Kad odem...

 

To je samo ...
Jedan od onih za koje nije moguće sprečiti, zaustaviti, ugušiti tugu i pitanje - zašto? Ali to je samo život, i njegov logičan sled.

Nisam imala prilike, a to je bila jedna od najvećih želja - otići na koncert jednog od najvećih pesnika sa ovih prostora.
Kad ne uradiš to uživo, tada u ogromnoj potrebi da s vremena na vreme nahraniš svoju dušu, napraviš poseban folder sa njegovim pesmama. Bezuslovno se uvek oduševiš njegovim vickasim umom, vrhunskom sposobnošću da život preslika u stih, humorom koji pleni, njegovim setnim osmehom koji nesebično i spontano deli, dubinom promišljanja što se izlije kroz tonove, šmekerskim nastupom nesvojstvenom svakom. I tamo uvek pronadješ ono što te dirne posred najosetljivije tačke, što te izmesti i pomeri, od čega jedva progutaš golemu knedlu, zbog čega ti zaigra u uglu oka ili na prevoju srca. I nasmeje te ta detinja duša u telu odraslog čoveka za koga osećaš da besprekorno odradjuje svoju sudbinu vidara i tvojih, i tudjih rana, i da svi oni aplauzi koje pokupi nakon par sati muzičkog, emotivnog davanja, njemu daju nov polet i volju da stvori i osmisli nešto novo, a nekako već odavno poznato. Ako uopšte neko takav išta namerno osmišljava. Ne... on namerno živi i sebe i sve nas. Zato su ga voleli.

Balašević je sa ogromnim uspehom i voljom orao pesničke njive i ugradio u njih svoje najveće snove, održavajući svet budnim. U neku ruku i stalno gladnim nekih novih, podjednako lepih dela od kojih podilaze srsi. Uspevao je u tome.
Umeo je da me natera da otplačem uz Neke nove klince, D mol, Svirajte mi Jesen stiže Dunjo moja, i nasmeje svojim brzalicama... Kroz priču koju je pevao (s)hvatali smo Život. I razumeli da smo svi deo toga. I da eto postoji neko ko to ume da nam pokaže, da nas usredsredi, da nas podseti, razgali i rastuži. I da zahvaljujući svemu tome, postanemo svesni ko smo, gde smo, šta smo. Cenili su ga baš zbog toga

 Kada čuješ da je Čovek koji je umeo i znao, izgubio svoju bitku, i otišao da ore nebeske njive, baš bude teško. Teskobno i mučno mi se spustilo na dušu. Ali fioka sa pesmama je tu, da i dalje nose i raznose, da uzdižu i utople. Nemam ja dovoljno tih reči koje bih želela da napišem, i osećanja svoja da opišem. Hvala ti što si postojao. I Novom Sadu koji te je imao i nama dao.

"Život? To ti je, znaš ono na grobu, pa kada piše godina rođenja i godina smrti. E ona crtica između, to ti je život" - Djordje Balašević. 

Moja omiljena: