Tuge boje duge

200+, ministri, 2.7 km, premijerka, kraljica Dita, ambasadori, duga, reci da - o šta, o šta?Odgovor svaki zna, to je naša Parada ponosa!

Pre dve sedmice, Beograd i Srbija su se ponosili. Ponosile su se dugine zastave, drugi po državnoj važnosti čovek tj. prva na čelu okupa premijer-ka BrAna što čast napadanih štiti, zapadnjački ali uznaprednjački ambasadori UsaFraNor-ške, ministri rada i držilok samouprave, presvetli kralj Milan po čijem su trokilometarskom asfaltu hodale stope nekoliko stotina porobljenih i nerazumljenih koji samo traže da im se kaže Da, a najviše kraljica zabave Dita fon Til, za koju je i dalje neizvesno da li pod narodnom srpskom nošnjom ima mačora ili macu (malo jojmu jača bila šminka nego kod predivne Heder Slatke Rene alias Dite fon Tiz, čije ime potkrađuje ali ne može ni karmin da joj nosi, a kojoj se na prvu vidi da je oblo uzbudljivo žensko a ne nešto neodredivo). Ponosili su se posmatrači, neposredni i posredni, opredeljeni i neopredeljeni, visoki i niski, levi i desni, mladi i stari, rodbina i prijatelji, organizatori i čuvari reda, novinari i reporteri, nerođena ali izvesna lična i usvojena deca istopolnih parova, Evropa i svet. Ponosili smo se svi mi što je sve ispalo nenasilno i nežno, i što smo dokazali da nijedan trend ne može da nam izmakne, makar nas gurali na ivicu necivilizacije. Po nosu ovog puta niko nije dobio jer je peta po redu šetnja ovakvog kalibra valjda dovoljna za uzimanje je za ozbiljnu i već utemeljenu tradiciju. Prosto, mi smo već navikli na ovaj divni šareniš osmeha, nepatvorene radosti i sreće grupe ljudi koja je teškom mukom uspela da se donekle izbori za svoja prava. Donekle, jer se oni za svaki slučaj još uvek brane kordonom policije, jer Balkan je ovo, i mrzimo da nam se brkaju i pojmovi i rodovi. Ipak, scenario šetnje i opuštenost učesnika sve je uočljivija. Umetnički izraz, odela, ples, sve je dobilo na dubini. Doskora tako nije bilo, ali su te nepravedne masnice po leđima već izbledele a ispljuvci zgađenih obrisani. Porasli smo. I dorasli zadatku. Sada već ličimo na demokratiju.

Parola ovogodišnjeg ponosa je bila - Reci DA (da za odgovornost države za zaštitu ljudskih prava  LGBT osoba, da sankcionisanju nasilja nad tim osobama, da usvajanju zakona o rodnom identitetu, da usvajanju zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, da objektivnom i nesenzacionalističkom izvestavanju o problemima ovih osoba, da reformi sistema obrazovanja sa uklanjanjem diskriminatorskih sadržaja iz udžbenika, da usvajanju zakona koji prepoznaje uznemiravanje i nasilje zbog seksualne orjentacija i rodnog identiteta žrtava). Što se mog stava tiče, evo, ako nešto znači, spojiću sva ova mala da u jedno veliko Da. Zalažete se za ok stvari, osim što nije vaše da se baš toliko mešate u sadržaj udžbenika, jer koliko znam tamo vas i nema, osim ako baš toliko želite da vas i tamo ima, pa zapinjete da uđete. Nije mi poznato, ali sam ja malo neobaveštena da je neko dobio po njonjari zato što voli isti pol da ljubi u svoja četri zida, osim ako je reč o pravu da to isto može da radi i na ulici (pre 100 godina, ni verenici, ni supružnici to nisu smeli na javnom mestu, ali su se oni svojim paradama ponosa malo brže izborili za svoja prava jer su bili samosvesni i odlučni da svoj status promene...kod vas to ide malo sporije, nema ljutnje). Poštovani pripadnici lgbt zajednice, smatram da slobodno možete birati da li ćete u nekog istopolnog ući ili će vam nečiji zaći (gospođice i gospođe bih pri tom molila da pošteno izbegnu sva pomagala koja liče na muški alat jer to onda znači da malo lažu sebe, a i svoju partnerku da im je samo ona dovoljna... mada i za sebe opredeljeni muškarci treba da pocrvene zbog laži da su napravljeni ne samo da meću nego i da im se metne, no koga je uopšte briga ko je kome šta ako ne nameću svoju želju silom). Ne bih vas ni mrko pogledala, a kamoli na nekog podigla ruku ili nogu. Da mi sinovi jednog dana dođu i kažu "mama, da te upoznam sa svojim dečkom, mi planiramo da živimo i rodimo jedno dete", malo bi me zabolelo (šta ću, nisam 100 %-ni privrženik ničemu osim čokoladi), ali bih rekla "nek vas noge k vašoj sreći nose", i radovala se koliko mogu sada četvorici sokolova (Crnogorci i ostali -ci, mogli biste mi zavideti, šćeri vas popišuljne samo pohodile!). Valjda ipak tako neće, radije bih da sveKriva ženskinjama budem, pa da snahe našte srca svako jutro ogovaram, no da brinem da li će mi muški nečije prezime poneti i ko će izkoznaotkuda neko moje unuče flašicom podojiti dok mu-joj bradama obojica šašolje po kosici. Njah, zar je i bitno? Možda bi dva oca ili dve majke bolje odgojili jedno dete od tate i mame. Možda se dvojica ili dve bolje razumeju od dvoje. Možda je telesna slast samo delić koji nadopunjuje ogromnu slagalicu sveukupnog razumevanja koje nedostaje u drugoj kombinaciji. Možda je jedan takav eksperiment potreban svakom u životu. Možda nam vaspitanje izaziva sumnju. Možda strah od drugačijeg  (religiozno neprihvatljivog) izaziva bes.  Možda gađenje zbog nezamislivog (biološki drugačije odredivog i ostvarljivog) guši razum. Možda nam nedostaje samo Zakon da otvorimo oči i vidimo realnost.  Možda, možda ali samo da se niko od navedenih ne šminka, krade mi svilene carape i podvezice i konkuriše za kraljicu Parade, To volela ne bih, čak ni da pobede za frtalj brkova.

Lično ne poznajem nijednu osobu sklonu svom polu. Upoznata sam samo sa egzistiranjem takve naklonosti u par slučajeva u svojoj bližoj i daljoj okolini. Prva je utekla iz svoje male sredine da bi mogla da živi svoj, drugačiji od većine, život. Ne verujem da bi od ikoga dobila batine, ali bi svakako na neki način u tom malom gradu nakon otkrića bila obeležena, predodređena da prkosi i trudi da se sa tim svakodnevno nosi. Beg je očigledno u mnogim slučajevima lek. Veliki grad lakše guta različitosti (kojih je očigledno mnogo više no što mislimo) i bolje vari izražene individualnosti (koje ne pristaju na kompromise). Drugi primer ima suprugu i dete. Naoko idilličan, porodični život (koji uvek bez izuzetka u sebi nosi mnoštvo neočekivanih iznenađenja). Njemu ne smeta da paralelno voli i služi muškarcima. Da li je njegova, neženstvenija od njega,  polovina toga svesna, verovatno je u celoj priči nevažno (premda itekako jeste). Valjda je tu svako dobio ono što je želeo. Neko muža, neko zvaničnu suprugu, oboje dete, i istinu koja se pred sobom ne krije a pred drugima pomalo labavo čuva. Volela bih da ih, nju izričito opredeljenu, i njega lažno ostvarenog, priupitam šta znači i kako je biti u koži osobe koja voli istost? Koliko je to različita ljubav od one koju deliš sa osobom suprotnog pola? Da li su oduvek patili, i da li su sada srećni? Da li osuđuju one koji ih osuđuju ili ne razumeju? Da li misle da su parade dobar način osvajanja ličnih sloboda i prava? Da li uzdrhte od muke kada vide heteroseksualni par koji se slobodno grli i ljubi na ulici, dok oni to otvoreno ne mogu? Da li se i kako (a moj utisak je takav) i zašto (a odgovor slutim) ženama lakše opraštaju takvi izbori no muškarcima? Da li bi zbog svog opredeljenja otišli negde još dalje gde ne postoji ni vizuelni linč, i konačno prodisali svoju slobodu? Da li je formalno donošenje traženih zakona i neformalna garancija da se sutra neće naći neko ko će ih osakatiti, verbalno povrediti, poniziti? Da li je onaj ko se krije iza paravana ispravnosti (uobičajenosti) a sklon neispravnosti (iskoraku) kukavica (jer mrzi da ga preziru pa beži u okrilje porodične sigurnosti), lukavi lisac (jer je prevario partnera i izdao za ono što nije), maher (jer ima dovoljno srca i pozadine za sve)? Da li rame uz rame sa degutantnim transvestitima, očekuju da će ikada biti ozbiljno shvaćeni i koliko je vremena uopšte potrebno da se promeni svest ljudi? Da li će ikada ostali uspeti da ih razumeju, čak i ako se deklarativno neke stvari reše? Da li je moguće živeti jedan svoj život a ne tražiti javno da uvek svako shvati, razume, opravda, štiti, nagradi tvoje drugačije (ipak ne tako česte) poglede na život i seksualnost? Zašto se ta ideja o normalnosti homoseksualizma sve upornije i napadnije (ne samo šaradama ponosa, nego i kroz medije, filmove, serije, i naravno sve češće kroz obrazovanje) polako infuzira u svest onih koji žive ipak nekim običnim (da li je opako reći - normalnim) životom? Nikada ne bih prisustvovala, niti nečim podržala duginu paradu. Najpre zato što mi se takav čin vojevanja protiv uvreženih mišljenja ne čini smislenim. Zato što je nešto što je imalo oblik protesta uplašenih prešlo u oblik prkosa i osnažene hrabrosti. A ponajpre zato što bih radije volela da vidim paradu ponosnih očeva sa decom, ili paradu ponosnih bračnih parova koji su dogurali 50-tu godišnjicu, ili paradu ponosnih 90-to godišnjaka koji su izgurali toliki život, ili paradu Daunove dece, ili ponosnu paradu paraplegičara koji se svakodnevno krvavo bore za osećaj korisnosti, ili njihove ponosne majke koje su im posvetile život, ili paradu ponosnih profesora koji su na put izvele generacije dece, ili paradu iskusnih lekara koji su spasli otpisane žive mrtvace, ili paradu izlečenih od smrtonosnih bolesti... podržala bih parade svih onih koji slave svoj život koji za razliku od ljudi duginih boja nije potrebno štititi kordonima naoružanih, jer tamo neki većinski ljudi nisu sigurni da vole ono što vide  a kojima se nameće da je nekoga nužno razumeti u različitosti (što jeste na mestu ALI bez ubeđivanja prisilnim putem što parada u ovom slučaju jeste, koliko god iznutra nenasilna i lepršava bila). No svako paradira svojim ponosima, i svako uživa u onim ponosima kojima bi i sam paradirao. Ono što i dalje ne znamo jeste da li je BrAna obećala svojim pratiocima na paradi donošenje svih traženih zakona. Ona to može. Ima podršku zemalja u kojima se istopolni već odavno venčavaju. Ima armiju sapatnika iza sebe. Ima svoj upečatljiv identitet. I jako zgodnu devojku koju bi rado maznuo neki strejt frajer ili neka vruca cica. Da je moja,  dobro bih pripazila da se ne predomisli i ne pronađe nekog sa originalom u pantalonama ili neku sa lepšim sakoima. Da li ćemo zahvaljujući funkciji drugog čoveka, tj. žene dobiti i prvo usvojeno ili rođeno dete od strane istopolnog para, pokazaće mandat. A mi ostali, ako hoćemo da (iz zaostalosti) izađemo, moramo da dopustimo da nam (svet) uđe.  

Od istine nije daleko, koliko god potcenjivački ili zlurado zvučalo, da je samo pitanje vremena kada će i neke druge stvari doći do svojih parada. Nečasnih, dehumanizovanih, besmislenih, bolesnih. Ovaj uzdrhtali od žudnji svet želi nova iskušenja, nove izazove, nove pravce, nove obesti, nove predstave.  Jer je sve postalo tako dosadno... Opravdaćemo telesnu ljubav ka  detetu, konzumiranje heroina, beskorisnost pojedinih rasa, ubijanje siromašnih... paradiraćemo ponosno jer smo uspostavili čistije društvo, u kome nema više laži, slabih, pandi, nafte, ozona, albino čudovišta. Prkosićemo granicama i ograničenim jer smo ponosni što Jesmo i što možemo sve da bi prestalo što Nismo.

Osvešćeni svete daj nam duge danas. Da bi preživeli sutra. I sve ono otužno i teško juče. Reci Da. I bićemo svi "srećni" do kraja ovog našeg ispraznog života. Ne, to nije bila parada srama kako je neki nazivaju, jer ne mogu da podnesu istinu postojanja stvari koje preziru. Ne, to nije bila ni parada ponosa, iako su neki ponosito šetali stvari koje smatraju ravnopravnim onim koje poseduju oni što preziru. To je bila parada koja je trebala i treba da izazove stid u svima koji ne razumeju da je u redu sve ono što dotle nije prihvaćeno. Stidite li se vi prezrivi? Ponosite li se vi prezreni? Ima nade za svakog od nas...samo nikad ne Reci Ne. Ono Možda samo ponekad, dok se ne navikneš na sve.