Početak

Kada započne godina, neću reći nova jer logično ne može početi izanđala, iskorišćena i dovršena stara, uvek pomislim šta u tom trenutku na blogu treba pisati. Da li o svojim nadama i očekivanjima? Da li o onom prošlom, te rezimeu istog? Da li uopšte ne treba išta slično spominjati nego odabrati tako neku temu uzgred, ne osvrnuvši se na išta što bi postavilo granicu između prošlog i budućeg? U stvari, ove reči su svakako stvar samo ovog trenutka, ali su svakako proizašle iz onog što je bilo i što bi moglo biti. Mogla bih napisati da sam sada ušuškana u krevet, izložena belini ekrana koji traži da mu se dam, sa muzikom u pozadini koja mi prija. I tu bi priča bila završena, a neke priče su tu da bi bile drugačije sročene. Iako nebitne, realno gledano.

2018-ta je bila moja dobra godina. Začela sam. Rodila. Zakmečalo je mnogo ideja koje su postale zrele da izađu napolje. Osetila sam se više puta srećnom što su ta nastojanja uspela. Išlo je lakše no uobičajeno, kao u stara dobra vremena, iako se činilo da neće biti tako. Rođeno nije uvek kipilo od vedrine, štaviše, ali je u sebi nosilo talog koji je valjalo odbaciti i ostaviti makar te otužne, tamne, na momente strašne tragove. Ali to je samo imaginacija, ona ima prava na sve. Možda je trebalo da dobije druge kontekste ili oblike, ali je ispalo onako kako jedino znam. U duši sam bila mirna, mnogo mirnija nego samo godinu pre ili nekoliko unazad. Mislim da je to bilo zbog toga što se verbalno naglo pokrenulo, što je pokazalo da nije umrlo, iako je u sebi vuklo mnogo smrti. Nemušto izrečeno, ali istinito po svojoj suštini. Radila sam ono što sam volela, a prilike ne idu uvek u susret. Radila sam i ono što sam morala, i to mnogo više, neuporedivo u odnosu na pre. Takve stvari pokažu da moranje ne donosi uvek puko zadovoljstvo, ali zauzvrat podari dosta korisnosti. Nedostajalo je vreme za drugo drago, ali je valjda sve sklopljeno tako da će se desiti kad bude trebalo.

2018-ta je bila moja godina iskušenja. Iskusila sam još jedan gubitak. U stvari, kad bolje razmislim, to je bio čist ćar. To je bio jedan pozitivan nestanak iz mog života. To je bilo ono kad nekome jako veruješ i poštuješ ga, sa kim ti je lepo kad razmeniš reči i misli, a onda ti persona (koja je bila grata, a onda svojim abnormalnim ponašanjem pokazala da je non, za sva vremena) zabode nožinu u grudi. Ne znaš šta je gore, da li s leđa ili odnapred.  Od lepršavih tema i razgovora, dospeš u fazu šoka kad se zapitaš - da li sam Ja normalna? Da li sam ikada umela da čitam između redova i raspoznam pozadinu nekih pojmova a naknadno i očiglednih namera? Da li je poverenje stvar koju treba poklanjati na pipetu ili ga izručivati iz kofe? Da li je nečija histerija prouzrokovana izmišljenim međusobnim problemima stvar koju treba prihvatiti s mirom? Da li je moguće da ti neko sruči gomilu nepostojivosti i nesvarivosti bez da trepne? Da li je nemoguće da neko ne zna da postoje odloženi trenuci poverenja (ispalo je dobro što je nečije nestrpljenje preduhitrilo izlazak mog unutarnjeg sveta, da bi se usled nezadovoljenosti pretvorilo u otvoreni rat)? Da li je trebalo išta imati sa osobom kojoj svi zavide jer je po svojim rečima posebna i bolja, ali koju je briga šta misle oni koji o njoj (svakojako) misle? Da li se treba upuštati u odnos sa nekim ko te ipak uopšte ne poznaje, a ume da te deklasira u par razgovora jer si joj "ugrozila teritoriju"? Da li je moguće da te neko proglasi lošom osobom jer si joj dao dobronameran savet (naravno, savete ne treba davati ako nisu traženi, a dobri saveti se i inače traže i plaćaju samo stručnim licima, dok drugarice služe samo da slušaju i aminuju)? Da li se prijateljstvom može smatrati ono stečeno slučajno u prolazu, održano namernim retkim susretima, podržano uobičajenim i toplim razgovorima, okončano iz potpuno besmislenog razloga oličenom u trećem licu i liku , i sa veoma teškim optužbama i rečima? Da li treba verovati ženama koje ti tepaju,  a onda te kao furije pregaze u najvećoj brzini, otpuštenog besa i rečnika koji izaziva jezu? Nisam, Nije, Ne, Jeste, Nikad. Otud iskušenja imaju svoje dobre strane. Izruče ti zadatak koji te iznenadi, prodrma, onespokoji, rastuži, naljuti, i na kraju priznaš da mu nisi dorastao. Padneš u rešavanju istog... ali shvatiš na kom si koraku pogrešio, osetiš da neke stvari ne zavise od tebe, promeniš kurs. I razumeš zašto su loše stvari u svakom momentu jako dobre. Da se barem sve tako dešava na vreme, da ne upadneš u spiralu sopstvenih neispravnih predubeđenja i neoprezne vere. Hvala kome treba da je jedan email potreban da se klupko razmota a zabluda o jednoj osobi shvati.  Ženi, pardon.

2018-ta je bila godina sa malo putovanja. Umorila sam se. Putanje se ne skraćuju ali su mi udovi nekako otežali. Čak nije ostalo previše žaljenja što drugačije uvek može, ali kad se hoće. Ovo kao da nisam ja.

2018-ta je bila godina probuđenih nada. I prisustva dvostruke podrške onih čije mišljenje jako cenim, a jednu od njih osobito volim jer je poznajem. Jedna je učinila mnogo da se približim nadi. Jedan čini mnogo da nadu ostvarim. Kada ti neko govori ne ono što želiš da čuješ (jer od toga nema ništa, mada ga ništa ne košta da tako radi), nego ono što zaista misli (jer poštuje tvoj trud), kada osetiš da zaista stoje iza onog što ti poručuju, i žele...žele da se ne odrekneš svojih želja, da se tvoje želje ne odreknu tebe, ne možeš ništa drugo izreći osim zahvalnosti. H-val-A oboma. Malo su se nade opet uspavale, ali nema druge no da to prodrmam. Uz blagu probuđanku, ili vojničku komandu, razmisliću.

2019-ta je tu. Nisam poželela ništa grandiozno, kao i uvek. Veće želje su stvar prošlosti i alavosti. A želudac ne može baš više toliko da podnese. Pregazile su me one prethodne, pa mi je noga malo više na kočnici. Novu godinu vidim kao godinu brojki. Numeriozno gledano, treba ispuniti neke kvote. Nisu nemoguće, ali ne mogu biti kao prošlogodišnje, brojevi su umanjeni. Dovoljno su ambiciozne i čekaju samo logističku podršku koja nije niotkud izvan. Vremena je sve manje. Uhvatiti trenutak.

Želim...