Kriv-da i Prav~da

Pisala sam već. Ne o tome jer je friško, ali da o onome što se ranije izrodilo kao posledica ružnih postupaka nekih u duši ružnih ljudi. A ružan po postupcima čovek, od ljudskosti i ne nosi ništa, te se ne može ni nazvati osobom, dok ga poistvećivanje sa bićem koje se bori za opstanak, i uglavnom napada zbog hrane, ne može izjednačiti sa životinjom. Reč je o otpadu kome je kao rezultatu fizičkog ''rada'' roditelja dato da misli, oseća, govori, pruža, stvara, ali koji je uspeo da sve to izvitoperi i opstane kao greška (genetska, sistemska ili prirodna, a možda i sve zajedno).

Nakon tragedija, prečesto naslućenih, predvidivih, neiznenađujućih (za one u neposrednom okruženju) - muk. Slede masovni izlivi ljutnje prema otpadu i društvu nesposobnom da strašne ishode spreči, ili bar ne dozvoli da se ikada više ponove. Međutim, ponavljaju se, i to nekako sve češće, sve osionije, još dramatičnije po svom obliku, sadržaju i scenariju. Na svetlost dana izlaze ne samo duševne, nego oku i dodiru vidljive modrice od batina, davljenja, ožiljci od noža ili stakla, snimci polomljenih udova, rebara i slomljenih vilica, pisma napisana u očaju a upućena onima koji bi to jedini mogli da obuzdaju, tajne koje to nikada nisu ni bile, jer se bol, kako fizički tako i psihički ne može sakriti ispod tepiha poput prljavštine ili neprijatne prošlosti. Na videlo isplivava otelotvorenje zla koje ne krije svoj pohod na slabe i nejake, niti banalne razloge i povode realizovane brutalnosti, ne mareći pri tom za konvencije ponašanja, moralne okvire, ljudskost, a ponajmanje za logično rešenje neumeća nošenja sa situacijom, tako jednostavno za upotrebu - ostaviti nekog na miru ako već ne možeš s njim.

Ali zlo ne radi po principima razuma.  Ono vlada otpadom. Prosle godine je u našoj zemlji bilo oko 30, a u pređašnjih deset godina preko 300 ubijenih žena od strane svojih partnera. U par proteklih nedelja osvanule su vesti o tri žrtve, od kojih jedno četvorogodišnje dete koje je nastradalo zajedno sa svojom mamom od ruke otpada u liku svog oca. Iza užasa se iskobeljala i nemilosrdna istina o apsolutnoj indolentnosti socijalnih službi i delioca pravde prema žrtvama koje su već otvoreno vapile za bilo kakvom pomoći i izbavljenjem od psihopata koje im dišu za vratom. Svima je bilo svejedno, osim bliskih žrtvama koji su zajedno sa ubijenima unapred slutili i znali da sve te porodične tragedije mogu izaći na nešto još gore. Svejednost koja se može podvesti pod nemar, neprofesionalnost, potkupljivost, strah od odmazde, bahatost.

Kada svi o nečemu nešto znaju, a prave se da to nešto ne postoji, ili umanjuju njegovu težinu, mogu li se smatrati saučesnicima u ubistvu? Kada zakon zažmuri na otvorenu opasnost, otvorene pretnje, vapaj žrtve da joj treba zaštita, može li se takav smatrati dovoljno lošim da i bio zamenjen nečim i nekim efikasnijim? Kada se sve završi na zaključku da su ubice ne za zatvor nego ludnicu, može li to da oživi brutalno ubijenog i otpad učini manje opasnim i izlečivijim? Kada to može da se desi bilo kome i da prođe uglavnom uz uzbunjivanje i zgražavanje javnosti, uz zatvaranje zločinca na kraće staze, rastegljivost kazni i olakšavajuće okolnosti pri njihovom izricanju, kada od načinjene štete i nenadoknadivih gubitaka peru ruke oni koji su najodgovorniji za prevenciju i sprečavanje ugrošavanja života, može li iko verovati sistemu i ljudima?

Srpsko pravosuđe se do sada držalo takozvane retributivne pravde. Spominje se da je pod uticajem socijalističkog viđenja da jedino zatvor može resocijalizovati počinioca krivičnog dela, srpsko krivično zakonodavstvo bilo zasnovano na tradicionalnom retributivnom sistemu i oštrijem odnosu prema kriminalitetu. Međutim, pre jedne decenije započet je proces reforme zakonodavstva i postepenog uvođenja restorativnih elemenata pravde. To podrazumeva načelo oportuniteta pri pokretanju krivičnog gonjenja, te navodno obraćanje pažnje na interese žrtve, ali i uvođenje alternativnih sankcija za neka lakša krivična dela.

Prosto rečeno, umesto da po pravilima retributivne pravde (čak je i ona blaža) zaglavi doživotnu i-ili barem 40 godina korisnosti po najdubljim rudnicima, restorativnom pravdom kriminalca treba poštedeti klasičnog zatvora, jer u njemu može zakačiti fobiju od zatvorenog prostora, pokvariti se u društvu drugih kriminalaca, može postati depresivan i nesrećan, te dodatno problematičan i osvetnički raspoložen zbog ponižavajućeg tretmana u tamnici. Zato se stavom - mir, mir, mir, niko nije kriv (nije zločinac kriv što je izgubio živce, što mu je namešteno, ili što ga je žrtva izazvala, a ni žrtva što je morala da bude izdržljivija, da ne potkazuje, goni i žali se), novom pravdom teži uspostavljanju harmonije u zajednici. To se postiže dijalogom, iz koga treba da vrca razumevanje i saosećanje za potrebe obe strane u procesu. Na taj način, zločinac ima šanse da se popravi, da iz ugla žrtve kad mu se nacrta shvati koliko je bio obesan i bespotrebno nervozan (naravno, još bolje to može da razume ako je nekog oterao u grob, pa će mu savest biti na još ozbiljnijem ispitu), i da će se ako obeća i čvrsto odluči sigurno popraviti i nikad više ponoviti išta slično. Pokajanje i iskreno žaljenje možda neće nikog oživeti, ali je jedna duša (ubice) sigurno spašena.

Takvom integracijom zaraćenih strana, oštećenih na ovaj ili onaj način (malo duševnih bolova, slomljenih noseva ili zuba na jednoj strani ako ima sreće da ne izazove goru situaciju, te ponižavajućih lisica i ispitivanja na suprotstavljenoj), sistem radi na pomirenju i prevazilaženju suštinskih razlika. Žrtva više nije žrtva, okrivljeni nije ubica ili zlostavljač, vec su to samo strane u sukobu.

Neki bi rekli da za to što su počinioci najtežih kriminalnih dela, krvoločne ubice i silovatelji, te oružani napadači i vrhunski lopovi u 90% slučajeva i pored ležanja u buvari ponavljači krivičnih (ne)dela, krivica leži u prestarelom i neefikasnom krivičnom zakonu koji prenebregava psihologiju i njenu moć (o filozofiji tek da se ne govori). Ja bih rekla, biće da su krive njihove (pale ili preživele) žrtve koje im ne daju mira, te moraju da usavrše sistem rada i efikasnost sopstvene misije u ovom životu. Ako ćemo po restorativnosti, onda bi bilo efikasno samo sa njima fino popričati, pokazati im fotografije tuđe krvi koju su prolili, i objasniti da to nikad više ne smeju da čine. Nije to lepo.

Nije lepo. Previše je ružno. Previše teško. Previše strašno. Previše olako i svakako užasno da bi se žrtve i njeni egzekutori stavljali u isti koš. Da, gubim poštovanje u očima nekih koji me poznaju i smatraju da sam previše surova i zahtevna u kaznama prema zločincima (ne, ja nisam protivnik smrtne kazne, a doživotni robovski rad za ubice, i kastraciju silovatelja zdušno podržavam), ali jako dobro znam da se zlo teško preobraća u dobro, da mrtvi neće ustati iz grobova i nastaviti svoj život, da će silovane žene nositi taj žig na duši i strah od dodira do kraja života, da bi teško oprostili i razumeli otpad koji bi učinio nešto loše nama ili našim najbližima. I mislim da ovaj svet mora da počiva na pravdi, kako god se ona zvala, gde je žrtva uvek žrtva, ubica ubica, a naša moralna obaveza da i jednih i drugih bude što manje. I da verujemo da postoje oni koji to mogu da spreče, jer su za to plaćeni. A uzgred i - ljudi.