija, već i gospoda u srednjim godinama koja malo iz male nužde (praćenje prijatelja, dece, komšiluka, ex-ova i budućih), a više iz velike (da budu sami praćeni i pohvaljeni), takođe predano grade svoj Instagram status i poziciju. Najrevnosnije su u tome dame koje ne propuštaju da svaki svoj izlazak na kafu, kolač, ručak, pozorište, koncert, kod frizera, kozmetičara, ili na jogu, prijave svojim vernim pratiocima, ne propuštajući nikako dragoceno obaveštenje o tome gde letuju ili zimuju, šta čitaju, čije filozofske misli ih okupiraju, šta su kupile, koju vrstu kozmetike koriste, kako imaju skockan dom, kako izgledaju podjednako lepe nenašminkane sa 50 g nevidljive šminke naspram 150 g za svečane prilike. Instagram imaju i pojedini kućni ljubimci nesvesni toga što imaju, ali slatki u svojoj nevinosti i ljupkosti. Imaju ga i hobiji koji slabo da nekog zanimaju ali se negde moraju prikazati. Imaju ih nevidljivi ljudi kojima je nemoguće ući u trag kako izgledaju i čime se bave ali vole da kače tuđe slike, misli i nezanimljivosti . Imaju ga muškarci, ali znatno manje od suprotnog i ostalih polova, i obično im služe da prate nepoznate žene koje se ne boje prehlade i bolesnih jajnika ili upale pluća, ili poznate koje mogu još bolje da upoznaju i tako otkriju sve njihove tajne a time i ključ do njihovih vrata koja će im jednom biti otvorena ako samo budu uporni. Imaju ga oni koji hoće da se igraju sa svojim pratiocima pa im prepuštaju da odluče u njihovo ime šta će obući, pojesti, kuda izaći, šta kupiti. Imaju ga pasivni posmatrači koji imaju vremena napretek pa žele da ga ubiju. Imaju ga oni koji moraju nekako da isprazne svoje albume i podele svoje raspoloženje. Imaju ga najbogatiji koji žele da im se zavidi. Imaju ga siromašni koji barem imaju to ako već nemaju ništa drugo.  Imaju ga svi, skoro svi, osim onih koji ga nikad neće iz određenih razloga imati. Takvi će u svojoj povučenosti ostati neprepoznati, u stvari niko (u budućnosti, kada se obelodane arhive čovečanstva ili samo one lične) neće verovati da su uopšte i živeli.   

Neka naučna istraživanja tvrde da je višečasnovno korišćenje društvenih mreža, pre svega Instagrama, siguran put ka depresiji. Sa time se još uvek ne slažu one tri tinejdžerke sa početka teksta, iako smatraju da se bez svega osećaju kao da im je uskraćen kiseonik, a sa svim kao na ozbiljnom testu spremnosti za život i uklapanje. Nesanica, nervoza, anksioznost, frustracija zbog neadekatne reakcije publike polako osobu uvode u ozbiljniju formu psiholoških padova i samoprezira usled neadekvatnosti. Samopouzdanje je na stalnoj proveri i iskušenjima. Mogućnost otvorenog ili prikrivenog zlostavljanja ogromna. Pri tom su tome izloženije devojčice no dečaci, s obzirom i na vreme provedenom na mreži, kao i ciljevima koje postavljaju pred sebe.

Koliko god da je pojava društvenih mreža uspela da poveže ljude, proširi njihove vidike, približi ih istim ili sličnim interesovanjima, da im olakša komunikaciju, pruži mnoštvo korisnih informacija a time poveže i na nekim drugim osnovama, činjenice pokazuju da je to istovremeno uticalo i na dozu pojačane izolacije ljudi. Produženo sedenje uz ekran je ujedno ograničilo aktivno i realno druženje, opuštenost razmene mišljenja koje se ne meri brojem dobijenih lajkova. Prezentacija najboljeg(?!) od svega, uspela je da poremeti sistem vrednosti koji više ne razlikuje iluziju od stvarnosti. Kritičko mišljenje nestaje u moru kopiranja onih koja su najnametljivija. Zabrinjavajuć je broj i rast samoubistava među mladima koji ne ispunjavajući zahteve sredine kojoj pripadaju, postaju žrtve negativne selekcije istovrsnih ali krvoločnijih. Socijalne mreže prerastaju u paukova carstva u koje se upliću neoprezni, nesvesni rizika da mogu biti pojedeni. Ali ne od strane insekata koji su to osmislili, već od strane sebe samih koji ne umeju da razlikuju prednost slobode od potpadanja u leglo izazivača kojima je broj dobijenih srca merilo sopstvene ali i tuđe vrednosti.

Zapravo, Instagram nije kriv. Nije ni prav. To je samo Instagram, prostor poput ostalih kolektivnih mesta za gutanje vremena, za nerealno druženje, za lečenje naših ličnih važnosti i posebnosti što vape za istovetnošću s onima koji su jako uspeli. U čemu? Ako i saznamo, biće već kasno. Ali dovoljno da shvatimo da se nije ni trebalo toliko truditi, jer je zapravo svima previše svejedno i da se prave stvari nalaze na manje izloženim mestima. Ili baš na vreme, da se ne zaljubimo previše u onu fotošopiranu, ulepšanu, nestvarnu fotografiju sebe samih. Kada padne mrak, otuda će nas gledati ono Ja koje zna pravu i jedinu istinu. Na sreću...ili na žalost, ona je uvek jedna.