Pucanje

Pukao je.

- Prilikom pregledanja testa, zamolio sam dve devojčice da ostanu samo kako bismo zajedno dali ocene. One su proanalizirale svaki kontrolni zadatak koji ja pregledam, kada su imale sugestiju rekle su mi, dodao sam bod gde je moglo. Svima sam izašao u susret. Nakon toga opet neko nezadovoljstvo. Kontrolni učenice koja se pobunila nije bio ni za jedan. Dati jednu rečenicu, bez ikakvog smisla, to nije ni za jedan.
Svoje nezadovoljstvo izražavala je kroz histeričnu viku, te sam je opomenuo rekavši da ne može tako da se ponaša, nakon čega je učenica sela na klupu i okrenula mi leđa. Na moja upozorenja, ona je odgovarala sa: "Niste Vi nikakav čovek, ni autoritet kada ja ovako mogu da sedim i ne možeš mi ništa". Sledi da sam učenicu uputio na razgovor kod direktora, na šta mi se dete unelo u facu i reklo: "Ajde, izbaci me ako možeš" i uštivnuši me, onda se okrenula tako da me je kikom udarila po očima. U tom trenutku, u stanju neuračunjljivosti, za šta imam dokaz od psihijatra, ja sam je ošamario, te je ubrzo učenik P.P. ustao i tri puta me udario u glavu. Zbog njegovih udaraca lekari su konstantovali da je trauma pretrpljena i stavili mi kragnu".

Ne, ovo se nije desilo u zemlji gde je sve moguće - Americi, u nekoj crnačkoj četvrti i školi, gde profesori redovno nose još par očiju na leđima za svaki slučaj, i gde su ovakvi incidenti redovniji od samih časova. Ovo je nusprodukt naše svakodnevice koji se odigrao u elitnijoj školi (jer se zove gimnazija) u našem glavnom gradu pre par dana. Profesor fizike koji se drznuo da odbrani svoju čast, zanimanje, znanje, ugled, autoritet (koji mu drsko, nevaspitano, mizerno govance zvano gimnazijalka oduze u agresivnom naletu svog latentnog debilizma), dobrovoljno je nakon ovog incidenta dao otkaz. Kada više nisi u stanju da se nosiš sa sveopštim ludilom koje je zarazilo i maloletne beskorisne crve (uzora bezbroj), kada ne postoji način da ostvariš svoje ljudsko pravo na rad koji će ti doneti ne samo materijalnu, nego i duhovnu satisfakciju (na vidiku ni jedne), kada ne postoji zakon koji delikventa može da strpa u zatvorenu instituciju za popravku lošeg karaktera i vaspitanja (ali takve ne postoje jer i običan ukor "može da ih emotivno i psihički obogalji"), kada je pri tom i javnost podeljena u tumačenju ove priče (jer su po jednima deca budućnost koja se ne sme sputavati, a odrasli dovoljno gluvi, slepi, mutavi i mudri po potrebi i nahođenju, dok drugi to vide kao atak na najobičnije ljudsko dostojanstvo koji mora biti sprečen ako želimo da nadvladamo nadiranje maloumnosti i bezobrazluka), i ne preostaje mnogo. Zapravo, profesoru preostaje da nastavi sa svojom terapijom antidepresiva koje koristi već duže vreme upravo zbog lošeg podnošenja teške situacije na poslu, koja egzistira jedno duže vreme, i kojoj po njegovim rečima nije jedini izložen. Neko će reći - a što se uopšte bavi time, kad nije u stanju da sa najlakšom profesijom na svetu gde ima toliko slobodnog vremena, raspusta, i mogućnosti da te boli uvo, pa ko hoće da uči nek uči, ko neće pokloniš mu ocenu a tebi sve ravno, gde može itekako da se uživa i ne izvoljeva? Valjda zato što postoje takvi ljudi koji u tome vide mesto do koga im je stalo, koje doživljavaju kao hram znanja, društvene i lične perspektive, odabranog utočišta, nimalo lake ali uporne i istrajne trke ka osvajanju zajedničkog cilja svih igrača u timu.

O istom trošku, potpredsednica Vlade smelo i nesuvislo izjavljuje:
- Zgrožena sam ovim postupkom, kao žena i majka. U vremenu kada država čini sve da smanji nasilje, ogromnu pošast svakog društva, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu da bilo ko, a posebno prosvetni radnici, šamaraju decu. I dok se borimo da se nasilje nad ženama iskoreni, ukazujući svakodnevno da mlade, treba da učimo toleranciji, nenasilju i poštovanju, imamo situaciju da onaj ko treba da ih podučava, sprovodi upravo suprotno. Da li su to lekcije koje jedna devojčica treba da nauči, da je šamar normalna stvar".

Normalna je stvar da ova nazovi dušebrižna, odgovorna, obrazovana kreatura popije šamarčinu od koje bi prebrojala sva sazvežđa. I da pažljivije prouči ovaj slučaj kad već ne zna o čemu govori (i ne samo ovaj, nego i onaj o zlostavljaču i -čima žena iz redova sopstvene partije koji će se sada vucarati pod prisilom javnosti po sudovima, ali sigurno spasiti svoju bednu kožu jer je na pravoj strani, na šta se inače ni u jednom momentu nije osvrnula kada već drvi o pravima sopstvenog pola). I da ako već jeste u toku, ali i dalje ovo tvrdi, dobije neki ozbiljan lek. Pravni za početak.

Ovaj profesor nije jedina žrtva učeničkog nasilja u poslednje vreme. Nedavno je izašao video klip snimljen od samih učenika koji izvrgavaju ruglu svog profesora u tehničkoj školi, poigravajući se đačkim dnevnikom, posprdno se smejući, pri čemu očajni nastavnik ide od jednog do drugog pokušavajući da to spreči. Epilog  se ne zna, valjda nije umro od tolikog poniženja, a školarci su već spremni za viši nivo igre. Važno je da ima dovoljno antidepresiva, rešiće se to već... Izdržaće se sve psovke, verbalne uvrede, pretnje, nedozvoljeni snimci, podsmesi, izazivanja, batine, pa i ucene od samog obrazovnog sistema.

Usput, Član 82 dopunjenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz ove godine kaže:

• Kontrolni mora da se najavi pet dana unapred
• Ukoliko više od polovine učenika dobije jedinicu na testu, on se automatski poništava, a direktor može natavnika da pošalje na dodatno usavršavanje
• Ocena mora da se unese u dnevnik osam dana od provere, u protivnom se poništava
• U toku časa nastavnici imaju pravo da đacima zadaju petnaestominutni test čija ocena ne ulazi u dnevnik. To je samo rekapitulacija onogo što su deca usvojila u toku prethodnih 30 minuta tog časa
• Na sajtu škola javno mora da bude objavljen raspored kontrolnih i pismenih zadataka
• Na ocenu iz vladanja ne mogu da utiču ostale ocene. Na primer, ako učenik ima sve petice, a recimo da je počinio vršnjačko nasilje da i da zato ima jedinicu iz vladanja, to što je odličan đak ne može da utiče na to da mu se promeni ocena iz vladanja.

Šta ovo zapravo znači? Realno, ono što je sasvim jasno - mi svemoćni đaci možemo da se ciframo, da se žalimo, protestujemo, bojkotujemo, ne smemo da budemo iznenađeni i prepadnuti testovima, ali smemo da prigovaramo donetoj oceni te da je direktor opravdano razmotri, pa i poništi, a prosvetnog radnika istrese iz gaća i baci na pojačani nadzor i rada, i ocenjivanja. Tada će se oformiti komisija koja će naše nezadovoljstvo ponovo ispitati, uz prisustvo direktora naravno (koji je ne samo glava firme, nego i sociolog, psiholog, pedagog, stručnjak za sve predmete, sudija, policajac, mali pajac). Takođe je moguće pregovarati i o smanjenoj oceni iz vladanja. Da li će ovim zakonom biti i određena jačina upotrebljenih decibela histeričnih tinejdžera, snaga upućenih šamara nastavniku, minutaža obesnih monologa, dužina snimaka duela koji će se pojaviti na društvenim mrežama, obim dozvoljenog psovačkog vokabulara, minimum gradiva koje treba savladati za prolaz, maksimum strpljenja koje treba dobro utrenirati da neiživljenu mladež ne sastaviš s patosom? Trebalo bi valjda! Jer u suprotnom ovaj Zakon ima rupa, a ko zakon kopa, sam u rupu pada. Profesorima ostaje... da pojačaju dozu pilula za lilule, deci lepo upišu najviše ocene još u septembru a do juna formalno održe sve te bespotrebne časove, ili da lepo predaju meč i prepuste svoje radno mesto nekom KO HOĆE DA "RADI". I ćuti. Trpljenje ili pak neizazivanje izazova se podrazumeva.

Dobro znamo da slika nije crno bela. Znamo da postoje oni koji kroz pedagoške vode nikada nisu smeli da zaplivaju, da su svoje tiranske metode mogli i smeli da sprovode samo na sebi, da su neki totalno zalutali u obrazovanje, da ne poseduju nikakva znanja niti veštine, da su agresivni, nepravični, dvolični, neznalice, manijaci. Znamo da takvi ne smeju da preuzmu ulogu vaspitača i predavača, ali to je neka druga tema i problem, podjednako bitan i veliki. Ovo je druga strana medalje koju je baš mrsko nositi.

Gde ćemo ovakvi stići? Onamo gde se zakon bezakonja u lice svesnih ludila smeje? Gde demonkratija vlada? Gde se glas smisla guši? Gde se pravo nepravdom ruši? Gde ubijamo sebe slaveći život samoizdaje? Gde gubimo smer i pravac? Gde je svako mamac? Gde je pravda izopštena luda? Gde poželiš da se sakriješ i odnegde opet počneš... ali nemaš kud. Svet je možda sazdan baš onakav, kakvim treba da bude. No svejedno... deca su (makar i onakva s početeka priče) naša budućnost. Nadajmo se najgorem. Verujmo u najbolje. Uostalom, oni što dolaze su rezultat onih koji prolaze.

Pukao je šamar. Pukao je Čovek. Pukao je motiv da se boriš. Pukla je profesija. Pukla je prilika da od neke dece nekad postanu ljudi. Puklo je očekivanje boljeg sutra. Nema veze... pukla je i veza s vezom.