Nebo

Desilo mi se to prošle godine, otprilike u ovo vreme, dan nebitan... sunčani maj, aroma proleća koja prijatno štipka za nozdrve, neki nemir u stomaku koji samo to godišnje doba može na taj način da izazove. Jako volim maj, oduvek, valjda zbog tog naglog prodora života koji svim čulima dodiruje. No ume da bude varljiv, pomalo ružan, kao što je ovogodišnji, kišovit, na trenutke sumoran i asocirajuć na jesen. Ali ne, ne o tome, vraćam se unazad i vidim...

paradu svršenih srednjoškolaca u glavnoj ulici mog grada. Šarenoliko mnoštvo koje svoj poslednji dan škole proslavlja bukom, pevanjem, zviždanjem u pištaljke, neobuzdanim smehom... sve prožeto iskrenom radošću što se nešto veliko i bitno dešava u njihovim životima, nešto značajno završava, nešto još značajnije počinje. Radost detinjasta, iskrena, dejstvujuća na okolne koji ih posmatraju sa osmehom i odobravanjem. Primetna toliko da počinjem pažljivije da ih posmatram, obraćam pažnju na pojedince, ali i celu nepreglednu, kompaktnu grupu čiji su glasovi otežali od pesme i vikanja. Najednom počinjem da osećam teskobu, neprijatnost koju pokušavam da prepoznam i izdefinišem kako bih dala neko racionano objašnjenje za tu nepriličnost. Reakcija je toliko jaka, trenutna da se izokreće u nešto što ne mogu da iskontrolišem... počinjem da plačem... nasred ulice. Užurbano se sklanjam što dalje od ljudi, negde sa strane, sva usplahirena, ne toliko zbog toga što me suze pretiču u njihovom obuzdavanju i prete da odaju nešto neprimereno mestu i vremenu, već što ne mogu da dam najbolje objašnjenje što je reakcija tako najednom jaka. Treba mi izvesno vreme da se saberem, prikupim nepovezane misli koje se još uvek opiru odgovoru. 

Polako počinju da se rastvaraju, bistre, govore ono što u stvari i sama znam ali ne prihvatam kao razumno. Valjda nije tako lako prihvatiti razumno ono što nema razloga tumačiti drugačije no razumom, ali se uvilo u rolnu emocija koje rade nekim svojim načinom. 

Da li bi bilo logično pomisliti da sam plakala zato što nisam na njihovom mestu? Kao neka vrsta žaljenja za prošlim? Potrebe da nadoknadim ono što nikad nisam? Boga mi - ne (dobro, da malčice, ali nije vezano za Taj tren). Nije bilo to, premda je sve navedeno možda i moglo imati smisla. Onda sam pomislila kako mi se ovakve stvari dešavaju jako često, prečesto čak da bi se ovo moglo smatrati tek trenutkom neke blesave slabosti. Dešava se kad se neko venčava, kada se nekom rodi beba, kada se kreće prvi dan u školu, kada se oprašta od učitelja... uvek kod prelomnih tačaka u životu koje uglavnom znače neki iskorak iz nečeg jednog radi prelaska u nešto drugo, novo, drugačije, uglavnom bolje. One ružne, negativne trenutke neću da pominjem,  nepotrebno je. Ali ovo... šta je to što me tako uznemiri i natera na suze koje čak nisu suze radosnice iako su događaji lepi... ne znam ni koje bih im ime dala... možda suze uznemirice, pitalice, sumnjalice? One koje nisu sigurne da se baš treba toliko radovati takvim promenama, koliko god da su velike, pozitivne? Zar je uopšte u redu očekivati, priželjkivati da vreme stane, da se spreči dešavanje lepih stvari, da se lamentira nad prošlim?

A onda ... oni, ta (ipak, donekle) deca nisu ni svesna da se to više ne vraća (ipak im zavidim na godinama?...ne previše, jer znam koliko nisam znala, a opet ne znam koliko sada ne znam a što ću nekad saznati, pa je to jednako njihovim godinama... ili ipak nije?), nisu svesni šta ih tek čeka, a očekuje veoma često baš neočekivano (o mudrosti proživljene zrelosti!),  što će gomila ideala biti srušena poput kule od karata (ja inače kule još uvek gradim), što je bezazlenost i nada tako lomljiva i sklona prevratu (bolno je gubljenje tih nevinosti)... i što će se možda, neko, nekad, naći tako na ulici, posmatrati neku veselu skupinu koja je već nestrpljivo ispružila ruke ka nebu, uzdižući se na prste da dohvati što više svetlucavih zvezda koje ih mame i dozivaju. A nebo je tako visoko...

(21.05.2011)

@@@@@

Prošlo je 7 godina od pisanja ovog uvodnog teksta, odnosno 8 od neposrednog doživljaja. Maj i dalje uzbuđuje moja čula, mada su ona sve tvrđa na spoljne izazove (da li se zajedno sa dušom postepeno pretaču u kamen?). Mom dragom tati i milim drugaricama, majskoj deci, ne zaboravljam srećan dan. Da ne govorim o trešnjama čiju slatkoću i blaženstvo njihovog ukusa mesecima i dalje nestrpljivo čekam. Maj će uvek biti mesec u kome su mi se dešavale veoma bitne stvari, one koje promene život. I zato će uvek biti poseban. Ne samo meni, i onim maturantima od pre skoro deceniju  koji su u međuvremenu dobrano zagazili u pravu zrelost i ko zna kako trasirali svoj put, već i onima koji su i mnogo pre, i do, i ove 2018-te rekli zbogom (bez imalo kajanja, tuge ili uznemirenosti) najbezbrižnijem periodu sveukupnog bivanja. Oni vide samo napred, iako ne predaleko. Oni imaju želje, doduše, prečesto nerealne. Oni su puni snage, one što pomera planine. Oni su i vatra i dim. Oni su sve ono što mi više ne možemo biti. I ono što će tek postati a neodoljivo/nažalost/na sreću/ liči na nas - njihove smorove, tutore, zaštitnike, nerazumne, staromodne, dosadne, matore (sve to zajedno i još ponešto) tvorce i pretke. Hihihi, dobro je što ne znaju da će biti isti! Tj. misle da im se to nikad neće desiti, da će zavrnuti prirodni tok stvar(nost)i. U stvari, to uopšte nije smešno, štaviše. Ali ko uopšte ikog šta pita, pa i sam život - sedneš u voz i on te vozA, do stanice do koje ti traje karta. Švercovanja nema. Može samo iskakanje iz kompozicije... kad se volja i avantura osmele. 

Ah da, ove godine nisam plakala, iako je možda postojao izuzetno jak razlog da opet "ispadujem".  Valjda nisam stigla od fotografisanja jednog kraja, i jednog početka. I od misli koje su mi haotično letele ka njegovoj budućnosti,  igrajući s njom jedan nespretni stiskavac obojen strahom od neizvesnosti. Ali njega nije strah, i eto ravnoteže.  Ne želim ni da mislim šta iza "nestraha" stoji. Valjda dovoljno ludosti da možeš probati šta god poželiš, površnosti da bez-bolno padneš i pridigneš se, neiskustva da veruješ u koješta i svakoga, nezrelosti pa je sve lepršavo i smešno... U stvari, stoji Mladost, ono gde je sve moguće i lako. Možda nije moj, naš, roditeljski zadatak da preterujemo u ganjanju ispravnosti (po merilima iskustvom stečene zrelosti), niti u uterivanju straha od budućeg (bilo bi nehumano), ali bez packi sigurno nema pregovora. Niti bez gunđanja,  soljenja pameti, izvrtanja očiju, nespavanja, podmetanja ideja, oštrih reči, mekih ubeđivanja, padanja u nagone da se uzme prutčina i onako... Ma ne, pored svega toga samo treba strpljenja debelog ko mornarsko uže.

A što se radosnica tiče, nadam se da će vreme doneti dovoljno lepih događaja da se nadoknadi ovaj propust. Samo da se u međuvremenu čula i duša ne pretvore u ... , kad je već gradnja kula zauvek otišla u prošlost. I naoblačeno nebo progutalo zvezde.