Transplatacija dobrote

Kako znate da li ste dobri?

Ili koliko ste rdjavi?

Da li postoji neki instrument koji bi vam poput merenja visine, težine i telesne mase u nekoj boljoj apoteci mogao izmeriti i solidnost, pouzdanost, širinu i dubinu vaše duše?

Ili se za to ipak traži angažovanje ljudskog faktora čiji su profesionalni i već dokazani kvaliteti iznad svake mašine koja bi mogla da se pozabavi kvalitetom vašeg bića?

Na primer, osetite jednog dana usled čiste dosade, ili možda usled razmišljanja o svojim dosadašnjim postignućima, potrebu da učinite nešto lepo, humano, a da pri tom to niko osim onih kojima je ta humanost jako važna i od koje zavise, ne zna. Možda osetite i da to treba da iscuri u medije, medjutim pravi humanista treba da bude anonimno velikodušan, ali šta fali ako se i otkrije, ta vi se nećete buniti kad vam njuškala za lov senzacija banu na vrata i sve to objave u nekom eksplokluzivu na tv-u ili novinama.

Ali vratimo se na moguće opcije…na primer, donirate potpuno novi komad odeće (ne ono što vam je postalo tesno i iznošeno), ogromnu kutiju namirnica (ne onih kojima je rok trajanja istekao ili se približava), knjigu (ne zato što je niste pročitali ili što je po vašem mišljenju običan papir kojim se ni wc šolja ne može usrećiti), ili izvolontirate par sati u nekom projektu koji vapi za besplatnom radnom snagom a koji su savršeno osmislili projektanti koji svoja osmišljavanja naplate preko grbače velikodušnih… i onda ta mašina ili čovek merač širine ljudske duše izbaci overeni, sa žigom opunomoćeni sertifikat sa tekstom: “Humani (ime i prezime), ovim stičete rezervaciju za mesto YZ1XA3W u hiljaduosamdesetčetvrtom arondismanu levog partera severozapadne hemisfere raja. Molimo Vas da uzmete u obzir da su promene u poziciji moguće usled zanemarivanja dobrih namera tokom vremena. Bilo bi poželjno da barem još 2 puta učinite neko dobro delo, kako bi svoju poziciju zadržali. Hvala unapred i još jednom – sve čestitke za ovo humano zrno koje ste posejali u našem Univerzumu uzvišenih činova”. I Vi se osetite tako, tako srećnim i ponosnim na sebe.

Medjutim, uzmimo da Vi niste od onih koji bi tek tako, olako javno prljali svoje dobre namere, već sasvim dobro disali i u poziciji anonimusa koji ima potrebu da svoj život učini svrhovitim i u nekim aspektima deljivim sa nepoznatima, koji od te potrebe mogu da dobiju mnogo. Vaš doprinos može biti simboličan ali, moguće su i neke poprilično ozbiljne, zabrinjavajuće i neizvesne priče koje mogu da vas i emotivno i u nekim drugim aspektima uvuku u sebe i pri tom iz vas izvuku zaista najbolje. Takve priče nisu retke, naprotiv, samo nekako uvek na marginama naših zapažanja, ili kada više ne mogu da izdrže preveliku težinu, oslone se na javni apel onima koji umeju i hoće. Te priče, teške, većinom mučne, obično se dese u onim zatvorenim, u belo i zeleno obojenim prostorima, u kojima se na vagu i u ruke belih mantila, stavlja život sa svakojakim mogućim pomeranjem tegova na onu stranu od koje svi strepe, iako je izvesnost nekih priča unapred poznata. Ali nada je uvek savršeni pratilac vere. I dobro je što je tako. Ali nije dobro što nije (uvek) tako.

Koliku i kakvu veru i nadu u ljudsku dobrotu i promišljenost, humanost i čovečstvo gaji sada jedna mama troje dece koja je nedavno svoju šansu da dočeka neko bolje sutra izgubila (nadam se na kratko) “samo” zbog jedne stvari? Tu stvar, ili bolje rečeno odluku o njenom životu, njenoj budućnosti, pa posredno i budućnosti njene dece, odredio je čovek (?), po opredeljenju, domaćem zadatku, haljinama, lančićima i bradi blizak Bogu (u koga se zaklinje, čiju ljubav širi, o tome propoveda i pokornosti njemu druge uči). Rekoše duhovnik…možda duhovnik s nazovi duhom ali definitvno bez duše. Šta se zapravo desilo?

Ta njegova duhovnost očigledno nimalo duhovita a osobito neutemeljena ikakvom dušom, uspela je da samo jednim razgovorom sa porodicom potencijalnog donatora srca poništi i nadu i veru pacijentkinje u ljudsku dobrotu i darežljivost.

Donator je verovatno o tome dobro razmislio pre nego što je takvu odluku i doneo. Nesrećan sticaj okolnosti doveo je do situacije da se njegove dobre namere stave na probu. Porodica je tu nameru znala, ali je očigledno uzgajala sumnje da to ima nekog smisla i da se to možda kosi sa nekim višim, religijijskim opredeljenjima. Angažovala je  jednog od "poverljivih i proverenih lokalnih konsultanata”, najbližeg zemaljskog asistenta nebeskog i sveopšteg gospodara svih carstava. Ako ćemo realno, konsultant sigurno ima validnu diplomu za vezu sa Bogom (ako nije lažirana, što je kao što znamo na ovdašnjim prostorima sasvim moguće) ali još sigurnije je da radi za nekog drugog "gazdu", onog iz podzemnog carstva izdajući se za nešto sasvim drugo. Jer, kako je moguće, da neko ko veruje u Boga, u dobro, u pravednost, u uzvišenost, u večnost, u moralnost, u čistotu, može tako lako da preuzme ulogu tog istog Boga, igrajući se nečijim životom, zavaravajući one koji mu iz ko zna kog razloga veruju?

Može li se bilo kom čoveku makar i duhovniku ili svešteniku toliko, tako verovati, ili možda treba oslušnuti najiskrenije onog čoveka u sebi šta je ispravno i najbolje, koliko god i kako god nečija mišljenja, sugestije ili uputstva zvučala? Koliko smo u svojoj duši u stvari sitni i nesigurni da bi u ili/ili situacijama, kada znamo da i ne preostaje previše prostora za ikakva premišljanja, a osobito onda kada je neko već unapred dobrovoljno doneo odluku da deo sebe želi da donira, dospeli do toga da bitnu odluku prepustimo nekome ko samim tim što nosi odoru ili nametnuti oreol sluge Dobra i Pravednosti, ne može i ne sme to da čini?

Čiju dobrotu i rdjavost ovde treba premeriti? Koliko je Božiji zemaljski bezdušnik kriv, toliko krivica leži i u onima koji su njegovo mišljenje tražili. Ličnom sumnjom u već nečije napravljene izbore, a potom i osporavanjem već unapred papirološki regulisane istinske dobrote, stavili su na kocku jedno bolesno srce koje željno iščekuje svoju zamenu zdravim. Da li osuda onih objektivnih i nezaludjenih ičim sada može da pomogne? Naravno da ne. Može samo da nas iznervira, da nas trgne na postojanje tolikog odsustva i razumevanja, i ljudskosti, a na prvom mestu bezobzirnosti onih kojima nije ni posao da se u takve stvari mešaju.

Ono što preostaje, jeste – ukoliko ste spremni da svoju humanost i dobrotu delite bez očekivanja ikakve nagrade (ili u ovom slučaju biće da je kazne što se nečije telo komada i ne vraća zemlji kao prah prahu iz koga je i nastalo), učinite to! Nemojte pitati za savet ikoga, a osobito ne strance kojima bezrazložno bezrezervno verujete (bezrezervnost je veoma škakljiv pojam i ne udeljuje se šakom i kapom), a nečiju dobrotu i nečije pozitivne odluke ranije donete ne vagati, menjati, poništavati ili u njih sumnjati. 

Baš bih volela da čujem objašnjenje i izgovore arhimandrita Joila Bulatovića, koji je uspeo da jednu dobru nameru preobrati u prljavštinu i čisto zlo. Mislim da mu ne bi trebalo poveriti ni stado nacrtanih ovaca a kamoli onih ljudskih za čuvanje. Mislim da bi trebao da se malo preispita u kom će arondismanu podzemnog sveta zaglaviti iako je ubedjen da njegov špijunski rad za obe službe neće biti otkriven, a on pak dobiti tako očekivano unapredjenje u gornjem svetu. Mislim da bi bilo uzbudljivo da mu ponestanu bubrezi na primer pošto je dušu i srce odavno prodao djavolu (prodao, ne donirao), pa da mu u nedostatku donatora put ka večnosti bude popločan upravo onim namerama kakvim se ovom prilikom rukovodio i njima druge doveo u ćorsokak. Mislim da je svet pun onih koji sebi daju mnogo više prava no što im pripada i sa kojima umeju da se nose, nego što znaju da preuzmu obaveze za koje su se dobrovoljno opredelili.

Joile Bulatoviću, uvek ide onom – svakom prema sposobnostima, svakom prema zasluzi…želim ti mnogo sreće na putu ka večnosti, trebaće ti. Bojim se da ni djavolji advokati neće biti dovoljno stručni da dobiju spor. Od arhimandrita do mandrila je put mnogo kraći no što se čini.

Mami troje dece želim da do svog novog srca dodje što pre i da njena vera i nada ne potone sa ljudima koji nose kamenje u grudima. 

I na kraju…Neću reći da je neko rdjav ukoliko ne želi da donira svoje organe nakon svoje smrti. Čak ako neće da pokloni ni svoju polovnu odeću, hranu iz frižidera ili oštećene, nepotrebne knjige. Svako ima prava na svoj izbor i doziranje svoje dobrote i velikodušnosti, ali je važno nesto drugo – mislite svojim srcem da bi usrećili neka druga, upitajte šta treba raditi svoju dušu a ne zvanične “duševnike” i dušebrižnike, i podajte onoliko koliko možete i želite ne očekujući aplauze, zahvalnost ili nagrade, a pre svega budite ljudi…oni dobri po sebi, a ne zbog drugih ili samo za sebe.

Jedna mala nedigresija za sve one koji bi i ruku, i nogu, i srce, i oko, možda čak i svoj mozak (pazite šta nudite, ne budite kvarni ko kvaran zub ako znate čime raspolažete u stvari) a da to nije neko blizak za koje bi život i dok ste živi a ne mrtvosani bili dali, evo linka…razmislite i ne bojte se…Možda spasite ne jedan, nego više života (i udjete u nagradnu igru za Mersenov broj istočne lože Raja…tamo je najsunčanije i nema tornada)

http://www.srbijazatransplantaciju.com/

Budimo ono što volimo da čujemo i vidimo kod drugih, i ono što u stvari u dubini duše svi zaista jesmo samo ne umemo da prepoznamo i primenimo uvek. Ne kukavice, ne prevrtljivci, ne sebični. Samo ljudi čistog srca za davanje i primanje.