Wiki:
Život je oblik postojanja živih bića.
S biološkog gledišta život je svojevrsno zbivanje kojim su zahvaćena sva
živa bića. Život kao proces sastoji se od mnogobrojnih delimičnih procesa čije
se delovanje odvija u životnom veku jedinke.
Smrt označava prestanak života, odnosno
nepovratno prekidanje životne aktivnosti organizma, i kao konačan rezultat - prestanak
postojanja jedinke kao zasebnog živog sistema.
Ja:
Život je disanje, kretanje, stvaranje,
mirovanje, plesanje, spavanje, rad, lenčarenje, trpljenje, davanje, primanje,
samosvest, savest, nesvest, ljubav, mržnja, bol, radost, gubitak, bolest, učenje,
verovanje, strah, hrabrost, laž, ljutnja, snaga, istina, hrana, borba, vaganje,
glad, plakanje, imaginacija, poraz, osmeh, vera, pobeda, putovanje, vizija,
porodica, izdaja, služenje, samoća, zaborav, hrana, govor, tišina, cilj.
Bivanje.
Smrt je kraj. Nemanje. Ništa od svega što je
bilo. Što je imalo. Što je davalo. I nakon čega (možda) (ne) - postoji oblak na
koji se može popeti i mudro, onako sa strane i od strane prosvetljenog
dokučenim činjenicama, gledati šta se dole, u živahnom i živopisnom, mravinjaku
zbiva.
Između prvog i drugog je odluka o izvesnoj
nebudućnosti, konačna u nepreglednom mnoštvu drugih, nesvojstvena svakoj
prilici, doneta unapred ili naknadno. Pravo na njeno ostvarenje imaju samo oni
koji su zaradili status utvrđene moždane smrti (kada ni sa spoljnim a ni
svojim unutrašnjim svetom više nisu u kontaktu, ne mogu pokretati svoje mišiće,
ne dišu, ne pumpaju krv, a linija na ekranu ne poskakuje i pored struje puštene
ka srcu). Uslovi njenog ostvarenja su - blizina medicinskog centra koji im može
pomoći da pomognu nekom drugom, nepostojanje potpisanog formulara ili usvojene
usmene izjave koja pravo na donaciju dragovoljno odbacuje, slaganje najbližih
srodnika sa namerom, adekvatni primalac traženih organa. Odluka je pri tom
neodvojivo vezana za novodoneti Zakon o presađivanju ljudskih organa i
Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Ovi Zakoni podrazumevaju da su svi
punoletni građani Srbije dostupni donori organa, i to isključivo u slučaju
konstatovane gorepomenute moždane smrti. U suprotnom, ako donor neće ništa da
da i o tome je obaveštena Uprava za Biomedicinu, ili čak želi ali se bliski
protive skrnavljenju njegovog tela, on se kao nedirnuti organizam seli u svoj
poslednji stan u suterenu. Sve ostale nedefinisane pred- i smrtne opcije ne
potpadaju pod ovaj nečim izazvani Haos koji je izazvao brojne javne polemike.
Njih su pošteđeni samo oni koji žive po šumama i gorama bez interneta,
tv-a i radija, i bez obaveštenih komšija. Njima nova zakonska prava neće biti
poznata, a realno ni neophodna s obzirom na udaljenost specijalista koji bi
mogli da ih moždano prekinute transplantuju nekom drugom. Umreće mirnije, bez
straha od dobijenih prava. Ili nametnutih obaveza ako izvrnemo rukavicu?
Da
li je ova nova zakonska "dobrovoljnost" na darivanje drugom sebi više
nepotrebnih delova tela nešto čega se treba bojati? Ne samo davanje, već
(drugačije no pre) način kojim smo dovedeni pred svršen čin da ako ne odlučimo
drugačije a dospemo u datu situaciju i prave ruke, bivamo iseckani i
raspodeljeni? Da li to ugrožava naše živote i unosi opravdanu sumnju da
ćemo se oprostiti od svega mnogo ranije no što smo zamišljali ili što nam je
bilo predodređeno, a sve zbog nekih viših sila koje se merače baš na našu jetru
ili kožu? Zbog čega je država uredila to tako da se sada podrazumeva da želimo
da damo, ostavljajući mogućnost da se predomislimo (ili naša porodica) ali to
moramo učiniti zvanično (do sada je bilo obrnuto - davanje je podrazumevalo
izričito izjašnjenje o donaciji)? Da li kritične situacije testiraju humanost i
dobrotu i pojedinca, i porodice koja je u krajnjoj liniji konačni sudija u
borbi života i smrti? Koliko je naša država, suočena sa gomilom nerešenih i
nerešivih problema u zdravstvu, spremna i sposobna da ove Zakone sprovede?
Zvanična
statistika tvrdi, kada je reč o broju donora organa na milion stanovnika, da je
Srbija jedna od najškrtijih zemalja u Evropi. Svega je 4-oro na milion spremno
da se odrekne svojih organa i produži nekom život. Naspram Španaca to je 8 puta
manje, a u odnosu na susede Hrvate i Slovence 3-4 puta. To uslovljava i broj
transplatacija koji je na godišnjem nivou manji od 100 a mora biti barem 7 puta
više da bi se izjednačili sa prilikama na kontinentu. Jedna od svetskih sila
koja je pokušala da uvede sistem pretpostavljene saglasnosti (ovo što sada naši
novi Zakoni proklamuju), već prisutan u mnogim evropskim zemljama, suočila se
sa ogromnim otporom svojih stanovnika. Brazilci su uspeli da nakon 8 godina
primene taj Zakon ukinu, uporno verujući da će njihovi organi biti oteti i pre
proglašenja moždane smrti. Međutim, istraživanja pokazuju da u zemljama u
kojima pretpostavljena saglasnost već decenijama funkcioniše (Nemačka i
Holandija), takođe ima problema, što uzrokuje da se broj donora svake godine
sve više smanjuje (svega 15% stanovnika). Kao razlog tome, ne navodi se strah
od manipulacija, već loša saradnja između bolnica a i otpor rodbine da organe
sebi dragih poklone nekom drugom. To je povuklo i pitanje prednosti dobijanja
neophodnih organa. Izraelci su to rešili na taj način što donatori imaju
prednost na listama čekanja, odnosno da u slučaju čekanja na transplataciju,
donator ili članovi njegove porodice mogu pre dobiti ono što im treba no oni
koji sami nisu donatori. To naravno ne znači uskraćivanje prava na život
nedonatorima, već samo prioritet donora (ako ne postoje izričiti verski
razlozi, već čisto intimni za nesaglasnost sa doniranjem, da li ovakvo
uprošćavanje situacije unapred osuđuje pojedinca za neočekivano nečinjenje?).
Ono
što prosečnu osobu (ne samo suštinski već i u informativnom smislu) dodatno u
Srbiji zbunjuje (i plaši), jeste složenost donošenja odluke o adekvatnosti
donora organa naspram primaoca. Nakon konstatacije da je nastupila moždana smrt
(ima ih nekoliko vrsta) od strane prisutnog lekara (lekarem se ovde svašta zove
a beli mantil to nažalost sve češće demantuje), poziva se ustanova gde se
utvrđuje da li je osoba u međuvremenu odbila saglasnost za donaciju (usmenim
ili pisanim putem), potom rodbina koja treba da da saglasnost o doniranju (šta
ako je osoba bez ikog ili bližnjeg svog, ili rodbina namerno ne želi da ispuni
želju donatora, ili je potpuno neobaveštena i neuka?), nakon pozitivnih
odgovora formira komisija koja samo utvrđuje moždanu smrt (beli mantili koji su
izvučeni iz bubnja, nepristrasni, i neaktivni u daljem procesu), odrađuju se
testovi adekvatnosti donora, povezuju podaci, alarmiraju bolnice, prevoze
pacijenti i tako jedna smrt produžava jedan život. Štaviše, može i više njih,
čak 8-oro. Vremenski rok za celu konstrukciju je izuzetno kratko, pa je
neophodna maksimalna pokrivenost i efikasnost na svim nivoima. No...neverne
Tome pitaju - Šta u Srbiji funkcioniše kao podmazano?
Mrsko
je i teško govoriti u negativu o onome čemu pripadaš a znaš da je daleko od
savršenstva. Pogotovu kada se nada o tome pokopava na dnevnom nivou. Možemo se
savršeno na primer zavaravati da je sigurnost ličnih (pa i medicinskih)
podataka osigurana. Da su svi pod Hipokratovom zakletvom belog i čistog obraza
poput njihovih mantila. Da su svi izuzetni stručnjaci, koji ne samo da su
krvavo zaradili svoje desetke i diplome (koje se štancaju ko toaletni papir, a
neke toliko i vrede), već krvavo zarađuju i svoju bednu platu (dopunjujući je
neretko tezgama u slobodno vreme, a sa istim pacijentima koje iz državnog mame
u svoj lični, super organizovani obor). Da su izabrane medicinske ustanove
i tehnički opremljene da izvode ove složene operacije (dok im donirani aparati
iz inostranstva čuče u celofanu po podrumima). Da ima dovoljno anesteziologa i
hirurga (dok ih nema jer provereno dobri masovno beže u inostranstvo). Da su
(ne)provereno loši spremni i da operišu jer je smrt opšta pojava i dešava se
svakom i pri tom budu oslobođeni ikakve odgovornosti i pored dokaza. Da su
mnogi u bolnici preživeli Golgotu, a neki nikada izašli otuda i pored
bezazlenosti razloga ulaska. Da je etika odavno emigrirala pa nije sigurno ko
sačinjava Etičku komisiju. Da se iza lica pravde veoma često krije najgora
nepravda. Da u opštem posrnuću svih vrednosti, može i veličina jednog humanog
čina biti pretvorena u smeće. Da je ovo vreme svakojakog prevrata i prodaje
laži , koliko i beznađa koje ne može da kupi čak ni najbolja namera.
U
stvari, na mestu gde ne postoji ni preveliki strah za život (sveden na masovnu
robiju izazovima konstantnog ekonomskog sunovrata i političke
sprdnje u svim vremenskim odrednicama), ovaj haos u ljudskim osećanjima povodom
donacije i transplatacije organa (pri čemu se ne spominju one koje se rade na
ljudima koji i dalje mogu da žive sa onim što imaju, ali je valjda to neki
drugi zakon), izazvan je smelošću države da nametne neka pravila. Ne znam da li
bih to mogla nazvati Pravilom uslovljene humanosti. Ili odlukom o
Pretpostavljenom dobrotvorstvu. Možda je kao i naspram ostalih nameta ovo
pokušaj da se kopiraju tuđe vrednosti, sve zarad dobrobiti zajednice, ali kao i
uvek bez ikakvog detaljnog objašnjenja i edukovanja koje bi iskonski ali i
naučen (usled rđavih iskustava) strah mogao da spreči. Lično, ne želim da u
tome vidim ikakvu lošu nameru i pretpostavku masovnih pogubljenja nevinih. Da
je drugačije, sama ne bih bila donor. Ipak, to nisam u svojoj zemlji. I ta
druga zemlja me je upitala da li to želim da budem. Nije unapred odlučila da
jesam a da ja naknadno rešavam hoću li to odbiti. I zato je moje "izvanzemaljsko"
pravo mnogo veće od ovog koje nameće domaće ognjište. To je enormna razlika,
nimalo potcenjujuća. Ali kako je moždana smrt u meni odavno pustila pipke,
dozvoliću da me i u svojoj zemlji ako iskrsnu (ne)prilike, pretvore u mleveno
meso ili iskasapljeni polumasni komad čije će arome možda moći u sebi da iskusi
neko drugi i tako preživi. Da li će mu to uspeti i on biti srećan, upitno je,
ali ko šta traži to i dobije. Dušu i duh pokloniti ne mogu, pa barem neku
crkavicu.
Shvatiti revolt i nerazumevanje bačenih pred svršen
čin, lako je. Shvatiti strah i bojazan da će biti (opet) prevareni i izigrani,
logično je. Shvatiti da mi nismo nimalo sebični, samo malo bolom i nepravdom
oprljeni narod, uputno je. Shvatiti da je moguće naći se u poziciji tražioca
organa - da, moguće je. Na svakom ostaje da proveri koliko veruje sistemu,
drugima, sebi, najbližima. I biće u pravu šta god odlučio jer svako Zna šta
mu je činiti.
P.S.
Moj tekst na jako sličnu (izgleda uvek aktuelnu) temu iz 2014-te:
No comments:
Post a Comment