Pokloni sebi

Neće da te pusti sa drugaricama i devojkama u provod? - Kuš more! I udri joj Direkt!

Kopa ti po mobilnom telefonu i čita tvoje intimne poruke? - Odbij! I odalami joj Kroše!

Zvoca ti kako trošiš njen i svoj novac? - Čibe! I raspali joj jedan moćni Aperkat!

Rodila ti bebca, očekuje da budeš brižan, pažljiv i nežan, pomažeš joj i ponašaš se odgovorno - Marš! I šutni to nogom!

U braku ste par dana, nedelja, meseci, godina i usuđuje se da ti oduzme slobodu? A ti naočit, mišićav, zgodan, neodoljiv, jak, uspešan, uman, svaka bi te? - Umesi je oklagijom za celulit ili testo, izmasiraj joj pesnicama stomak i leđa, jakim prstima ojačaj njenu slamu od kose i zglobove, i pusti joj krv da joj se pritisak u ušima, glasu i nasilničkim namerama unormale. Prijavi je za psihičko zlostavljanje, jer su histerične i neuravnotežene žene podjednako otrovne koliko i zloslutne, smrtonosne, teške bolesti. Budi pravi mužjak koji će da se izdigne iznad situacije i izbaci to iz svoje kuće, a možeš i nju iz njene. Ili lepo pokupi svoje krpe, zgaženu čast i ranjenu sujetu, pre nego što te taj XX kvar ne izbaci naglavačke i još ti natovari medije, društvo za zaštitu žena, sigurne kuće, feministkinje, pendreke, i ostale uterivače ženskih prava. Budi Luka, Vlada, Gagi, a ne šonja tunjavi koji ne ume da se odbrani i pokaže ženi gde joj je mesto! U stvari...

Lako je govoriti iz perspektive nekog ko je fizičko zlostavljanje "osetio" čitanjem o tome. Ili slušanjem svojih prijateljica ili ne/poznatih koje su imale nesreću da kroz udarce, šamare, guranja, padove, veliki bol, prolaze kroz nezaboravnu traumu. Pri tom je teško  shvatiti šta prethodi nikada zaraslim ožiljcima. Još i potpuno nemoguće razumeti motive fizički jačeg da se batinama razračunava sa slabijim, koliko god bio "izazvan".  Kolika i kakva je to krivica koja nekome daje za pravo da upotrebi silu i povređuje? Da sebi dodeli ulogu vlasnika tuđeg tela i života? "Voli" načinom krvnika? Ostavši pri tom cinik koji bahato demantuje dokaze koje nemarno ostavlja za sobom. Kome je smešno njeno upiranje prsta na njegov domaći rad. Koji ne vidi ništa loše u tome što podiže šaku na onog kome je tom istom rukom obećao sigurnost i oslonac, pružio kratkotrajnu nežnost,  a i ako nije, zašto?

Valjda zbog toga što nasilništvo i ludilo uma ne bira mesto i vreme, ne traži razlog ili povod, nije limitirano godinama partnera i dužine veze, obrazovanjem i finansijskom sigurnošću. Čime onda? 

Strahom, koji predano trpi sadistu i njegovo mentalno uvrnuće. Lekcije su  često savladane kopiranjem slika iz detinjstva, doživljene na sopstvenoj ili bliskoj koži. Nema veze sa uživanjem u izvrnutoj postavi telesnog zadovoljstva, već sa načinom koji ne prepoznaje normalne načine funkcionisanja partnera. Trpljenje koje prihvata ulogu podređenog jer osoba "zna" da nije dovoljno dobra i da "zaslužuje kaznu". 

Vaspitanjem, koje žrtvu izričito postavlja u poziciju poniženog jer tako "mora" i jer će samo ćutanjem moći da umiri nasilnika. Žena je fizički slabija, finansijski zavisnija, mentalno zaostalija i ona po poretku stvari treba da se povinuje uzvišenijem - tako on i slični smatraju. 

Ljubavlju, koja zaslepljenošću ne razaznaje da taj pojam baš nikada ne podrazumeva takmičenje, biranje vođe, diktaturu, nametanje volje, ucenu, uslovljavanje, silu, oluju koja daje na dinamici i uzbuđenju.   

Zavisnošću, pre svega materijalnom koja je usled nemogućnosti i minimalnog pomeranja u stranu i nalaženja boljih načina da se preživi, nagoni da ćuti i teši se da će možda nekada biti bolje. Desi se pri tom da nema podršku najbližih jer se svojom vezom zapravo odrekla svoje bazične porodice. Uglavnom ni sistema koji nema dovoljno novca i resursa da joj pruži posao ili pomoć, pa preostaju mrvice koje valja pozobati i čekati neko bolje sutra. Obično se desi ništa, i dođe nikad. 

Površnošću, koja u sebi sublimira više toga, a ponajviše od svega nesposobnost da se nasilnik prepozna na vreme. Ona nesvesno žmuri na očiglednost nadolaska katastrofe, na možda ne previše u prvi mah uočljive predznake poniženja koja slede, i kada već bude kasno - znake, koji se više ne mogu osporiti. Ali i tada trpi dok ne pronađe nešto drugo, isto po posledicama.  

Koji god da je razlog nesuvislog odabira zveri koja ne preza da napada i ranjava slabijeg, preostaje preispitivanje načina kako to sprečiti. Zlo je ukorenjena i nepromenljiva kategorija, opšta zakonitost svakog vremena. Menjaju se samo njeni pojavni oblici, ali ni to previše drastično, i sankcije koje to obuzdavaju. Može biti opomena, privremeno udaljavanje, ili kavez. Nekada ne postoji uopšte, i tamo se one siluju, bičuju, kamenuju, zatvaraju, spaljuju, uništavaju do smrti jer je njihov najveći greh što su žene. Nekada im se smeju, prozivaju ih, šikaniraju, upozoravaju da su dobile ono što su tražile, ubeđuju da budu trpeljive i ne izazivaju, smatraju kukavicama i razmaženim, i govore da polovi prirodno ne trpe jednakost, niti to mogu biti. Pa i ne mogu, jer jesmo različiti, i zato što nikada u nekim stvarima ne možemo doseći muškarce. Niti oni nas. Te sinusoide pojedinačnih prednosti i mana, nedostataka i vrlina će se stalno preplitati, manje - više pokušavajući da se dodirnu u istoj tački koja bi značila prihvatanje drugačijeg, i pokušaj razumevanja za isto. Većini to ne uspeva. Većina i ne proba. Većina i ne želi jer svoje pravo tretira neosporivim, činjenicom da se o "očitim prednostima" ne raspravlja. Ali iza te prepredene priče uvek ostaje poneka slika. Na njoj se mogu videti ružne modrice, podlivi, prelomi, izbijeni zubi, opekotine ne samo na telu nego i duši koja visi rasparana, uprljana, smoždena i bez nade. On čak ne mora da ostavlja tragove svojih stopala i ruku po njenom telu. Može da je razori ponižavanjem, vikanjem, psovanjem, prezirom, ljubomorom, neumesnim upoređivanjem sa drugima, ismevanjem, pretnjom, ucenjivanjem, bežanjem ka drugima. Može čak i ćutanjem kojim navodno sprečava svađu dok zapravo kukavički beži od razgovora koji jedini i uvek može da razreši bilo kakvu nesuglasicu, neslaganje, problem - bezglasni teror sa posledicama lomljenja "kostiju" razumevanja . 

I dok aktuelne Nataše i njoj slične, ili od nje potpuno različite, svoju pravdu sada traže na strani zakona, koga bezakonje, malodušnost i sila pasive kao senka prati, postavlja se pitanje - koliko je žena sama kriva za sve ono što joj se dešava? Drugačije rečeno - koliko je kriva za pogrešne izbore partnera? Smatram da jeste, i to mnogo. Da snosi punu odgovornost što je došavši u dodir sa osobom koja je (moguće je odmah uočiti, osim ako ne želiš da vidiš) vesnik nesreće, dopustila da joj ta nesreća prodre u život. Da su bilo njegovo lice, telo, ugled, novac, ili pažnja kojom obasipa, interesovanjem koje pokazuje, maniri kojima kupuje, reči koje prosipa, pamet kojom se nameće, potpuno nebitni kada se onaj mizerni, primitivan, bahat, potcenjivački, nadmeni, samoživ, uvlakački, patetičan ili previše mazni momenat (sumnjiv jer miriše na korist koju želi da prigrabi, i to isključivo na svoj račun) odnegde izmigolji i poput krpelja zakači na nevidljivo mesto, ispuštajući otrov dok žrtva ne obamre. Vidi se zapravo sve, ukoliko nisi spavač i sanjar. Ili gledaš širom otvorenih očiju ali ti usmerena pažnja ignoriše intuiciju. Priča gde životom sa manipulatorom najbolje možeš da izmanipulišeš sebe. Zato istina leži naslonjena na laž kojom samu sebe uspavljuješ. U vreme i na prostoru gde nismo prisiljeni na izbore, već ih doborovoljno pravimo (nismo ucenjeni na ugovorene brakove, nema religijskih ograničenja, možemo imati i probne veze bez osude, "zabavljati" se dok zajednički ne pojedemo vagon soli, zaljubljivati i ostavljati), ne postoji razlog da svoj život pretvaramo u klupko zla i nevolje koje ne može niko da razmrsi. Nismo mačke koje će se njime nedužno igrati, niti imamo 9 života pa je nebitno koliko ćemo puta pogrešiti. Sve je važno. U suprotnom naš život postaje (onako kako su on ili oni odlučili) nebitan i jadan. I sklon nezaustavljivom padu. 

U stvari... žao mi je što o ovome opet pišem. Žao mi je što postoji statistički podatak koji govori da u našoj zemlji svaki četvrti mladić i svaka deseta devojka smatraju da jedan šamar nije nasilje. Gde su svaki treći i svaka deseta ubeđeni da su upućene vulgarnosti na mestu. Gde će svaki deseti i svaka 33-ća se složiti da povremeno udaranje nije naodmet. Gde svaki drugi i 25-ta bez griže savesti podržava prebijanje homoseksualca (ne i lezbejke). Gde bi svaki treći mogao da nasrne na devojku koja je provokativnije obučena. Uzorak nije veliki, nešto preko 400 ispitanika oba pola među mladima, ali dovoljno upečatljiv i uznemirujuć da prokaže one od kojih su to videli i naučili. Postavlja se pitanje - ko vaspitava tu decu (više to ipak nisu), ko su njihovi uzori, kako će njihovi životi i međuljudski odnosi izgledati? Da li su takve slike obojene roditeljskom prilikom, gledanjem nasilničkih rijalitija, oponašanjem nasilnika za koje sankcija a ni prava osuda ne postoji, opadanjem svih moralnih vrednosti, ili jednostavnom činjenicom da je svet muškaraca pretesan i privilegovan da bi žene u njemu uspele da spasu nešto od svog dostojanstva. Žao mi je i što krivi muškarci nikada neće shvatiti da ispravno leži u onome što i ne probaju da razumeju, niti prihvate. Lako je. Kada više ne vole i ne poštuju (ako uopšte to i umeju), kada im partner smeta, kada postoji neko bolji od onog sa kim su, samo treba da se okrenu i odu. Kada ne mogu da pruže ništa osim nesreće, treba pošteno da podviju svoj Minotaurski rep i zauvek zalutaju u svom životnom lavirintu. I puste druge da pre-žive. Barem će dokazati da su u nikakvosti nekakvi ljudi. 

A ti koja robuješ svojoj slabosti, predrasudama i bojazni da ćeš izgubiti dobar glas, ime, "poštovanje, ljubav i odanost", koja si zastrašena novim početkom iako si odavno dotakla kraj, koja gazi svoj uveli razum kako bi u drugome izazvala nepostojeću osećajnost, koja po ko zna koji put dobija njegova ko zna koliko puta prekršena obećanja, koja razume više njegovu slobodu od svoje, koja mu rađaš decu da bi ga zadržala ili umilostivila, koja voli nekog ko je prezire ili je prema njoj ravnodušan, koja uporno zaboravlja ono na šta je on stalno neprijatno podseća, koja nečiji nemir ne vidi kao nemar, kojoj je dovoljno njegovog malo da bi osetila svoje veliko, koja punog srca daje dok on bezočno otima, kojoj je poniženje znak da bude još nežnija, koja dotura oružje kojim će biti ubijena - Beži! Ne okreći se.  Trči najbrže što možeš. I osvoji medalju za hrabrost što si u tome uspela, život od ništavila otrgla i sebi ga poklonila. 

P.S.  Treći post uzastopce koji sledi istovetnu nit.  Ne postavljam sebi pitanje zašto. Već samo - dokle?