2 + 2 = 00

 

2021. Januar.

Zima se očekivano, osim za one koji joj se ne nadaju ili veruju da će se uspavati, uvukla u svaku poru zemljine kore. Nekima i u dušu, u skladu sa godišnjim, starosnim, statusnim, misaonim dobom, opravdavajući svoj ledeni pesimizam niskim, klizavim udarcima leda, loše lične ili haotične sveopšte sudbine ljudskog roda. A on, rod, uglavnom mrmlja i steže cvokoćuće zube, utrnule od neočekivanih neprijatnosti koja se na njega obrušava danima, nedeljama, mesecima, godinama, decenijama. Možda i vekovima, sigurno takav podatak negde stoji u knjigama. U onim knjigama u prošlosti koje su pisale o budućnosti što se zove sadašnjicom, načitani kažu da je ova i ovakva zima bila očekivana. Poput laganog kuvanja žabe koja ne primećuje kako joj se bataci pretvaraju u delikates spremljen za posebna nepca, na ražnju se lagano okreće cela zemaljska kugla. Povremeno se doda tu i tamo neki preliv, začin, sos kako bi milijarde vlakana omekšalo, bilo spremno za bezbolno žvakanje. Zagorela parčad se baca, dok se izmedju reš i sirovog mesa vodi pregovor medju već sitima, kome i koliko. 

Najveći, belosvetski kuhinjski znalci, po isprobanim recepturama spremaju veliki gozbeni bal. Elita je na putu da bude potpuno zadovoljna švedskim stolom. GMOrganizmi nabijeni koncentratima izdašne nauke čekaju novu sezonu, novo seme. Nikako seme zla, već opstanka.

2020-ta je bila dobra godina. Mislim na Ja godinu, ne Mi, Oni, Svi.

Zakačila sam par kilograma viška koji su me usled vučenja za rukav od strane kuhinjskih elemenata, escajga, šporeta, šerpi navukli na tanak led (a nije bila zima) i tako doneli debelo razočarenje sopstvenim odrazom u ogledalu. Veći obimi i dimenzije objektivnosti dobro su oružje protiv osećanja nepripadanja sopstva svom telu, tako da je situacija upornošću vraćena u okvire samodopadljivosti.

Uspela sam i da porastem. Ne štiklama, ne u svojim očima, ne penjanjem po nameštaju. Izaći iz jedne i ući u drugu fazu života a da pri tom nisi na prelomu decenije, ošinut tragedijom, specijalno nagrađen posebnom srećom, dođe mu kao novčani bonus kome se nisi nadao a toliko ti treba. Dosegneš mir, onoliki i takav, da shvatiš kako je njegovo nedostajanje bilo razlog tolikih nepotrebnosti. I potrebnosti.

Naučila sam nešto novo. Opet za dušu i nešto malo pameti. Naravno, teško je, skoro nemoguće naplatiti svako učenje, jer umetnost nekom pruži novčanicu za uslugu, a nekom samo nahrani dušu. Važi, u redu, dobro - pomirila sam se sa tim da meni artsy novac nije potreban, moram da ga zaradim na druge načine. Važi, nije u redu, nije dobro, ali za sada još uvek ne odustajem da naplatim ume(š)(t)nost. Videćemo ko je jači. 

Prestala sam da pišem. I ovo malo, i ono veliko. Mislim da to nikom ne treba, biće da ni meni kada sam tako lako odustala (zašto ljudi pišu? kome ljudi pišu?). Ali avaj, malo me nateralo da nakon 2 nepune godine blogerskog apstiniranja ipak udarim jednu crtu i duboko uvučem, nadajući se da će se zadovoljstvo piskaranja izliti iz duše pojeći dušu (razlozi su jutrošnji, i poprilično bedni, a do njih još nisam došla, i biće prekasno dotaći ih kada je ova ispovest već poprimila ovaj oblik). Za pisanje treba da postoji motiv (imala sam ga ranije, u zabrinjavajućim količinama), ideja (u pristojnim oblicima), publika (u tragovima, ali sam zato redovno sedela u svojoj publici i aplaudirala, ili se gađala jajima shodno postignutom efektu svog napisanog na mene kao čitaoca... kad već nema drugih da njište ili vrište). Pisanju je neophodna koncentracija (neometana zujanjem sporednih misli), vera (u svoje nepromašaje), istina (da ne ustukne ispred laži). Pisac nije svako ko napiše blog, tekst, priču ili roman jer pisati može svako, ali ne može svako biti pisac (to je onaj koji piše sebe). Male nagrade za bivše pisalačke poduhvate, kada je mašta postojano i razorno dubila moj um i tastaturu, nahranile su moj uspavani ego (postoji li na svetu aparatura egometar?). Barem sam, makar to ne bilo tako veliko i bitno, nekada znala da pišem. Filozofijo, i blogu si teška. Ko se nije suočio sa nemanjem reči, ne zna kako je teško prestati, i teško nastaviti sa pisanjem. Da li sam ih u međuvremenu našla? Ne znam. Zatrpaće me ako me žele, to znam, kao što su ranije činile. Čikam ih, evo, sada, ovde.

Prestala sam da crtam. Tu nemam opravdanja. Nijednog. Onaj broj 104 deluje kao fantazija. I jeste, kada se olako igraš ciframa. Izdaš matematiku i ona izda tebe. Nikada se nismo podnosile. Ali olovka ne može da naudi kad je izvedeš iz carstva slova. Osim dece, treba i volju ponekad nalupati.

Ali slabašna savest šapuće - da si bar četvrtinu "jabuke" pojela, i to bi bilo nešto.

 

Bila sam zdrava. Kao da nije najvažnije da se probudiš i da te ništa ne boli. Zaboravljamo često da je tako. Nisam zaboravila i zahvalna sam na tome. 

Bila sam spokojna i mirna, bez obzira što se svet okolo tumbao, skakao, na ružno menjao, izopačavao, pretio, uništavao (a sve to i dalje radi). Osetila sam da čvrsto upravljam svojom kapsulom, jurcajući ili mileći serpentinama, pravim, bušnim, izbočenim, krivim putevima. Stigla sam do kraja 2020-te neoštećena, neokrznuta lošim gps-om i manjkavim procenama pređašnjih leta. 

Momenti razočarenja, nezadovoljstva, plahovitosti, pesimizma, gubitka nade nisu štedeli, udarali su itekako po prstima i tamo unutra, ali sam Ja ipak bila na svom mestu, nekako postojana. Kao što gomila ljudi i stvari nije bila. Sama protiv svega. Bolje i to, nego sve protiv mene. 

A godina? Godina je sama po sebi bila četvrtasto okrutna. I kada bih želela nešto o njoj da kažem, rekla bih da bi valjalo izbrisati je. U ime svih onih koje je ona izbrisala, simbolično ili stvarno. U ime svih patnji, ograničenja, zahteva, nameta, maski, samoća, izdaja, laži, bede i jada koje je donela. 2020-ta je đubre godina. I zato je s pravom otišla u kantu, mada otud i dalje smrdi.

Kako pronaći balans između nečeg u čemu je tebi bilo dobro, većini loše? Ako bi odgovor bio - sad si doli, sad si gori... možda i nema neke nade za mene, ovaj blog, život moj u 2021-oj. Znam, mraka je dovoljno. Svetlo je na izdisaju. Prognoze vidovnjaka su poprilično loše. Svevideća nisam. Samo se nadam, mislim da jesam, verujem, da sam naučila da živim od danas - do - sutra. Ne od prekosutra ili malo sutra. A sigurno ne od juče. Želim da sebi dodelim diplomu za to. I da je okačim na zid. Eto, sada je i drugi vide. Hvala, hvala, na čestitkama, baš ste ljubazni! I ja Vama isto.