Daš Ne daš

1933. Nemačka. NE moralnoj dekadenciji i iskvarenosti, DA pristojnosti i moralnosti u porodici i državi. Gebels. Nacionalna akcija protiv nenemačkog duha. Više od 70.000 spaljenih knjiga napisanih od strane nenemaca koje “kvare” nemački jezik, književnost i intelektualnu misao čistokrvne rase. Nestaju dela Brehta, Marksa, Ajnštajna, Remarka, Kafke, Mana, Igoa, Prusta, Frojda, i ostalih autora koji se deklarišu kao Jevreji, pacifisti, komunisti, socijalisti, liberali, anarhisti. Deo knjiga sa zloglasnih spiskova se sklanja i iz nekog razloga ipak spasava od uništenja. Sve kao posledica ubeđenja da odgovarajući politički stavovi i ciljevi zahtevaju odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava početak buđenja nezapamćene mržnje i devastiranja svih ljudskih vrednosti.

2018. Kosovo. NE proizvodima koji dolaze iz centralne (? Iz ostale se ne uvozi nista?) Srbije sa dosadašnjom taksom, DA kazni za one koji se oglušuju na upozorenja. Hari i mašinerija. Nacionalna akcija protiv nealbanskog duha. Više od 70 spaljenih kutija keksa, testenine, grisina kojima se pune rafovi prodavnica teritorije za koju se ne zna čija je još uvek, iako se zna čija zemlja jeste. Umanjuju se sigurni izvori prihoda, tačnije, jednim neočekivanim ekonomskim potezom vlade za nas nepostojeće države, nestaje 20 miliona evra koji su se dotle izvozom slivali u Srbiju, kao i omiljeni slatkiši i ostale potrepštine sa rafova koje u toj ničijoj zemlji više niko neće okusiti ako ne plati dvostruko. Sve kao posledica ubeđenja da delovanje severnog suseda zahteva odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava nastavak trajanja već dobro poznate netrpeljivosti (mržnje?) i devastiranja podnošljivih međuljudskih odnosa.

Da li postoji znak jednakosti između ova dva događaja koje deli 85 godina, različita teritorija, drugačiji predmeti obračuna, ali sličan akt? Histerična (uobičajeno) izjava iznenađenog (uvek nam neko napravi neko novo, očekivano sranje) i uvređenog (očevidno na sam život i sve nepokorive ljutog) predsednika (i oca nacije koji ne spava i ne jede od planine problema) napaćene  ali prkosne zemlje suočene sa strašnom činjenicom finansijskog gubitka, sa šamarom na teritorijalni suverenitet, sa ćuškom na nacionalni identitet, sa političkom ko zna kojom po redu provokacijom, sa izdajom onih koji to treba da vide i primereno kazne, potvrđuje da poveznica itekako postoji. On izričito tvrdi da je zločin uništenja sve te plazme i jafe, mančemloua i medenjaka (ako ih ovi nisu pre toga pojeli pa spalili samo ambalažu, neka sagorim) nestalih u plamenu albanskog žara, jednak spaljivanju prokazane literature i književnog stvaralaštva od strane nacista. I da je ovo zapravo repriza nacističkog pristupa rešavanju problema koji naravno nadilazi prehrambene potrebe (u ovom slučaju, ne uništavaju se dela namenjena duhu već telu, ali svejedno, podjednako je bitno, ako ne i bitnije), i produbljuje već postojeći sukob koji se vrti oko maltene svega. Naravno, nisam spomenula zakinutu flaširanu vodu i lekove iz Srbije koji se mogu sada tamo za preostali srpski živalj smatrati raritetom za kupiti. I što su cene svih tih proizvoda otišle u nebesa, takoreći postavši nedostupni ili bar nepristupačni mnogima... što je apsolutna laž. Cene su i dalje iste. Lekova ima. Ima i dovoljno posla za sve (ili barem onoliko i onakvih kakvih ima u Srbiji) , ali većina neće da radi osim ako nije neki državni poslić za finiju naknadu. Zašto bi i radili kad se može lepo živeti od šverca i konstantne finansijske pomoći iz matice (da li tih 850 hiljada evra koje Srbija za Kosovo odvaja na dnevnom nivou stigne baš svuda gde treba (i da li treba?), o tome ne treba pitati, jer oni koji to znaju žele da mi to ne znamo, a što bi baš sve morali i znati, nismo mi enciklopedije već očigledno sumnjivi i sumjičavi tipovi koji guraju nos gde im nije mesto). Ne mora se već drugu deceniju plaćati ni utrošena struja. Ima i tri tv kanala u kojima 24 sata bez predaha neki obdareni muškarci i neke vatrene žene dahću i smiruju damare tuđih telesnih potreba (da li će to pospešiti prirodni priraštaj Srba na Kosovu? Ili će se masovno odbraniti doktorati  iz seksologije?). Ima i izbora čelnika za bitne institucije prema ključu (koji li to u svežnju beše?). I državnih što liče na privatne fakultete gde se studije završavaju dok prespavaš semestar ili prelistaš skriptu. I izolovanih mesta, prilika i ljudi gde postoje konkretne pretnje, ucene, fizičko nasilje, i loši ishodi. I prećutnog dogovora između razumnih Albanaca i svesnih Srba da sve može i mora da funkcioniše, samo da svi gledaju svoja posla. I njihovih pokvarenih „izroda“ koji iz nekih motiva kupuju srpske pasoše i sve moguće nekretnine po gradovima u blizini svoje samoproklamovane države, i to od srpskih „patriota“ koji su spremni da umesto njih formalno podmetnu svoje ime a zauzvrat dobiju dobar novac za tu uslugu koja će nam se svima obiti o tintaru za nekih 20 do 30 godina maksimum. Doduše, većina se u vihoru rata (zar se uopšte može i sme takvo što osuđivati), prodavali svoje nekretnine za basnoslovni novac, a onda nove kupovali unutar Srbije, zajedno sa radnim mestima sa kojih su istiskivali domaćine (zar se uopšte može i sme takvo što opravdati i razumeti). Neki od tih patriota su redovnu, mesečnu humanitarnu pomoć u vidu osnovnih životnih namirnica merenih džakovima, sa sigurnom platicom u džepu od poslova na neodređeno, preprodavali domaćima, ali su se svi pravili gluvi i slepi na tu sliku. Te patriote više nikad i ne žele da se vrate na svoja ognjišta jer su se dobro snašle na novom. One druge, na patriote mislim, za otadžbinu spremne, čekaju da vojnička truba pisne i da krenu u odbranu rasprodatog, makar po cenu života, tuđih pre svega. U međuvremenu, belokapi orlovi će formirati svoju vojsku dok im se oružje od svetskih prijatelja već doprema. I dalje će imati jak politicki lobi u svetu. I osmišljenu strategiju koju zdušno brane veliki moćnici. I dalje će njihovi zločinci po belosvetskim sudovima nepravde biti oslobođeni za masovna ubistva našeg življa i pored očiglednih dokaza, a kao nagradu dobijati odgovorna i uticajna mesta na čelu svoje nove, promućurno izgrađivane države. I dalje će provocirati na sportskim takmičenjima, međunarodnim političkim i ekonomskim okupljanjima. Imaće uvek spremnu srceparajuću priču prognanika koji su se jedva izvukli od terora. Vladaće kriminalnim podzemljima, prljavim novcem, i pretnjom kupiti sve sto je moguće njime dobiti. I dalje će oni koji su rešili da ostanu tamo gde su oduvek pripadali, drhtati pred neizvesnošću svakog novog dana, čiju im izvesnost, ne još ali jednog lepog sutra, obećava uvek nadrndan, oprezan, i posvećen predsednik koga niko živ na ovom svetu ne razume i ne podržava osim pojedinaca koji to još uvek neće pred svima da obelodane, da ne ispadnu seka Perse ili dvoličnjaci koji i ovima i onima.

Mi ćemo i dalje brižno ljuljati svoju kolevku i čedo, koje nikako sa svojim roditeljem da odraste i shvati – da jesmo sami u svemu – da smo umnogome sami krivi za sve ono što nam se dešava – da ima previše nepoštenog sveta koji se zalaže za svoje interese lažirajući brigu o svačijim – da nemamo plan, viziju, načine – da je borba za opstanak više od praznih obećanja – da su neki vozovi odavno prošli – da strategija znači istrajnost i mudrost – da nije sve tako crno-belo – da je zveckanje oružjem kontraproduktivno i da nam je ratova preko glave – da sami sebe mnogo lažemo jer je istina teška - i da nam treba ne samo više domaćeg hleba, nego i igara tj. muzike. A za to je bar lako. Osim odgovornog oca imamo i nežnu majku. Pravu srpsku mater za koju ne postoje ni državne, ni virtualne granice, koja bi i iz zemljine orbite izašla u susret svom narodu, svojoj publici. Sa porukom „ Niste sami“, „Ovde sam zbog vas“, 4 S-ova (koliko je ironije u tim rečima kad je parola primerenija za one koji uporne Srbe drže pod katancima, i koji su dakako složniji od onih koji su to osmislili), i da će opet doći jer je potresena slikom koju vidi, majka je uspela da okupi silan narod (neki su došli autobusima, neki pešaka, kao i uvek u sličnim prilikama pod prinudom naravno), zvanično nekih 10 hiljada (pa podelimo to sa 10 da dobijemo realan broj). Verovatno su dokoni i sami došli, a sto i ne bi kad su dobili kolače umesto leba, tj. besplatan koncert zvezde u konstantnom usponu jer nema tog pada kome je sklona (tog dana je iz budžeta Srbije na Kosovo sigurno otišlo nešto malo više hiljada no u proseku, pravo pevačici u džep, gotovinski da ne plaća porez). Ne postoji nikakva sumnja da će njena pesma, nastup, verbalna podrška u nekoj meri olakšati život Srbima na Kosovu, a posebno ublažiti ovu neprijatnu situaciju sa uvođenjem poreza na srpsku robu. Moje nagađanje kaže da se pod uvozom podrazumeva prijem robe iz druge države, a ako je Kosovo Srbija, Srbija Beograd, Beograd svet, Albanija na autoputu koji će Srbija izgraditi preko Kosova za Srbiju koja je Kosovo, kako se uveženom robom može smatrati roba koju si iz jednog dela svoje države uvezao u drugi, i o kakvom se finansijskom gubitku onda govori? Možda odgovor na to ima Putin. Nas doživotni predsednik tvrdi da ga je tri puta direktno dobio na telefon i da je to sila na koju mi kao nacija uvek možemo, a posebno on sam, može računati.  On takođe uvek našem, zbog bremena na leđima namrgođenom predsedniku, izaziva osmeh do uveta (doduše, ne samo on, jer to mogu i drugi bitni stranci, pa mi kad on ode negde sa strane, ili kad sa strane neko dođe kod njega, vidimo da ume i da se smeje, namešteno ali ume, ili iskreno, nisam sigurna ...valjda su tamošnji duhovitiji od ovih naših od kojih dobija gorušicu i facijalni grč). Ali On sigurno ima plan za nas. A i on je nama u nekakvom, čini se, maglovitom planu. Ili smo mi u magli. Horda lutajućih poluočerupanih bataka. Ne, mi smo samo žrtve za sada jos uvek bezazlenog rata velikih ideja i minornih praktičnih rešenja u kome ne padaju glave, funkcije, istine, već samo spopada ogroman bol prouzrokovan bespomoćnošću i osećanjem izdaje od strane iščašenog i bešćutnog sveta i internih mekušaca koji nisu spremni da poginu za ideale, ili pak jesu, ali čekaju da ozbiljna prilika konačno iskrsne. 

Ono što je važno, jeste da su albanski policajci i carinici od Majke Cece kad je pošla kući tražili autogram (a ja stvarno ne razumem, zašto te poznate i bitne ličnosti, od političara do puštača glasova ne odvoje malo novca i kupe neku nekretninu na Kosovu i tamo organizuju svoj život, makar na par meseci u godini? zar to ne bi bio dokaz ljubavi i patriotizma prema kolevci? pa da onda svi mi, polagacke, kad i koliko ko može uradimo isto, i tako na miran iako podmukao način vratimo što nam je oteto?). Mogli su gospođu da zadrže kao taoca i traže 1000 miliona dolara da je otkupimo, da je proglase za špijuna, da joj predaju orden posthumno namenjen tragično preminulom mužu čija vojnička čizma nije nikad nameračila njihovunašu teritoriju, da joj otkinu bubreg, da je preobrate u drugu veru, da je nateraju da otpeva nešto iz Toske, da je primoraju da skine naočare za sunce za vreme koncerta dok kiša uveliko dobuje u ritmu tam tama po leđima i  otvorenim kišobranima okupljenih, da bilo šta... ali oni su samo hteli autogram. Svaka čast za skromnost. Zapravo, mali, običan čovek je uvek skroman u svojim prohtevima, pa i očekivanjima. Problematični su porivi onih velikih. Onih što hoće ono što je nekad bilo njihovo ali im sada ne pripada. Ili im nikad nije ni pripadalo. Što koriste sva sredstva da to toga dođu. Što igraju prljave igre. Što prikrivaju svoje zločine. Što očigledne zločine pretvaraju u pobede. 

Zato predsedniku selektivnih osmeha, i nama iz magle, preostaje da stisnemo petlju i .... možda tako povratimo nešto od ugleda, dostojanstva, časti, vere. Pred sobom pre svega. Za povraćaj teritorije treba mnogo više. Da nas ne iščupaju iz korena i da nam ne počupaju korenje, treba baš sve. Samo još da pronađemo šta je to. I kako. I bez muzike molim, dovoljno je gadno. 

U međuvremenu nikako ne treba zaboraviti na keks i konditorske proizvode. Da ne bude baš sve tako gorko.