Crna

Rupa, crna, duboka, uglavljena u realnost, ili paralelu.

Šta je crna rupa u stvari? U astronomiji, kako wikica kaže, to je objekat čije je gravitaciono polje toliko jako da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od nje, uključujući i kvante svetlosti za koje se smatra da imaju najveću brzinu u prirodi, što utiče da posmatrani objekat deluje crno (otud i taj mračni naziv). Ajnštajnova teorija relativiteta crnu rupu doživljava kao mesto u kome je prostor - vreme beskonačno zakrivljeno. Priča se da su sve crne rupe opasne, počev od najveće iz naše galaksije (neka iz mog astronoastrolomskog polja delovanja - supermasivna rupetina Sagittarius A), ali da ni one manje nisu bezazlene. Upadne li se u tu malu naglavačke, glava će se deformisati a telo pretvoriti u dugačku špagetu. Druga verzija tvrdi da će dodir sa rupom značiti da ste jednom bili čovek, a potom šibica koja je sagorela u trenu.

Šta je realnost u stvari? Gnjavi me da ponovo pitam wikicu, ali pretpostavljam da je sa aspekta fizike u pitanju skup svih pojava koje se jednostavno mogu objasniti fizikom, tj. njenim formulama. Pošto o tome nemam (ni p od) pojma, odmah se bacam na multiverzum koji je veoma jednostavan za razumeti i obrazložiti. To je skup svih mogućih svemira koji paralelno postoje (uzimamo pretpostavku da je tako, verujemo duboko u to, ma sigurni smo), zajedno sa svim prostorima, vremenom, energijom i materijom koja se razmilela u više nivoa. Da to nije puka izmišljotina maštara, literature, naučno-fantastičnih filmova, sumnjala u sve i svašta, govori jedna činjenica koje se neki ozbiljni fizičari drže kao potencijalnog dokaza postojanja paralelnih svetova. U pitanju je tkzv. hladno mesto koje je u svemiru primećeno pre 15-ak godina. Smatra se da ono nije postalo tokom nastanka svemira (a inače o tome već sve znamo), već kao posledica sudara našeg sa drugim univerzumom, ili možda više njih. Kao neki ledeni čvor koji je teško razmrsiti. Centar svemira odakle se račvaju naši paralelni životi?

Ne, ovo je previše komplikovano. Zašto se sve ovo ne bi jednostavno prevelo u svakodnevni život? Da svako razume. Pa i ona, ja, koja o tome piše.

Crna rupa nije samo fizika. I hemija je. Matematika dakako. Astronomija sigurno. Ima nešto i istorijskog u tome. Geografskog takođe. I likovno ju je lako prikazati. Muzikom ju je pre 25 godina dotakao Soundgarden i sjajni Kris Kornel kroz melodiju Black Hole Sun. Filozofi o rupama, crnim pre svega, imaju mnogo toga da kažu. Biologija ih sigurno prepoznaje kao mesta odakle niču biljke. Književnost kao izvor svih mogućih ideja pretočenih u pisanu reč, ali i nestalih u prostoru i vremenu. Greškom. Ili namerno.

Crna rupa je mesto koga se većina plaši. Obično je dimenzija 100x200 cm. Duboka je najmanje 2m. Iz nje nema izlaska, a ulazi se iznenada ili namerno, pre ili posle, sam ili u društvu, bogato opremljen ili okovan običnim daskama, poneko bez ičega. Rupu najpre počastiš sobom a onda te zatrpaju da na tom mestu nekada u budućnosti izraste drvo. Greška je što je pokriju mermernom pločom, sa imenom i slikom kao dokazom tvoje odsutnosti. Tvoj izdanak ne može probiti kamen koga pobeđuje samo vreme. Ne kiša i sneg, već puko vreme. I izvesnost zaborava u najoptimističnijem roku od 25 godina. Osim onih iz aleje slavnih. Ali su i te rupe podjednako crne. A postoje i one manje, mada ne manje tamne. Veličine su 50x50 i u njih se spušta urna ili vaza u kojoj je smešten tvoj prah. Prašina tvog nekadašnjeg života merena gramima, bez obzira na pređašnju težinu tvog tela, duše i postupaka. I ona se greškom zatvara pločom. Ne možeš iznići ni kao cvet. A trava, korov, da li se računa?

Crna rupa je mesto koje svi vole. Različitih je veličina, oblika, i crnih nijansi. Duboka je najmanje toliko da je lepo smestiti se u nju, a najviše onoliko koliko je dovoljno da se vide rezultati boravka u njoj. Još uvek nije odlučeno ko u njoj više uživa. Onaj ko je ima, ili onaj ko je posećuje. Smatra se izvorom najvećih zadovoljstava, i najgorih patnji. Oni koji se njome koriste smatraju da osim upotrebne vrednosti ima i vrednost. Zahvaljujući takvom stavu obe strane, crnorupasti imalac nekada može jako lepo da živi, maksimalno dajući sve od sebe da naplati njeno korišćenje. Nekada je toliko velikodušna, da može da primi mnogo gostiju. Upotrebioci crnih rupa ne pitaju šta košta, ali se kao ljubitelji tog mesta lako preorjentišu i na druge crne rupe, tako da svaka crna rupa mora jako da vodi računa da zadrži svog korisnika ukoliko želi dugotrajnost vrednosti. A ne mora. Može i da neće. Iako poznavaoci stvari kažu da su zapravo sve crne rupe iste, mnogi u to ne veruju i uporno rade na istraživanju specifičnosti svake. Nekada se za onim stidljivim i lenjim obraćaju s visine govoreći im da nisu sapun i da se neće tako lako istrošiti, pa je najbolje da se ne štede i ne prenemažu. Svrha svake crne rupe je da da svoj doprinos, bilo u emotivnom, bilo u fzičkom pogledu. Nekada se to spoji i rodi se supernova. Naravno, ova crna rupa ima rok trajanja i kad dođe nevreme ide u penziju. Mada, ne odbija nežnosti i pod stare dane, i rado priziva stare dobre uspomene.

Crna rupa je područje koje ima svoje granice, himnu, zastavu i leglo. Ne mora da znači da je u blizini drugih crnih rupa, štaviše može biti okružena sivim i belim rupama kojima zavidi. U njoj vlada bezakonje, i diktator sa svitom istrebljivača. Hleba nema dovoljno ali ima igara. Mudraci iz te rupe beže, dovijaju se na svaki način da se iz nje iščupaju. Nemoćni i verujući u svetlost, koja naravno po zakonu fizike ne može da se odupre i pobegne iz rupe ali i ne svetli iznutra, ostaju u njenom zagrljaju zauvek, verujući da je to odraz najvećeg patriotizma, u čiju će grudu jednog dana položiti svoju odanost. Čini se da ova rupa, za razliku od ostalih, zaista nema dno, ali se jako dobro razume sa sličnim crnim rupama iako teži da se umeša u one s bojom, koje naravno ne podnose njeno prisustvo. Taman pomisliš da je mrak potpun, da je tama neprobojna, kad ono, tunel ide sve niže, do same suštine crnila. Potpaljivači fitilja povremeno puste neki zrak nade, okrenu prekidač pa blistavi luster obasja na tren. Puk već oslepljen, ne vidi od te brzine rasprostrte svetlosti pravu sliku ambisa, pa naviknut na napipavanje života u mraku, hropće i moli se da mu ponekad puste struju ili da ga bar puste na miru. U ovoj crnoj rupi vreme je, i prostor, zaista beskrajno zakrivljeno... iskrivljeno.

Ali šta je sve to naspram svih onih života koje mi zapravo u ovom istom momentu vodimo? Zar je tako teško shvatiti da smo mi u isto vreme i kraljevići i prosjaci. I muškarci i žene. I deca i odrasli. I životinje i biljke. Da letimo balonom, dok nam se istovremeno trza noga u REM fazi u krevetu. Da glođemo batak dok tamo negde vadimo školjke iz južnih mora. Da aranžiramo buket dok vozimo kran. Da nam operišu mozak dok projektujemo zgradu od 28 spratova. Da smo možda istovremeno na kamili, u metrou i podmornici. Da brstimo travu, šišamo se na ćelavo i krečimo stan. Da smo u jednom životu u zatvoru, a u drugom policajac koji čuva onog našeg prvog iza rešetaka. Da trošimo poslednji spermatozoid na matericu koja će nas za 9 meseci roditi. Da sam ja ti, ti ja. Da ja u stvari ovo uopšte ne pišem, nego samo pevam, i da će sutra ovaj tekst ostati zarobljen zauvek na potezu između R136a1 i Betelgeza.

Treba napomenuti da su crne rupe zanimljiva mesta koja na primer nemaju funkciju usisivača (ako se izuzme da privlače sve loše i da od najboljeg mogu da naprave najgore, pa ni da uvučenu svetlost nikad neće pustiti napolje). Stiven Hoking je tvrdio da radijacija ubija masu crne rupe dok je u potpunosti ne uništi, pa se postavlja pitanje da li je obogaćeni uranijum dovoljno jak da obogalji i ubije sve nepotrebne crne rupe. One su i proizvođači enormne energije, što dovodi do olakšavajućeg saznanja da bi neke u neko dogledno vreme mogle proizvesti gorivo za svemirske brodove i tako crnorupaši pobegnu u treću realnost. Postoji indicija da se crne rupe vremenom usporavaju. Usled jake sile gravitacije rupe, silna brzina se pretvori u skok u tačku bez povratka. U povratak bez.

A crne rupe u dušama? I glavama? U novčanicima? I srcima? Kolicne su? Koliko moćne i snažne? Koliko jake da u sebe uvuku sve i sve pretvore u ništa? Valjda to samo kvantne čestice znaju. I svi oni što se sa svojim rupama, i crnim i belim, lepo druže i ponose.