Po meri mira

Mašina za zemljane radove, pogodna za iskop zemlje, razastiranje materijala, izradu nasipa,  skidanje humusa, zatrpavanje jama i kanala, čišćenje terena, obaranje stabala, iskop, vuču drugih mašina. 

Merica za preciziranje kvantiteta merene mase, neophodne u određene svrhe. 

Granica preko koje se ne prelazi, jer je iza sve ono što nikako ne bi voleo ili -la. 

  

Dozer.

Reči...

Ne može se sve (ono što se u glavi i srcu nosi) sabiti u jednu jedinu, pa ni mnoštvo rečenica, i to ne zbog verbalne nemoći, "nevremena", premalo ili previše hrabrosti i straha, nedoraslosti i nesavršenosti reči, već zbog činjenice da nijedan jezik, niti reč nije dovoljna da zameni svu buru emocija koje se kovitlaju i koje su u stanju da izazovu nezamislive posledice. A ni (sa)znanja koje bi valjalo nekako preneti.  

Mislim da reči imaju strahovitu moć, čak i kada se ne izgovore a kada ih onaj kome su upućene samo kroz pogled ili dodir oslušne i oseti. A tek izgovorene! Pokreću ratove, sklapaju mir, oformljuju život, iznalaze smisao, donose spas, ubijaju rešenje, stvaraju nesporazume, izazivaju smrt, dozivaju priliku, povezuju razdvojeno, čak žive same od sebe ne tražeći ništa zauzvrat, nadživljujući prostor i vreme. 

Mogu da promene i trenutak, i ljude, da preokrenu situaciju i odluku, da od života učine pakao, od ljudi monstrume, od moćnih ništavila. I da pogrešno protumačene izobliče ili uobliče, da skrivene spreče ili uslove...

Postoje reči koje umeju da spasu onog ko ih drži kao sopstveni moto, da im postanu infuzija koja ih održava, lek koji "bolest" drži na sigurnom odstojanju, štap koji ih podupire. Ali postoje i one koje guraju poput nasilnika u ambis. 

Reči su alat manipulacije, a oni, usavršeni u njihovoj upotrebi, eksperti u vladanju ljudima i svojim ciljevima. Reči su i seme iznedrenih stihova i proznih dela, mudrosti i životne istine, ali posejano na lošem tlu ne uspevaju, ili bivaju zgažene od strane onih koji ih vide kao korov. 

Da li ih treba okolo nesebično pružati, deliti, upućivati, poklanjati? Da li im pre izručivanja treba više puta pretresti suštinu pa ih tek onda pustiti da žive? Da li ih treba sputavati kada znaš da će biti povređene ali da je to dobro i za tebe i za njih, jer ćete od kritike zajedno ojačati ? Da li svi zaslužuju naše misli pretočene u slova? 

Znam da me tuđe reči oblikuju, uznemiruju, uznose, oplemenjuju, ispunjuju, prazne, obogaćuju, mame i izazivaju, zaslepljuju i nerviraju, sluđuju, teše. To su njihove, te koje su mi neophodne, koje prihvatam bez obzira na formu i težinu. Čak i kad baš zaboli. I kada sve neodoljivo miluje. A njima moje? Dozer. 

Strast...

Da li je strast vrlina ili slabost, zavisi od oblika, objekta strasti i vrste zadovoljstva koje se njenim osetom doživljava. I ne mora biti trajno stanje duše, naprotiv, jer je nekada to čistokrvni poriv za trenutnim, kratkotrajnim, intenzivnim zadovoljstvom dok ne ugasne usled dosade i-ili ispunjenja. 

Strast uznemirava sva moguća čula čak i onda kada ne dotiče drugo ljudsko biće, kada nije usmereno prema nekome već prema nečemu. Ljudska je vrlina osećati strast. Ljudska je slabost podleći joj, da nas nadvlada i nama rukovodi. 

Ne vredi odupirati joj se jer će biti sve jača, ne vredi suzbijati je jer će nagrizati ustalasani duh koji svoj mir ne nalazi dok bar ne štrpne od svoje strasti. Vredi imati je bar na kratko ako ne vodi zavisnosti, ili zauvek ako ne ubija. 

Predati se bez griže savesti svojoj strasti? Ne zagledati je kako ne bi umanjili njenu vrednost ili se predomislili? Podgrevati strast jer je u vatri život? 

Znam da su mi upućene strasti uvek izazivale nedoumicu, i golicale pažnju. Poneke i ponekad budile moje uspavane. Nelične su otkrivale horizonte u koje sam odabirući uranjala. To su njihove, meni potrebne, za večnost ili trenutak. Nečemu moje? Uvek i bezmerno. A njima moje? Dozer.         

Iluzija... 

Iluzija - zatvaranje očiju pred činjenicama, gledanje u oči činjenicama dajući im drugačiji smisao (onaj koji odgovara ili koji manje boli), davanje nade nečemu što je već prestalo da postoji, samozavaravanje koje podupire napor, samouteha, lažiranje, odlaganje istine usled straha. Postoji samoiluzija (nadovezuje se na navedeno), ali i iluzija koju nam drugi stvaraju i koje nismo u potpunosti svesni (ili jesmo, i to zbog sklonosti samoiluziji i samoprevari kojom se lakše klizi kroz život). Misleći iluzionista utabava teren po kome može da ne posrće. Nemisleći iluzionista ostavlja drugima da misle za njega ne spirajući time krivicu sa sebe ako i kad krene nizbrdo. Iluzionist je veći samozavaravač (kakva kovanica! - samozavarati - zavar(a)iti sopstveni stav nadajući se da se neće slomiti) od maštara jer maštar zna krajnju liniju svojih želja i htenja, i ne pada u očaj kada ne dobije ništa zauzvrat. Taj se lako (o)kreće drugim oblacima.

Da li je iluzija put ka svrsi bez kompasa? Ima li iluzionist poput onog u predstavi moć mađioničara čiji trikovi mogu baš sve? Jesu li sve iluzije podjednako glupe u svojoj naivnosti? 

Živeću kao što sam i do sada sa njima živela. Znajući da će nekada, negde, nekog umesto mene odabrati za oslonac. Sa njima se može, jer znaju kako, iako nikada ne objašnjavaju zašto. Valjanje u iluzijama uspavljuje, i nosi tamo gde je meko. Potrebne su mi. A njima moje? Dozer.   

Dozer je zapravo buldožer. Sredstvo za "zemljane radove" koje sopstvena ubeđenja, porive, ideje, namere usaglašava sa okolnim pejsažima. Koje iskopava najbolje iz nas, razbacuje ono najkorisnije, podiže odbrambene zidove da bi se "tvrđava" odbranila, skida paučinu sa sopstvenih očekivanja, zatrpava rupe nerazumevanja, čisti neraščišćene račune, obara razgranato drveće laži, izvlači druge iz tame. 

Dozer je merica koja tačno zna količinu smelosti za pristupanje drugima i njihovim potrebama. 

Dozer je granica iza koje živi opasnost od gubitka svega onog što ti je važno. Mesto na koje mudrost nikada ne kroči. Tačka koja i ono izgovoreno iz najboljih namera, strast prosutu jer više nije mogla da živi od sebe same, iluziju izdžigljalu do nedosežnosti, baca u živo blato. I guta je bez nade da će je povratiti, i vratiti je, makar i takvu omalovaženu i beskorisnu. 

Otud i najjači mogući razlog da čovek sebi zada dokle sme da stigne, kada već nekud krene. Da unapred zna sve zamke nevidljivih linija koje nikada ne treba da pređe. U suprotnom ga može zaboleti toliko da iz te agonije nikad ne izađe ili možda privremeno trpi. Ili da prezre sopstvenu moć neprosuđivanja. Otud treba sputati i reči, i strasti, i iluzije. Ograničiti svoju moć, poverenje, savete i mišljenje, sa zadrškama koje nude (makar prividni) mir. Prigrliti onoliko koliko ti se pruži i ne smeta, dati toliko da ne budeš krivac. Pred sobom. I sutrašnjicom koju sada i juče začinje. I onim ko sve to meri digitalnom vagom (za zlato ili škart) koje si mu namenio. Ali ostaje samo jedna stvar koju nikada, ni pod kojim uslovima, ni pod pretnjom sopstvenog tiranina sakrivenog u opreznoj savesti, ni u zamenu za bilo šta drugo, ne treba sputati ili meriti Dozerima. Najveća i najvažnija - xxxxx. 

Ko ne zna šta je, neka istražuje, isprobava, iskušava, ili u neznanju sa životom svrši. 

Dozer je količina koja negde može da stane. Sve preko toga je otrov koji se ne može istisnuti njegovom suprotnošću ili vremenom. Mogu te samo osuditi da si im dao/ gurnuo/ podmetnuo/ poturio/nametnuo ono što od tebe nisu tražili, i prezreti tvoj nasrtaj i slobodu prodora na mesto koje se ne sme pipnuti. Možeš biti proglašen ubicom ili lopovom, a da nisi ostavio leš ili išta odneo. Sa stvarima je kao i uvek mnogo lakše, one dobijeno neće ocenjivati, ali davati hoće, čak i više nego što mogu da pretpostave. Zato je dozerstvo veština dosezanja sebe, i drugih, u miru sa pravom merom.