Ps(t)iho

• Oni koriste tišinu i povlače se kako bi se suprotna strana osetila nervozno i odbačeno
• Počinju sve više da kritikuju delove života i ličnosti onog koga su nekada hvalili
• Koriste društvene mreže da bi ga učinili ljubomornim (savremeni pristup)
• Negiraju da su činili stvari kojih se druga strana  jasno seća
• Optužuje da ih ne poštujete kada krenete da razgovarate o vezi
• Izvrću činjenice
• Obmanjuju
• Lažu
• Izbegavaju preuzimanje odgovornosti
• Negiraju stvarnost
• Izmišljaju priče
• Zadržavaju informacije za sebe
• Stručnjaci su u zavaravanju drugih svojom slatkorečivošću
• Sami sebi su najviši autoritet. Odbacuju povratne informacije i konstruktivnu kritiku, sami stvaraju pravila po kojima žive, ne obraćajući pažnju na moralne norme
• Često igraju na simpatije dobrodušnih ljudi sa svrhom obmanjivanja. Traže samilost, ali je sami ne pružaju. Traže toplinu, oproštaj i intimnost od osoba koje su povredili, bez empatije prema žrtvi zbog bola koji su prouzrokovali, i bez stvarne namere da pokušaju da poprave ono što su uradili ili da pokušaju da vrate izgubljeno poverenje
• Oni nemaju savest, i ne znaju šta je kajanje. Čak i nemaju nameru da pokušaju da se bore protiv svojih negativnih osobina – štaviše, uživaju u njima, pod maskom plemenitog karaktera.

Ovo je ON.

Živi u vašoj blizini. Vrata do vrata. Ili u trećoj ulici. Srećete ga na poslu, delite s njim kancelariju. U mesari s revnošću satarom komada meso za vaš popodnevni ručak. Na pijaci vam meri dva kila sočnih jabuka. Na benzinskoj stanici vam poji rezervoar auta. U banci isplaćuje gotovinu. U ordinaciji vam kaže da ne dišete dok stetoskopom šeta po vašim leđima. Na ulici reguliše saobraćaj. U školi vašem detetu drži čas. Na kiosku vam prodaje cigarete i novine. Na krovu vam pročišćava dimnjak. U apoteci vam prodaje lek. U autobusu vam izdaje kartu. U vrtiću uspavljuje male nestaške. U restoranu nudi meni. Na tv-u drži slovo o gorkoj prošlosti i slatkoj budućnosti. Za fabričkom trakom lomi kičmu. Na sceni diže masu na noge. U sportu osvaja medalju. Kod kuće postavlja ručak. U dečijoj sobi peva uspavanku. U krevetu se seksa. Na ulici obgrljuje rame i udeljuje vlažan poljubac. Preko maila i poruka šalje tople ljubavne poruke. Na licu mu je osmeh. Ili izraz belog zida. Često mrgodnost. Živi sam. Ima partnera. I ume tako dobro da muči. Ne da udari, iako bi mogao kad bi hteo. Ne koristi ruke, već samo svoj um. Svoj napeti, nabrekli, surovi um kojim obožava da kinji. Da pokaže koliko je (ne)moćan. Da dokaže koliko si mali i ništavan. I da mu ne možeš ništa. Dok se ne probudiš.

Otvoriti novine i naleteti na tekst, uključiti televizor i čuti vest, proći internetom i prizvati svest...o tome kako je fizički duže ili kraće maltretirana a potom ubijena žena, dete, muškarac, bolestan, zdrav, mlad, jak - postalo je tako obično. Poput gledanja vremenske prognoze. Na isto se naježiš, a onda detaljisanjem smrzneš od činjenica. Zaprepastiš se od lepeze ljudske brutalnosti i nemoći da se takav (obično poznat svojoj bliskoj okolini po "neobičnom" ponašanju) nakon prve upotrebljene šake malo drugačije istretira. Možda nekim pesticidom koji bi mu uzbujali korov neljudstva uništio. Zgroziš se da je mogao tako hladnokrvo da potroši metak ili potegne sekiru, escajg, letvu, šipku, benzin, upaljač, ili samo svoje dve puste šake kako bi ugasio jedan, ili više života. Bez milosti, bez kajanja. I onda imaš potrebu da pravdu uzmeš u svoje ruke, da bljuješ plamen na okolinu žrtve, samu žrtvu, da prozivaš sistem i pojedince koji su to mogli i nekako možda mogu da spreče. I nekako se čini da je, u nekim normalnim sredinama (kako prepoznati abnormalnu osim ako nije reč o ekstremnom siromaštvu praćenom upravo problematičnim okruženjem?), nemoguće da se to strašno ponovi, da se desi nekom bliskom, da su to samo neki ispadi nagona koji se dešavaju nekim nepoznatim zlosrećnim ljudima. Ali zločin nije samo to. Nije krvavi trag, skupljanje dokaza i ganjanje počinioca koji će možda odrobijati svoj jezivi greh. Zločin su, i to ogroman, i sve one tačke s početka ovog teksta.

Koliko psihopata, na koje se te tačke odnose i smatraju njihovim potpunim realnim opisom, poznajete? Rekla bih, barem jednog. Neko sigurno i više. Možda niste imali tu nesreću da vam udeli svoje prisustvo i pokaže koliko mu "značite".  Kao partner, roditelj, poslodavac, rodjak, poznanik, prijatelj, komšija. Možda preispitivanjem naknadno shvatate, pošto su neke od osobina provučene kroz ovaj spisak, da ih u blizini ima. Ako ste ih dosad izbegli, možete se zaista smatrati srećnikom. Većina će pak uvideti da je, ako nije znala da takvi manipulatori ipak postoje tu negde, potrebno da što pre prouče svoj slučaj, i razmisle šta dalje sa tom spoznajom. Otrežnjenje je jako bolno. Zapravo, to sve jako boli dok je bolest još u toku, ali anestetizirana (ljubavlju i naklonošću prema psihopati) osoba ne primećuje simptome. Oseća da nije ništa pogrešila ali je njegovim napadom ili ćutanjem ipak kažnjena (zato počinje da misli da je kriva, da nije uradila nešto kako treba). Ono što joj je nekada isticano kao vrlina, postaje njena mana koju treba ismejati. Uporedjuju je sa drugima i smatraju neadekvatnom, dosadnom, prevaziđenom, i to joj direktno (ponižavajući je) ili indirektno (obmanjujući je) kažu. Svoje greške ne priznaju ni po koju cenu, makar im podnosili argumente, izvrćući ih i pobijajući protiv"argumentima" ili bežanjem od problematične teme u neku drugu, pa čak i umiljavanjem (meke reči žrtvu čine slabom). Nepoštovanje prema osobi izokreću u navodno nepoštovanje sebe od strane te osobe, iako u stvari ne poštuju ni drugog, ni sebe (grabeći pri tom poštovanje od bilo koga). Neopisivo lažu i izvrću jedinu istinu, tvrdeći da je njihova istina jedina prava, stav objektivan i  ispravan a druga strana opsednuta, nerealna, opterećena, subjektivna, posednički raspoložena, glupa da sve shvati. Ne interesuje ih odgovornost, a onaj ko na njoj insistira neka je preuzme, ne zanima ih jer su oni odgovorni isključivo za svoju dobrobit koja ne trpi previše kompromisa i dogovora. Negiraju stvarnost koja traži adaptaciju i trud, ali lagano prihvataju onu koja navodno obećava, makar izgledala kao golub na grani. Izmišljaju i zamišljaju, ne dotičući i čuvajući išta postignuto jer to rapidno gubi na vrednosti. Ne posvećuju se, osim veoma lako nečem novom, što lako prelazi u staro, podjednako naporno i nedovoljno stimulišuće. Slatkorečivi su dok ne dobiju što žele, a onda postaju gorki jer je njihova bombona pojedena. Zanimljivo im je samo ono što nemaju ili što je teško ili potpuno nedostupno, a ono što imaju postaje trivijalno i polovno. Kritika ih izjeda, ljulja im samopouzdanje, saveti ih iritiraju, konverzacija koja vodi dijalogu i razmršavanju čvorova ljuti. Ne prihvataju ništa što se kosi sa njihovim mišljenjem i uvreženim stavom. Malodušnost prikrivaju navodnim interesovanjem, nezadovoljstvo velikim očekivanjima od drugih, tvrdoglavost povremenom popustljivošću, letargiju ignorisanjem tuđih pokušaja da se ona ukloni, sadizam nežnošću na kašičicu i prema svom varljivom raspoloženju. Ne trude se da priznaju svoje greške, niti ih vide u stvari, ali lako iznađu  tuđe. Traže oproštaj do koga im nije stalo, dok ne slegne prašina. Ne traže oproštaj jer im nije stalo a prašinu ignorišu. Igraju se tuđim poverenjem smatrajući ga večnim i zasluženim. Verbalno su grubi i seku poput mača. Potpuno svesno igraju igre u kojoj znaju ishod, jer u toj igri su unapred pobednici oni. Suparnika, a ne ravnopravno biće, tretiraju kao poraženog a da igra nije ni stigla do kraja. Jer oni tako mogu. Mogu da se povuku, mogu da pojedu piona, mogu da sravne sve na šahovskom polju obaranjem figura, mogu čak da predaju partiju ali se nikad neće osetiti poraženim. Dovoljno je da psihički razore, ubiju i odu. Krvi nema. Leša nema. Zločina nema. Naprsle psihe, duševne boli, ubijene pojmove, izneverene nade, slomljene verovatnoće ishoda ne postoje. Osoba na suprotnoj strani nikada nije bila na njihovoj, već samo izazivač njihovih uspavanih moći (slučajnih nemoći), kolateralna greška u njihovom traženju sreće koju ne umeju da dosegnu. Ne mogu, jer niti priznaju, niti prepoznaju sreću, ali su u formi da i tuđu unište, makar ne pretila ikakva opasnost da nesreća iskrsne.

U pamćenje mi je ostala urezana jedna anonimna priča. Žena je tražila savet psihologa. Nije znala šta da radi, kako dalje. Pisala je o tome kako njen suprug ima dva lica. Jedno za spoljni, drugo za svet iza njihovih vrata. U tom unutrašnjem svetu ona intelektualka je trpela strahovita verbalna poniženja njega intelektualca. Vučenja za kosu, neznatne modrice od štipanja i gušanja nisu toliko boleli koliko njegove reči koje su je ubijale delić po delić. Nazivao ju je svakojakim imenima, nije dopuštao da ikud ide i druži se, govorio joj je da je loša majka i žena, pljuvao, izvrtao njene priče, izmišljao da je nešto obećala a nije uradila. Bacao je stvari, besneo. Ako bi neko pozvonio na vrata ili došao od rodbine u goste, ili došao po nju na njeno radno mesto, obgrlio bi je oko ramena, ljubio i mazio pred svima i govorio o njoj sve najlepše. Pokušaj da objasni bliskima da tu nešto ozbiljno nije u redu, propao je. Nije joj verovao baš niko.  Smatrali su je srećnicom što ima tako pažljivog i dobrog muža koji je uvek raspoložen, brižan otac, dobar domaćin, uspešan poslovni čovek. Nagomilani očaj koji nije video rešenje, to je bila ona. Odgovor... ne sećam se tačno. Znam samo šta bih joj lično savetovala. Beži najdalje što možeš. Beži dok ne povratiš ljubav prema sebi ako uopšte više možeš. Beži dok ne naiđeš na nekog sa kim ćeš govoriti istim jezikom, stremiti istim ciljevima, voleti se i u dobru i u zlu,  koji te neće poniziti, lagati, obećavati neispunjivo, hirovito menjati, ismejavati tvoj ukus i misli. Beži i ne oprosti mu nikad. Beži i leči lagano svoje samopouzdanje i ponos, izvidaj svoje nevidljive rane. Beži ka normalnosti, čupaj se iz mraka. Beži i spašavaj se, čak i ako nisi bila idealno biće (jer takvo ne postoji), idealna žena, specijal kome je stremio taj nekultivisani, jezivi, dvolični gad. Poput mnogih koji su valjda rođeni da naprave štetu. I drugima. I sebi. Ali koga je za njih i briga? Nijedan nasilnik se nikada nije promenio, iako se možda primirio. To čak ne postoji ni u tragovima kao statistička greška. Njihovi "mirni" periodi, obećanja da će biti bolje, da oni umeju da vole ali ne umeju to da pokažu, da je moralo tako ili onako, notorna je laž. Ne umeju. Niti će umeti. Spadaće na sve gore, tražeći "bolje", sami postajući još gori, jer bolje prirodno izmiče od zla.

Jedan takav je govorio: "Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja". Kad je umro, njegov mozak su stavili u formalnin zarad ispitivanja. Otkriveno je da mu nedostaje tkzv. temeni operculum region ali da mu je neki donji režanj veći za 15% no što je normalno (ili uobičajeno). On mu je doneo genijalnost u matematici, pojačanu vizualnu sposobnost i slikovitost prikazivanja pokreta. Prisustvo preko 70% nekih glijalnih ćelija verovatno je doprineo da razvije teoriju o prisutnosti mase i energije koji zakrivljuju prostor i vreme, što utiče na put slobodnih čestica i svetlosti. On je izmislio formulu po kojoj je postao slavan, ali mu to nije pomoglo da bude dobar muž. Otac pogotovu. Ono stvorenje jednako njemu, Milevu, otperjao je sa decom u život pun neizvesnosti. Svoj je poboljšao zahvaljujući masi svoje psihičke energije koja nije trpela intelektualnu konkurenciju, porodične obaveze, prisustvo već izrađene žene koju je zamenio drugom. Teorija verovatnoće da je bio mali psihopata (ako je verovati pisanju dokonih Srba koji smatraju da je on svojoj ženi oteo slavu...nebitan deo), ovde sigurno radi. Možda su samo moždane ćelije krive. Ali nema dovoljno tegli koje bi mnoštva dokaza onih malih, neanštajnovskih, običnih mozgova u našoj neposrednoj okolini, mogle da prikupe.

Psihopate nisu samo muškarci. Psihopate su i žene. Psihopate su roditelji koji ponižavaju krv svoje krvi i govore mu da je bolje da se nije ni rodilo. Ili da od njega nikada ništa neće biti. Ili da je krivo što im je omelo životne planove. Psihopate su predavači koji znaju za 4 a Bog za 5. Psihopate su vlasnici hiljade ruku koje im donose profit dok same jedva sastavljaju kraj s krajem. Psihopate su na čelima država koje se drugačije zovu bananama. Psihopate propagiraju religijske ratove. Psihopate mrze i muče otimače svojih kćeri i sinova. Psihopate kinje neomiljeni pol. Psihopate se kažu rađaju. Psihopate virtualno truju. Dodiruju ramenom u prolazu. Govore dobar dan. I čekaju svoj trenutak, da im uđeš u kazneni prostor.

Nekako samo treba znati, instinktivno, da prava osoba nikad neće uceniti. Niti lažno obećavati. Neće te mučiti makar pogrešio. Neće bežati jer je teško. Naprotiv. Ali za to je potrebno prepoznavanje. I ne samo obostrana ljubav, već i savest. I svest zrelog bića koje zna da se nosi sa životom prepunim iskušenja,  pa i neidealnim što mu se kao klip podmetnulo pod noge. Ali valjda izazovi to tako rade sami. Sapliću nejake, iskušavajući stepen psihopatnosti. U stvari, zar samo ime koje psihopata nosi, ne govori nešto - Psiha koja pati? A njegove žrtve su tu da mu patnju ublaže. Da posluže kao jastuk koji mogu da izboksuju i mirno zaspu na njemu kad se umore.

O, da... valjalo bi se sad popeti na početak teksta i prebrojati svoje tačke. Da vidimo da li smo pero ili teška psiho kategorija. HajpomoziBoze.