Grešnost

       

        

       Postavila mi je pitanje – Šta je greh?

Odgovorila sam – Greh je kada protraćiš život.

To je bila moja prva misao.

Greh je…

Kada znaš da je moglo drugačije ali tada nisi znao kako do drugačijeg doći, možda zbog kukavičluka, a možda i zbog toga što je samo tako moglo da završi ili pak počne. Desi se i da ne znaš da drugačije uopšte može, ali se onda lična ne broji, osim ako si slutnje ugušio. Kada iskustveno spoznaš da se nijedan trenutak ne vraća unazad, ali umesto da ga potpuno proživiš, probaš da ga premestiš i naknadno dozoveš mislima, da sačuvaš njegov intenzitet i važnost, i po ko zna koji put napraviš ustupak svojoj lenjosti. Kada strah pobedi nameru. Kada žmuriš na težinu, oslanjajući se na lako. Kada bežiš umesto da hrliš. Kada te zavede hodanje umesto trčanja. Kada puziš umesto da gledaš odozgo. Kada zajašeš na reči umesto na dela. Kada uzmičeš u priči osvajanja. Kada spavaš usred neophodne budnosti. Kada si lakom a glad je jedina mogućnost da preživiš. Kada spajaš nespojivo, i lomiš celo. Kada vežeš umesto da otpustiš. Kad se braniš od zagrljaja, ali podmećeš obraz teškoj šaci. Kada si sâm i nesklon drugom, znajući da će zatvor sa uvek otvorenim vratima postati još teži, jer ne da napolje. Kada visiš o koncu koju “lutkar” vodi. Kad si duševno neuredan. Kada ne želiš ništa, ili ne znaš baš šta, do samog kraja. Kada volju ubijaš bez nadoknade . Kada se ne smeješ sebi. Kad opslužuješ hirove. Kada se okružiš onim što prezireš. I onim koga ne ceniš ali te zavede sjajnim plaštom. Kada umreš u sebi i dalje ostajući živ, uprkos otporu da si tu, i otporu koji te već slomio. Kada živiš ne trebajući nikome. Kada su ti dovoljne mrvice dok se daviš veknom. Kada žeđaš pokraj infuzije sokova. Kada spavaš na krevetu realnosti. Kad izbacuješ snove kroz prozor. Kada sagoriš od tuđeg leda. Kada vučeš beznačajnu i bezličnu prošlost kao preteški krst na leđima. I kada onu lepu činiš lepšom, ružnu ružnijom, umesto da u konačnosti umivene ili prljave ostanu na mestu kome pripadaju. Kada sebi zadaješ smrtnu kaznu ni za šta. I oslobađajuću presudu za najgore zločine. Kada si samo svoj i nikad ičiji. Kada ti sumnje u paramparčad raznesu mir. Kada te traka na cilju ošine prvog, dok saplićeš sve ostale kraj sebe. Kada si poslednji a sa najbržim nogama. Kada pomešaš boje koje su neskladne. Kada si nem pokraj muzike. Kada te gubici ne nauče gradaciji tuge. Kada te tuga nauči isključivo bolu. Kada se okružiš bukom dok te tišina očajnički traži. Kada presuđuješ odsrcativno. Kada pristaneš na ono zbog čega sebe zamrziš. Kada voliš uslovno. Kada želiš ono/g što tebe neće. Kad si s/umoran od onog što ti život ljubavlju hrani. Kada ti nemoć odseče moć upornosti. Kad razum sakriješ od srca. Kada te neprijatelj raspori tvojim oružjem. Kada spotakneš istinu jer ti je prijatnija laž. Kada ti surovost proguta dobrotu. Kada te sopstvena površnost podjarmljuje. I neveran si svojoj srži. Kada plačeš od nemoći zbog loše procenjene moći. Kada si veran sopstvenim slabostima na koje upireš kod drugih. Kada ti nije jasno i ne želiš da pitaš. Kada ti je svejedno i to ti ne smeta. Kada lečiš već odavno istrulele leševe. Kada vreme pregazi tvoje vreme. I tebe koji pokušavaš da ga zaustaviš u sebi, iako si ušao u kazneni prostor. Kada si imun na bol drugih, iako bi te istovetna pojela. Kada si zaslepljen prilikama koje ti ne pripadaju. Kada umeš da ubiješ ne primetivši da si time postao žrtva. Kada lucidno sanjaš dok maglovito živiš. Kada obećanja od srca data zaboraviš. Kada podigneš zid tamo gde dodiri leče. Kada ti sećanja linčuju budućnost. Kada najbolja osećanja postanu samo bleda sećanja. Kada si spreman da uzmeš ne dajući ništa zauzvrat. Kada kopaš po kanalima bezizlaza. Kada veruješ u čuda mada znaš da si koliko i drugi nečudotvoran. Kada misliš da si poseban iako ogrezao u jednostavnosti. Kada zalutaš jer si znao samo gde nećeš. Kada tražiš oproštaj za nešto što nikom nikada ne bi oprostio. Kada premeriš svaki korak premda nećeš krenuti nikud. I kada ideš brže no što mogu oni koji od tvog hodanja zavise. Kada dozoveš večitu zimu u potpunoj nagoti. Kada presečeš, iako će te sopstveni mač raspoloviti. I kada lepiš pocepanu i zauvek oštećenu vrednu “sliku”. Kada odeš iako ćeš zauvek tu ostati, ali te neće videti. Kada zalivaš suzama svoj isplanirani zločin. Kada uskratiš sebi dva koraka nazad i jedan napred. Kad ti je presuda ega jača od zakonitosti savesti. Kada te svest o propuštenim prilikama gurne niz liticu.

Da, mislim da je zaista najveći greh proćerdati svoj život. Živeći ga onako kako želiš i kajući se što se moglo još nešto iskoristiti, znači jedan ipak ispunjen. Ili onako kako želiš ali da je moglo drugačije, čak i manje dinamično, ipak je smislen . Ili onako kako ne želiš i da je prekasno da išta promeniš, osakaćen je. Ili onako kako ne želiš i da možeš možda još nešto da učiniš ali da ne znaš šta u stvari želiš, ili kako, sputan je.

A do spoznaja obično dođeš kada znaš šta bi radio, da je samo koja decenija manje, samo što koja decenija više sada ne da da se diše. Možda je najveći greh samog života što nam postaje jasniji , razumljiviji, lakši za korišćenje onda kada više nemamo snage, moći i volje da ga “zloupotrebimo ” odnosno prilagodimo sebi, da u potpunosti uživamo u njemu. O onih sedam smrtnih svakog smrtnika nekom drugom prilikom… a u međuvremenu treba pre-živeti i poraditi na neproćerdavanju. Već duboko ogrezla u grehu teme, ostaje da više puta prođem kroz mnogo navedenih “kada” i probam da se iskupim. I ko će mi oprostiti za ne/učinjeno sve?