Za(š)to

 

Razmišljala sam kako da započnem ovaj post. Teško mi je da nadjem početak. Valjda zato što je priča sazdana od kraja, a o krajevima je mučno pisati, posebno o onima koji ne podrazumevaju nove početke, i koji ne donose olakšanje. Razmišljala sam da li uopšte da napišem nešto na tu temu jer je toliko bolna, toliko tužna, toliko strašna da sam bila pod ogromnim utiskom i baš potištena ovih par dana.

Znam, to se dešava. To nije izuzetak. Ko zna koliko se takvih priča odigrava upravo u ovom trenutku. Ko zna koliko mladih ljudi ovog momenta želi da, ili upravo oduzima sebi život. I sve nestane u trenu... i budućnost, i nada, i smisao, kako za njih koji više ništa od toga ne vide, tako i za njihove bliske, čak i za ovaj surovi svet i život koji nastavlja da postoji. 

Jedan 15-godišnjak je pre nekoliko dana izvršio samoubistvo utapanjem. Ostavio je oproštajna pisma i poklone svojoj najboljoj drugarici i devojčici koju je voleo ali se od nje rastao, dao uputstva kada da otvore te poruke, obavestio ih o svojoj nameri, stavio kamenje u ranac i skočio u smrt. Očigledno nečim jako razočaran, a spominje se tuga zbog raskinute ljubavi i saznanja da zbog očevih zlodela neće moći da se posveti karijeri koju je jako želeo, jedno primerno, veselo, druželjubivo dete, dobar djak, i privrženi sin samohrane mame, odlučio je da problem reši na najdrastičniji način. I nekako logično ispliva pitanje - Zašto? Zar nije moglo drugačije? Zar tu i takvu bol nije mogao neko da ublaži, da sasluša, tragediju spreči? Zar mladost tako uporna, živahna, nevina ali jaka ne može da i onom krhkom dune vetar u ledja, podigne ga iz neprisebnosti i očaja?

Ne može. Jer su neke duševne niti slabašne, neka srca previše uznemirena, očekivanja naspram sebe ogromna, razočarenja preduboka, osećaj neutemeljenosti postojan, bez obzira na ljubav roditelja (onog ko je tu je u redu, ali šta sa onim koga nema, pa ostaje ta okrnjena, nedorečena?), uz prihvaćenost od strane vršnjaka, uz mnoštvo opcija koje postoje ali ne izgledaju dovoljno dobro da bi poriv za samoopstankom nadjačao. Neko ne može da čeka da očvrsne i nasmeje se na svoje nekadašnje slabosti. 

Neverovatno je teško biti mlad i ... zašto mislim da je bio jako, jako usamljen? Nagadjam, možda nije, ali i dalje mislim da jeste, jer su ljudi bilo koje dobi veoma usamljeni premda to retko pokazuju, a još ćešće se samozavaravaju da nije tako. Ali mlad čovek, okružen onima kojima može da veruje, onaj ko nije jako duševno ozledjen, onaj kome nisi unapred nešto uskratio i osujetio mu jake želje, onaj ko ne prodje kroz emotivni krah (nisu sve mladalačke ljubavi detinjaste i lake, naprotiv), onaj kome misli ne hrle ka odabiru najbezbolnije smrti, ima šansu. Može da se izvuče iako biva okrznut sumnjom u sebe i u one oko njega. Nema garancije da neće tako i kasnije biti, kada poraste, sazri, kada ga nazovu odraslim čovekom. I tada će se možda preispitivati, vagati svoje crno i belo, premeravati dubinu voda, visinu spratova, jačinu otrova, kalibar oružja, brzinu vozova, a onda ipak odlučiti da mu Kosač odredi način. Ali ovo... kada još uvek nije pronikao ni u jednu veliku životnu tajnu iako jeste u velike životne boli (a i propale ljubavi, i propali očevi ili majke, propali ideali itekako bole), kada je možda samo u nekoliko poteza odavanja svoje muke nekom mogao da sebi potpiše dogovor sa dužim životom, kada sebi nije dao priliku da razmisli još jednom iako je sigurno neprestano mislio, da dopusti da neko makar na kratko preuzme njegov bol i ublaži je pojačanom brigom, razumevanjem, savetom, utehom... strašno je.

Pomislila sam i da se on zapravo nije bojao smrti, već samo njene surovosti, intenziteta bola koji će mu naneti. Pomislila sam da se on zapravo počeo da se više boji života jer je već pokazao da se u njenu loše snalazi. Pomislila sam da mu je izvesnost draža od neizvesnosti. I da nije pomislio da mu život može doneti i nešto lepo. I da je najlakše suočiti se sa svojom nesavršenošću, u stvari ništavnošću poništenjem svega. Jer sve to loše, neuverljivo, bledo, već oskrnavljeno nekim neuspehom, nepriznanjem, podmetanjem surogata, iznudjivanjem falsifikovanog sebe vodi u kompromise i laži. I da to što želiš a pre svega osećaš niko nikad neće razumeti. Realno... i neće. Realno... pomiriš se s time nekad, možda, ako si nejak - nikad ali guraš glave zabijene u pesak. Realno... odlučiti se na konačnost kojoj sam odrediš njeno kada, ne može svako.

Znam to. Uvek kad pogledam tu gredu, setim se, a i ne moram, ona je još uvek tu, gleda me odozgo. Moglo je, ali se nije desilo. Treba imati i razlog (svaki razdirući je dovoljan) i srce(petlju) za to. I odlučnost koja ne sažima pomisao u beznačajnost da bi se izbegla smrt. Neko jednostavno ne ume, i ne želi više da razočarava, ni druge, ni sebe, i tada reši da podvuče crtu. Prepuštanje Hipnosu umesto Tanatosu je za takvog izdajstvo svog Ja. Izdaju života, i onih koji ostaju, ne smatra bitnom jer je važna Greška koja boli a ne može da je ispravi.

Teško je slušati ovakve vesti. Teško je razumeti da je tako lako pomisliti da je ovakav izbor bolji. Mučno je znati da zbog ljubavi prema nekom, ili nečemu čovek izgubi i ljubav prema sebi (odgovor za takve izbore je u gubitku ljubavi nekog ili nečeg prema tebi koja izazove mržnju prema sebi). Tiho ću priznati... plakala sam za tim nepoznatim dečakom. I za njegovom umrlom ljubavlju prema sopstvu koja je nestala u dubokom viru. I zbog njegove usamljenosti koju je kamenje povuklo na dno. Za svom onom propuštenom nežnošću i slikama stvarnosti (koja često ume da bude lepa) koje nije mogao da pretpostavi i uspeo da vidi, ostvari.

Ali... zar svi oni koji su negde iskreno naumili ne odlaze tamo gde će im biti bolje? Jer znaju da gore ne može biti? Čini mi se da je tako. Očaj ne presudjuje. Ni neiskustvo. Ni ludost. Ni mladost. Samo Zato, što je tako trebalo. Mi ionako ništa sami ne rešavamo. Nešto je krivo. Ili pravo i jedino moguće. Ne treba to osudjivati. Traženje krivice u drugima je beskorisno. Razlog koji kida i razdire je uvek tu, unutra, u najdubljem kutku. I čeka svoj trenutak.