Grab & Run

120 u 18 je već proletelo. Dana, u ovoj godini, mislim. Zima je pokunjeno otišla u ormar i sakrila se u njegov najdublji čošak. Proleće je na pucanj startovalo dobro ali ga je nestrpljivo leto izguralo sa staze. Nadam se da će moj omiljeni takmičar ustati i vratiti se u trku, a ovaj znojav i drčan na proboj cilja dobiti malu upalu mišića i usporiti.

Ipak, događaji, ljudi, ideje, ne staju. Filmska traka radi, beležeći svaku stotinku naših osobenih života ogrezlih u teško stečenoj prosečnosti i lako projektovanim iščekivanjima. Ima naravno i onih izvanprosečnih čija su imena nezaobilazna a naši životi nemogući i bljutavi u njihovom odsustvu (dok spavaju na primer, a moraju i oni, makar to iznosilo samo par sati koji se u našoj nestrpljivosti pretvaraju u očajničke gladne godine). Zato jedva čekamo da se probudi(mo) i radujemo novim a osobito starim predivnim obećanjima koja nama podanicima ovog jedinstvenog carstva život čini plemenitim. Ko ne vidi da se u tom dvoru lepo i perspektivno živi, obična je luda. Ili nezahvalni vrtlar, konjušar i sluga. A u međuvremenu...

*** Treći čovek naše carevine pri poseti beloruskom caru pao je u iskušenje da otkupi ili bar razmeni domaćinove diplomatkinje što nose kafu za naše domaće (koje nisu ništa gore ali su već dosadile i treba ih zameniti ili proterati u neki konzulat ili ambasadu) . Kaže da su bile topmodelski prelepe i da nije mogao da odoli da da ponudu. Da nije bila izrečena u šali nego pečatiranim službenim dokumentom, možda bi mu sada novi, napućeni obdareni staff krasio privatne i službene odaje. Nikako neki ljudi da shvate i pored veka bavljenja istim poslom, da biznis ne trpi cerekanje i okolišanje. A imaju od koga da uče, nego večito loši đaci sa protekcijom. Ipak, taj mali šmeker nije toliko naivan. Priča se da uporno razmenjuje poklone sa portparolkom spoljnog ministarstva najvece severoistocne carevine. Za dobijeno licidersko srce, ona će mu otvoriti Guču. A ako joj pokloni svoje, možda mu otvori mogućnost da održi gala solistički koncert u Gorki parku.

*** Prvi čovek naših vadikala je posetu predsednika sabora susednog carstva iskoristio da iskuša otpornost platna gostujuće zastave. I pored onolkih ručerdi, i još onolkijeg besa, uspeo je samo da je zgazi. Gosti se naljutiše, pokupiše pinkle i odoše, vrući od besa kao hot chili peppers, odlučni da im taj višedecenijski rasparčavač domovine i slobode ne zagorčava život i uporno kvari taman jedva skrpljene komšijske odnose. Naravno, bivša krasta je opet raskrvavljena i od rekonstrukcije ožiljka nema ništa. Vadikalna vanredna situacija sa kalom do kolena iz koga nema vađenja, barem ne u narednih 100 godina ako ne i neki vek pride.

***Dok se u grudima i savesti podanika našeg carstva koleba idejno rešenje koje je odavno rešeno, osim za one koji deljenje i stvaranje novih carstava vide samo na tuđem nebu, jedno koje većina i dalje tretira kao naše a bivše je (tamo vlada drugi car koji je sa našim u zategnutim odnosima, ali će mu naš zarad uspostave mira sagraditi jedan dugački auto-put), proslavilo je 10 godina nezavisnosti. Da nije tako nego onako, 80% naših carevića i carevni ne bi smatralo da je rizično živeti u uslovima bezbedonosnog rizika, i isto toliko bi lagano izdvajalo od svojih visokih plata i penzija da spasu ono što se spasti može. 60% kaže da ne bi ni u snu prihvatilo carevčane one nacionalnosti na visokim carevskim funkcijama kada bi mi taj delić povratili i (p)ostali veliko carstvo ko nekad. To je zato što bi mi uhapsili istinu, i počeli da gajimo napredniji pasulj i kukuruz nego oni sad.

***Da nije sve strašno kao u tom njihovom iskvarenom, a nama otetom carstvu, govori činjenica da na primer mi uopšte nemamo korumpirane bahate profesore, dekane i rektore. Da ne prodajemo ispite i diplome iznad tarife od 1000 eura. Da nema pomena o štancovanju diploma i doktora od kojih može da te sustigne smrt u bilo kom obliku i oblasti. Protiv jednog vrhunskog profija na čelu i ispred šumadijske univerzitetske elite, vodi se već mesecima besprizorna hajka. Čovek lepo i otvoreno kaže svojim koleginicama  da je pušenje veoma zdravo i da će zahvaljujući tome moći da računaju na napredovanje u karijeri. Mlade nevaspitane muške kolege beže sa fakultetskih pozicija jer on neće da im draška polne organe. Pa i ne treba, zna se ko kome treba da milki, i čiji je stariji. Kao što priliči velikodušnima, uposlio je pola svoje familije na univerzitetu i time smanjio nezaposlenost na svega 1/ 9 sveukupnog plebsa Karagovindža. Dr Hausu nikada niko nije mogao stati na crtu. Neće ni našem domaćem.

***Princ naš vojni je uinat carstvu zgažene zastave koja će potrošiti 135 milja jura za borbene avione, rešio da isparira Ubicama tenkova s neba, tj. vazduplohovima helikopterima koje ćemo kupiti za neku siću. Kad kapne nešto love, kupićemo i nešto malo migića, tenkića, pešadijskih limuzina. Em će princ usput vožnjama i letenjima tim skalamerijama da završi vojni rok za koji mu se vazdan spočitava, em će i ženama kojima je obećao služenje vojnog roka u civilu do 50-te godine života biti mnogo lakše. O tome da će se ustresti gaće svim carevinama okolo od tolike sile, ne treba trošiti ni reč.

***Da će sve ipak biti u redu, osim ako u klinč mržnje zbog pijanstva i duvanja ne uleti najveće zapadno i severoistočno carstvo, govori činjenica da su kritični jug i sever zemlje istog imena na liniji izlaska sunca postigle dogovor o nuklearnom razoružavanju. Severni će sada prosvetleti, južni odahnuti, a istok i zapad kritički posmatrati to novo uspostavljeno prijateljstvo.  Na zapadu je pak ništa novo. Oni što su se voleli oduvek, i dalje se rukuju i ljube. Valjda će nakon toplog susreta dveju sila nešto od francuskog šika Makro-n-a preći na priprostog Tra-m-pa(vog) a mi mikroni konačno odahnuti jer su veliki tu da čuvaju male.

***U te male svakako treba ubrojiti i poslugu iz jednog južnjačkog geta naše carevine koje je car proglasio tupim. Dati sebi za pravo na mišljenje a osobito odlučivanje može samo car. I carevi službenici tj. družbenici. Pametni su tu da od tuđeg naprave svoje. Tupavi mogu samo da tupo protestuju i potvrđuju koliko su slepi, umesto da daju da ih Vođa vodi i u sve se kao margarin meša. U suprotnom odlete ceo malečki nesposobni i neprofitabilni aerodrom sa sve lokalnim spejsšatlovima u vazduh koji ugrožavaju glavni aerokosmodrom u prestonici carstva. A u inat tupoglavima, carstvo ima da pomogne sve aerodrome u jednom zemljačkom carstvu na zapadu sa čijim je vlasnikom nas car jako blizak. Ako je po pravdi, tupi geto treba izbaciti iz našeg carstva i dati mu da krepa od gladi kad ne zna ko mu želi dobro, i svojim nepostojanjem tako prestati da izaziva histeriju i ulični rečnik caru. Dobro, može da nastavi  sa daljim plaćanjem svih poreza, doprinosa i računa koje njegovi tupi poslužitelji naprave, a sve u ime nekadašnje ljubavi. Tupani jedni, štedite caru živce. I ne draškajte Francuze da vam Makro ne lupi po pisti. Ni azijate (kojima je car pošteno platio da dođu), da vam ne odnesu one silne kablove, pa nećete imati šta da motate ili čime da se obesite kad vam sve dozlogrdi.

***Jedan nevaspitani, ali eto ga sad - stranac, Holanđanin, bio je zatečen saobraćajem u Srbiji i to rastrubio okolo. Ne sviđa mu se kako se parkiramo, pretičemo, i ne poštujemo pune linije. Krivo mu je što on u svojoj zemlji ne može da upali migavce i zaustavi se gde želi, ili da pretekne gnjavatora koji vozi svega 100 tamo gde je ograničenje 60, niti da proceni da li je linija tu da ti testira vid ili strpljenje. Ako mu se ne sviđa, nek vozi biciklu, natukne nemački šlem i odšeta u klompama. Njemu je svakako lako, svoj bol zbog saobraćajnih ograničenja može da utopi i u ulici crvenih fenjera. Mi to nemamo. Naši fenjeri i ulice iste namene su druge boje.

***Ali da zbog tih istih fenjera jedna prosvetna radnica može da dobije krst na leđima, čista je istina. Gospođa nastavnica je na iregularnu ekskurziju koju je organizovala privatno povela par 14-godišnjaka iz njene škole za protekle uskršnje praznike. Deca su pretpostavljam videla Van Goga, omirisala maru, ali i bila "prinuđena" da razotkriju strašnu pošast koja se uvukla u izloge te ozloglašene fenjerske ulice. Mali carevići su se susreli sa pornografijom licem u lice. Možda i okusili slasti plodova telesne bašte. I sad nju nastavnicu koja roditelje nije o tome obavestila (mada su neki pošli sa svojim pilićima), treba strogo kazniti jer nije unapred obavestila šta program obilaska podrazumeva. Kazniti jer je mogao poći mnogo veći broj i dece i roditelja, da im se zaostalost usađena od strane zaostalog carsrva otkloni. I direktora škole treba kazniti što se sam nije setio da napravi takvu ekskurziju.

***A danas, 121-og dana ove 18-te godine XXI veka, na 1. maj, Praznik rada, u kome robovi rade barem do 3 poslepodne, neradnici planduju kao i svaki dan, a privilegovani spajaju već poodmakli vikend, kako vam je? Osećate li se u našem carstvu dobro? Voli li vas car i vi njega? Ili se uzajamno bolite? Imate li preko hleba i kolača? I godišnji u julu ili avgustu u kome se već sada radujete? Uspešno žonglirate sa tri ravnopravne osmice na 24 sata? Ne želite da prebegnete na kraj sveta u zemlju dugog belog oblaka i spojite se sa Maorima i carstvom najmekših ovaca? Svega vam je dosta i srećni ste u dostajanju? Da li ste danas kao prekjuče mladunčad iz carske prestonice, u čast praznika i svoje snage uzeli sekiru i oborili barem jedno drvo u šumi ili parku? Ili ćete to ostaviti profesionalcima koji godinama i nekažnjeno vršljaju po gorama carstva i menjaju mu reljef? I ako niste, šta čekate? Pa ne može car i to da uradi za vas. Morate i vi nešto da lomite i gradite. Ako ne danas kad je praznik, a ono sutra. Kada svane novi dan, i kada se probudite i vidite kako je život i pripadanje ovom malom, ali i zemaljskom carstvu u kome uživa samo jak i neumoran, ono što vam daje smisao. 

Carpe diem vrli svete.