Mama

Bilo je.

Mnogo trenutaka.

Ispunjenih, srećnih, umirujućih, snažnih.

Mnogo trenutaka. Preteških, obeshrabrujućih, poražavajućih, mračnih.

Trenutaka kada poželiš da se sklupčaš ispod toplog krila zauvek, zaštićen i obgrljen. Kada se užasneš nestanka za koji ne znaš kada će biti, ali znaš da će u njemu nestati i deo tebe. Kada ti se savet učini suvišnim. Kada te namera okrzne kao kazna. Kada te reč učini vrednijim. I gorim no što misliš, i što jesi. Kada te opomene žulje. Kada te očekivanja guraju. Kada ne želiš ali moraš da čuješ. Kada vidiš iako žmuriš. Kada ćutiš a treba da govoriš. Kada govoriš a treba da zamukneš. Kad si usamljen a nisi sam. Kada si sam a nisi usamljen. Kada poželiš da se sakriješ. Kada žudiš da duga traje. Kada nije svejedno. Kada se sruši svet. Kada jesi. Kada nisi. 

Jeste.
Tišina koju više nijedan zvuk neophodnosti može da dosegne. Nemanje. Neizgovoreno. Prazno. Tamno. Nesvejedno. Sleđenost. Sluđenost. Slomljena oštrica. Propuštena mogućnost. Izvesnost. Oproštaj. Optužba. Doživotna kazna sizifovska. Neverica. Tama dubine kroz koju propada ljuštura. Duhovi prošlosti. Senke. Neumitnost. Kada misliš da sanjaš. Kada sanjaš ono od čega si bežao. Kada bežiš od onog što je realno. Kada vidiš uvenule reči čije seme nije htelo da proklija. Kada shvataš šta je moglo a nije. Kada uvidiš šta jeste a nije moglo. Obeznađenje. Da više nisi u sredini, ili bar dovoljno blizu. Hladnoća. Izmaknute stolice. Prilike progutane danima. I nedodirom.

Nikada više.

Ništa više.

Ne može da promeni... ni vreme, ni želja, ni potreba. Kada sve ode nekud, negde, sigurno ne nigde, jer nigde ne postoji. Kada ne umeš da kažeš nešto što bi sve učinilo lakšim. Kada baš ništa više ne može sve da ispravi. Kada je sve kasno, i potpuno prekasno jer znaš da si unekoliko kriv i nepopravljivo neuk za gomilu prohujalih trenutaka... od početka do kraja. Nikada te neću upoznati kako je trebalo. Nisi me upoznala koliko sam želela. Ostavila si mi pretežak posao sređivanja uspomena. I spoznaju da u sebi vidim neke tvoje deliće. Više te neće ništa boleti, iznutra i spolja, a ni ljudi.

Hvala ti.

Za sve. I za ono meko, blago, nežno, blisko. I za ono tvrdo, oporo, neželjeno, tesno.
Volim te Mama. I voleću te. Zauvek. I oprosti mi što je bilo potrebno da se Ovo desi, da bih to izgovorila. I opraštam ti što ni ti nisi umela to da mi kažeš. Mislim da smo obe to nekako znale ali... I tim pukim, preformalnim, običnim, ali predivnim rečima je potrebno pokazati da postoje, ne njima već ljudima kojima su namenjene. Nismo baš umele... Niti delima koja su često bila praćena sa "ako", " kad bi", "samo da", "jer"... Možda je zato ovoliko teško. I napisaću ti ono pismo koje planiram i odustajem od njega već godinama. Verujem da ćeš ga ipak pročitati. Preko mog ramena. I nemoj da se ljutiš previše, nema razloga. Nikada ga nije ni bilo. Ako i jeste, Izvini. Mnogo sam se trudila, valjda ti je to ipak poznato. A i ti si, na svoj način... znam. 

                                                                    MAMA
                                                                 1947- 2019