Tu nešto smrti

Pre nepune dve sedmice zaposela me Misao. Misao strašna, misao tužna, misao definisana dimenzijom neodredjenog vremenskog trajanja i svih potencijalnih oblika u koje može da se transformiše a da ne izgubi suštinu. Prišunjala mi se iza ledja, stavila duge hladne prste preko vidnog polja, onda se spustila na vrat i poput ljigavog oktopoda isti čvrsto obgrlila ali očito bez namere da dovrši stiskavski posao, da bi potom vrtoglavo skliznula na područje grudnog koša i tu odležala dovoljno dugo da se misli zabrinjavanja aktiviraju i poguraju je naniže u grotlo gde se vari štošta ali takvi elementi nikako. Dotična me ozbiljno paralisala na par dana, izazvala izuzetno neprijatne simptome čije posledice još uvek vučem ali da kucnem u drvo, čini mi se da će se povući. Ali Možda, ako ne zaključi da sam povoljno tle za izgradnju stambenog prostora u koji bi se naselila na duži period. Sada prikupljam dokumentaciju da je moja teritorija trusno područje, da tu često vršljaju zemljotresi rastegljivih skalnih veličina, poplave su kao dobar dan, vulkani se aktiviraju s vremena na vreme i to nenajavljeno, o tornadima i uraganima da ne govorim. I naravno, posle toga sve treba graditi od nule i to bez spoljnih donacija, humanitarnih pomoći i slično, sve u se i u svoje kljuse. Potpuno je onda logično da ta Misao kod mene nema šta da traži i još da planira da mi stalno pravi društvo. Ne, hvala, Ne. Čak sam razmišljala da joj ponudim plaćanje neke mesečne ili kakoveć nadoknade da mi se ne primiče. Kako nemam nikakve jake veze da joj se sudski zabrani komunikacija i približavanje mojoj duši, idem na sve mogućnosti umiljavanja joj i odobrovoljavanja je. Nisam ulizica ali nekad ne može drugačije. Postane tako čovek malecan i u sopstvenim očima, ali i strah ima velike oke. 

Taj strah, odnosno spopadajuća manijakalno depresivna Misao glasi - strah od smrti. Od smrti bliskih. A kao nikada dosad ili preciznije po prvi put, i od sopstvene. A uvek sam imala sasvim dobro i utešno objašnjenje da nije sve tako...ni smrtno, ni dosadno, ni nerešivo, ni uporno, ni bajkovito, ni moguće da je nemoguće ne objasniti ga. Ista besmislenost (jeste li?) kinjila me u ranom detinjstvu a onda i uzlaznoj mladosti. Užasavala me pomisao da ću ostati bez roditelja, a tako jedincata i prepuštena samo njihovoj pažnji, brizi i ljubavi, svaka pomisao o takvom gubitku uspevala je da iscenira najgore moguće košmare u kojima me kao siroče niko nije hteo, makar i za ukras. Valjda sam imala potrebu da budem potrebna a i da meni potrebni budu zauvek tu, da se niti nekih neraskidivosti nikada ne prekinu. Onda sam porasla a Misao se povukla i pronašla neke druge ljude, da ih muči i opominje na neke neminovnosti. Njena senka se ipak vukla negde po ćoškovima mojih sećanja ali sam je kao što inače i radim sa neprijatnim stvarima ignorisala, nadajući se da sam u njenom podsetniku za sastanke štiklirana kao odradjeni posao.

Medjutim, mi sićušne, zastrašene od svega i svačega, nemirne, nedokazane a može biti i površne duše ne umemo da dobro procenjujemo stvari. Misao mi je kucnula na vrata par puta i to onda kada sam ja sama postala nekom zaista potrebna i zaista odgovorna za tog drugog, kada sam vec donela odluku da taj drugi postane deo i izdanak mene. Vrata nisam otvarala, samo sam im se prišunjala ne dišući da se ne odam, i čekala da zbog žurbe i silnog posla nastavi dalje. Ali, ovog puta očigledno nisam bila dovoljno oprezna. Ne da nije pokucala na vrata, nego je usled moje nezaključavajuće nepažnje elegantno ušetala, sela na najbliže udobno mesto i ošinula me svojim izazivačkim pogledom. On, pogled, prikovao me uza zid i jedino što sam čekala bilo je izvršenje zaslužene smrtne kazne jer sam eto svesno eskirivala stvari koje normalni ljudi lepo ugoste, popričaju o tome i onda Misao isprate uz tapšanje po ramenu da će se opet, Bože ti pomozi kada, opet sresti. Naravno, nisam se usplahirila koliko bi mene sve to fizički bolelo, na kaznu mislim, nego na to što nemam ni napisani testament, ni ispisana oproštajna pisma iako nije samoubistvo u pitanju, ni pozavršavane poslove, što po kući, što po glavi, ni to što imam bar još par godina odgovornosti za druge a posle kako hoće. Hoću reći, nisam se uplašila toga što bi mene ne bilo bilo, nego to da je u pitanju pogrešan trenutak za egzekuciju. Medjutim, taj deo je potpuno ništavan po svom senzibilitetu. Ono što me paralisalo bilo je da nikako ne treba, ne može, ne sme da se nešto tako desi meni bliskim ljudima, onima od kojih moj unutrašnji sistem za preživljavanje opstaje.

Jednostavno ne želim da se išta loše desi, jer smrt nije dobro ili ne olakšanje, osim kada to zaista jeste a biva ponekad. Teško podnosim sliku o nemanju, nestajanju, sliku o nikada više, i ne stvari nego ljudi. Opis toga je...kao da je u pitanju otimanje nečeg, nekog. I još osećaš, znaš da imaš mogućnosti da koliko toliko nešto nadoknadiš a ne znaš baš kako, ni koliko ti je vremena preostalo. Ta Misao. Učinila me da se osetim tako samom i tako obeznadežnom, tako nemoćnom i tako ranjivom. Nedostajalo mi je da mi neko kaže - Ne brini, biće sve u redu. I da nekako znam da je to jedino rešenje za izbacivanje te Misli iz mog stana. I da znam da nisam jedina koja se sa tim uljezom suočila. I da znam da će sve to zaista proći, makar se vratilo kasnije, ali kada budem spremnija. Valjda mu ta spremnost za nepotrebnost drugima i netrebanje drugih sebi dodje u pravi čas, kada ta Misao za tebe takodje ostari i izgubi na snazi, postane sopstvena suprotnost, ili pak potreba kao jedini izlaz. I ima takvih, medju nepoznatim, nevidljivim, nikad dodirnutim, ali divnim ljudima sa kojima te slučajnosti spoje i koji to - ne brini, umeju da ti kažu a da nisi ni tražio, a još manje očekivao. I njima hvala. Onim drugima koji su se dobrovoljno pretplatili da budu tu a onda pobegli jer ih nervira vapajna buka, treba otkazati "obavezu" da se nadju u nevolji. Još se i oni moraju nositi na savesti i uterivati im strahove da budu dobri a ne umeju. Bolje da se plaše Misli nego nečijih slabosti i nečije potrebe za njihovim ličnim prisustvom koje namerno, iz bezosećajnosti odsustvuje. 

U stvari, nakon dubokog i ozbiljnog razmišljanja, ispitivanja i testiranja uzroka i posledica - io, Ich, Я, je, 私は, me - veruje u stvari u večnost svake vrste, samo što sam imala loše dane, loše trenutke, loše konekcije sa Mišlju koja u sebi nosi strah...strah od prolaznosti, prestanka, potrebe da se bude potreban i da je nesto potrebno da bi se smatralo upotrebljivim. Ionako jako dobro znam, mada znam da ne znam zašto, da svi ionako uvek staro završimo da bi uvek novo započeli. Mogu eto odabrati da na kraju krajnosti počnem kao orhideja, ili bambi, ili mozda eukaliptus, muškarac ili patuljasti jež i sve će to imati svoju svrhu i odredjeni rok trajanja sa novim neizvesnim početkom nakon zasluženog srećnog završetka.

A mogu odabrati i da se tešim nekim mudrostima dok ne dodje fajront i račun za plaćanje. Gospodin pisaoni Pekić je mudro izjavio da čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan covek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost (ja sam sve kompletirala i mogu da kažem ponosito da sam - čovek, tj. žena, tj. valjda je to isto mada bi mi mizoginisti dobro očitali). Pa je još jedan, a taj bi bio ovaj očitavši, Joca Dučić kazao - umreti to nije ništa, ali biti zaboravljen to je najsvirepija odmazda smrti nad životom (daklem, pod hitno mora da radim na svojoj nezaboravljivosti tj. upamtljivosti, da stvaram, vajam i sebe i one za koje odgovaram, da ne zapostavim ovaj blog i pišem mu domaći svake sedmice, da smišljam mudrosti koje će neko citirati nakon moje smrtnosti, kada budem bila mahovina ili leptir). A smatram da je najlepša ona latinska - strašnije je bojati se smrti nego umreti. Jašta da je istina jer dok se ustručavaš i kako je još jedan veliki gospodin i to Selimović rekao "boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?", ne umeš opraviti na ono sad i samo misliš o nekom crnom odmah ili sutra, onda i ne zaslužuješ da jedeš pečenje, nego da te nataknu na ražanj i pojedu. Umreću, pa šta. I živeću posle smrti opet možda, pa šta. I večnost zaista postoji, samo u tu bajku treba verovati, čak i kada je i ako je to samo nada uplašenih i voljnih za besmrtnost. A imam i ignore listu za takve provokacije koje Misao inicira. Jeste da problem perzistira ali je bar pod ključem.  

I poručujem Misli - za sebe ne hajem, ali me poštedi straha za druge i njihovih odlazaka. Niko ne ide nikud, ne maši mi lažima pred očima. I da - sve će biti u redu, ne brinem. Samo lelujam u trenucima kotrljanja nizbrdo. I stvarno mi nekada neko treba da me zaustavi. I obriše svu prašinu, stavi meleme na uboje i poljubi me za utešje mi ako to jako poželi, jer i ja to želim i mnogo mi znači. Zaista bi manje bolelo što tu nešto smrti a smrd je nesto sto te hteo ne hteo .... (četiri slova za stihovnu rimu, ali cenzura se vratila sa godišnjeg pa se tačkamo).