“Naučio
sam da tražim svoju sreću tako što sam ograničio svoje želje, pre nego da sam
pokušavao da ih zadovoljim.“
“Vidite,
ključ sreće nije u traganju za nečim većim, već u razvijanju mogućnosti za
uživanje u malim stvarima.“
“Sreća
je osećaj da se moć povećava – da je otpor prevaziđen.“
Ovo
su izgovorili veliki ljudi (ne znam koliko su bili visoki i teški, ali su
titule bitnih stekli svojim razmišljanjima o životu), neki čija će se imena i
ideje provlačiti ko zna koliko dugo kroz istoriju civilizacije i filozofske
misli.
Da
li je gustina, oblik, broj želja zaista uslov za ne/ostvarenje lične sreće? Da
li je njihovo mahnitanje, preterivanje, sluđivanje razuma pritiskom emocija i fizičkih
potreba preduslov razočarenja i dozivanja nesreće? Za mene je postojanje
želja oduvek značilo titranje života, izazov koji s naporom ali dobrovoljnim
trudom i osnaženom voljom treba doseći, besanost ali otpor letargiji, silu koja
podilazi strastima ali ih zbog dobrog (zaboravljam da ima i izvitoperenih)
raspiruje, isterivanje sjaja nečega izbledelog, ubijanje imitacija i
rađanje originala. Želja je za mene oduvek bila motiv koji budi. Nemirni
spokoj. Makar i neostvarena, to je impuls koji pomera život. A kad ona
prestane da pulsira, čovek nestaje. Zato Džone Stjuarte Milu, ja se ne
bih tek tako odricala želja. I sve dok postoji makar jedna, Ja će disati.
Dok se ne načne trenutak ispunjenja želje Onog ko odluči drugačije.
Pojesti
omiljeni kolač, i još jedan, još dva, još 10 - o da, to je mala stvar. Kupiti željenu knjigu i dopuniti svoje papirno carstvo, videti dugo odsutnog
dragog prijatelja, ušuškati se ispod ćebeta sa milim bićem, posetiti zemlju
koju odavno želiš, razgovarati sa mudrim ljudima, dobiti i poslušati savet
roditelja, otići na izlet, maziti životinju, poljubiti dete, držati čvrsto
nečiju ruku, dati rame i sve svoje za oslonac, spremiti novo jelo, pozvati goste, otpevati
celu pesmu, izručiti čestitke, odigrati vruć ples, pomoći nemoćnom da savlada prepreku, imati hobi, ne izgubiti savest, verovati u sutra, obećati ispunjivo, sprečiti tugu, pobeći od gladnih bilo čijih emocija, otplakati neuspeh, spavati
mirno, pokloniti svoje vreme nekome, imati poverenja, nositi zajedničke terete, slušati bez reči, pomoći bez ljutnje, odgurnuti jad, slediti šum razuma, ubiti bezvredno... o da, to su te male stvari. A
zapravo ogromne. Nekada nedostupne. Pojedincima nedostižne poput
holivudske zvezde utisnute u trotoar, ili naslovne strane sa koje se ogoljen do
kostiju ne skidaš, ili neprebrojivog novca u nekom trezoru, ili besmrtnosti
kojoj niko nije uleteo u naručje, mada je Sokratu koji je govoreći o uživanju u malim
stvarima kao uslovu sreće to uspelo. Iako on nije preživeo, njegova misao
jeste. A to što smo skloni da ginemo za i zbog "velikih" stvari koje
nisu ove male? Prokletstvo malih ljudi kojima je veličina oduvek bila bitna.
Kada
bi pitali kraljeve, careve, predsednike, upravnike, direktore, vlasnike, očeve
nacija i porodica, država i novčanika, svačega i nečega, da li su u svojoj moći
srećni, bi li njihovim odgovorima Niče koji se bori sa otporom u svom
stavu o sreći bio srećan? Da li bi njegov nadčovek, otrgnut od banalnog
materijalizma, svestan trivijalnosti svakodnevice, uzdignut nad užicima (onim
malim, dovoljnim? da čovek iz kreveta ustane i bori se?), bio srećan? Da
li je on sam, svestan slabosti običnih ljudi, sa pronađenim načinom dosezanja
sreće koja se meri povećanjem moći, u svojoj usamljenosti koja ga je tištala,
bio srećan? I dokle moć ima tu moć? Kao da je fizička i psihička snaga
neprekidna energija, a pobeda isključivo rezultat osvojene moći. Istina,
donekle je, ali šta posle, kada se slomi otpor i moć uzdigne na tron? Hoće li
srećni balon pući? Svet niti je crno beo. Niti sastavljen od pluseva koji se
pretvaraju u krstače ispod kojih sahranjene leže umorene sreće. Ili pak nesreće
koje je oterala moć.
Kako
matematičari vide sreću?
Za
nekog ko je sa matematikom u celoživotnoj zavadi, ova formula ne znači ništa.
Ako bih pogledala puškicu i videla da su CRs - trenutne nagrade izražene u
engleskim funtama (ovu enigmu su postavili Londoneri), EVs - očekivane
vrednosti u kockanju, tj. srednja vrednost dva moguća ishoda, RPEs - greške u
predviđanju nagrada, razlika između ishoda i EV; t – broj pokušaja klađenja, ω0
– konstanta, ω1, ω2, ω3 – odgovarajući koeficijenti uz sume parametara,
0<γ<1 – faktor zaboravljanja koji obezbeđuje da poslednji događaji imaju
veći uticaj na količinu sreće od prethodnih - opet bih blenula u šarena vrata.
Ako bi mi neko rekao da su naučnici obavili eksperiment nad 26 osoba koje su
trebale da izvrše neki zadatak više puta, koji im je dodeljivan u
zavisnosti od toga da li žele da igraju za novac na sigurno ili da rizikuju, i
da nakon svakog pokušaja, na skali od 1 do 10, ocene koliko su zadovoljni, ni
to mi ne bi ništa značilo. Istraživačima jeste jer su oni posmatrali reakcije
mozgova ispitanika pomoću magnetne rezonance i sabrali dopamine, neurone i
ostale kerefeke koje su otkrile nivoe njihove sreće. Gospodin Niče je u ovom
eksperimentu pokazao da je u pravu - ključnu ulogu u određivanju trenutne
sreće imalo je očekivanje i ostvareni uspeh učesnika. Igrači su se osećali
najbolje kada su dobijali sume kojima su se najviše nadali, dok je nivo sreće
bio manji kada su dobijali manje ili ništa. Gospodin Sartr je pogrešio jer je
verovao da su ljudi sposobni da shvate da je samo biti deo eksperimenta
dovoljan razlog za sreću, ali naravno i nije pogrešio jer je verovao da se ta
mogućnost može razviti. Mil u ovom istraživanju nema šta da traži jer po njemu
srećnik ne bi ni poželeo da se kocka. Kasnije je ova formula iskorišćena još
na 18.000 ljudi koji su igrali neku telefonsku igricu, The Great Brain
Experiment, koja se pokazala pouzdanom u proučavanju ljudskog ponašanja.
Dobijeni rezultati su umnogome odgovarali prognozi formule, što je pak dovelo
do zaključka da je moguće predvideti promenu raspoloženja ljudi usled raznih događaja
čime bi vlade zemalja mogle uticati na sreću svog stanovništva. A neke to
zaista i čine. Ili se barem trude.
Jedna
malena južnoazijska, budistička zemlja po imenu Butan toliko brine o sreći
svojih stanovnika da je uspostavila Ministarstvo sreće, i uvek pri popisu
stanovništva postavlja pitanje da li je popisan srećan ili popišan (pardon,
nesrećan). Kako bi se osećaj sreće pospešio, oni ne seku svoje šume, ne love
životinje, jako brinu o prirodi, smatrajući da je to najveće blago koje se može
ostaviti potomstvu. Bruto nacionalna sreća meri se sa svega 9 % nesrećnih, 35%
veoma srećnih a ostali su oni čija prosečna Sukha čeka neke bolje dane.
Indija
koja ima sumornu statistiku depresije dece između 13 i 15 godina (svako četvrto
dete boluje), rešila je da uvede časove o sreći, čime bi se pomoglo
prevazilaženju vidljivih emocionalnih problema mladih. Valjda će ih tu naučiti
da razgovaraju o vrednosti ljudskog života i međuljudskih odnosa, premda nije
sigurno da će uspeti da iskorene užasne slike zlostavljanja žena, zloupotrebe
maloletnika, sveopšte bede i labavih zakona za prestupnike. Svakodnevna
45-minutna sreća u klupama, ipak ne sluti na sunčanu budućnost. Za to je
potrebno mnogo više. Dana, godina, decenija...vekova?
Kada
su pitali Dance koji žive u truloj zemlji Danskoj zašto su toliko neobjašnjivo
srećni (priča se da drže evropsku a možda i svetsku titulu), oni izjaviše da je
za sreću dovoljan hige. Ne, to nije pivo, ne kusa se, ne obuva i ne oblači.
Hige iliti hygge je stav da svaki slobodan tren učiniš opuštenim i
prijatnim. Takodje da svaki neslobodan trenutak bude prijazan i
neopterećujuć (otud normalno radno vreme, normalna radna mesta, normalne plate,
normalni godišnji odmor, normalno nenasilno i kulturno ponašanje, normalni
brakovi i normalni razvodi, normalno prirodno okružnje, normalna projekcija
budućnosti. U njoj se ne postavlja pitanje uzajamnog poverenja ili neverovanja
državi. Sreća je sakrivena u spokojstvu. I pripadanju nečemu. I volji da se
sačuva sve ono što već postoji, ali i da se nešto novo stvori. Jeste da Dansku
prska dosadna kiša, ali ljudi kocke šećera nisu.
Da
svet uporno traži načine postizanja i deljenja sreće, pokazuju i srećni a
nesebični Šveđani koji su napravili inteligentnu četkicu za zube koja pruža
emotivnu podršku. Gurnete to čudovište u usta i ono odmah zna da li ste pod
stresom, emotivno preosetljivi, verni, higijenski zapušteni, trezvenjak. S
pomoću veštačke inteligencije, proučiće sastav vaše pljuvačke i videti da li je
nervozno gutate, slinite nad i za nekim, da li se ljubakate sa nezvaničnim,
slučajnim ili samo poznatim partnerima, da li uopšte redovno perete zube ili
ste pijani kao čep. Za svako od stanja daće vam audio savet - Ne brini,
Budi čvrst, Ne budi nevaljao, Smrdi ti, Ne loči. Sve uz crvenu lampicu i mnoštvo
sličnih prijemčivih saveta na koji savestan posednik oralne aparature neće
zažmureti. Najpre zato što veruje savremenim tehnologijama, a potom i što je
svestan da je emocionalno i fizičko zdravlje glavni preduslov njegove sreće.
Pored naravno državne aparature koja postoji da bi odgovorno sve to poduprla.
A
mi? Hoćemo li da uvezemo kontigent od par miliona četkica koje će se
preventivno izboriti za duševni mir stanovnika jedne tužne balkanske zemlje iako su silnim vilicama potrebniji novi zubi jer su stare
odnele zle vile? Da li ćemo oformiti Ministarstvo bezbrižnosti sa najsrećnijim
ministrom na čelu? Kupiti nešto plodne severnjačke kiše u zamenu za nešto južnog sunca? Možda uposliti nastavnike koji će decu od malena učiti da
sreća ne stanuje negde drugde? Istetovirati formulu sreće u pasošima, ličnim kartama
i nadlanicama rodoljuba? Bezrezervno verovati predvodniku stada koji zna šta je
njegovim ovcama potrebno? Oteti sreću od onih koji je imaju previše i
zaključati da potraje što duže? Prognati depresivne i ljute zbog sudbine neshvaćenih? Tešiti se da je toliko istinske nesreće svuda da je bezočno tvrditi da je sreća ipak pripala nekom drugom? Nagutati se pilula sreće što rađaju raznobojnu dugu? Zakopati duboko sav jed i tugu? Pobeći ipak u daleke cvetne aleje? Spustiti glavu i čekati srećnu presudu? Naučiti iz duboke misli Lao Cea da je depresija
posledica življenja u prošlosti, anksioznost bavljenja budućnošću a mir
rezultanta bivanja u sadašnjosti? Ili da je Seneka u pravu kada tvrdi da je
mudar čovek zadovoljan svojom sudbinom, kakva god da je ? Ili se pokoriti Torou
koji kaže da je sreća kao leptir, koji što ga više juriš, više će te
izbegavati, ali ako usmeriš pažnju na druge stvari, on će doći i sesti na tvoje
rame (ha, ja sam jednom doživela da mi leptir sam sleti na dlan i odsanja jedan
kratak san... da li je to bio simboličan dodir sreće sa kojom sam razmenila
rečite nežnosti?)? Ili ne pokrasti nijednu tuđu misao o sreći nego pronaći i
odživeti svoju? I ako uspe, patentirati i prodati za milion poluga zlata.
Zna
li iko koliko je (poluga) sreća teška? I ako savlada i obori slabiće hoće li je
država konfiskovati i podeliti siromašnima? Može li se uopšte podneti previše
sreće? One kada si toliko nasmejan, opušten i miran sa svim onim što je bilo i
što će tek biti? Može. Ali tolike i takve iz vreće neće.
No,
šta sa falsifikatima sreće koje je moguće kupiti od šanera i na buvljacima
privida? Iskoristiti i preprodati, naravno. A da li je mali čovek dovoljno
pametan da bez filozofije i matematike išta od svega shvati? Nije, jer ne
postoji išta na ovom svetu što se može izmeriti i razumeti. Šta uraditi sreći
koja ubija i ubicama sreće? O tome ovde i neki drugi put:
No comments:
Post a Comment